Већ код млађег савременика Светих Јустина и Теофила, епископа лионског Иринеја, чија се мученичка кончина догодила око 202. године, откривамо да је учињен корак који је одвојио богословље апологета од богословља постникејске епохе. Ипак, црквена свест не усваја једнако брзо све оно што се брзо одвија у умовима појединих људи. Може се рећи да је истински Свети Иринеј постао класик тек у доба Васељенских сабора, док је за своје време, па и за III век, он представљао тек локалну традицију богословствовања. Готово је немогуће наћи трагове утицаја његових богословских (посебно тријадолошких, односно најважнијих) концепција на богословске конструкције преникејске епохе.