На дан светог Јована Златоустог, заштитника крагујевачких богослова, Његово преосвештенство Господин Василије (Качавенда), епископ зворничко-тузлански и администратор Епархије шумадијске освештао је школски храм и ново школско здање, служио је свету Литургију и пререзао је славски колач. Скуп угледника и заслужних за подизање новог училишта био је прилика за одавање признања и исказивање благодарности свима који помогоше ово богоугодно дело.
Мада је славски дан Богословије у Крагујевцу (на годишњицу самосталности) вишеструко био испуњен, видело се и осећало да су сви ученици на уму имали пре свега два обзира: школски патрон је тако изузетан светитељ као што је Јован Златоусти, што пред све ставља врло високе богословске и моралне захтеве; а највеће заслуге за отварање ове школе са беспрекорним условима има покојни владика шумадијски Сава чије, такође високе захтеве, треба следити. У припремама за ову свечаност, али и у свакодневном раду, Управу Богословије води још једно начело – да је најпреча обавеза поверене младе душе учинити сигурном сутрашњицом наше Цркве.
Жеља и ученика и наставника да прва слава у новој згради протекне у складу са опредељењем да ово буде примерна школа, осликавала се од првог свечарског чина, дочека владике Василија који је био свечан и достојанствен. На исти начин дочекани су и остали угледни гости, међу којима је био министар вера у Влади Србије Војислав Миловановић, затим представници других просветних установа СПЦ, челници града Крагујевца и Шумадијског округа, добротвори и донатори, монаси и монахиње, архијерејски намесници Епархије, старешине крагујевачких храмова, часници Српске академије наука и уметности и Матице српске, научници – пријатељи Шумадијске епархије. И богослови, стотина њих, озбиљни и отресити, беспрекорног изгледа, давали су допринос изузетности и узвишености тренутка.
Богослужења . Велико освећење храма и света Литургија служени су као и увек у Шумадијској епархији, побожно и молитвено, са наглашеним осеђањем за благољепије. Томе је допринео и Богословски хор.
Громогласним Многаја љета пропраћен је чин када је владика Василије уручивао Ореден Светог Саве: градоначелнику Крагујевца Влатку Рајковићу првог реда, а Милици Квајић из Монтреала, добротвору школског храма, трећег реда. Поздрављена је и додела свештеничких одликовања, протојереј Милан Борота добио је напрсни крст, а јереј Александар Борота, суплент Богословије, одликован је правом ношења напрсног крста.
Освећење школских просторија и резање славског колача био је посебно узбудљив догађај за богослове – њихово почасно место поред славског колача потврђивало је опредељеност ове школе: овде сви чине све што је могуће да ђаци добију образовање и услове за боравак на највишем нивоу.
Пријем који је ректор Богословије протојереј др Зоран Крстић приредио за све учеснике, био је прилика да се покаже шта је све за кратко време од усељења учињено на плану сређивања зграде и оплемењивања школског простора, али и могућност да се са одговорнима разговара о унапређењу црквене просвете. Том приликом се видело да је већ остварено најважније: Крагујевац и Шумадија, на свим нивоима, схватили су и прихватили да са овом богословском школом добијају установу која ће вишеструко оплемењивати све видове живота овде. Као да је већ заживело међусобно разумевање града и школе на корист свих, пре свега благочестивог народа Шумадије.
За реперентативном славском трпезом љубави нашли су се владика Василије, градски и окружни челници, представници богословија из Београда и Сремских Карловаца, Богословског факултета, главни инспектор наших богословија, донатори и приложници, хуманитарци, научни радници, свештенство и монаштво,а са њима и богослови са својим професорима. Најпре је госте и пријатеље школе поздравио ректор др Зоран Крстић који пред захвалности за многоструку помоћ истиче и наду да ће и у будућности заједништво многих ичинити ову школу духовним и интелектуалним средиштем Шумадије. Школске грамате признања ректор је уручио немачкој хуманитарној установи Diakonie, Дирекцији за урбанизам и изградњу Крагујевца, манастирима Благовештење и Грначарица, предузећу Застава-Енергетика, Милени Срећковић, Верољубу Трифуновићу, Видоју Вујићу и Благоју Васиљевићу.
Може изгледати да је у увом свечарском дану најмање места било за богослове. То је ипак привид, јер се зна да ова школа постоји само због ђака и да је све подрђено настојању да образовно-васпитни процес буде осавремењен и модренизован, да буде усаглашен са актуелним потребама наше Цркве. Подразумева се да се у школи живи по начелима хришћанске љубави и разумевања, што не искључује одговорност и озбиљност. То значи да се и васпитачи и ученици морају придржавати одређених правила која су и строга. О томе је говорио и владика Василије, истичући да посштовање правила не значи да је у нашим богословијама на сцени спартанско васпитање.
Крагујевачки богослови су имали озбиљне обавезе у овој великој свечаности. И све су их беспрекорно обавили са високим степеном одговорности. Испољавали су и споствену иницијативу, тако да су у организацији прихвађене и неке њихове идеје, што је путоказ за будући рад који би требало да почива на поверењу, разумевању и међусобном уважавању свих који су укључени у систем црквене просвете.
