Литургијско сабрање око надлежног епископа - Господина Јована шумадијског, суштина ове славе, на којем је професор Александар Сенић рукоположен у чин ђакона, символизовало је оно што се ученицима свкодневно предаје: живот у Цркви је љубавна заједница коју окупљају дарови Духа Светога.
Црквену праксу која се негује у Крагујевачкој богословији и по којој се празновала овогодишња слава, најбоље је изразио ректор, протојереј ставрофор др Зоран Крстић, поздрављајући учеснике, када је рекао да су сви дошли на славу - по љубави, јер њу, пре свега, пројављује ово училиште. Радосни су били ученици и наставници богословије Светог Јована Златоустог што је ту њихов духовни старешина, епископ Јован, што су дошли изасланици свих богословских школа Српске цркве, што су ту представници државне власти која у црквеној просвети види своје укрепљење, министар вера у републичкој влади проф. др Милан Радуловић и његов помоћник протојереј др Љубивоје Стојановић, па што су их и ове године обишли добротвори, сестре Милица Квајић и Вера Пантовић, што су ту свештеници и монаси из цркава и манастира Шумадијске епархије, такође сатрудници и добротвори, задовољство је било поздравити и представнике градске власти и потпредседника Епархијског управног савета Радишу Пљакића...
Богословље којим се живи у овом училишту и практично је потврђено на самој Светој литургији, током које је у чин ђакона рукоположен професор ове школе, дипломирани теолог Александар Сенић. Након што су то доживели, ђаци ће јасније разумети шта значи раздељивања дарова Духа Светога на Литургији. Упечатљиве ће бити и речи поуке које је новом свештенослужитељу - ђакону школског храма упутио епископ Господин Јован. И славска проповед, у славу светости Господа и угодника Његовог, светог Јована Златоустог, коју је изговорио јереј Милић Марковић, духовник Богословије, била је у духу теологије која се негује у овој школи.
Беседа јереја Милића Марковића, духовника Богословије, 26. новембар 2005. године
Диван је Бог у светитељима својим, певао је цар Давид. Да је то тако, сведоче нам бројни примери светитеља Цркве Божије, а међу њима и пример светог Јована Златоустог. Свети Јован Златоусти је свети због јединог светог, светла Израиљовог - Господа Христа. Када говоримо о светости, знамо да светост није само плод нашег личног труда, већ је светост дар Божији којим Бог награђује оне који Га љубе и који учествују у заједништву с Њим. Светитељи су откривење, а Господ Исус Христос је најсавршеније откривење Божије, како нас учи свети апостол Павле у Посланици Колашанима, када каже да је Он видљиво обличје невидљивог Бога.
Свети Јован Златоусти и у данашња, модерна времена, јесте духовни вођа свима нама, како онима који живе монашким животом, тако и онима који се баве теологијом и онима који руководе Црквом Божијом. Када данас употребимо израз богослов или теолог, мислимо на оне појединце који су завршили одређену богословску школу и стекли адекватно образовање. Али, рана црква само је три личности називала овим именом, светог Јована еванђелисту, светог Григорија из Назијазма и и светог Симеона Новог Богослова. Теологија у то време била је пре свега теологија срца и сматрало се да се Бог открива, односно дарује своје Божанствене енергије онима који имају не само молитвену технику, већ онима који своје поуздање и идентитет граде на Господу, односно да је то дар Божији онима који своје срце и мисао усресреде на самога Господа.
Какво је то учење светог Јована Златоустог које је и данас у нашој Цркви живо, када кажемо да држимо веру светог Јована?
Пре свега, то је учење о Богу. У Светом писму се каже да небеса казују славу Божију. Али, за светог Јована Златоустог, говорење о Богу подразумева лични сусрет с Живим Богом. Бога не можемо познати ни на један други начин, него онако како Бог познаје сам себе - то је вечна и нераздељива љубавна заједница Оца, Сина и Светог Духа. Тако треба да постоји и наша Црква и наш живот, уподобљен Богу, којег ћемо упознати када се лично сусретнемо с Њим, када доживимо Њега и када живимо Њим.
Учење светог Јована о Христу подразумева, пре свега, добровољно смирење које је Господ узео на себе, и како нас учи свети песник и владика - да васкрсења не бива без смрти, односно да у светлости Распећа и Васкрсења Христовог и ми разумемо наш живот и нашу будућност.
Када свети Јован говори о Цркви, о њој говори као живој заједници, као Телу Христовом, као онима који непрестано ишчекују долазак Господа, смирени, који показују љубав према Богу тако што искрено воле свога ближњега и што у сваком човеку познају самога Господа. Дух Свети конституише нашу Цркву и Дух Свети гради, не појединачно добре хришћане, већ тело Христово. И свети Јован Златоусти потврђује ону древну истину - један хришћанин, ниједан хришћанин, дакле, наше постојање зависи, пре свега, од ове наше окупљене овде, на једном месту, сабране око самог Господа.
Када говоримо о Духу Светоме, онда кажемо да се дарови Духа раздају овде на Литургији. Али, када се неко рукополаже, ми подразумевамо да то није ствар само људске воље, већ да је то ствар Божије воље, да је Бог ту личност изабрао, призвао на посебно служење у Цркви, а да ми само откривамо и потврђујемо вољу Божију речју - достојан.
Године 376. после Христа епископ антиохијски Флавијан рукоположио је светог Јована Златоустог за презвитера и тога дана Јован се пита: да ли је истина оно што се данас догађа с мном, да ли је то сновиђење или је то јава? И ми се данас молимо Господу да тај сан буде зиста јава, молимо се Богу за онога који се рукополаже. Помолимо се Господу Исусу Христу да пошаље на све нас Духа Светога који собом доноси присуство Божије сваком ономе ко своје срце отвара на куцање Христово.
