Увод у књижевност, лекција број 2
Н. Јованчевић, професор
Латинска реч cultura, која значи узгајање, васпитање, образовање, развој, потиче од речи cultus – богопоштовање, богослужење, култ. То указује на религијске корене културе. Када је Бог створио човека, Он га је настанио у рају и заповедио му да узгаја у чува Његову творевину (Постање 2, 15). Култура, као стварање света који и нас окружује и као старање о њему, јесте делатност коју је Бог заповедио човеку. После изгнања из раја, када су се људи нашли пред неминовношћу борбе за опстанак, настали су оруђа за рад, грађевинараство, пољопривреда, уметност.
Оци и Учитељи Цркве наглашавали су да је првобитно порекло културе Божанско. Нарочито је Климент Александријски (150 – 210) схватао културу као плод стваралаштва човека руковођеног Логосом: „Све световне науке и уметности, све до чега може да дође човеков ум, Свето писмо назива заједничким именом мудрост... пошто свака уметност и свако знање потиче од Бога.“ А свети Григорије Богослов је писао: „Као што у истанчаној музичкој хармонији свака струна даје различит звук, једна висок, друга низак, тако и у овом свету Уметник и Творац-Логос, иако је поставио различите изумитеље заната и уметности, ипак је све дао на располагање свима који то желе, да би нас сјединио везама заједништва и човекољубља и наш живот учинио цивилизованијим.“
Црква је усвојила много шта од онога што је човечанство створило у области уметности и културе, просејавајући плодове стваралаштва кроз сито духовног искуства, тежећи да их очисти од елемената штетних за душу и да их потом преда људима. Она освештава различите облике културе и много полаже на њен развој. Православни иконописац, песник, филозоф, музичар, архитекта, глумац и писац користе уметничка средства да би изразили искуство духовне обнове коју су у себи стекли и да би га поделили са другима. Црква омогућава да се на нов начин сагледа човек, његов унутрашњи свет и смисао његовог постојања. Као резултат тога, човеково стваралаштво, попримивши црквени карактер, враћа се својим првобитним духовним коренима. Црква помаже култури да превазиђе границе чисто земаљског дела: нудећи пут очишћења срца и сједињења с Творцем, она културу чини отвореном за сарадњу са Богом.
Световна култура је кадра да буде носилац благовести. То је нарочито битно у оним случајевима када слаби утицај хришћанства у друштву или када световне власти ступају у отворену борбу са Црквом. Тако су у годинама државног атеизма књижевност, ликовне уметности и музика за многе били готово једини извори религијских знања. Културне традиције помажу очувању и умножавању духовне баштине у свету који се тако брзо мења. То се односи на различите врсте стваралаштва: књижевност, ликовну уметност, музику, архитектуру, позориште и филм. За проповед о Христу погодни су сви стваралачки стилови, само ако је намера уметника искрена и побожна и ако он чува верност Господу.
Посленицима културе Црква увек упућује позив: „Преображавајте се обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљанима 12, 2). У исто време Црква упозорава: „Љубљени, не верујте сваком духу него испитујте духове јесу ли од Бога“ (1 Јованова 4, 1). Човек нема увек довољно оштар духовни вид да би разлучио истинско Божанско надахнуће од екстатичког (занесеног, помамног) „надахнућа“, иза којега често стоје силе таме и разорно делују на човека. Ово друго нарочито се догађа као резултат додира са светом враџбина и магије, а и због употребе наркотика. Црквено васпитање помаже човеку да стекне духовни вид који му омогућава да разликује добро од зла, Божанско од демонског.
Сусрет Цркве и света културе не значи увек једноставну сарадњу и узејамно обогаћивање. „Када је дошао истински Логос, показао је да нису сва мишљења и сва учења добра него да су једна лоша, а друга добра“ (Свети Јустин Филозоф). Црква признаје сваком човеку право на моралну процену културних појава, али задржава исто право за себе. Штавише, она у томе види своју непосредну обавезу. Не инсистирајући на томе да у световном друштву и држави буде прихваћен искључиво црквени систем вредности, Црква је, ипак, уверена у коначну истинитост и спасоносност пута који јој је откривен у Јеванђељу.
Ако стваралаштво доприноси моралном и друштвеном преображају личности, Црква га благосиља. Али, ако се култура супроставља Богу, постоје антирелигијска или антиљудска, - онда јој се Црква противи. Па ипак, такво противљење није борба са носиоцима те културе, јер „не ратујемо против крви и тла“, него је духовна борба усмерена на ослобођење људи од погубног деловања мрачних сила на њихове душе, против „духова злобе у поднебесју“ (Ефесцима 6, 12).
Есхатолошка усмереност не дозвољава хришћанину да свој живот у потпуности поистовети са светом културе, „јер овде немамо постојана града него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр 13, 14). Хришћанин може да живи и ради у овоме свету, али земаљска делатност не сме да га обузме у потпуности. Црква подсећа културне посленике на то да је њихово послање да одгајају људске душе, међу њима и своју сопствену, обнављајући грехом унакажени лик Божији у њима.
Људима који живе у историјским околностима што се непрестано мењају, Црква проповеда вечну Христову Истину уз помоћ културних форми својствених сваком конкретном времену, нацији и различитим друштвеним групама. Оно што је било схваћено и проживљено у неким народима и покољењима, понекада треба да буде поново откривено другим људима, учињено њима блиским и разумљивим. Ниједна култура не може сматрати себе једино прихватљивом за изражавање хришћанске духовне поуке. Књижевни и ликовни језик хришћанске благовести, његови методи и средства, природно се мењају током историје и разликују се, у зависности од националног или неког другог контекста. Истовремено, променљива расположења света нису разлог за одрицање од вредне баштине прошлих векова, а поготово не за заборављање црквеног Предања.
