ЛИТЕРАРНО ДЕЛО ПЕТРА КОЧИЋА

МОЛИТВА

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

КРОЗ МЕЋАВУ

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и, да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али, онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваху у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете — није му могло бити више од дванаест година — држећи чврсто у промрзлим рукама лескову мотчицу.

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле бркове, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама.

— Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше, учестаније и гушће.

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.

Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда, говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и кршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук косâ и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.

Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. Зачас би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планика. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.

и Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило унедоглед. И њега би често пута, кад би погледао на свој мâл и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња... „Ово се већ одавно пресипа... прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравњака као мала касаба.

Глас се Рељин ширио. „Шта толико теслаишеш! Што си се толико дигô, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!“ — говорило се кад би се когод стао чиме поносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: „'Вала ти, куме, 'вала ти пријатељу! Ти мене почестовô овом чашом, а тебе Господини Бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали кô у Реље Кнежевића!“

И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. „Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!“ — рекао је, и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева.

— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито.

Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве.

Већ би се на неколико дана знало кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали на дивананама, да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама на прсима, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили И чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним.

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

и једног кобног дана — добро се он сјећа — ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.

И пође шапат од уста до уста:

— Рељин брњаш осванô мртав у бари.

— Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и дугих, заоштрљених кљунова, почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мâла и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом.

— И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! — просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше. И Рели се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:

— Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачем и јауком не ожали се погибија снаге моје и лепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе... ону велику пјесну од које процмили и дрво и камен, а камо ли срце у човјеку! Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је, да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.

И прва се носила кренуше из Рељине куће.

Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени...

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки. Страхота погледати! Нагрнули оголели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они, као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другога као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:

— Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава?... Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, кô и сваки герз!... Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!...

Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

— Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?

— Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи...

— Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?

— Тако је, брате, тако...

И блентави је Крстан и даље нешто мумлао. претресао, а око њег' се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском И писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину И укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:

— Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја...

Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:

— Чудне ли среће и црна ли удеса мога!... Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?...

Онда би се на једном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо:

— О ви црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте се крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и лепоте моје!...

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађоше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњеше. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души, и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше...

Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило. Њега бу дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу људе који га не познају — само кад нешто шапћу. Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору, од сопре до сопре, части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: „'Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!“

На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и лепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини.

— Сирома', вукарни Реља!

— Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја... Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине... цар брез царевине! — узвикнуо би очајно, задрхтао би и само би тада грчевито зајецао да га је жалост било погледати.

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах, првих дана, биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи.

Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе.

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!

И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доле гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко лета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али он је сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде.

— Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице! — прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. — Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'... Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну.

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипио под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Кад, у Добрњском Пољу, скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на не прегледној, бескрајној бјелини.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати.

— Идеш ли, роде? — окрену се старац и јаче повуче привузу.

— Идем, идем — тешко мали растави вилице.

— Је ли ти студено?

— Да — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо. Реља скиде шал, стресе снијег с њега, и омотага чврсто малом Вуји око главе и ушију.

— Утопли се мало, по Богу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава... Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.

— А ти, стриче?

— Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени... Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа...

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега.

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:

— Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије' планина и ове наше зле'уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!

Наједном се ненадано задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.

— Идеш ли, роде?

Идем, идем — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени.

— 'Ајде, роде, 'ајде... О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући, са неизмјерним страхом и зебњом, како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрово што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.

— Моремо ли, Вујо? — викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.

— Моремо, моремо! — одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.

— Напријед, Вујо! — узвикну Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати.

За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.

Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла.

Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали па викну из све снаге:

— Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо... Забасали смо!...

Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргоше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:

— Помагајте, забасали смо... забасали смо! Помете нас мећава...

Испред Накомичића кућа, чије је од вајкада било да сласавају залутале путнике и намјернике што у зиму прелазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:

— На десно, браћо, на десно!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударцима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему, гаси се.

— Идеш ли, роде?

— Идем, идем — немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док на једном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.

— Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека.

— Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас.

— 'Ајде, роде, 'ајде! — мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

— Идеш ли, роде? — викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.

Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова, потрча натраг.

— Вујо! — очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломњавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове, и разбацујући их ражљућено на све стране... Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти...

МРАЧАЈСКИ ПРОТО

Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. — знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио, док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.

Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у коме се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије' Ђурђија, Христос и' убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој шокачки!“ — продере се и силно задрма косматом, подбулом главом кад му се парохијанин потужи на жену.

Од давнина не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде странпутицом. „Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј 'ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили, и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким гвозденим букагијама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и 'ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“

Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта.

Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа, иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу из кога бије влажна, пријатна свјежина.

— Бога ми, брате, мене лијепо страх! — трже се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом.

— Што?

— Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али...

Што се више приближујемо, Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.

— Да ли је код куће? — прошаптах.

— Ја мислим, да јест — одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. — Хајде ти напријед!

Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обје руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, су морно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с по неким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.

Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли.

Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире.

— Е, јадни и чемерни прото! — викну промукло. — Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило!

Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.

Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица.

— Помози Бог, оче прото!

Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!

— Помози Бог, оче прото!

— Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?! — пиону, као да га нешто уједе за срце, кад угледа Стевицу иза мојих леђа. — Је ли те то послô куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепô? Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?!

Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло пробијала је дрхтава узнемиреност.

— Па онако смо се, оче прото, мало наврнули...

— Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?... Нећеш више ни залајати Џибовина ти се меса на Божић најела! — загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза кућа.

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха.

Пушка грмну, пас скикну!

— Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пакô старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?! — чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. — Неко ми и звоно скинô с авлискије' врата! — врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.

Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем који радосно зарза кад се врата отворише.

— један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! — тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. — Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! — раздера се и стаде љутито, злобно шкрипати зуб'ма. — Њега је прото опремио, да носи у пакô старом Џибукарди селам, ама максуз селам, што балије кажу!

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану.

— А ма, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...?

— Јесам, јесам, оче!

— Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?... Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!... Млого ме је — обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: — Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти — уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. — Млого ме је, кажем ти, Џибо — диже се и пође у собу. — Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и'! — чује се из собе. — Млого ме је, кажем ти, — настави, излазећи — Џибо облагивô и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако'ш, мало бенда и владику и овај суд... Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме.

— Јесам, оче прото, јесам!

Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.

— Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.

— Јеси ли ти господар у 'вој кући, или је прото мрачајски?! — диже помамно главу и извјери се. — Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући. — Ама, није, оче прото, већ...

