Претпразништво славе богословског училишта у Крагујевцу било је посвећено великом јубилеју – хиљадушестогодишњици упокојења светог Јована Златоустог, патрона школе, када је одржан православни симпосион о богословљу овог великог васељенског учитеља.
Централно прослављање небеског заштитника богословије у Крагујевцу почело је Светом Литургијом у школском храму, на којој је началствовао Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење епископа шумадијског Г. Јована, епископа из Антиохије Г. Василија, епископа новосадско-бачког Г. Иринеја и епископа Г. Атанасија, умировљеног захумско-херцеговачког.
Са ученицима и професорима крагујевачке богословије, благослов великог васељенског јубилеја, поделили су и гости из братских богословских школа, из Ниша, са Цетиња, из Сремских Карловаца, из Београда, Србиња. Учествовали су и представници града Крагујевца и других друштвених институција. Благодарност свима изразио је ректор богословије, протојереј ставрофор проф. др Зоран Крстић.
Поздрав и благослов епископа шумадијског Господина Јована учесницима
прославе јубилеја, 25. новембар 2007. године
Ваша преосвештенства, оче ректоре, браћо свештеници, драга браћо и сестре, и још једном, драга и вазљубљена браћо архијереји!
Вама, ученим теолозима, учесницима ове научне академије посвећене хиљадушестогодишњици престављења светог Јована Златоустог, коме је ово училиште и посвећено, не треба ни да кажем да сте овде добро дошли, као ни колико је изузетно важао ваше учешће и вашее присуство овде. Зато је наша радост вечерас велика, због свих вас браћо и сестре.
Овај духовни храм, посвећен Светом Јовану, у сталном је успону ка достизању велике и пребогате ризнице сазнања, учења, духовног опита и богословствовања великог и мудрог светог Јована Златоустог. Зато, ваши дарови богословске мисли и речи и те како ће помоћи да ова млада богословска школа достигне своју зрелост а са њом и сви ми. Јеванђелска је реч Спаситељева да човек домаћин из ризнице своје износи старо и ново. Тој речи треба безусловно веровати када је у питању и ова богословска школа, која старо освежава и обнавља и која је саображена изазовима нашег времена оплемењеног и облагодаћеног непресушним предањем које наслеђујемо из древности, из живота и рада и раних литургијских списа светог Јована Златоустог.
Данас се, Богу хвала, обнавља а не реформише литургијски живот, јер је све више народа Божијег који себе уграђује у тај прави Живот. И сви ми морамо имати то на уму. Зато овај скуп, уз ваша излагања, треба да допринесе стваралачкој и вечно присутној жељи да се све више и правилније олитургишемо уз молитве Богу и светом Јовану.
Не бих даље говорио, јер нисам ни стручан ни позван, а не желим да личим на оног сујетног човека који је уобразио да може да збори о свему, па још и о понечему више. Стога, нека ваше мудре речи прославе, по величини и значују, вечерашњег домаћина – светог Јована Златоустог. Свима од срца хвала што сте овде са нама. Наша срца су испуњена радошћу за све вас овде присутне. Посебно бих истакао присуство Његовог преосвештенства епископа Василија из Антиохије који нам долази са извора хришћанства и који је, да тако кажем, земљак светог Јована Златоустог. Добро дошли!
Беседа митрополита Господина др Амфилохија на славској Литургији,
26. новембар 2007. године
Свети Јован Златоусти пре шеснаест векова упокојио се у Господу, али благодаћу Божијом остао је са нама и међу нама: и својим светим моштима освјештаним благодаћу Христовом, и својом личношћу облагодаћеном, и својим дјелима испуњеним мудрошћу Божије истине. Ријетко се ко у историји Цркве Божије тако свеобухватно дотакао свих дубина, свих висина и свих ширина Христове безобалне истине као што се дотакао свети Јован Златоусти. Постао је заиста сасуд Божије благодати, сасуд који напаја, ево вековима, гладне и жедне људе истине Божије и мудрости Божије. А све оно што је свети Јован Златоусти записао, што је изговорио, што је посведочио, све је то садржано у овој Светој Божанственој Литургији светога Јована Златоустог, у којој и ми учествујемо и коју и ми служимо заједно са небеским силама, заједно са Црквом Божијом васељенском, католичанском, заједно са свима светима међу којима је данас невидљиво саслуживао и свети Јован Златоусти. Од оних првих речи, којима благосиљамо Оца и Сина и Духа Светога, до последњег амин, што значи, нека тако буде, све што је у Светој Литургији, представља чудесно откровење и сведочанство живога присуства живога Христа са нама и међу нама, присуства које врхуни у Светој тајни причешћа. То су посведочили Свети оци, међу њима и свети Златоусти, то су записали из дубина свога бића и из дубина свога опита духовнога, све су то обликовали и оставили нама као начин и пут којим ћемо ходити да би пришли, попут светог Јована, апостола и других светаца, Христу Богу нашем: како би се Њега дотакли на онај благодатни начин, силом Духа Светога, у тајни Цркве Божије, како се и он дотакао, живећи по Јеванђељу, Христонарав примивши на себе и сијајући кроз векове као златни грумен Божији, великом истином и светињом, свеодчећи о Христу Господу.
