Само девет година пошто је Диоклецијан подигао на Римском форуму споменик поводом двадесет година стабилне владавине, на којем је себе приказао крај задимљеног олтара, окруженог свагдаприсутним боговима и животињама од памтивека сматраним прикладним за велике жртве, цар Константин је ушао у Рим, 29. октобра 312, после победе над својим супарником Максенцијем, извојеване дан раније, ван града, у бици код Милвијског моста. Жртвеници богова на Капитолу стајали су спремни да приме жртву прикладну прослави његовог победоносног уласка у град, али Константин је, наводно, отишао право у царску палату не приневши никакве жртве.

Упркос целокупној пропаганди, Константин и његови наследници нису довели до краја паганства. Оно што јесу донели хришћанским Црквама били су мир, богатство и, изнад свега, могућност да изненађујуће брзо изграде јаку позицију на локалном нивоу. Константин се суочио с једном установом која се већ доказала као кадра да мобилише и прерасподели богатство у религијске сврхе. Настављајући римску традицију раскошних задужбина култовима који су сматрани најкориснијим за Царство, Константин је постао хришћански ктитор надмоћне дарежљивости. Он је у Риму изградио велике цркве – базилике (праве „царске дворане“ будући да име basilika од basileus, краљ, на то упућује) Светог Петра и Светог Јована Латеранског.