— Шта није, шта?! Е, е,! — стаде се пакосно кесерити. — Да је ово отров, налио би' Му и десет вилџана, ане један — нек цркне пашче!. . . Да је те би знати, колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!... Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди — шкрипну снажно зуб'ма, поврже филџан, па устаде и поче као махнит, у некаквом заносу, горе и доле ходати, мла- тајући рукама. — Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђvрђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. О, небо вас убило! — врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог, ватреног заноса, па настави: Тргнем пушку из кубурлука: 'оћу ли пуцати, мислим се. дуго сам премишљô, Док Ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније' љутије', црљеније' паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет-шест лончића на вуруни, затворим је сачом а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Ја кад се распали паприка, ја кад поче праштити, ја кад стаде Џибукарда с Ћурђијом играти и пјевати! „Отвори, по Богу брате!“ — пишти Ђурђија ко змија у процијепу. „Отвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!“ — „Оче и у Христу брате, тако ти све те причести и часне трапезе, отвори!“ — преклиње Џибукарда и таба по соби кô каравлашки међед. — „Отворићу, отворити, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, 'нако испрема се опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!“ — смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!

Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.

— То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.

— Па шта би са њима, оче прото?

— Кад је паприка сагорела, отворио сам врата и избацио сам и', онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључô кућу и легô спавати — рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигару.

— И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио?

— Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! — издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо.

Вече се примиче. Сумрак се као крадом шири, а сунце лагано, бôно, величанствено бôно, за планинским врхунцима издише.

На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, облачних комада, као из рапавих, планинских пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.

Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком, ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље — све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота.

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта:

— Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!

ЗУЛУМ СИМЕУНА ЂАКА

Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено. Кукурузи се перушају, конопље набијају, а и котлови су почели пећи.

Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је, па неће на њег' ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

Сједи се око котла, помало пије и прича да котлар не задријема. Одмах до пинте сједи Симеун Ђак.

— Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? — упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

— Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља?

— Не знам. Какав зулум? Кад?

— Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма.

Наточи ти мени, Мићане, једну чашу — вели Симеун — да ја видим каква је нова ракија, а за то... Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће:

— Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет и ракија и људи и све, све!... Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва... Све се изродило и некако асли преокренуло.

— Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô!

Котао прокапа, Симеун отпоче:

— Па баш 'оћете да вам приповједим? Е, 'ајдеде, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају... бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се... Ја и покојни Партенија — вјечна му памјат — стојимо горе код кошарâ, па гледамо... Врви Крајишник кô да из земље изниче! Стали ми, па бројимо... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли — сад ћу вам, бој се, слагати — 'иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас, док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му памјат — затеже из острагуше, па у пô поле чела прас! А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније.

— Так'и ми се рађали! — узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај.

— Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.

— Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили... какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'. Видиш:

Крајишници су, вели, разбијени; настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“. — Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! — „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску... гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије' дуката... Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“

— Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! — набрекну један на котлара. — Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа.

Симеун искапи на душак.

— Ђе оно стадо' ја?

— 'Нође: „А већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па...“ — исправи га котлар.

— Да! — „А већ, вели, не гине ти оку двије ракије попити, па онда кô каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, дами није браде, ја би' ишô, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“

Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне... Те цијеле боговетне ноћи нијесам могô ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојô. А како се не би' и бојô кад 'вамо знам какви су Мајданци...

Шјутрадан устадо' рано. Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'. Најприје човали чакшире, па чизме пре'о колена, онда, припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко' шкрљачину, па онда обуко' кабаницу и сапе' златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио. Све то би, док би чојек попушио лулу дувана. — Ули-де једну, Мићане! — Још сунце и не мисли огранути... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа' на шјену — ни узми, ни подај — права правцата швапска гереналина!

— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце.

Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави:

— Кад сам узјô 'ата и изашô на Козијерац, било се подобро одјутрило. Кô иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доле над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина... Језди ђогин, по'ладан вјетар пирлија, а срце Ми се у прсије' разиграло. Зађо' у Медењак, па загрокта':

Медењаче, висока планино, не 'раниш ли у себи јунака који би ми на мејдан изишô?

Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака.

— Не чуј, вило, не преузми гласа!

— Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар.

— Да шта ти мислиш? — продера се Симеун. — Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација...

— Давно, предавно, мој Симеуне! — уздахну Мићан и сјарну један угарчић. — Људи, бојим се, да неће загорети? — Де-де, Симеуне; што си стао? При повиједај, да видимо, шта ће бити — вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.

— Кад се мало одмори' на 'ној страни под Медењаком и привати' крува, — настави Симеун — узја' јопе' на дорина кô на горску вилу, па повади' сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Баталиј-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре — од стра'оте се божје ћутећи не мере... Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне!... Кô белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун... табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја кô гереналина напријед измакô. Нека кô мисле: пошô Швабо од Бање Луке, ударио на Кадину Воду, па ће сад преко Бронзаног Мајдана тамо у дубоку Крајину... Гони Крајишнике! — Нали-де ми једну, Мићане! — Тако сам ја то ижињô и уредио. Али давно су јопе' казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Кад бијадо' испод Маслиштâ, па да ћу 'вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози Бог, Симеуне! Шуњ, куда с Богом?“ Познаше ме. Ја протрну' сав, ама се брзо сабра'. Звизну сабља са Цигана полећеше главе, а ја ободо' ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи!

— Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије.

— Боже мој! — чуди се један. — Кô оно вријеме! Онда је могло свашта бити.

Симеун изврну чашу, стресе се, па настави:

— Кад сам дошô у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али, кад се шјети' њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости, ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и свето писмо... ама, чојек је чојек. „Турк пезевенк, бре!“ — закрпати на муктара кад изиђе преда ме. Цепти на њему ћурак, кô да га је грозница у'ватила. Нареди' му да сазове све Мајданце, и ја се окрену' према Медењаку, па забркљачи': „Баталијун, гирдена сора!“ Знаш, да се не би побунили... Скупише се ови. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца — прас! Жива га земља не дочека...

— Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô?

— Није то, чоче, онај Шаћир!

— Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и стотина!... Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручô...

— Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића. Бога ти, немој ме пометати, јер... Кад се скупише пред џамијом, нареди' да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа. — „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ — загрми ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. — „Аман, господару... царски сине! Аман, не срамоти Турчина!“ — „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: „Мртва ме, каурине, мореш...“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: — „Каурине, вели, при'ватио си Босну, ама, наш цар има још земаља... Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

— Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“

— Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. — „'Оџа, на џамију!“ Моле, преклињу. — „Вакасуз је, честити господару... царски сине!“ — преклиње 'оџа. Ја се окрену' према Медењаку, па подвикну': — „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!“ Препаде се 'оџа и попе се на мунару. Ја одја' ата и дадо' да га водају, па се онда, кô какав кесеџија, крену' силовито кроз сокаке и мáле. Све мртво ко гробље. Само сабљетина о калдрму звецка, а 'оџа на џамији учи. Учи, 'оџа, и ја сам учио! Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати' — а оно све стоји готово на 'ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а 'оџа једнако учи. Учи, 'оџа и ја сам учио! Ту сам 'нако кесеџијски ручô и покупио нешто намета. И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслеишем и дуваним. — „Мајданци, на скуп!“ Скупише се. Ја узја' ата и завитла' сабљетином: — „Симеун Пејић Рудар, ђак од манастира Гомјенице!“ — па ободо' ђогу низ Котаре равне. — Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте!

— Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и буде! — чуди се и крсти онај за кацом.

Јован Деретић:

Петар Кочић (1877-1916) је приповедач Босне или, још уже, Босанске Крајине. Његово дело је израз непосредног доживљаја босанског села и босанске природе. Љубав према отаџбини, српству, према завичају и босанском човеку, трагични доживљај ропства од туђином, однос према природи у којем се дубока везаност за врлетне босанске пределе међа са страхом од потмулих стихија – то су неки моменти који везују сва дела овог писца, који је био не само даровит приповедач него и велик политички борац, народни трибун и револуционар. По рођењу Крајишник, с епског Змијања, из свештеничке породице, Кочић је студирао славистику, у Бечу и, после краћег службовања у Србији, вратио се у Босну, где развија снажну политичку активност: пише чланке против аустријске управе, учествује у великом радничком штрајку (1906), уређује политичке листове "Отаџбину" и "Развитак", као народни посланик у босанском сабору држи ватрене говоре у којима се залаже за интересе сељака и радника, због своје делатности две године проводи у тамници. Читав му је књижевни рад повезан с политичком борбом и прожет њоме. Започевши стиховима, он је касније дао неколико песама у прози (Јелике и оморике, Молитва, Тежак, Кмети, Слобода) у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, радном човеку, слободи, и мржњу према туђину. На њих се надовезују приповетке у којима преовлађује лирско-патетични стил, те их можемо назвати поетским приповеткама. У њима се спајају слике тегобне стварности поробљеног народа и бунтовнички занос, реализам и романтизам. Приповетка Јаблан, једна од првих и најбољих које је написао, кратка и једноставна, без развијене фабуле, кроз причу о борби бикова даје параболу о несаломљивости народне снаге и отпора. Кочићева бунтовност добила је најснажнији израз у приповеци Вуков гај, у којој је приказао побуну народа на Змијању против туђинских израбљивача.

Дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја прожима цело Кочићево дело. У више својих приповедака он је дао борбу човека са стихијом. Међу њима се нарочито издвајају приповетке у чијим насловима се јављају предлози простора: У магли, Кроз маглу, Кроз светлост, Кроз мећаву. Последња спада у најбоља Кочићева остварења. Рвање човека с невременом у суровој планини само је завршни чин, драмска кулминација приче о пропасти куће Реље Кнежевића, некада многољудне и богате, од које остају само старац и дечак да и они настрадају у мећави, на повратку из града, где су узалудно покушавали продати последњу краву. У приповеци Гроб слатке душе исти мотив, смрт у мећави, повезан је с причом о сељаку који, слично Цанкареву слузи Јернеју, узалудно тражи своју правицу. Планинска природа одређује не само судбину него и темперамент и карактер Кочићевог човека. Његове жене, јунакиње приповедака Кроз маглу, Кроз свјетлост, Туба и Мргуда, једре и здраве планинке, "слатке крви", доживљавају слом због незадовољене страсти. И остали су ликови оличење завичајне природе, њене снаге и дивљине. Осим споменутих, у њих спада и онај поп човекомрзац, јунак приповетке Мрачајски прота, један од најнеобичнијих ликова читаве наше прозе.

Као писац, Кочић је најпознатији по неколиким делима у којима је лирска црта подређена комици и сатири. Ту је најпре циклус од пет приповедака о Симеону ђаку, нека врста прозног комичног епоса, у коме се у омамљујућој атмосфери око ракијског казана испредају приче о стварним и измишљеним јунаштвима. Њихов јунак, стари ђак манастира Гомјенице Симеон Пејић Рудар, слично Дон Кихоту или Тартарину Тарасконцу, више је у свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као јунаци народних песама и у тренуцима ратничког заноса говори језиком песме, у десетерцу. Најпопуларније Кочићево дело јесте сатира Јазавац пред судом, написана у драмском облику. Њен јунак Давид Штрбац, шаљивац и домишљан, навлачи на се маску луде и лакрдијаша како би могао казати сву горку истину о судбини народа. Давид стално глуми пред судијама тако да се не зна кад се измотава а кад говори истину, кад се руга њима а кад себи. На феномену глуме заснива се и последње и најопсежније Кочићево дело политичка сатира Суданија (1912). Глума ту није појединачни него скупни чин. У њој се затвореници у бањалучком затвору играју суда: један је оптужени, други тужилац, трећи бранитељ, четврти судија итд. Читава та импровизација, која је стално на граници између игре и живота, представља духовито ругање аустријском суду, пародију његове заплетене бирократске процедуре.

Јован Скерлић:

Gotovo svi srpski krajevi predstavljeni su u današnjoj srpskoj književnosti: Bosnu valjano zastupa Petar Kočić.* Njegove prve pripovetke, izgubljene među beznačajnim pripovetkama manjih časopisa iz početka XX veka, nisu se primećivale. On je opštu pažnju skrenuo na sebe kada se 1902, u Karlovcima, javila prva njegova zbirka pripovedaka S planine i ispod planine. Druga knjiga, pod istim imenom, izišla je u Zagrebu 1904, treća u Beogradu 1905. Satira Jazavac pred sudom, za nekoliko godina, doživela je jedanaest izdanja. Iako je politika odvukla Kočića na stranu, on ipak ne napušta književnost. Zbirka Jauci sa Zmijanja izišla je u Zagrebu 1910, a satira Sudanija 1911. u Sarajevu. 
Prvim svojim pripovetkama Kočić je učinio utisak jakog, svežeg i originalnog talenta. On se tu otkrio kao pesnik mladosti i zdravlja, životne energije i nacionalne snage. Njegovi opisi seoskoga života Bosanske krajine, koju dotle niko nije opisivao u srpskoj književnosti, opisi njenih modrih planina i starih šuma, sveži su, krepki, neposredni, katkada impresionistički. Svuda se oseća dah rascvetale prirode, ritam moćnoga života, sve je nabreklo krvlju i zdravljem. Što je on rekao o prirodi koju je opisivao, može se primeniti na njegove prve pripovetke: "Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom..." Takav je kada opisuje svoje drage krajinske planine, takav kada opisuje ljubav mladih "žestoke krvi". 
Samo, ta "radost života" iz prve mladosti se gasi. On nije egoist koji živi za sebe i u svom snu lepote, u prirodi ne gleda samo igre svetlosti i boja no i čoveka koji u njoj živi. Priroda mu sve više postaje okvir, a glavna slika čovek, bosanski seljak, za koga on ose

