ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈА СЛОВЕНА, ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ
И СВЕТА БРАЋА ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Тај догађај био је изразито процесуалне природе. Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси 845. године, Хрвати између 800. и 847. године, Бугари 865. године, Срби пре 870. године, Пољаци 966. године, Источни Словени 988. године, Поморани тек 1168. године. Разуме се, наведене године треба узети донекле условно јер нису сви представници одређеног словенског народа примили хришћанство искључиво одређене године. Мањи делови народа могли су га примити раније или касније. На пример, краткотрајно насељавање Срба у околину Солуна у првој половини VII века, у време владавине византијског цара Ираклија, било је праћено њиховим покрштавањем, али се тај процес касније наставио. Као несумњив доказ христијанизације узимају се најстарије сачуване историјске потврде о хришћанским именима код Срба (између 870. и 874), што, наравно, не мора бити обавезни знак христијанизације, нити искључује могућност да су неки раније покрштени Срби могли чувати словенска имена.

Почетак словенских сеоба значио је почетну фазу раскида са једном културом, укључујући и њену спиритуалну компоненту, и приближавање другој, која се умногоме разликовала од словенске културе. Тај процес су подстицали многи чиниоци - друштвени, политички, економски и други - а међу њима су важно место имали и религијски чиниоци. Религија Словена до њихових интензивнијих контаката са развијенијим цивилизацијама била је политеистичка, вероватно са елементима хенотеизма (хијерархијско наређивање једног божанства другима), што је, у ствари, облик напуштања политеизма и приближавања монотеизму. Уласком у круг хришћанске цивилизације Словени су могли да приме изузетно богато културно наслеђе, оплемењујући га властитим, али то примање није ишло без одрицања: стара религија и укупан поглед на свет принципски су били неспојиви са хришћанством и морали су бити напуштени. То је, разуме се, био дуготрајан и болан процес који, фактички, никада није сасвим завршен јер су се паганска веровања и обичаји, макар и у траговима, сачували код појединих словенских народа до наших дана, често у мање или више успешно христијанизованом облику.

Најстарије словенско писмо је глагољица. Данас је у славистици скоро сасвим напуштено мишљење да је ћирилица старија од глагољице. Глагољицу су створили Константин (у монаштву Ћирило) и Методије (световно име Методија није поуздано утврђено) 6363. године од стварања света (податак црнорисца, тј. монаха Храбра). Ако је Храбар годину навео према византијском рачунању времена, то је 855. година н. е., а ако је 6363. година дата према александријском рачунању времена, онда је то 863. година н. е. Обично се узима овај други податак као вероватнији.

Има и других индиција да су Солунска браћа створила или почела да стварају словенско писмо и пре него што им је 863. године са највишег места у Византијском царству поверена важна мисија међу Словенима у Великој Моравској. Поред осталог, тешко је објаснити како би иначе, упркос добром познавању словенског језика, посебно Методијевом, и изузетној Константиновој учености и познавању многих језика и писама, Солунска браћа успела да у року од приближно годину дана створе ново писмо и преведу са грчког на словенски најнужније богослужбене књиге. Ћирилица, која је највероватније настала у источној Бугарској после прогона Ћирилових и Методијевих ученика из Велике Моравске крајем IX века и која је много година касније добила име у част Ћирила, постепено је истиснула глагољицу из употребе на скоро целом простору на којем је ћирилица и данас једино писмо. (Нема поузданих података да су Срби икада користили глагољицу.)

Најстарији словенски књижевни језик и један од најстаријих европских књижевних језика (после грчког и латинског) јесте старословенски. На том језику до нас су дошли најстарији словенски писани споменици из Х и XI века, али је тај језик, као и најстарија словенска писменост уопште, настао у IX веку заслугом Солунске браће Константина Философа (у монаштву Ћирила) и Методија.

Старословенски језик припада јужнословенској групи језика. У његовој основи је језик тадашњих Словена из околине Солуна, али у најстаријим сачуваним споменицима, од којих су неки написани глагољицом, а неки ћирилицом, има и других језичких црта, на пример моравских. Због своје старине старословенски језик је врло значајан за проучавање словенских језика, како стога што је то језик који је по својој структури ближи прасловенском него иједан други словенски језик, тако и због тога што је старословенски умногоме утицао на формирање неких млађих словенских књижевних језика. Старословенски књижевни језик настао је као литургијски језик, а прве књиге написане на том језику биле су богослужбене. У тој функцији старословенски језик се, у донекле измењеном облику, употребљава и данас, а због такве његове функције, која је увек била најзначајнија, или једна од најзначајнијих, и никада није престајала, старословенски језик се у науци назива и црквенословенским или староцрквенословенским. У савременој славистици најчешћи је термин старословенски језик. Црквенословенским се обично не назива старословенски језик најстаријег времена, него онај у који су ушле локалне народне црте.

