Увод у књижевност, лекција број 5
Н. Јованчевић, професор
У садашњем облику термин књижевност ступио је у оптицај тек средином 19. века. Пре тога је више деценија владало колебање између сличних изведеница од речи књига: говорило се и „књижество“ и „књиженство“, а и сама је реч књига употребљавана у најширем смислу, да означи круг читања и писања. Из народних је песама знано да се књигом или ситном књигом називало и обично писмо на листу хартије. Вук Караџић је облик књижевност препоручио у једном напису из 1845, али се радије служио интернационалним синонимом литература.
Термин литература, који се у сличном облику јавља у мноштву европских језика, долази из латинског језика од корена littera – слово. Латинска реч litteratura настала је као превод старије хеленске речи grammatikh, чији је корен gramma такође значио слово.
Оно што је означавано као литература, вековима је значило духовно стање писменог, писменошћу образованог човека, одређену начитаност. Имати литературу није значило држати код себе хрпу књига, него носити у себи оно што књиге могу да пруже. Међутим, значење речи везано за читање пренело се постепено на сам предмет читања.
Литература, односно књижевност, све више је означавала оно што је написано, књиге, и то најразноврсније. Шта све није стављано под капу књижевности („Књижевност /литература/ зове се скуп свега што је умна радња изображених народа учинила за науке и књижевне уметности /речитост и поезију/“, Стојан Новаковић, 1867. године). Пошто је књижевност имала неизмерно широк обухват, за означавање онога у њој што има уметнички карактер употребљавани су други називи, као што су поезија, краснословље, белетристика, лепа књижевност.
Крајем 19. века долази до сужавања појма књижевност, односно литература. Под књижевношћу се више не подразумевају друге науке и други видови неуметничке употребе језика. Једно је изучавати књижевност, а друго изучавати историју, филозофију или право. Постоји једна друга, стара и већ архаична реч која је у стању да обухвати својим значењем не само све писане споменике људског духа већ и све језички изражене умотворине: то је реч словесност. Слово је означавало реч, па је словесност означавала све што је речима изражено. У савременом језику се, ко зна зашто, више сачувала реч бесловесност.
Реч литература се, додуше, употребљава и да означи списак стручних књига из одређене области, али то је њено значење већ постало споредно. Када се данас нагласи да је нешто књижевно, да је неки текст литерарно написан, подразумева се да има одређена уметничка својства. Све ређе се помиње белетристика, лепа књижевност, уметничка литература: да је књижевност у својој бити уметничка, довољно се подразумева.
Књижевност и сродни појмови поезија, песништво
Судећи према свакодневној употреби, могло би се рећи да се сва три назива тичу појава које припадају и језику и уметности у исти мах. Речи поезија и песништво имају корен у хеленској речи poiesis (правим, стварам) и донедавно су употребљаване истозначно. Под домаћим термином песништво, као и под интернационалним термином поезија, дуго се подразумевало само оно што је изражено у стиху. То ограничење је наслеђено из времена када се свака песничка реч држала стиха. Истина, већ на почетку изучавања песништва дато је важно упозорење: писање стихова није исто што и поезија. Мерило да ли нешто јесте или није поезија не може се ограничити на постојање или непостојање стиха, али уметничко савршенство поезије без дражи стиха, изгледа, не би било потпуно. Да поред песништва у стиху постоји прозно песништво може се допустити, али се не би могло рећи да постоји прозна поезија.
Чини се да је песништво у односу на поезију захватало шири круг песничке уметности. У књижевној критици се често помиње „чиста поезија“, можда ће неко рећи и „чисто песништво“, али није вероватно да ће ма који познавалац казати „чиста књижевност“.
По једном схватању, само поезија достиже висове уметности, док би сва литература била нешто друго – извесно укрштање поезије са нечим што јој не припада. Према схватању које преовлађује, однос поезије и књижевности боље се може представити сликом концентричних него сликом наспрамних кругова. Ако се дијаграмом представи да поезији припада средишњи круг, онда би све шире и шире кругове око ње заузимали песништво, књижевност и, најзад, сви текстови. А вероватно би боље него исцртане кружнице однос тих појмова приказали кругови у дугиним бојама, чији преливи воде из једног у други благо и неосетно.
Посматрани у ширем кругу духовних делатности, сви видови проучавања књижевности заузимају место између филозофије и науке. Делом спадају у подручје естетике (види!), делом у подручје филологије. Филологија је име добила од хеленских речи philos (љубитељ), philein (волети) и logos (реч, говор, наука), што заједно значи: љубав према речи, љубав према књижевности. Задатак је филологије првенствено утврђивање тачног текста и оних основних података који су претпоставка за његово изучавање. Уопште узев, улога је филолошке обраде да рашчисти тло и припреми услове за успостављање непосреднијег додира са пишчевом творевином. Утврђивање уметничке вредности књижевног текста није посао филолога, већ његова научна обрада.
Правопис:
претпоставка (неправилно предпоставка), претпоставци, ген. множине: претпоставки и претпоставака.
Теорија писмености:
Читање добрих писаца - трећи је услова за самостално напредовање у писмености. Ми ћемо их читати не да бисмо им слепо подржавали, да бисмо узимали њихове реченичке конструкције и фразеолошке обрте, него да би богатсво њихова речника, правилност њихове фразе и течност њихове реченице оплемењивали и обогаћивали нашу реченицу и наш речник.