Само да узмемо једну реченицу из Свете Литургије па ће нам бити јасно како је дубока Света Литургија и како је дубок и предубок био онај који ју је записао. Увек понављамо на Светој Литургији рјечи: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповједали Оца и Сина и Духа Светога. Овим рјечима свети Златоусти нам открива истину за којом чезну сви мудраци овога свјета: како и којим путем познати истину, познати тајну свјетова у којима живимо, познати тајну онога ко је изнедрио свјетове, познати оне најдубље тајне на којима почива свјет и човек. Ето, свјети Златоусти једноставно, али крилато јасно, непогрешиво нам каже да једини истински приступ тајни познања и богопознања јесте љубав. Љубав према Богу, љубав према човеку и љубав према ближњем, љубав према творевини Божијој јесте мјера, најдубља мјера, најсавршенија мјера богопознања, човекопознања... Онај који нема истинске и праве љубави у свом срцу, не може познати ни себе, не може познати ни свјет око себе, не може познати ни људе са којима носи заједничку природу. Само онај који има праву и истинску љубав тај задобија и правознање.
Тамо гдје постоји истинска љубав, само тамо се потврђује једнодушност. А тамо гдје је једнодушност, гдје су двојица или тројица сабрани у име Господње, гдје је Црква Божија, ту се открива валика и света тајна Пресвете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога. Тој Светој тајни прнио је себе на дар свети Јован Златоусти. И та света тајна блиста и сија кроз њега и допире до нас, јер је Онај кога је он заволио свим својим бићем заједно са нама, присутан је међу нама као што је био присутан у њему. Открива се и дарује нам се Његова љубав као Тјело и Крв Његова, а ми примајући Христонарав, по речима светог Јована Златоустог, ми такође познајемо Њега и познајемо једни друге, постајемо једно са Њим у бесконачној вечности Царства Божијег. Зато свети Златоусти и започиње Литургију са Благословено царство Оца и Сина и Духа Светог, јер се том великом богочовечанском љубављу улази у то Царство, задобија се квасац његов овде на земљи и кроз тај квасац ми се надамо и исповедамо да ћемо се још присније Њега причешћивати, још Га дубље познати у невечерњем царству Његовом, у вјечном Царству Оца и Сина и Духа Свјетога.
Ова школа није случајно изабрала као свог небеског покровитеља светог Јована Златоустог, великог богослова, тајновидца, великог пастира и учитеља, великог исповједника Христа Бога нашега, великог страдалника у име Христово. Управо у томе и јесте примање Христонарави светога Јована, што је он примио Христа онаквог какав се он јавио. А Христос нам се јавио, не само оваплотивши се и не само проповједајући науку своју и Јеванђеље своје, него нам се јавио кроз тајну Часнога крста, кроз тајну страдања и распећа. Јавио нам се и кроз тајну свога васкрсења и вазнесења. Таквог је Христа он познао и признао, Њиме је живео и није онда чудо што је и он био заједно са Христом саразапет, што је гоњен и што је прогоњен. Свети Златоусти није гледао ко је ко, био је само вјеран Христу и Његовој истини, најдубљој истини живота. Он је имао смјелости и храбрости да се супротстави моћницима онога времена, не да би неку своју власт показао, него управо да би посвједочио истину о Богу, о Христу, истину о правом људском живљењу, људском понашању, односима међу људима...
