Вишевековни живот у Шумадији по науку Господа Исуса Христа омогућава савременицима да често, убирајући плодове богонадахнутог предања, обележавају и славе спомене оваплоћене хришћанске историје са поносом и са у Цркви утемељеним уверењем да их у будућности чака вечни живот по благодати Духа Светог.
Крагујевачка богословија Светог Јована Златоустог по мерилима свакодневног живљења не досеже дубоко у прошлост, али и поред тога, залог је који и у овим временима одрицања од традиције и наслеђеног, сведочи да једино непроменљиво и у свим временима одрживо предање, јесте само Јеванђелско предаље. Догађаји о слави Училишта, 26. новембра, када се Црква молитвено сећа патријарха цариградског и >писца петог Јеванђеља< потврда су стваралачког, спасоносног и једино смисленог сусрета прошлости и будућности, сусрета у Цркви и светој Литургији. Током славских сабрања у Богословији било је прилике да се говори о спољашњим и видљивим успесима овог просветног завода, да се истакну добри резултати на побољшању богословске спреме кандидата, и на плану вере, и на пољу знања. Морало се говорити и о томе колико сама управа Школе, црквено - епархијске власти, свештенство, град Крагујевац и благочестиви хришћани помажу да се услови живота богослова усагласе са мерилима која доктира данашњица. Изражено је и задовољство што су се удостојили да на слави крагујевачких богослова учествују изасланици готово свих осталих црквених просветних установа, представници свих меродавних световних институција, осведочени пројатељи и сарадници. Свему томе се поклањало уважавање, али сходно еклисиолошком карактеру школе и програмским начелима која се заступају, све је било подређено литургијско - молитвеном прослављању школске славе.
Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован и ове године је предводио молитвена сабрања, најпре на бденију уочи празника, на светој Литургији, пререзао је и славски колач. Литургију о овој слави свечанијом су учинили многи еминентни гости и чин рукуположења два нова свештенослужитеља.
Беседа протојереја Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског у Цетињу, 26. новембар 2003. године
Драга браћо и сестре,
Данас смо сабрани око светиње Господње, сећајући се имена светога оца нашега Јована Златоустог, великог архијереја Цркве Христове, великог проповједника Цркве Христове, великог Божијег угодника. У основи свих ових врлина и талената, које је свети Јован носио са собом, стоји једна велика истина и тајна - да ми данас као православна Црква прослављамо светога човјека. Каква је то тајна, да ми који носимо Христово име и који се клањамо Богу свевишњем, Богу који није доступан нашим земаљским чулим, каква је то тајна да ми, као такви, прослављамо свете људе? То је било као кључна истина наше вјере нешто што је правило знак неразумјевања, нешто око чега су се спорили они људи који нијесу могли да схвате тајну православне вјере.
У античкој историји човјечанства било је непознато да се прослављају свети људи. Када је наступила епоха просвјетитељства, када је наступила епоха, како су људи говорили, праћења човјека достојанством разума, одбацивањем Бога и Цркве, прво што су се питали философи просвјетитељства било је, какав је то хришћански Бог. Како је могуће да Бог који је створио читаву васиону, који управља свим процесима, и оним великим и оним најситнијим, како је могуће да се тај Бог открива кроз некакве људе или, још чудније, кроз некакве књиге, кроз неке преводе прашњаве, недоступне. Многе су се од њих изгубиле. Многе од тих књига нису добро преведене. Сада знамо каква се полемика водила у великој богословској науци, шта је прави превод и који су преводи бољи, а који лошији. Питали су се философи просвјетитељства, да ли је то савршени Бог који се открива кроз та бројна несавршенства, кроз људе, кроз књиге, кроз предање. И данас имамо истину да су се бројне заједнице које носе хришћанско име у западном свијету одрекле прослављања светих људи.
Данас сви знамо да бројне протестанске заједнице, одбацујући изворно предање Цркве, одбацују и прослављање светих људи. То је једна тачка која је била раскрсница у разумијевању древне библијске историје. Али, све то што збуњује читав свијет и што сада овде помињемо, није просто нека хронологија људске мисли, него подсјећање да данас живимо у времену које обесвећује све, а најприје обесвећује човјека као Божију творевину. Библијско схватање човјека јесте такво да ми то библијско схватање означавамо у стиху: Диван је Бог у светима својим. Библијско схватање човјека види се у светом Јеванђељу када Господ на једном мјесту чини чудо и када окупљени Јевреји видећи то чудо, кажу слиједеће ријечи: Велики пророк подиже се међу нама и Господ погоди народ свој. Јевреји, то јест библијска свијест, знала је да када угледају великог човијека, да када виде човијека који чини нарочито дјело - знала је та заједница да је и Бог близу. Они су недвосмислено знали да када виде велика људска дјела, да то у ствари Бог дјела кроз нарочите Божије поступке. То је за њих било недвосмислено и то су при том Христовом чуду рекли присутни Јевреји из пунога срца и без много размишљања.
Тајна наше вјере, оно што нису могли схватити философи просвјетитељства, што није могло доћи до мисли људи из античког времена, тајна нашега Бога јесте тајна Бога који се не открива људскоме разуму на првом мјесту. То је тајна Бога који неће око себе мислиоце који га разумјевају. То је Бог који хоће љубавну заједницу људи око себе. То је Бог који хоће најприје да се дотакне људског срца. И шта ради тај наш Господ Бог? Он своју мисију не устројава тако, а могао би како наш људски разум замишља. Могао би то да уради у тили час, у једном моменту да све наше умове просвијетли и да сви будемо поклоници једнога Бога. Само би једна ствар у таквом поступку недостајала, укинула би се људска слобода. Не би било мјеста да се изрази људска љубав према Богу. У таквом аутоматизму све би било савршено, али не би се могла пројавити људска љубав. Зато је Бог устројио да своју савршену ријеч, коју је открио преко Сина свога, проповиједа и да ту мисију шири не неким небеским, људском разуму недоступним путевима, него управо преко несавршених људи, преко трошних књига, преко несавршених превода и преко великог, великог мучења. Разни преводи, разне мисије, често праћене и политичким немирима, шириле су Христову проповјед. То је значило да Бог хоће Своју ријеч да шири тако што ће људи једни другима почети да вјерују. Божија ријеч и мисија се ширила тако што се претходно ширило повјерење међу људима. Било би лицемјерно и превише апстрактно, да се зачиње нека Божија наука која проповједа да се љуби Бог и да се љубе људи, ако та наука не би била ширена на начин који ће ширити разумијевање и љубав међу људима. Један човек проповједа Христову науку, други му вјерује, има повјерења, усваја то и шири даље.
Зато се у двије хиљаде година Цркве Христове протегао један низ великих Божијих угодника и проповједника који нису били на првом мјесту много паметни или су добри преводиоци, него су свједочили, своме брату прије свега, Живога Бога. Људи који су једни другима сведочили Живога Бога, ширили су међусобну људску љубав. А међусобна људска љубав, она истинска, права, није ништа друго него љубав Божија, није ништа друго него Ријеч Божија. Међусобна људска љубав, када се разрасте, то је уствари Ријеч Божија, то је уствари Логос Божији присутан међу људима. У томе је суштина наше библијске свијести и наше свијести да Бога препознајемо у брату своме. И зато је лако нашем разуму, без велике богословске школе, лако је сваком нашем вјернику схватити зашто Православна Црква прославља свете људе. Јер заиста из пуних уста можемо да кажемо да је диван наш Бог, најприје, у светима својим. То је пуна истина наших повјерења и наше љубави према Господу нашем, коме нека је слава у вијекове вијекова. Амин.
