Средишњи чин прослављања светог Јована Златоустог – заштитника крагујевачког богословског училишта, била је света Литургија коју је служио архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Господин др Амфилохије уз саслужење епископа шумадијског Господина Јована, духовног надзиратеља полазника ове школе.
Молитвено обележавање славе, започело је на навечерје празника, 25. новембра 2008. године служењем празничног бденија у школском храму. Службу светом Јовану Златоустом предводио је Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, који је након богослужења остао у дужем плодотворном духовном разговору са ученицима и професорима. Током заједничке трпезе љубави, епископу Господину Јовану ректор богословије протојереј ставрофор професор др Зоран Крстић изразио је захвалност за све што чини у бризи за овај богословски завод, како на плану свкодневног функционисања, тако и у духовном надзору.
Презнични дан, 26. новембар, започео је светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Господин др Амфилохије уз саслужење епископа шумадијског Господина Јована и више свештеника и ђакона, гостију и професора богословије. Током Литургије у чин ђакона рукоположен је дипломирани теолог из Аранђеловца Никола Симић.
Након прочитаног јеванђелског зачало о пастиру добром, беседио је митрополит др Амфилохије, наглашавајући да савременост и свевременост речи и дела светог Јована Златоустог проистиче пре свега из благодати коју је задобио живећи по речима апостола Павла – не живим више ја, него живи Христос у мени.
Беседа митрополита Господина др Амфилохија на славској Литургији,
26. новембар 2008. године
„У име Оца и сина и Светог Духа,
Благодат из уста твојих као свјетлост огња освјетли васељену!
Тако почињемо драга дјецо, браћо и сестре, ову дивну пјесму у част светога оца нашега Јована Златоустог кога данас прославља Црква Божија. Мало ријечи, али у њима је садржана сва истина о овом великом и славном, равноапостолном учитељу Цркве Божије и просвјетитељу. Запамћено је да је свети Јован Златоусти био малога раста, али његова тјелесна величина није могла заклонити његову џиновску личност, није могла сакрити велику духовну моћ, просвећеност и обасјаност благодаћу Божијом овога учитеља Цркве, архиепископа града Цариграда који се кроз свој живот на христолики начин уподобио Господу, поневши Његов крст, крст Господњи, уписавши силу Његовог крста у своје биће, у свој свеукупни живот. Преко тајне крста задобио је управо ту благодат Божију која је засијала из његовог срца и његовог ума као свјетлост огња и прсвијетлила и просвијетљује и дан данашњи васељену.
Не само у току свога земнога живота, и не само на крају свога земног живота, него и после свога упокојења, свети Јован Златоусти и његове мошти су трпијеле страдања. Вјероватно, дјецо, да сте чули да су његове мошти биле однијете из светога града Цариграда, да су уствари украдене за вријеме крсташа и да су биле до недавно у храму Светог Петра у Риму. Сјећам се, шездесет и неке године, када сам био на студијама у Риму, да је дошао да ме посети из Атине садашњи владика Атанасије. Пренио ми је благослов нашег духовног оца, архимандрита Јустина Поповића, да направимо по три поклона у његово име пред моштима светога Златоустога. Иако сам био већ две године у Риму, нијесам знао да се његове мошти тамо налазе. Морам да признам, то су ми биле прве метаније у животу које сам направио пред његовим моштима – у храму док је огромна маса света око нас кружила, ми смо правили метаније пред светим Јованом Златоустим. И данас, када се тога сетим, радује се моје срце што сам се, подстакнут оцем Јустином, удостојио да се поклоним његовим моштима. Као што сам се поклонио и недавно његовим моштима, када је било сабрање престојатеља свих помесних православних цркава у Цариграду, враћеним у храм Светога Ђорђа, Саборни храм Цариградске патријаршије, заједно са моштима светога Григорија Богослова, који је такође био архиепископ цариградски и који је такође постао велики сасуд благодати Божије.
Дакле, страдале су и мошти његове, страдао је за свога живота гоњен и прогоњен од моћника онога времена. Остала је чувена она његова бесједа – Опет бесни Иродијада, опет тражи на тањиру главу Јованову... Као што је Иродијада тражила главу Јована Крститеља, и добила је, тако је и ондашња царица византијска, јер је била повријеђена њена сујета и њена злоба, огњеним мачем гонила и прогонила овога великога учитеља Цркве Божије. И тако је и умро прогнан са своје епископске столице, али неизбрисан из памћења Цркве Божије.
Не само што су остале записане његове, златним устима изговорене бесједе, а готово двадесет томова његових бесједа има, већ су оне сведочанство да је заиста благодат засијала из уста његових. Бесједе светог Јована, иако изговорене прије толико векова, и данас, када их читамо, имамо утисак да су савременије од нашег времена.
Било је много бесједника кроз историју Цркве, а и данас их има, Богом озарених и просвјећених, али само они бесједници и оне бесједе претрајавају вријеме и остају увјек савремене које нијесу просто плод знања и ума човјековог, човјекове домишљатости и човјекове вјештине, нијесу само плод човековог познавања природе око њега, познавање људске природе, него су управо плод сједињене благодати Божије са оним што зна човјек и што је човјек научио.