Поздравна реч епископа Господина Иринеја, декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 26. новембар 2007. године
Радујем се, знајући ово место још из времена када је овде било градилиште, из кога ће се касније развити ова богословија, што сам данас овде видео овакву лепоту и добре услове за ваш рад. Желим да изразим не само наду, него и уверење да се ви овде достојно спремате за своје даље богословско усавршавање и духовно узрастање, угледајући се управо на свога патрона, заштитника и молитвеника, светога Јована Златоустог, чије име носи ово часно училиште. Као што је он веровао, да докле год је жив, иде путем духовног узрастања и дубљег урањања у тајну Христовог Јеванђеља, тако и ви, уверен сам, схватате да после учења и усвајања Јеванђеља Христовог под кровом овога училишта, треба да наставите своје усавршавање, са свешћу да то учење није крај, већ почетак вашег богословског образовања, сазревања и узрастања. Као што наш народ у својој једноставности каже, прави поп се учи до смрти. Мислимо на све службе у Цркви којима се свештенодејствује Јеванђеље спасења, на пастирску службу, на службу учења, на службу катихете и вероучитеља која је неодвојива од пастирске службе и у крајњој линији – на сву мисију Цркве.
Владика Атанасије је синоћ нагласио две могућности приступа Светом писму. Једна је могућност строги, спољашњи филолошко-историјски и критички приступ који открива само слово. Наравно, и то је потребно, потребно само као први корак ка разумевању вечнога смисла вечне Речи Божије. Следећи корак је разумевати Свето писмо умом Цркве, умом Христовим, Духом Светим, чему нас учи управо свети Јован Златоусти... Тако и ми данас, то дозволите да вам кажем са извесном слободом, јер и сам већ деценијама како знам и умем, тумачим нашим студентима Свето писмо, имамо увек тај пресудни избор између служења букви, слову које убија и Духу који оживљава. У оној првој варијанти могуће је напредовати без вере у Христа. Ако се изучавање Светог писма сведе на историју, на филологију, на археологију, на све помоћно,то нам помаже да дођемо до суштине, али нас не уводи још увек у ту суштину. Онда се може десити да се Светим писмом баве и људи који не припадају Цркви и то је феномен наших дана. Сви они разноразни тумачи тобоже настанка хришћанства и аналитичари библијских текстова полазе са тих основа. У том контексту може се рећи да је био у праву Соловјов, велики руски мислилац, који је у своја три разговора о антихристу предвидео да ће на крају историје антихрист, поред свега осталог, добити почасни докторат и ту управо из библијских наука и то у Тибингену, доказујући веродостојност Јеванђеља. Та врста теологије, ако је то дозвољено употребити под називом теологије, може да нас одведе далеко од Христа.
Али, ако ми, искоришћавајући, употребљавајући све резултате филолошке анализе библијских текстова и историјских сазнања о оквиру и фону на којем је зазвучала Реч Божија кроз уста оваплоћене Речи Божије, оваплоћеног, очовеченог Логоса Божијег, ако даље идемо и покушамо да сами непрекидно кроз живот ослушкујемо Реч Божију, чак и у њеном привидном ћутању, можда првенствено у ћутању, онда ћемо ми бити прави ученици Златоустога тумача Речи Божије, проповедника Благовести Христове. Онда ћемо моћи да на основу доживљеног предања Цркве сведочимо шта нам реално, не апстрактно, у нашем времену, нама овде и сада, саопштава Реч Божија дата нам и у Светом писму, али пре свега у Литургији Цркве, једнако аутентично и спасоносно на сваком кораку. И кроз сведочење данашњих Отаца Цркве и јучерашњих и сутрашњих, ако Бог да. Зато се ја радујем што се ова богословија, ово училиште труди да буде унутар тока тог вечног и непресушног и животворног Предања православне Цркве и да не буде нека врста стерилне, схоластичке школе као на хришћанском западу, него да буде жива, мала Црква у оквирима Саборне и католичанске Цркве Христове са свим њеним атрибутима и свим њеним Богочовечанским садржајима – правом вером, истинским слављењем Бога и истинским етосом, животом и пуноћом благодати о којој говори Христос објављујући у данашњем Јаванђељу да је дошао да донесе живот, и то у изобиљу, изобиљу које ми никада не можемо докучити и које представља релни живот Цркве у времену, као увод у вечни живот који је још несазнативији и још необухватнији него што нам је овде доступан. Али је један исти, почиње овде и траје без краја, у бесконачне векове...