a bratsku nežnost. Kočić je čovek od silne nacionalne energije, moćan izdanak jedne srpske rase koja je mnogo stradala i koja se mnogo borila. Njegov borbeni nacionalizam ima široku socijalnu osnovicu, on je smeo i buntovan duh, i njegova ljubav prema seljaku nije sentimentalnost i sau

ešće starih, no širok buntovan duh modernih. "O Bože moj, piše on, veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije!" Gotovo u svakoj svojoj pripoveci on daje izraza svojoj ljubavi za bednog, ogolelog i pritisnutog seljaka, i srdžbi prema nasilju i nepravdi. Taj gorak protest našao je jaka izraza u duhovitoj satiri Sudaniji, parodiji zakonske pravde i sudstva, a naročito u proslavljenom Jazavcu pred sudom, delu koje je, osobito posle 1908, doživelo ogroman uspeh kod sviju slojeva srpske čitalačke publike i do 1913. dočekalo jedanaest izdanja, ćirilicom i latinicom. Agrarne i druge nevolje bosanskog seljaka, lukava, pritunjena, ali nesalomljiva i buntovna, sve je to našlo silna izraza u ovoj izvrsnoj satiri. Tip seljaka izveden je sa veoma mnogo tačnosti i snage, dijalog je vanredno prirodan, sporedne ličnosti su obeležene sa vrlo mnogo reljefa, situacije su vrlo pravilno izvedene, a i u svemu ima toliko satire, gorke i osvetničke satire, da Jazavac pred sudom ide u najbolje satire političke i socijalne književnosti. 
Petar Kočić je jedan od najoriginalnijih suvremenih pisaca srpskih. To je umetnik koji je planinu opisivao svežijim i jačim bojama no iko pre njega; to je borben duh i oštar satiričar kakvog nema danas u srpskoj književnosti. Od ostalih srpskih pisaca Kočić se odlikuje čistotom, tečnošću i neusiljenošću svoga jezika. On danas piše jezikom Njegoša i Ljubiše, svežim, neiscrpnim goršta

kim jezikom, punim snage, poleta i slikovitosti, i u tom pogledu stoji nad svima suvremenim pripovedačima srpskim.

Витомир Р. Вулетић:

Postalo je već legenda kako je jedan Kočićev predak u stara turska vremena, u oštroj borbi protiv ukmećivanja, stajao jednog dana bez glave kao ukopan u zemlju, dok mu je iz vratnih žila šibala u mlazevima vrela krv i prskala po begovskom čardaku. U toj istinitoj legendi ima čudne simbolike. Čitav Kočićev život od rođenja do smrti nije ništa drugo do grčeviti nastavak borbe predaka.
Rodio se jednog junskog dana 1877. godine, godinu dana uoči Berlinskog kongresa koji je Bosnu i Hercegovinu dao na upravu Austriji na trideset godina. Rodio se na Zmijanju u Bosanskoj krajini, u onom herojskom kraju koji nikad nije bio pod kmetstvom. Bilo mu je dve godine kad je izgubio mater. Kočićev otac, svestenik Jovan, iz duboke žalosti za ženom, napustio je ku