Свјетлост ума светог Јована Златоустог била је обасјана свјетлошћу Божанског ума, његова ријеч била је испуњена вјечним Логослом Божијим, вјечном Ријечју, Сином Божијим јединородним, бескрајном љубављу његовом према Господу. Љубављу која је као огањ испунила сваки дјелић његовог бића, његове душе, његовог ума, све што је имао, све што је знао, све што је добио својим рођењем, све што је стекао не малим трудом, проучавањем философије, мудрости Божије, откровења Божијег, све је то било озарено огњем Божије благодати, Божије свјетлости. Дакле, оно што је привремено у човјеку, оно што је пролазно знање, оно је било проширено, продубљено бескрајним Божијим умом, Божијим знањем, Божијом истином. Зати је ријеч светог Златостога не само савремена, него је свевремена. Његова мудрост је црпљена из дубина мудрости Божије. Зато се и слика свети Јован Златоусти, велики тумач и Старога и Новога завјета, како му свети апостол Павле шапуће приликом његове бесједе, приликом његовог писања богословских списа. Мудрост апостола Павла оваплоћена је у уму и срцу светог Јована Златоустог а и у једном и другом живио је Христос, по ријечима апостола Павла – Не живим више ја, него живи Христос у мени. Његова љубав према Господу, његова спремност да жртвује сваки делић свога бића за Господа, његово познање достојанства хришћанина, а нарочито достојанства оног који је проповједник имена Христовога, а такав је свештеник, такав је епископ – записано је у оних шест књига о свештенству. Са каквим страхом и трепетом он приступа великој светој тајни свештенства кроз онај разгово са својим пријатељем, са својим другом, са својим духовним братом, са Василијем Великим. Све што је изговорио, све што је написао, све што је од њега остало, све је данас живоносно, позлађује својом добротом, мудрошћу и умношћу људско срце и људски ум, управо зато што је благодат засијала из уста његових као свјетлост огња и обасјала и просветлила васељену. Свети Јован Златоусти – дивни и велики и живи и живоносни источник мудрости Божије и знања Божијег. Зато није случајно да ова школа има њега као свога покровитеља.
Као што је говорио у своје вријеме професор Трембелас, један веома даровити савремени богослов православне Цркве, слушао сам га у атинској катедралној цркви, који ће о светом Јовану Златоустом рећи – кад сам писао догматику православне Цркве, онда сам мислио, треба да читам неке друге свете оце, да свети Златоусти нема шта да ми каже јер је он познат као велики бесједник, али сам завирио у његове списе и нашао сам све истине Цркве Божије најједноставнијим језиком изражене, на најдубљи и на најсавршенији начин. Па каже, кад сам писао пастирско богословље, онда сам се опет обратио светом Јовану Златоустом, ненадмашном пастиру и тумачу тајне пастирствовања у Цркви Божијој. Па када сам писао одбрану вере – апологетику, онда сам опет морао да се обратим светоме Јовану Златоустом. Па када сам писао житија светих, опет сам морао да се обратим Златоустом јер је он први оставио иза себе дивне беседе о савременим и ранијим великим подвижницима Цркве Божије... И тако редом, каже Трембелас, било која област духовног живота, моралног живота, било која област којом сам се бавио, пастирством, психологијом и свим другим областима, увјек сам налазио код светог Јована Златоустог, најбољега савјетика и надубљи извор мудрости и знања, управо зато што се свети Јован Златоусти, с једне стране, трудио читавог свог живота да све своје духовне дарове умножи и све таланте које му је Бог дао, а с друге стране, зато што је тако саможртвено себе приносио Господу на дар. Па је и њему Господ даровао Себе самога и своју мудрост.
Да поновимо речи тропара, благодат Божија која је засијала из уста његових као свјетлост огња, она просвећује васељену. И заиста нам такав подобајет архијереј, као што нам каже и апостол Павле, свет, чист, незлобив, изнад небеса, одвојен од грешника. Када је те речи записивао апостол Павле као да је предвиђао унапред да ће доћи један тако чудесни и чисти, незлобиви сасуд Божије благодати – свети Јован Златоусти. Нека би Господ и нас молитвама светог Јована Златосутог удостојио да и ми сами себе и једни друге и сав живот свој предајемо Христу Богу на дар, на његов начин, у све дана нашега живота и вјекове вјекова, амин.“
Након резања славског колача, приређен је свечани ручак за све учеснике празничног славља, на којем је здравицу и поуку изговорио Његово преосвештенство епископ пожаревачко-браничевски Господин др Игнатије, који је такође увеличао славску свечаност крагујевачких богослова. Благодарење Богу, што у Крагујевцу постоји и опстаје школска заједница која многе води на пут спасења упутио је ректор богословије, протојереј ставрофор професор др Зоран Крстић који је захвалио и свима који се старају да ова установа може ваљано да обавља своју мисију. Срећну славу пожелели су и представници братских богословија, београдске, карловачке, призренско-нишке...
Међу многобројним гостима, нарочито драги били су некадашњи ученици ове школе, данас студенти угледних теолошких факултета, који су и на тај начин потврдили да су у Богословији Светог Јована Златоустог упућени на пут који води једином смисленом путу – у Царство Небеско.
