Византинци нису признавали ауторство у нашем модерном смислу, јер је сваки ваљан писац за њих у основи био само преписивач онога што, како каже Дамаскин, долази „одозго“ (Јак. 1, 7; Bonifatius Kotter, Die Schriften Des Johannes Von Damaskos, Patristische Texte Und Studien, Бд. 7, 11, 17, Берлин 1969, 1973, 1975, 52, 45), а то значи из божанске традиције. Пошто само преписује „вишу мудрост“ или преноси мудрост освештану наслеђем, писац није важан као личност и стога је сасвим природно да ни он сам не претендује на оригиналност, чак ни онда када истински исписује властити (ауторски) текст.

Столеће и по, које почиње средином VII века и траје све до првих деценија IX века, представља, ако не „најтамније доба“, како се оно у новијој историографији често описује, онда свакако „најсиромашнији“ период целокупне византијске културне историје. Јавна настава филозофије, реторике, права и других дисциплина, која је у IV и V веку доживела велики процват на читавом Истоку, и која се у Константинопољу, као новом образовном центру Царства, одржала и након затварања атинских филозофских школа, протежући се надаље све до самог почетка VII века, тада или потпуно престаје или ми о њеном продужењу после Стефана Александријског, који је од 612. године држао предавања из Платонове и Аристотелове филозофије на Теодосијевом цариградском универзитету, више немамо никаквог спомена, - што мерено историјским учинцима излази на исто – преписивање старих филозофских текстова скоро сасвим замире, због чега су у данашњим европским библиотекама најстарији сачувани грчки рукописи Платона и Аристотела тек они из потоњег времена (IX и X век), а оригинално стваралаштво се потпуно повлачи у оквире религиозне литературе, теолошког и још више хагиографског и литургијског типа.