Старословенски језик је представљао књижевни језик већег дела Словенства, готово општесловенски књижевни језик (код Јужних Словена од IX до XVIII века, код Источних Словена од Х до XVIII века, код Моравских Словена и Чеха од IX до XI века), и том чињеницом је умногоме одређена блискост словенских култура у њиховом развоју од почетка словенске писмености.

Шеснаест сачуваних најстаријих споменика старословенског језика (укључујући и ситније, осим натписа на камену) показују да су постојали локални типови старословенског језика Х и XI века, на пример моравски тип Кијевски листић или Кијевски мисал из Х века), охридски или западномакедонски тип (нпр. Зографско јеванђеље), преславски или источнобугарски тип (нпр. Савина књига, Супрасаљски рукопис). Пошто је и у време када је настао први словенски књижевни језик, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине локалних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска (= источнословенска), хрватска глагољска, чешка, румунска (и код Румуна као православног народа у суседству неколико словенских народа старословенски, односно црквенословенски прихваћен је као језик богослужења, а од XIV до XVIII века и као књижевни језик). После периода у којем је трајао процес слабљења норми црквенословенског језика и његовог изразитијег редакцијског диференцирања (у XII и XIII веку), у наредна два века доминира тенденција унификације и обнављања старих норми, што је у вези са делатношћу неких познатих центара писмености, какве су, на пример, биле Ресавска школа у Србији или Трновска школа у Бугарској. Тада долази до тзв. другог јужнословенског утицаја на руску културу и писменост.

Јован Деретић:

Творци словенске књиге били су два учена Грка из Солуна, Константин (у монаштву Ћирило) и Методије. Они су научили словенски језик од македонских Словена из околине Солуна, мисионарски рад започели су у Моравској 863. године, а затим га проширили на суседну Панонију. Њихови ученици, пошто су након Методијеве смрти (885. г.) протерани из Моравске, разишли су се по земљама словенског југа и у новим, повољним приликама развили су, раширили и довели до коначне победе дело својих учитеља. Нове школе словенске књиге, од којих су најважније охридска, у Македонији (за њу је везан рад Климента и Наума, најистакнутијих ученика солунске браће) и преславска, у источној Бугарској, постале су жаришта из којих се ширила словенска књига и хришћанска мисао по земљама словенског југа и истока.

Делатност Ћирила и Методија и њихових ученика, без обзира на место и државу где се развила, имала је општесловенски карактер. Општесловенске су и најважније тековине њиховог рада: словенска писма, глагољица и нешто познија, ћирилица, први словенски књижевни језик, у науци назван старословенским, и књижевност створена на њему. Ћирило-методијевско наслеђе постаће заједничка основа свих књижевности црквенословенског круга, међу њима и српске; њих ће вековима повезивати заједнички књижевни језик и јединствена православно-византијска културна оријентација.

У време када су деловали Ћирило и Методије у Србији је владао кнез Мутимир, за чије се владавине хришћанство дефинитивно утврдило међу Србима. Има индиција да је тај догађај повезан са словенском мисијом у суседној Панонији. Томе у прилог говорило би једно писмо папе Јована VIII кнезу Мутимиру у којем се српски кнез позива да своју земљу у црквеном погледу подреди панонској дијецези, на чијем је челу стајао Методије. Је ли тада дошло до продора словенске књиге међу Србе или се то догодило, касније, из словенских културних жаришта у Македонији и Бугарској, остаје отворено питање. У првих неколико векова постојања словенске писмености има свега неколико споменика који су, судећи по језику, потекли с нашег тла: глагољско Маријинско јеванђеље из 11. века, два одломка из Апостолских дела, писана такође глагољицом и позната под називом Гершковићев односно Михановићев одломак (први од њих неки стављају у 11. век). О постојању словенске писмености на нашем терену говоре и сачувани епиграфи: – Темнички натпис (10-11 век), Хумска плоча (10-11 век), Плоча судије Градише (12. век), Натпис на плочи у Полицама крај Требиња (друга половина 12. века). Најстарији споменик народног језика јесте писмо босанског бана Кулина Дубровчанина из 1189. Оно је, као и сви споменути епиграфи, писано ћирилицом. Из исте епохе потиче и најстарија ћирилска књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Написано на пергаменту лепим, крупним словима тзв. уставне ћирилице и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату, Мирослављево јеванђеље јесте не само најстарија него и најлепша српска књига средњег века. Њене језичке особине показују да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик.