u i decu, otišao u manastir Gomionicu i postao monah Gerasim.
Iz baba-Vidine škole kraj ovaca i goveda krenuo je Kočić po očevoj želji u manastir Gomionicu da uči čitati i pisati kod polu-pismenih, bistrih i rodoljubivih kaluđera. U manastiru je završio dva razreda osnovne škole (više ih nije tamo ni bilo). Ostala dva učio je u Banjaluci. Po završetku osnovne škole 1891. godine Kočić je po očevoj želji krenuo u gimnaziju u Sarajevo. Otac je sanjao o tome da mu stariji sin postane sveštenik i da time nastavi porodičnu tradiciju, ali Kočićeva priroda borca nagoveštavala je da se očevi snovi neće ispuniti.
Posle sudara sa školskim vlastima Kočić je 1895. godine prešao u Beograd. Tamo je iste godine završio četvrti razred gimnazije i upisao se u peti. Gimnaziju je završio u junu 1899. godine i otišao prvi put posle nekoliko godina u svoju Krajinu. U jesen je otišao u Beč da studira slavistiku kod čuvenog profesora Jagića. U Beču Kočić ulazi u krug studenata Bosanaca i počinje da se bavi literaturom i nacionalnom borbom. U kružoku Pavla Lagarića napisao je Kočić svoje prve radove.
Prva zbirka njegovih pripovedaka pod naslovom S planine i ispod planine pojavila se u Sremskim Karlovcima 1902.godine. Ovom zbirkom u srpsku književnost ušao je pisac "od talenta, od stvarnog i originalnog talenta". Dve godine kasnije pojavljuje se druga zbirka koju Kočić posvećuje "uspomeni genija Đure Jakšića". Najznačajnija novina ove zbirke je poznata satirična aktovka Jazavac pred sudom.
Kočić je u junu 1904. godine apsolvirao filozofiju i zatražio službu od srpskog Ministarstva prosvete. Postavljen je za profesora srpskog jezika i književnosti u učiteljskoj školi i gimnaziji u Skoplju. Privlačila su ga stara ognjišta srpske slave i veličine. Ubrzo je došao u sukob s onima koji su ugnjetavali nezaštićene u novoj sredini i u kasnu jesen 1905. godine napušta Skoplje i odlazi u Sarajevo.
U Sarajevo je stigao kao poznat književnik i publicist. U svojoj Bosni razvija široku političku i kulturnu aktivnost zbog koje su ga okupacione vlasti gonile. Tako je bio proteran iz Sarajeva. Ali Kočić ne miruje, odlazi u Banjaluku i u svojoj Krajini pokreće list "Otadžbina" s namerom da oko sebe okupi sve nacionalno svesne borce. Policija ga, međutim, nije ostavljala na miru. Od oktobra 1907. do 1909. godine Kočić, s manjim prekidima, tamnuje po raznim austrijskim robijašnicama.
Po izlasku s robije veliki pesnik Bosanske Krajine opet se vraća literaturi. Početkom 1910. godine objavljuje u Zagrebu zbirku pripovedaka pod naslovom Jauci sa Zmijanja, a već iduće godine i svoju humorističko-satiričnu pripovetku Sudanija. Krajem 1912. godine počeo je da oseća brzo napredovanje progresivne paralize.
Borba za oslobođenje i ujedinjenje otpočinje upravo one godine kad je pisac osetio da je teško bolestan. Morao je da se leči onda kad je trebalo da se bori. Pred sam početak prvog svetskog rata 1914. godine Kočićevi prelaze u Beograd i Petra smeštaju u duševnu bolnicu. I nestao je tiho, nečujno, u praskozorje jednog avgustovskog dana 1916. godine u porobljenom Beogradu. Nekako pred smrt on je sa uzdahom rekao: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh". Prijatelji su ga ujutru našli u mrtvačnici. Njegovo telo se ničim nije razlikovalo od ostalih leševa. Samo je vojnička šajkača na glavi njegovoj govorila o tome da su rodoljubivi bolničari bar ovim malim simbolom hteli da obeleže da je veliki pisac umro kao nacionalni borac.
Često se govorilo da je Kočić borac bacio u zasenak Kočića pesnika. Ne treba pesnika i borca suprotstavljati jednog drugome: da nije bilo jednoga ne bi bilo ni drugoga. Kočić je počeo da piše iz potrebe da se bori i sve svoje osobine kao čoveka i borca sa strašću je prelivao u svoje ličnosti. Njih je dosta: duhoviti, prevejani i kompleksni David štrbac; šaljivi, hvalisavi i tragični Simeun Đak; surovi i mračni mračajski proto; zaneseni Relja Knežević; poetični i izgubljeni Mijo "Slatka Duša"; ograničeni i primitivni Jure Piligrap i ženstvena i tragična Mrguda.
Medu Kočićevim junacima izdvajaju se svojom složenošću i umetničkom dograđenošću David Štrbac i Simeun Đak.
Junak satirične aktovke Jazavac pred sudom David štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka, od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva. Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja živo prelivaju jedna u druga, da se menjaju najčešće svesno, a katkad i nesvesno, ali uvek s određenim ciljem: ismejati predstavnike austrougarske okupatorske vlasti i izliti na njegovu glavu svu žuč i sav jed.
Kočić je u Davida Štrpca ugradio i jednu svoju osobinu — svest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime, već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim, i više od toga — državu koja iza njega stoji, i još više — ropstvo uopšte. Ova svest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja: nerodice, suše, poplave, postavila ga je u centar opšteseljačkih briga, patnji, njihovih bolova i njihove nesreće.
Sugerišući svoju pomerenost austrijskim činovnicima kao trajno stanje svoje psihe, on dopušta sebi da kaže znatno više nego što bi to mogao da učini da ga smatraju za normalnog. Kad se uverio da naivni i ograničeni okupatorski činovnici primaju njegovu pomerenost kao nesvakidašnju izuzetnost, David svakom svojom rečju, grimasom i gestom podvrgava podsmehu okupatorsku vlast. Podsmeh je čas obična šala i kalambur, čas duhovitost većeg formata prožeta jedom i otrovom.
U Strpčevu stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vekovima razvijao pod pritiskom ropstva. Nemogućnost da se uvek neposredno bori s ropstvom prsa u prsa utiče da se kod njega razviju, više nego kod ostalih naroda, oštroumnost, dosetljivost, istrajnost, upornost, borbenost, vitalnost i elastičnost — sve one osobine bez kojih on ne bi mogao opstati na ovoj vetrometini. Nije nikakvo čudo što je kod nas lukavstvo još sinonim pameti. Ako čovek nije u stanju da se bori protiv jačeg fizičkom snagom, onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.
Sve ove Davidove osobine, koje je u njega utisnula njegova zemlja, nošene su kičmom buntovništva, dostojanstva i ponosa. Kočić u kratkim i britkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka. Za šumu kaže: "Za turskog suda svačija, ničija šuma, a danas: carska šuma". A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova, ni carska, ni spaijska". U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud". "Oslobodio" ga je svinjčeta, koze i krave. I, najzad, on sa praiskonskim bolom i tragičnim šeretlukom saopštava kako ga je "slavni sud oslobodio" sina, koga su uzeli u vojsku i odveli u Grac, gde je za godinu dana umro. Vrhunac bola, dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove reči: "Lani, oko Časni' veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta. "Davide, umro ti sin pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada". "O, dobre carevine, krst joj ljubim!" — lijepo ja jauknu' od radosti, a žena i djeca zaplakaše. "Brate kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo, kasti, neku nagradu, jer je ona mene od napasti oslobodila". Ova velika tragika, tek obložena providnom skramom humora, peče, nagoni suze na oči, budi bes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.
David Štrbac je koncipiran tako da bude grč besa i bunta protiv okupacije. Kočić bi, međutim, ostavio Davidov lik nepotpunim i jednostranim da ga je osvetlio samo s ove strane. Osvetlio ga je i u odnosu prema srpskim gazdama u Bosni.

