Присутност позноантичке културне традиције и њен утицај на архитектонско стваралаштво ранохришћанског, а тиме и рановизантијског периода, омогућава сагледавање и тумачење порекла, али и генезе архитектонских облика сакралног градитељства, која је довела до формирања органског јединства оствареног унутар грађевина централног плана са куполом у средишту.