Српска редакција (или рецензија) настала је на исти начин као и дуге редакције старословенског језика, бугарска, руска, македонска, хрватска: прилагођавањем језика старословенских текстова домаћем (из)говору. Књижевници су, преписујући споменуте текстове, изостављали све оне знакове за које нису постојали гласови у њиховом говору или су их мењали сагласно променама извршеним у живом језику. Дефинитивно уобичајене током 11. и 12. столећа, те су редакције постале језици словенских средњовековних књижевности. Оне све чине заједнички црквенословенски језик, чија се српска варијанта у науци назива српскословенским (док се назив старословенски – негде проширен у староцрквенословенски – употребљава за изворну верзију тог језика).

Упоредо с тим језиком, иако у много мањој мери, користи се и говорни језик, нарочито у правним документима, тако да је за српску, као и за остале црквенословенске књижевности средњег века, карактеристична диглосија (двојезичност). У Србији је током читавог средњег века говорни језик (који се у науци назива старосрпским) у функцији књижевног био сасвим споредан, за разлику од Хрватске и Босне, где је народни говор врло рано почео преовлађивати у писаним споменицима и постепено потискивати црквенословенски.

Ђорђе Трифуновић:

Моравски кнез Растислав са већем својих кнезова упутио је, како веле животописци, цару Михаилу III посланике са поруком:

"Људи су се наши одрекли паганства и хришћанског се закона држе, али немамо таква учитеља који би нам на нашем језику казивао истиниту веру хришћанску, како би се, видећи то и друге земље, на нас угледале. Пошљи нам онда, господару, епископа и учитеља таква, јер од вас на све стране добар закон излази".

Истакавши се раније у источним мисијама, Константин је и сада требало да оствари молбу Словена из Моравске. Цар Михајло III, који је очекивао и политички успех Византије у северним и западним словенским крајевима, тежину посла је поверио философу и своме школском; другу.

Уз помоћ. Методија и других сатрудника Константин је сада остварио своју замисао, вероватно, из млађих дана. Словенско наречје из солунских и македонских крајева, које су Константин и Методије могли да науче још у дечачким данима, постало је к о и н е најстарије словенске писане књижевности. У овом књижевном језику оставили су жив и творачки траг и старо грчко земљиште, на коме се развијао, и дух и знање његових састављача.

Глагољица, прва словенска азбука, слика је Константиновог наукољубља и даровитости. Грчки курзив, његово матерње писмо, и других народа писмена (хебрејска, коптска, самарићанска, јерменска), која је налазио у књигама или упознавао на путовањима, дали су коначни облик глагољици. Пошто је свим словенским гласовима изнашао знакове, те тако створио фонетско писмо, животописац вели да је почео да преводи прве речи Јеванђелистара: Искони бе слово (У почетку би реч). Тако су Словени, као и Грци, Копти, Сирци, Јермени, Грузијанци, добили литургијску књигу и службу на живом говорном језику. У данима одушевљеног стварања словенског писма Константин није мислио на муку и невоље које ће претрпети са Методијем због гласног појања, казивања и читања словенских књига.

Пре једанаест векова, осам стотина шездесет треће године, Константин и Методије и њихови ученици кренули су са првом књигом на словенском језику у област данашње Моравске, Словачке и доњег дела Аустрије до Дунава. Рад Константина и Методија изазвао је страх у суседној Немачкој. Да се Растислав радом Солунске браће не би осамосталио, немачки краљ Лудвиг убрзо је ударио са силном војском на Моравску, натерао је кнеза на предају и учинио га вазалом (864). Тако је опет био отворен пут немачким насељеницима и мисионарима, који су онемогућивали рад Константина и Методија.

У Моравској браћа нису само служила, преводила богослужбене књиге и поучавала ученике, већ су се и борила. Разобличила су празноверје и порочност, издржала су напад тријезичника, који су признавали само хебрејски, грчки и латински као обредне језике.

После скоро три и по године Константин и Методије крећу у италијанске стране да зареде нове словенске ученике у свештенике. Понели су са собом и ћивот са моштима светога Климента, које су ископали на острву крај Херсона. Носећи Растислављеве поруке, дошли су у суседну Панонију кнезу Коцељу, који је волео "велми словенски књиги научити се". Блатно језеро, са Коцељевом престоницом, налазило се у питомом крају.

На западној и јужној страни језера леже плодна поља, а на северу степенаста брда са сунчаним виноградима. На обалама Блатног језера Константин и Методије су неколико месеци поучавали панонске ученике, са којима су, крајем 867, кренули у Италију. У ово време одиграле су се у Византији властодржачке борбе. Мрачни Василије Македонац убио је цара Михаила III, патријарха Фотија Константиновог професора послао је у манастир, а Игњатија је вратио на патријаршијски престо.