Srpska bogata čaršija u Bosni u to vreme bila je sva obuzeta crkveno-školskom autonomijom i nije mislila na nacionalno oslobođenje i na borbu za interese seljaštva. Štaviše, ona se najčešće pridruživala okupatorskoj vlasti. Kočić je poznatim razgovorom Davida Štrpca sa gazda-Stevom hteo da prikaže svu besmislenost čaršijskog politiziranja i da ukaže na to koliko bosanski seljak nema poverenja u gazde Srbe. Kad gazda-Stevo pita Davida: "Priznaješ li ti, Davide, da si srpski, prekoslavni, crkvenjski i ato-no-to?...", ovaj mu odgovara: "Šta je to, gazda? Kakva je to sada nova vjera nastala? Da vi nas, gazde, nećete porimiti?" — "Nije vam vjerovati, gazde ste". U jednoj kratkoj rečenici Kočić otkriva šta boli bosanskog seljaka: "Ja sam, bogme, velim, gazda, mislio da vi tražite da carevina ukine ovu prokletu trećinu i desetinu, a vi počeli nekakve budalaštine zbijati". Duboka provalija koja zjapi između čaršije i seljaka, između bogatih i siromašnih, govori o tome da je Kočić društvene odnose i kretanja umeo da sagleda jasno i istinito.
David je o čitavom svom životu govorio pred sudom i pred njim bio čas stidljiv, čas surov, čas molećiv i miran kao jagnje, ali uvek spreman da neprijatelja napadne s njegove najslabije strane. Kroz aktovku on postupno izrasta od konkretne ličnosti u simbol borbe, da bi na kraju otkrio svoje pravo lice: "Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami zato čudnovat što u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plak'o ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline umrtvile pa jedva dišu!" Ovim rečima on je postao potpuno svestan sebe i toga da je u trenutku kad ovo govori otvarao široko paćeničke grudi svoga naroda i da je otkrio svu gorčinu koja se u njima skriva.
Možda bi Štrbac bio umetnički reljefniji lik da ga je Kočić dao u pripoveci, kao što je i bio prvobitno učinio. Postavljajući ga na scenu, Kočić je samog sebe onemogućio da ga da onako široko i plastično kao što ga je zamislio. Čim ga je suočio sa predstavnicima okupatorskog režima, Kočić nije izdržao da ispred istinski umetničkog jezika ne pusti jezik publicistike i pamfleta.
Simeun Đak je znatno šire i slobodnije koncipiran. Simeun Đak, zvani Simeun Pejić Rudar, đak manastira Gomjenice na Krajini ljutoj, junak je pripovedaka Zulum Simeuna Đaka, Istiniti zulum Simeuna Đaka, Mejdan Simeuna Đaka, Iz starostavne knjige Simeuna Đaka i Rakijo majko. Dok David Štrbac predstavlja zgusnutu težnju jednog naroda ka slobodi i njegovu borbu u savremenom istorijskom trenutku, Simeun Đak je široko, epsko, raspevano suočavanje prošlosti i sadašnjosti, one junačke, herojske prošlosti i njemu savremenog surovog ropstva u kome je teško biti junak i heroj.
Simeun Đak je poetičniji lik od Davida Štrpca, više Kočićevo lično umetničko rasterećenje. Njega je Kočić postavio široko, vešto i darovito, i on izrasta u figuru izuzetne snage, u junaka i rudimentarnu i vulkanski snažnu evokaciju prošlosti, proroka i vesnika budućnosti.
Simeun priča uz čašicu rakije o dalekoj prohujaloj borbi protiv Turaka, o tome kako je on, Simeun Đak, vodio borbu s Ali-begom Čekom, kako je činio zulume nad Turcima u Bronzanom majdanu, on čita iz svoje starostavne knjige proročanstvo o sudbini bosanske zemlje, o tome kako će se javiti pravi sinovi našeg otečestva i kako će početi borbu protiv trećine i desetine, kako će dunuti bure i vetrovi sa istočne strane (iz Srbije) i kako će se Ićinđi (Turci) i Birinđi (Austrijanci) strmoglaviti "u mračni i bezdani trotrokan", kako će ova napaćena zemlja postati slobodna. Sve ovo Simeun priča vešto, slikovito, sočno; on pušta na volju svojoj alkoholom podstaknutoj mašti da se razvija, da bukti, da stvara čudesne vizije. Simeun voli da preteruje, da se hvali i "da malo udari u stranu kada o sebi govori". Njega svi rado slušaju, sa čežnjom taloženom od iskoni uživljavaju se u njegove priče, uveče kraj rakijskog kazana oživljavaju pod mrkim manastirskim zidinama u svojoj predstavi slike o kosovskoj tragediji i epopeji, stvaraju vizije budućnosti i slobode, puštaju krila svoje razuzdane mašte da lete kroz vekove unazad i unapred i da se na taj način, bar za trenutak, uklone iz surove sadašnjosti.
Veoma često je Simeun Đak prikazivan u našoj književnosti i kritici kao obična lažovčina i pijanica, a samo ponekad kao čovek koji "neosporno ima i pozitivnih crta". Taj greh prema Simeunu Đaku i Kočiću ispravili su Isidora Sekulić i Jovan Kršić uočavajući da Simeunovo pijanstvo i laganje ne treba shvatiti kao konkretan podatak i primiti ih u bukvalnom značenju. Kad se pronikne dublje u suštinu Simeunova lika, mora se shvatiti da su ove njegove osobine poslužile Kočiću kao književno sredstvo da Simeuna postavi na neuobičajeno, nesvakidašnje mesto i da na taj način stvori štimung u kome su svi događaji i sva zbivanja preuveličani i tako postaju umetnički snažniji i uverljiviji. Simeun samo napit može da pravi toliko digresija, samo u tom stanju može da se izdigne visoko iznad svakidašnjice i da zaviri duboko u prohujalo vreme, da proročanski nagoveštava budućnost. Kad bi Simeun pričao trezan ono što priča u ovim pripovetkama, on bi bio jurodivi prorok, iščašen iz vremena i normalnog shvatanja života. Ovako, on priča velike i nemoguće stvari u normalnoj ljudskoj pomerenosti — u pijanstvu, i time ostaje normalan čovek, živ, uverljiv, duboko urastao u tlo narodnog života, ali i izrastao iz njega taman onoliko koliko je potrebno da u svojim lažima prenese amanete predaka svojim savremenicima. Simeun Đak laže o sebi, ali priča istinu o svome narodu, i njegovi slušaoci ga shvataju, razumeju i kažu da "njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikome na šteti".
