Постепени нестанак реализма крајем XIX века довео је до промене слике света у књижевном делу. На тој слици преовлађују нови и необични, тамни и ирационални тонови. Они су изронили са дна колективног памћења, из дубине човекове подсвести, из сна и кошмарних стања. Ти садржаји извиру из људског понора и човекове зебње, из његових привиђења и сањарија. Ствара их човек у искушењу и немиру или његова слутња погрома која ће се на трагичан начин остварити у Првом светском рату. Такав доживљај света знак је нове осећајности која у делу тражи и налази модеран израз. Постојање разноликих књижевних школа показује да модернизам није јединствен покрет. У њему ће наћи место декаденција, парнас, симболизам и друге уметничке струје.
Декаденција (француски décadence, опадање) представља покрет који превасходно обележава француску књижевност при крају XIX века. Исказује осећај клонућа, људске немоћи и безизлаза. Са таквим доживљајем света и уверењем да га није могуће мењати, песници се повлаче у свој свет. Верују једино у своју реч и уметничку истину. Боемија, кабареи и вештачки рај израз су и својеврстан протест против досаде и баналности свакодневног живота. Отуд уметници стварају свој свет. Он је замена за живот из којег се ствралачки духови повлаче у замак од речи. Такво стање духа рађа „уклете песнике“ који су обележили европски симболизам. Њихов прави родоначелник и представник је Шарл Бодлер.
Парнасовци се такође везују за француску књижевност. Парнас је брдо у Грчкој. По митологију, на Парнасу бораве богови уметности и музе. Због тога Парнас означава поезију и песничко надахнуће. Сам назив парнасовци непосредно је везан за збирку песама Савремени Парнас (1866, 1869. и 1876) коју је објавила група француских песника. Парнасовцима припадају и Леконт де Лил и Тефил Готје.
Парнасовци су поклоници идеје да уметност изван себе нема други циљ ни смисао. Уметност, дакле, не служи ничем другом него лепоти. Она постоји једино ради уметности саме (на фнанцуском l'art pour l'art – ларпурлартизам).
Раскид са традицијом обележава све покрете у оквиру модерне. То потврђује и сецесија (латински secessio, одвајање), покрет настао у немачким земљама при крају XIX века.
Све ово показује да стилове у модернизму обележава раскид са песничким наслеђем и реализмом. Модерна поезија изражава осећај клонулости и посустајање, бекство од стварности и наглашени субјективизам. Она трага за својим аутономним, унутарњим светом, чији су песнички знак савршени израз и чиста форма.
Слично својој песничкој сабраћи из круга модерне, импресионисти се клоне објективног света. Од њега им је важнији јак доживљај, односно утисак који тај свет у њима ствара. Стога импресионизам као правац даје сасвим релативан значај некој појави. Знатно више полаже на субјективност којом се та појава проживљава и мери. Та проживљеност или расположење песничког субјекта стога има прворазредан значај у поступку стварања књижевног текста. Сам текст не тумачи приказани свет, као што, рецимо, покушава логички и узрочно-последично да га објасни у реализму. Текст у импресионизму само сведочи како је свет виђен, доживљен и преломљен у личности ствараоца. Битно обележје стваралачког процеса у импресионизму је импресија (латински impressio, утисак). Осећај и емоција или утисак који изазива нека појава треба да дају печат књижевном изразу (Петар Пијановић, Књижевност и српски језик III).
Импресионизам у ликовним уметностима:
Prvi znaci impresionizma javljaju se šesdesetih godina XIX veka u Francuskoj, kada je grupa od tridesetak umetnika počela eksperimentisati sa novim oblikom izražavanja. Pokret nije proistekao iz nekog odrđenog programa ili teorije, to je bila želja nekolicine umetnika da slikarstvu pristupe na posve drugačiji način koji je zastupala Akademija i službeni krugovi pariskih institucija.
Nema nekog naročitog datuma vezanog za početak impresionizma, ali su već krajem šesdesetih godina Klod Mone, Ogist Renoar i Pisaro, prihvativši načelo Eduarda Manea o „čistom slikarstvu“ - (verovanju da sami potezi kista i mrlje boje, a ne ono sto oni čine, čine umetnikovu osnovnu stvarnost), odlazili na obale Sene i tamo slikali prirodu, a naročito odsjaj u vodi.
Mnogobrojne boje u odsjajima na vodi dali su im ideju da svetlost slikaju upotrebljavajući pruge kontrastnih boja, bez tamnih tonova za senke. Svoje palete čine svetlijima, nesvesno primenjujući teoriju komplementarnih boja. Njutnovo otkriće o spektralnoj prirodi svetlosti se primenjuje u slikarstu impresionista. Saznanjem da je svetlost sastavljana od toplih i tamnih boja i da ne postoji crna i bela, oni i svetlost i senku izražavaju bojama. Verovali su da je boja senke pod uticajem osnovnih boja, pa se senka mora sijati u hiljadu nijansi. Impresionisti stvaraju radosno i svetlo slikarstvo sposobno da izrazi i treperenje vazduha i drhtaj sunčevog odbleska. Odblesci na vodi, sneg, oblaci, lokvanji, magla, izmaglica, vrućina, svežina ... itd, su bili povod za impresionističku sliku.
