Избор из поезије Шарла Бодлера, разних преводилаца, са предговором Борислава Радовића, налази се на интернет адреси:
http://www.scribd.com/doc/26734288/%C5%A0arl-Bodler-Cve%C4%87e-zla
Петар Пијановић:
Шарл Бодлер (1821-1867) започео је и окончао живот у Парузу. Један је од најзначајнијих француских и европских песника 19. века. Његова поезија везана је за личну судбину и проживљена песниковим искуством. Због несугластица са очухом, Бодлер рано одлази од куће. Осетљив, урбани песник, препушта се боемији и телесним насладама. Упознаје понор и раскош Париза, односно чари и пакао париских улица. То искуство, велеградски призори са сликама људске беде, порока и зла, преовлађују у Бодлеровим песмама.
Понижен и несрећан човек, душевно и телесно пропадање, подземље живота и париски сплин или досада, зловоља и суморност постају његове кључне теме. Успења, доживљена помоћу вештачких рајева, и суноврати, виђени у стварном животу, два су опречна пола не само Бодлеровог живота него и његовог певања.
Бодлеров став према животу дошао је до пуног изражаја у називу његове збирке Цвеће зла (1857). Противречни наслов повезује две крајности: „цвеће“ – као идеал којем песник стреми и „зло“ – које постаје његова судбина. Претачући своју судбину и диживљаје у стихове, Бодлер оживљава гртекстне светове и призоре. На томе он заснива поглед на свет који вређа грађански морал.
Тематској новини превратничке збирке прилагођен је и нови песнички израз или нове „складности“ које мелодијом и ритмом боје стих. Кроз њих, или захваљујући њима, „боје, мириси и звуци разговоре воде“ језиком симбола. Бодлер покушава да ослободи израз свега материјалног и спољашњег. Сводећи тај израз на сагласје различитих чула, који исказују саму суштину неке појаве, песник свом говору осигурава језичку чистоту.
Бодлерова поезија потврђује усуд осетљивог песника у његовом суочавању са изазовима модерног света. То суочавање обележава песникову немоћ да у обичном животу нађе склад и досегне идеал. Немоћ се претвара у осећај проклетства и одбачености, у бунт и заједљивост. Тај осећај ствара тескобу, али и жељу песника да се личним чином узвиси над обичношћу ружног и пропадљивог света. Зато се лирски јунак повлачи пред животом. Болесно раздражен и опхрван понорним провиђењима, он бежи у чулне насладе, док својом песничком речи осигурава сликама ружног у стварности вечну лепоту. Уз вештачки рај, бистрина ума, снага духа и песнички идеал постају једино уточиште уклетом песнику.
Изазовна и провокативна Бодлерова збирка, која је због песничких слобода саблажњавала јавни грађански морал, изазвала је згражавање и осуду. И сам је песник био осуђен због збирке. Но, све то није могло да оспори изузетну уметничку вредност Цвећа зла. Књига је означила преломни тренутак у развоју модерне европске поезије.
Бодлер се не одриче сасвим романтичарског наслеђа. Романтичари држе до општеважећих истина. Аутор Цвећа зла те истине сасвим индивидаулизује. Подређује их свом искуству и личним идејама о свету које га нужно воде у сукоб са тим истим светом. Ново је код Бодлера то што он ставља зло уз добро и истинито. Видљиви или спољни свет и његов опис песнику су мање значајни од света који настаје у његовој машти.
Спољни свет је трошан и пропадљив. То пропадљиво лице света може да се одухови, очува и задржи у сећању као трајна лепота. У томе је разлика између стварности и идеала. Духовно или трајно је друго лице онога што је телесно и пролазно. Отуда је певање дух и идеал песника који је својим стиховима „осуђен“ на трајање. Вредност Цвећа зла је у уметничкој лепоти ове књиге.
Фантазијом и симболима, који су замена за видљиви свет, музикалношћу стихова и њиховом сугестијом, сама песма бива нова, невидљива, али чулима доступна стварност. Песнички приказане, слике ружног и појаве свакидашњег живота постају уметнички лепе. На тај начин потврђује се естетика ружног као битна одлика Бодлерове поезије и модерне уметности. Још су две одлике важне у Цвећу зла: неговање култа песничке форме и симболизација као поступак у преобликовању видљивог и измаштаног света у свет речи.
Бодлер баштини од романтичара „светску бол“ и побуну против свега што није по мери човека. Но, њихов занос замењује прецизношћу описа и осетљивошћу маште. Сукоб између сплина, то јест досаде и чамотиње, и идеала разрешава ослонцем на сопствену веру у моћ уметности и стваралачког чина. Осетљивог нерва, Бодлер ружну стварност као наличје живота прелама у свести свог лирског субјекта. Природа је у таквом доживљају и „читању“ света само „шума симбола“. Симбол је спона или сликовита ознака која повезује стварни и натчулни свет. Тако симбол даје наговештај могућих значења у песми.
Бодлерова збирка Цвеће зла је књига превратничког значаја у европској поезији 19. века. Садржи око две стотине песама међу којима преовлађују сонети. Збирка има шест циклуса: „Сплин и идеал“, „Париске слике“, „Вино“, „Цвеће зла“, „Побуна“ и „Смрт“.
(... )
Својим темама и значењем, Цвеће зла често у први план истиче подвојеност у човеку и свету. Њу потврђује раскол између ружног и лепог, добра и зла, греха и љубави, Бога и сатане, идеала и сплина или чамотиње. Но, та подвојеност правазилази се лепотом и уметношћу, односно чулним ужитком. Ако задовољења нема ни у томе, човеку једино преостаје сплин. То је беспуће живота, чије је последње упориште сама смрт.
Бодлер је својом поезијом предодредио модерну уметност и симболизам. Но, целином свога дела није припадао ниједном покрету. Песник Цвећа зла јесте нов, али не и искључив у односу према песничком наслеђу. То значи да се не одриче сасвим ни романтичарске поезије. Основа његовог погледа на свет је потреба да извуче „лепоту из зла“ и тривијалности свакидашњег живота. Ту лепоту он извлачи кроз ликовни и музички доживљај света. Чин откривања лепоте крајњи је исход његовог односа према ругобама света. На једном су месту екстаза и ужас живота, ругоба и лепота, зло и добро.
ALBATROS
Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
lađa što nad ljutim vrlozima plove.
Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu ko veslima na obadve strane.
Maločas prrekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mormar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.
Превео Божидар Ковачевић
ALBATROS
Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi.
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć,njegov let.
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.
Превео Коља Мићевић