U našoj kritici o Kočiću zanemarena je još jedna značajna crta Simeunova lika, čijoj potpunosti doprinosi prisustvo izvesne tragičnosti. Prizvuk tragike prati sve Simeunove šeretluke i njegove "laži" i preterivanja i nameće se čitaocu kao poseban kvalitet njegove ličnosti. "Da nije šale, eglena i ove blagoslovene, što se kaže, mučenice, vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nesrećnom otečestvu od gorkog jada i čemera poludelo i sišlo s uma." Ova Simeunova misao otkriva pozadinu njegova pijanstva i "laži". Rakija, šala i "laž" ublažuju gorčinu postojanja i vezuju njega i slušaoce čvrstim nitima za najvažnije tokove narodne istorije, još snažnije okreću vremenu i prostoru istorije i time ih sigurnije orijentišu u savremenosti. Pijanstvo, "laž" i šala su bekstvo od očaja.
David Štrbac je dramski, borbeni grč u sukobu sa savremenošću, a Simeun Đak je zasnovan široko na epskom platou istorije od Kosova do austrijske okupacije. On je poetizovana istorija sa čvrstom misaonom vertikalom. Simeun Đak i njegovi slušaoci su potencijalni heroji koji se nisu ostvarili i svesni su da će se teško ostvariti. Oni sebe rasterećuju maštanjem o junaštvu i herojstvu. Kad se pročitaju svih ovih pet pripovedaka o Simeunu Đaku, onda se tek potpuno postaje svestan da je Simeun Đak izuzetno zanimljiva pojava u našoj književnosti.
Možda u ovim Kočićevim pripovetkama ima isuviše ponavljanja, a i izvesne anegdotičnosti i fragmentarnosti, koje umanjuju vrednost Simeunova lika, ali se svetli i iznijansirani prelivi pijanstva, "laži" i šale nameću kao snažan i svež kvalitet. Da su do kraja očišćene od sporednog i nevažnog, da je u njima manje hipova trenutka, one bi zauzimale jedno od najznačajnijih mesta u našoj novijoj umetničkoj prozi.
Čitavu svoju umetnost Kočić je izgradio na ovim čvornovitim seljacima. Jasno je da su ove robustne i žive ličnosti unele u Kočićevu prozu i svoj ambijent: prirodu u kojoj žive. One se slivaju u jednu nedeljivu celinu sa gorostasnim, namrgođenim, u plavetnu timorinu uvijenim planinama. Kočićeva priroda nije stihija već doživljena razbesnela i neobuzdana snaga, koja se s čovekom sliva u jedno kretanje, u jedinstven stvaralački pokret.
Čoveka obuzme toplina u onim trenucima kad se oko njega sve zazeleni, kad oštra i vrela svetlost oblije zemlju i kad ona zamiriše svežim mirisom. Slivaju se u jedan zanos čovek i zemlja. Oni postaju jedna tuga, radost, uvređenost i surovost. U uskovitlanoj magli traga Maruška za izgubljenom srećom, vetrovi fijuču, mrse magle i njene kose. Kočić je stopio u jedinstven zamah Marušku, uskovitlane magle i namrgođene planine.  
Kočić je osetio puls prirode, pronašao je njene najskrivenije damare, prodro u njene tajne, savladao njene ćudi. Kočić je umeo vešto da iskoristi opise prirode za stvaranje dramskih štimunga, da njima pripremi čitaoca za konflikt koji će se u njenom krilu odigrati. Sutra se Jablan bori protiv Rudonje. Lujo strepi, nema mira, sanja teške i ružne snove, u snu bodri Jablana, pretvara se u grč, a oko njega "duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kuća, što se u polukružnom neprekidnom nizu protežu ispod planine..." Duboka i strahovita tišina noći ističe jače Lujinu uznemirenost. Svaki njegov pokret, svaki njegov uzdah i svaka slutnja vidi se, čuje se i naslućuje se u pritajenoj noći. A kad je osvanuo dan bitke između Jablana i Rudonje, jutro je bilo kao umiveno, priroda živa, bujna i raspevana. "Sve treperi, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom." Ovakav opis sugeriše čitaocu vedro raspoloženje i veru u sreću, budi nadu u najbolji ishod bitke, uliva Luju poverenje u Jablana, a Jablanu u svoju sopstvenu snagu, i oni idu na megdan sveži, snažni i obodreni od sunca, plavetnila, svetlosti i zelenila s planinskih vrhunaca, koji posle bitke prihvataju Jablanovu pobedonosnu riku i raznose je na sve četiri strane.
Kočić je s uspehom stvarao živopisne, reljefne i snažne likove u svojim pripovetkama, a umeo je, isto tako, da stvara i atmosferu s puno mere i izrazitog smisla za stvaranje masovnih scena. Humoristički dar Kočićev je u masovnim scenama dolazio do snažnog izražaja u svim njegovim pripovetkama, ali se najpotpunije ostvario u pripoveci Sudanija, koju je počeo štampati 1910. godine u svom listu "Razvitak" dok je još bio u Banjaluci. Smisao da stvara atmosferu Kočić je ispoljio od svoje prve pripovetke, Tube, svaka nova pripovetka otkrivala je i nove mogućnosti piščeve.
Kao poslednje značajnije Kočićevo delo Sudanija ispoljava i mane i vrline Kočića kao pisca. U njoj se oseća zamor, i ona je razvučena, razvodnjena, kao što je nekad, pre desetak godina, na samom početku književnog rada bila Tuba. U želji da što više kaže i da što podrobnije ispriča Kočić kao da je zaboravio da se izražava koncizno, jezgrovito i kratko, kao što je to umeo da čini kad je bio u naponu stvaralačke snage.
I pored nesumnjive razvučenosti Sudanija ispoljava stari Kočićev smisao za dramatske sukobe, za humor i čistotu izvorne narodne reči. Trebalo je imati mašte pa se setiti i u pripoveci ostvariti svu komiku austrijskog suda i pravde, i to u zatvorskoj ćeliji, gde zatvorenici s puno duha i potrebne oštrine igraju sudije, porotnike, optužene, tužioce i branioce. Zatvorska ćelija se pretvara u kovitlac tragikomičnih scena u kojima se podvrgavaju ruglu austrijski sud, pravda, moral, istorijska misija carevine, jezik — sve ono što je ova carevina sobom donela u Bosnu posle Berlinskog kongresa. Kočić nije ismejavao ljudski sud, pravdu, moral već austrijski. Kočić je bio na putu da ostvari u ovoj pripoveci mnogo jače umetničko delo. Ali nije bilo više stare stvaralačke snage.
Sadržina pripovetke govori o tome da Kočić i dalje dobro zapaža, da posmatrački dar nije pisca izneverio u ovom trenutku. Dramski sudari u pripoveci dati su sa puno mere i smisla za njihovo maksimalno korišćenje. Upravo ovim svojim kvalitetom pripovetka privlači pažnju ne samo savremenog čitaoca već i pozorišne ljude. Međutim, Sudaniju savremeni adaptatori, reditelji i interpretatori najčešće ostvaruju u prokletoavlijskom duhu. Tako tumačena Sudanija nije više Kočićeva, jer prokletoavlijska filozofija ne odgovara Kočićevu empirijskom duhu.
Kočić je stvarao svoje junake na svom nemiru i oni svi nose u sebi potrebu za borbom, za uzletima i sanjarenjima. Borba i umetnost kod Kočića su jedan jedinstven proces života.

