Рецепција наслеђа античке књиге у Житију деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа (Костенечког) запажена је кроз упадљиве реминисценције на класичну старину, али се она манифестује и кроз примену античких књижевноуметничких поступака и кроз пишчеву високу оцену достигнућа претхришћанске грчке мисли. Константин у прва два вида класицизма надмаша друге средњовековне српске писце, а у последњем је јединствен међу њима, па је његово ослањање на античко предање у овом делу резултат и литерарних конвенција условљених избором жанра световне биографије и његове припадности најлибералнијем крилу хришћанских интелектуалаца средњег века.

Једна од личности које су својим животом и радом обележиле историју Српске православне цркве у другој половини XX столећа био је др Сава Вуковић (Сента, 1930 – Београд, 2001), епископ шумадијски (раније викарни епископ моравички па епископ источноамерички и канадски), дописни члан САНУ и стални члан Матице српске. Епископ Сава је био оличење најбољег и најлепшег у нашој Цркви у готово свим областима њеног постојања и деловања – богослужењу, проповеди, пасторалу, организацији, дипломатији, науци, културној и каритативној мисији.