Impresionisti nisu prikazivali prirodu statičnu i nepromenjivu, već su je prenosili kao kretanje i pulsiranje prirode. Posledice slikanja izvan ateljea (plein air) izazvala je rastočenost i dematerijalizaciju oblika. Spontan namaz boje se kroz vidljivi potez četkice osamostaljuje kao vrednost sam po sebi.
Impresionistička slika je impresija - rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o sunčevoj svetlosti i predmeta obasjanih njome. Pokret je dobio ime po Moneovoj slici „Impresija, zalazak sunca” na izlozbi 1874. godine. Dao ga je kritičar Luis Leroj, kao pogrdan pojam. Impresionističke slike u početku nisu naišle na odobravanje ni kod konzervativne publike ni kod kritičara, ni kod režima Napoleona III. Oni su smatrali da su dela impresionista vulgarna, nedovršena, poput skica.
Spontan odnos prema svetu, a ne određen odnos prema evropskoj kulturi, omogućuje impresionistima korišćenje likovnih elemenata svih naroda i nacija. Oni su bili oduševljeni japanskom umetnosću, zbog njihovog odnosa prema prirodi, zbog japanskih grafika i dr.
Impresionisti odbacuju akademski način slikarstva (mirnoću, simetriju, jasnoću, red), razliku između srednjeg plana i pozadine, jasnoću obrisa, ravnotežu mase i boje i čvrstoću oblika. Njihov stil je slobodan, živahan, neposredan i promenjiv. Koriste primarne boje u kombinaciji sa komplementarnim bojama. Boju nanose u pahuljama - mrljama boja, živahnim potezom kista u vidu zareza.
Javlja se novo shvatanje boje, revolucionarna ideja, boja je središnja tema slike, a ne cilj. Sadržaj zamenjuju vizuelnim utiskom, a psiholoska percepcija je važnija od stvarne teme. Po Maneu: „Slika je platno oslikano bojom i mi treba gledamo na nju, a ne kroz nju (boju)”.
Teme su pejzaž, pariski bulevari, svakodnevna realnost, prizori iz sveta zabave, igranke, koncerti, kafane, pozorište, balet. Sa lakoćom su hvatali brze pokrete, ritmove, gracioznost, skok, okret. Odbacuju se istorijske, mitloške i sentimentalne teme.
Glavni predstavnici francuskog impresionizma su Eduard Mane, Klod Mone, Pjer Ogist Renoar, Kamij Pisaro, Edgar Dega. Pod uticajem impresionista bili su Andri de Tuluz-Lotrek, Pol Sezan, Pol Gogen i Vinsent van Gog.
Симболизам се у књижевности јавља већ 1880. године. Представници декаденције створили су духовни миље погодан за појаву овог правца. „Проклети песници“ – Шарл Бодлер, Пол Верлен и Артур Рембо – утемељили су овај правац својом поезијом. Бодлер је то учинио песмом Везе која је најавила симболизам. Природа је у њој живи храм симбола у којем разговоре воде боје, мириси и звуци. И у другим својим песмама Шарл Бодлер даје велики значај музикалности стиха, односно лирској мелодији. Верлена у поезији привлачи обојени звук. Рембо у први план ставља „разулареност чула“ и „алхемију речи“, помоћу којих се стварају необични светови. Ова три песника, као и вођа симболистичке школе Стефан Маларме, нису дочекали XX век.
Музички слој у песми својом сугестијом треба да наговести њен смисао. У таквој стваралачкој замисли речи постају тонови, а песма мелодија речи. У свом крајњем учинку таква замисао претвара песму у чисту форму. Она не треба да описује, већ да изрази најдубља и најтананија осећања песничког субјекта.
Симболисти верују да се једино тако може изрећи оно што изгледа необјашњиво и неисказиво. Песма је израз душе па је треба разобручити и ослободити свих стега које јој је наметао традиционални везани стих. Отуд слободни стих постаје основа новог певања. Том певању смисаону музичку сугестивност дају нови језик и нови ритмови. Тежња да музичка сугестија и „шум симбола“ носе смисао често чини симболистичку песму тајновитом и недовољно јасном. Но, смисао песме и јесте у томе да својом многозначношћу увек нешто скрива, да изазива разнолике побуде и нуди могућност различитог тумачења.
Најзначајније следбенике симболизам је имао у Русији (Александар Блок, Валериј Брјусов, Андреј Бели).
Међу најзначајнијим модернистима у драми су Норвежанин Хенрик Ибзен (Пер Гинт, Луткина кућа или Нора, Народни непријатељ, Хеда Габлер), Рус Антон Павлович Чехов (Ујка Вања, Три сестре, Галеб, Вишњик), Швеђанин Аугуст Стриндберг (Госпођица Јулија).
Ибзенове драме, са темама које приказују положај човека у грађанском друштву, под утицајем су натуралистичке школе. Стриндберг налази теме у човековој померености, у лудилу и мистици, а идеје у филозофској мисли Ничеа и Кјеркегора.
У Чеховљевој драматургији у првом плану је стање душе приказаних ликова. Писца занима њихова унутрашња стварност, а не радња сведена на спољне догађаје. Тајновити психолошки процеси који се одвијају у човеку, теме и начин на који су оне приказане носе у себи симболичка значења (Петар Пијановић, Српски језик и књижевност III)