Беседа епископа зворничко-тузланског и администратора Шумадијске епархије Господина Василија, 26. новембар 2001. године
Данас управо прослављамо и обиљежавамо успомену на великога и снажнога мужа Свете Цркве Христове, светог Јована Златоустог, писца свете Литургије, личности која је имала језик бритак као најоштрија сабља. У своме животу, проповиједајући име божије, није презао ни од цара ни од роба да указује на оно што не ваља. Држао се оног аксиома светог Јована Крститеља: све оно што не ваља сажешће се и у огањ бациће се. Нису без разлога ова црква коју данас освештасмо и ово богословско здање, у коме богослови сричу слова истине по вјери нашој православној, посвећени овом дивном апостолу и мужу Свете Цркве Христове. Наша Света Црква је у васколикој радости због овог значајног момента. Овај град, наша дична Шумадија и мајка Србија добили су оно из чега ће се као преко јерихонске трубе слушати гласови молитве и вапаји Оцу Небескоме из младих ангелских душа, да Господ буде са нама од сада па до вијека.
Срећни смо и Богу благодарни што у граду Крагујевцу имамо Богословију. Срећни смо што овоме мученичкоме граду, али никада покореноме, никада пониженоме, никада предатоме у руке непријатеља, ево у ово вријеме и у ове дане када историја није у потпуности наклоњена Србима, предајемо ову школу. Ми се радујемо и радост је наша велика јер је Бог са нама, а тамо и са онима са којима је Бог, који непрекидно чини чудеса, ту је и милост и снага Његова.
Данас, нека је вјечни покој блажене успомене владици Сави, епископу Шумадијском који је реализовао своју замисао, још од времена када је дошао на трон богомчуване Епархије шумадијске, да се у овом граду, у срцу Шумадије и Српства, подигне богословско здање.
Опристићете ми, што моја благодарност неће ићи хронолошким редом, како би требало да иде, него обрнутим редом. После блажене успомене владике Саве, желим да се захвалим Скупштини града Крагујевца, не само на разумјевању за потребе своје Свете Цркве у вези са овим училиштем, него уопште – ја мислим да је ово једини град у Србији, у мајци Србији, који је толико широкогруд према стварним потребама своје мајке Светосавске Цркве. И садашње и претходно руководство трудили су се и труде се да дају свој допринос за добробит Светосавске Цркве, јер су свјесни шта значи извор духовности у једном граду, шта значи пјевање хора из невиних дечијих душа и слављење Бога, јер та хармонија духовности, као и сунца зраци шириће се по Шумадији и по васколиком Српству. Хвала скупштини града Крагујевца и овом приликом, хвала им на мојој првој посјети Скупштини, када смо се веома лагано, људски и човјечански, православно српски договорили о потребама наше Цркве у овом граду и у Шумадијском округу.
Желим да се захвалим у име Светосавске Цркве Миностарству вјера Савезне владе и Влади републике Србије и Министарству вјера на челу са господином Војиславом Миловановићем на разумевању које пружају у овом тешком времену, веома оскудном, када народ нема коре хлеба – ви нас, своју Свету Цркву, чак и ван граница могућности помажете. Хвала вам велика!
Посебно желим да се захвалим великој ктиторки ове Богословије, госпођици Милици Кљајућ из Монтреала која је љубав, а пре свега вјеру своју, уградила у зидине овога храма, овога училишта Светог Јована Златоустог. Поштована госпођице Милице, мислим да у свом животу никада паметнију одлуку нисте донели нити ћете је донети, него што сте своје дарове, она материјална добра којима вас је Бог обдарио, подарили тамо гдје се Бог слави и где ће се сваке недеље и празника спомињати и ваше и ваших блажене успомене покојних роситеља и предака ваших. велика вам хвала, по оном народном, што сте дали и што ћете још дати за украшавање ове Богословије и овога Божијега здања.
Желим да у име Цркве захвалим високопречасном протојереју Милану Бороти кога је блажене успомене Владика Сава, као прогнаника са свога вјековнога огњишта, примио и поверио му да води акцију градње овога здања, чија је прва намена била да буде конвикт за сироте дјевојчице. Преиначено је да ово буде Богословија, а интернат је пребачен у манастир дивостин. И отац Милан је са својим сарадницима дао велики допринос за градњу овог здања – да буде овако како јесте.
Желим да захвалим свим знаним и незнаним приложницима и свештеницима који сакупљају од народа Божијег кору насушног хлеба да нахране ову дјецу – да их не набрајам редом, има их много, нека им Господ Бог милошћу својом узврати за њихова доброчинства. Ви, браћо свештеници Шумадијске епархије сви заједно, а и манастири, имате моралну и духовну обавезу да ову Богословију сваке године помажете сакупљајући добровољне прилоге у животним намирницама од овога доброга србина из Шумадије, који је штедре руке, који је милостив јер је Бог милостив према њему, јер га је Бог кроз сва искушења и страдања одржао да опстане, да не нестане са лица земље.
Sursum corda! Горе срца и благодаримо Господу!