Матија Бећковић (Реч на Кочићевом збору, Бања Лука, 25. август 2012. године):

Али ако не можемо и не умемо онако како је Кочић зборио некад, можда бисмо могли да замислимо како би зборио сада.

Зна се чиме је Петар Кочић заслужио да се у његову славу одржава Кочићев збор. Хвала онима који су боље од мене знали чиме сам ја заслужио да зборим на Кочићевом збору и указали ми част прве речи у овој прилици.
Збор је од зборити, па би ваљало бар на Кочићевом збору зборити онако како је зборио Петар Кочић. А то значи да „најкраће, најјасније и на најбољи начин саопштимо оно што имамо да кажемо људима свог језика“, како је Кочићево умеће описао Иво Андрић.
Али ако не можемо и не умемо онако како је Кочић зборио некад, можда бисмо могли да замислимо како би зборио сада. А сада, кад је поново у употреби „неки језик налик на српски“, чини се да ни Кочић не би зборио као Кочић, већ пре као његов јунак Давид Штрбац, симбол српског кетмана, који се захваљивао „земљаној“ влади и „главатим господинима“ што су увели поредак од којег се „милијун душа од силног добра и милине умртвило, па једва дише.“
Ако би Кочић и сада грмео као онда, можда би избегао Црну кућу и „окове без синџира, пооштрене постом и тврдим лежајем“, али не би црне листе, зле језике, злоћудна тумачења и опорочавања. „Сарајевски вечерњи лист“, који је у своје време писао да оно што Кочић пише и говори с науком и литературом нема никакве везе и да је једно обично причало и медекало далматинско, дај Боже да би друкчије писао и сада.
А и како би могао писати друкчије у наше дане кад је ту скоро један једнога тужио суду за увреду части и угледа зато што га је, пред сведоцима, назвао патриотом.
Кочић је био сав од једног комада и једне мисли, једнако је писао и приповетке, и чланке, и писма оцу, и апелације суду. Као да је желео да каже само једну реч, а остале су за њом саме покуљале. Сам је тражио ту једну једину „крупну, моћну, силну, коју душмани не разумију, а народ разумије“, а оног ко хоће да пред судом постигне неки успех саветовао да „у свој говор убацује што више њиховијех ријечи.“

За сто тридесет и пет година од кад се родио, Петар је остао стена, кочић постао носећи стуб, Кочића главица прерасла у планински врх.
Речено је да у Кочићевом делу нема ни Херцеговине, а камоли Босне, има Босанске крајине, али је у њој цело само Змијање „у којем је све сама својат и родбина“. У том Змијању Кочић није нашао спољашњу него унутрашњу географију и државу, царевину без цара и краљевину без краља, сачувану и запечаћену у језику, као у заветном ковчегу. „Реч је утемељница и неке књиге се могу читати и до краја разумети само на језику на којем су написане и само у одређеном духовном стању – као што је случај са Кураном и арапским језиком“. У речи утемељници је сама бит језика,она што асли, белћим, вајме, рећемо казти, пулсира и у језику Петра Кочића. Змијање постаје моћно као Тибет, а јауци са Змијања збирно име за сва Змијања и све јауке под кровом неба.
Нисам чуо Кочићев глас, али је запамћено да није говорио него грмео. Слушао сам Ћопића и Андрића и чини ми се да ни један, ни други није говорио својим гласом, а Скендер и Меша јесу. Ћопић се уметао у сељака и чинило се да преко фрака носи кожух да би се што боље уклопио и мање штрчао. Андрић је говорио испод гласа да ничим не скреће пажњу на себе, како ни ваздух не би повредио и усталасао. Кочић је прву ноћ у Београду провео на Калемегданској клупи, а ујутру био спроведен у полицију. Ћопић није успео да нађе ујака, па је прву ноћ у Београду преспавао под мостом, на оном истом месту где је на крају пао челом и који се и пре тога звао Бранков. Најздравији изгледа најбрже пуцају. Обојицу су подигли ђедови, један је написао „у ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вај ме, и умријех“, а други „збогом лијепи и страшни животе!“
Не може се говорити о Кочићу, а да се не говори о планинама, ни о планинама, а да се не говори о Кочићу. Не само зато што је своју прву књигу насловио „С планине и испод планине“, ни што је говорио како би, кад би проговориле – говориле планине, него највише зато што је своју отаџбину и њену славу нашао у језику, а својом реченицом потврдио говорно порекло књижевности и постао планина, он сам.
„Велика дела настају тамо где се сретну људи и планине“, мислио је Вилијем Блејк, а доказали и Кочић и Ћопић. Гете је веровао у посебан живот планина, а земљу сматрао огромним живим бићем. Планине су за врлине, планине имају своју личност. Људи који живе у планинама имају се на кога угледати. Оне нас уче како се остаје свој на своме, спокојан и сигуран у смисао свог постојања. До њих се није испео потоп, а поводњи и поплаве не дотичу горње светове. Зато би се Петар Кочић радовао планинама у Републици Српској, што су , од свега што се повило, оне најмање поклекнуле.

„Гледам фотографију Петра Кочића и мислим на кога ме подсећа“, записао је Иво Андрић. И одједном: то је Фридрих Ниче! Онај Ниче који је умро на данашњи дан 1900. године. Ми гледамо фотографије и Ничеа и Кочића и чини нам се да су то и млади Његош, и млади Вук Караџић, и млади Марко Миљанов, и млади Радоје Домановић, и млади Ђуро Дамјановић, и млади Ђорђо Сладоје и бркати Рајко Петров Ного, а сви заједно чине општи лик заједничког претка који надноси веђе и бркове над свој род.
Кочићеви јунаци били су стварне личности, а постали су не само књижевни ликови него и национални симболи. Давид Штрбац је српски Петрица Керемпух и српска књижевност нема никог другог ко би у толикој мери изражавао карактер, мисао и судбину целог народа.
Речено је да нико није толико стар да се не би сећао времена кад је био млад. Тако се и ја живо сећам како сам се као младићак, сам самдијан, однекуд обрео у Бања Луци и то, где бих друго, него у градском парку.
Али ту ме дочекао нико други него бронзани Петар Кочић и његов заштитнички гигантски кажипрст. Већ и то би ме охрабрило и утоплило, а поготово кад сам на споменику прочитао речи: „Ко љуби слободу велик је и храбар као Бог, а презрен и гладан као пас. „Читао сам осврћући се да ме ко не види, јер такве речи се нису смеле ни говорити, а камоли писати и уклесавати. Неким чудом су тамо и актуелна свака реч Петра Кочића. И она да „без слободе нема правде“, из писма супрузи и она изговорена у Босанском сабору: „Узели сте нам све, али не дамо вам нашега језика – то нам је једина нада и утјеха!“
У мећави кроз коју пролази Кочићев народ, у навечерје стогодишњице Првог светског рата у којем је био једна од икона Младе Босне, допустите да крај ове речи препустимо речима Петра Кочића:
„Идеш ли, роде? Идем, идем! Мореш ли? Морем, морем! Надесно, надесно! Идеш ли, роде? Идем, идем!
Ајде роде, ајде!“

Остала литература о П. Кочићу:

Синиша Тутњевић, Два врха српске приповјетке – Борисав Станковић и Петар Кочић

Синиша Тутњевић, Жанровска флексибилност Кочићевог дјела