Држећи се римског пута, браћа долазе у Венецију, где су издржала оштру распру са латинским тријезичницима. Константин је своју учену беседу о слободи словенског језика темељио на речима апостола Павла:

"Јер ако труба да неразговијетан глас, ко ће се приправити на бој?

Тако и ви ако неразумљиву ријеч речете језиком, како ће се разумјети шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар..."

Папа Хадријан II и грађани Рима свечано су изишли у сусрет браћи која су носила мошти светога Климента. Огорчен на непослушне немачке надбискупе, папа је у великој римској цркви положио словенске књиге, те се над њима појала литургија. После рукоположења словенских ученика у цркви Светога Петра појала се литургија на словенском језику.

У зиму 868. Константин се разболео, па је, осећајући скору смрт, крајем године примио монашки лик и име Ћирило. Убрзо је, 14. фебруара 869, и умро. Свечано је сахрањен у старој базилики Светога Климента.

Методије се враћа у Панонију, а папа шаље Растиславу, Светоплуку и Коцељу писмо којим одобрава словенску службу. После другог бављења у Риму (у првој половини 870) папа је поставио Методија за панонско-сремског надбискупа и дао му сва духовна права. Обновљена сремска надбискупија подсећала је Методија на родни град, у којему је свети Димитрије, мученик из Сирмијума, слављен као заштитник.

Када се Методије вратио из Рима у Панонију, салцбуршки наддуховник морао је незадовољно да напусти Блатенски град. Неки непознати свештеник из Салцбурга убрзо је на латинском написао расправу Conversio Bagoariorum et Carantonorum, којом доказује права салцбуршке цркве на Панонију. Огорчени писац вели да је све било добро "док није неки Грк, по имену Методије, новоизумљеним писменима на философски начин истиснуо латински језик и римско учење и угледна римска писмена, те је пред свим људима одузео углед литургији, јеванђељу и црквеној служби од оних који су је обављали на латинском".

Методије није могао дуго у миру да води словенску цркву. У Моравској је нитрански кнез Светоплук, ступивши у савез са непријатељем, заробио на превару свога стрица Растислава и предао га Немцима који су га ослепили и затворили у манастир. Мрачном и убилачком променом у Моравској дошла су зла и невољна времена за јавну словенску реч. У лето или у јесен 870. Методије је из Паноније отишао у Моравску. Немачки бискупи су га самовољно ухватили и привели на сабор, можда у Регенсбург, где је осуђен да тамнује. После две и по године папа Јован VIII шаље налог да одмах ослободе Методија. Из протестног папиног писма бискупима сазнајемо да је Методије на сабору стављан на тешке муке, извођен је на љуту зиму наг и тучен песницама и бичевима. Можда ће Методије редове о Димитрију Солунском, храбром мученику и заштитнику, написати у овим тешким моравским данима патњи и борбе:

Зашто само ми,
о мудри Димитрије,
ништи твоји раби
да смо лишени твоје красоте
и љубави према саздатељу,
потуцајући се по туђим земљама и градовима,
и да страдамо од сурових паганских и јеретичких војина...

Папа је забранио словенску литургију. Методије одлази у Панонију, али се убрзо враћа у Моравску, јер је убијен Коцељ, књигољубиви кнез и заштитник словенске речи. Немци и даље код кнеза опадају Методија да врши словенско богослужење и проповеда кривоверске науке. Светоплук је ове притужбе пренео папи, чиме је доказао да није наклоњен Методију. Када га је папа позвао у Рим, Методије је успешно изложио и оправдао свој рад. Својом посланицом Industriae tuae (880) папа је опет потврдио словенско богослужење и Методијева права:

"...Уверили смо се да је Методије у свим црквеним учењима и пословима правоверан. Указујемо да га с поштовањем примите за свога надбискупа...

Хвалимо словенска писмена која је изумео Константин Философ и указујемо да се на томе језику славе дела Христа господа..."

Методије после скоро две деценије (882) одлази у Цариград. Цар Василије и патријарх Фотије примили су га са почастима и похвалили његово учење и славно испратили.

Изморен од труда и мучења, умро је у Моравској у седамдесетој години, шестог априла 885, окружен својим ученицима. Светоплук је забранио словенску литургију и протерао његове ученике.

Ученици који су избегли ропство, међу којима и чувени Климент, Наум, Сава, Ангелар и Горазд, склонили су се у македонске, бугарске, српске и приморске крајеве, где ће наставити рад својих учитеља и отворити пут словенским књижевностима.

Живе духовне портрете браће васпостављају нам данас њихови и смирени и борбени животни путеви и особено писана житија.