Наше добро је на небу, а наше добро је на земљи. Пошто смо дихотомично биће, састављено од тела и душе, дужни смо да се старамо за душу своју, али пошто ходамо по земљи, дужни смо да водимо рачуна и о тјелу своме, јер је тјело храм Духа Светога.
Ја нећу понављати оно што сам рекао, али желим још да кажем – сређни смо и благородни што је нови талас запљуснуо нашу отаџбину. Када кажем отаџбину нашу, ја мислим на васколико српство наше. Наш род нестати неће и наше племе потонути неће! Тјешимо се снагом вјере, надом у бољу будућност и љубави једних према другима, јер та три елемента, вјера, нада и љубав, то су три аксиома нашег хришћанског живљења.
Оно што није ваљало у роду нашем нека носи мутна Марица. Оно што смо ми старији трпјели нека припадне историји. Овим младим нараштајима који долазе желимо да са снагом Духа Светога, осољени духом Светога Саве, ступају у нове побједе за нова прегнућа рода и вјере наше православне.
Ја нисам рођен у Шумадији, али не волим да ми неко каже да сам Босанац, не волим да ми неко каже да сам Пречаним, не волим да ми неко каже да не припадам Србији. Моји корјени и мојих предака, које је сплет околности растерао на све четири стране свијета овде су поникли у мајци србији и ти корјени су дубоки и на том корјену је изникло једно велико стабло и гране тога стабла на све четири стране свијета су се разгранале. Према томе, нема ни Србијанца, ни Војвођанина, ни Босанца, ни Канађанина, ни гастарбајтера, него постоји један јединствени васколики српски род без обзира где је животна грана његовога стабла пустила се. А да је тако најбољи доказ је ова школа, ова богословска институција гдје су се окупила сва дјеца из рода нашега. И никада нико да нас ничим не дјели. И мога слободно данас да кажем пред овом свјећом која гори овдје – нека нико не дјели род српски по било каквој регионалној припадности. Ако би чинио то, анатема да буде и овога и онога свијета.
Желим да подигнем ову чашу за свеколику срећу и просперитет ове установе. Господине ректоре, млади сте али имате снажна плећа, испуњени сте оптимизмом који вам је дала снага вјере, имате интелектуалне способности које сте стекли на истоку одакле сунце излази. Све то са својом браћом професорима пружајте овој дјеци чија је душа жељна Бога живога. Хвала Богу, у нашој држави србији ево почела је и вјеронаука да се предаје у школи. То је знак да само са праведном борбом и са упорношћу и истрајношћу може се постићи оно што је корисно за човјека и национално биће нашега народа. Битно је да смо извојевали побједу, али не Пирову побједу, извојевали смо победу правде и истине за добро нашега народа. Духовни и национални препород не мора да се догоди преко ноћи. И не би ваљало да иде преко ноћи јер је само један у историји света и Христове Цркве преко ноћи доживео духовну трансформацију, а то је био свети апостол Павле који је од Савла постао Павле, као што је и један у само једном тренутку зарадио Царство Божије, онај који је био са леве стране Спаситеља на крсту. Полако, али сигурно идемо, водимо брод и духовни и национални нашега народа ка тихом пристаништу. Не осуђујмо да не будемо осуђени, не укоревајмо да не будемо укорени, помозимо један другом да се снађемо у овоме новом времену и у овим новим тренуцима нашега свеукупнога живљења. Ако будемо знали да опраштамо и Бог ће нам опростити, и тада ће нам Бог помођи. Ако будемо памтили зло а не будемо видјели добро, неће нам ни Бог помоћи и бићемо стално попут Мојсија – лутаћемо по беспућима Египатске пустиње тражећи истину да је никада, не дао Бог, не нађемо.
Подижем ову чашу за свеколику љубав и доброту свих људи добре воље, наше национално племе да се обједини у вјери, у истини и у правди Божијој, да наш народ схвати да припада Европи и да је култура одавде почела да иде Европи, да је овде извор и културе и духовности. Да будемо свјесни, а не да се гордимо тиме. Да будемо лучоноше онога што имамо и да пружамо оно што имамо, на пример културна добра народима који желе са нама да живе у заједници. Подижем ову чашу за уједињену Европу, братску слогу и љубав межу свим народима свијета, да нестане тероризма, да нико не пати, да нико не страда!
Славска честитка Богословији председника СР Југославије
др Војислава Коштунице, 26. новембар 2001. године
Ректору, предавачима и полазницима Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу
Драги пријатељи,
Од срца вам честитајући Славу и освећење просторија, желим вам да по узору на свог свеца – заштитника, а и на блаженопочивљег Владику саву, будете мудри богослужбеници, лепореки проповедници и тумачи светих књига и плодни писци. Уверен сам да сте се у делатној љубави према своме роду и разумевању за његове патње, али и очинском указивању на његове слабости, веч одавно на Владику Саву угледали. И да ћете нашу баштину откривати и чувати, а садашњост страдалника ублажавати, са истим оним жаром са којим је и он то чинио.
У Београду, о Светом Јовану Златоустоме, 2001. године.
