Увод у књижевност, лекција број 4
Н. Јованчевић, професор
Закони византијске поетике (књижевности која је стварана у Византији и суседним областима од настанка Источног римског царства 395. године до 15. века, на грчком, сиријском и словенским језицима /народа који су прихватили византијски културни модел/ у окриљу Цркве), одговарају, у највећој вери, православном схватању књижевности. Зато се термин византијска књижевност у овој лекцији изједначава са схватањем хришћанске православне књижевности.
Културна основа византијске књижевности била је пространа и изузетно богата, поред библијске и ранохришћанске традиције, њу је чинило и предхришћанско, античко наслеђе, хеленска поезија, реторика и филозофија.
Књижевност није самостални систем, него је у служби других, неумитничких циљева, било да су они на плану сазнања (филозофија) или понашања (етика) или, просто, на плану учења и васпитања, а све у хришћанском смислу. Ова књижевност не занемарује идеал лепога, али се уметничка лепота доживљава као далек израз, као форма, као спољашњи вид саме апсолутне стварности. Уметнички смисао за византијску естетику је у самом бићу, а склад и лепота у свом испољавању кроз књижевно дело – и сами су прозвод оног основног Творачког акта којим постоји свет.
Византијска поетика има нарочито изражен метафизички, религиозни карактер. Говор или реч су исказивање („откривење“) апсолутне Речи, Логоса. Уметничко дело је „слика“, те у његовом стварању – када је право – учествује Божански творац саме стварности. Акт уметничког стварања имао је свештен, сакралан и религиозан карактер. Писац је, као и сликар у своме делу, био „вођен“. Аутор је, у крајњој линији, само извршилац једног вишег Творачког акта; не открива он, својим делом, суштину стварности, него се сама та суштина открива преко његовог дела, служећи се њим и његовим делом као инструментом свога сопственог стваралаштва. Зато византијска поетика и не зна за ауторско начело.
Аутор новог књижевног дела пориче сваки свој индивидуални допринос, он хоће своју улогу да изједначи са улогом преписивача и записивача. Није у питању само ауторска скромност, већ је реч о дубљем схватању књижевног рада. Књижевност је институционална делатност, установе унутар којих се она одвија долазе од Бога, од њих потиче истинска вредност онога што се пише а не од несавршених, грешних појединаца који тај посао обављају. Што мање свога у новој књизи и што више онога што потиче из ранијих књига, поготово из оних који имају сакрални значај или их је традиција сакрализовала, то је књига значајнија. Индивидуални моменат сасвим је подређен институционалном.
Објашњење појмова:
поетика – део науке о књижевности, теорија песничког стварања. Као систем стваралачких искустава и начела, поетика не тежи да обухвати свеукупни књижевност. Помиње се поетика једне епохе (византијска поетика), јеног правца (поетика романтизма) или једног јединог песника (поетка Лазе Костића).
аутор – творац, стваралац; писац књижевног дела; уметник који је створио одређену слику, скулптуру, композицију; зачетник неке идеје, пројекта.
