Редак је случај да је један тако мали текст задобио толико велики значај у животу Цркве. Страдање Светог Поликарпа, које можда није најстарије, постало је буквално темељ учења о мучеништву, и заиста је важило као програм у животу Цркве што се тиче мученика и њиховог поштовања. Његов састављач Маркион, који је сигурно користио сећања и искуства и других хришћанских очевидаца, не описује само „процедуру“ мучеништва, него тумачи, расветљује догађаје и тако заједно са Мартиријом имамо и богословље мучеништва, које је Црква потпуно усвојила чинећи га тако својим животом, својим Предањем.

Autor: Владан Перишић

Мисао Светог Игњарија Антиохијског, „епископа Сирије“ и „Богоносца“, схватљива је једино у контексту у којем је настала, дакле у окриљу Цркве почетком другог века. То је први и основни од замишљених концентричних херменеутичких кругова којима се она да тумачити. Међутим, иако је то најтемељнији и најнезаобилазнији круг, он, наравно, није и једини. Други, шири од њега, је онај у коме се налази не само Свети Игњатије као појединац (у том случају би то био онај први – црквени – круг), него и он и цела Црква тог доба, а то је друштвено-политички, културни и религијски контекст Римског царства уопште а грчко-римске културе Сирије и Мале Азије посебно.

Autor: Јован Зизијулас

Тема мог излагања је примат у оквирима шире теме овог заседања, а то је „Еклисиологија и национализам“. Основно питање је: да ли је обавезно, и како превасходно може да функционише примат у Православној Цркви узимајући у обзир постојање национализма у њој? Какав утицај на примат, на његово схватање и практичну примену у Православној Цркви, има постојање национализма у њеној еклисиологији? Да бисмо одговорили на ова питања, потребно је пре свега да укратко опишемо основна богословско-еклисиолошка начела, на основу којих се развио примат у Православној Цркви.

Када је успостављено Августово једновлашће на земљи,
многовлашће људи преста;
а када се Ти оваплоти од Чисте,
многобоштво идола би укинуто.
Под једно царство светско
градови потпадоше
и у једну власт Божанства
народи повероваше.

Autor: Коста Симић

Празник Христовог рођења установљен је тек у IV веку, што је доста касно, ако се узму у обзир место и значај овог празника у хришћанству данас. До IV века сећање на Христово рођење, бар на Истоку, празновано је у оквиру Богојављења, које је било јединствен празник Христовог рођења, поклоњења мудраца, крштења и првог Христовог чуда (претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској).(3) Један од разлога релативно позног установљења овог празника свакако је и тај што хришћани, за разлику од пагана, нису придавали велики значај телесном рођењу. У хришћанским заједницама није празнован дан рођења, него дан смрти, који је сматран даном рођења за вечни живот, нарочито када је реч о мученицима за веру.

Autor: Зоран Крстић*

У западној теологији се од Реформације до данас, више пута дешавало „откриће“ лаика. Најпре је сама Реформација оштро увела тај проблем у жижу интересовања, а после више векова је нешто слично учинио и Други Ватикански концил, да нагласим само ове две тачке кулминирања поменутог проблема у оквирима западне теологије, иако је он у различитим облицима и различитом интензитету присутан више векова све до данас.

Autor: Стилијан Пападопулос

Ако је дозвољена употреба термина „хришћански философ“, једини хришћански писац свога доба који га апсолутно оправдава јесте Атинагора. Нажалост, древна Црква није сачувала у свом сећању овог хришћанског философа који је, према натпису његове Молбе за хришћане (= апологије), био Атињанин. Тако ништа не знамо о његовом животу и раду будући да једини хришћански писац који га помиње, Меродије Олимписки (О васкрсењу 37, 1) не даје јасне податке. Живео је у време Марка Аурелија (161-180), а можда и Комода (180-192), није познато где. Био је изузетно образован и његово философско образовање засенило је богословско.

Autor: Дионисије, митрополит Сервије и Козане

На земљи се свакога дана савршавају највеће, најзначајније и најсвештеније дело од свих дела која људи могу чинити: Божанствена Литургија, наставак Тајне Вечере, коју је свршио Господ Исус Христос са Својим ученицима. Људи могу чинити многа велика дела, али ништа веће и значајније од Свете Литургије. То је јединствена привилегија, коју је Бог дао човеку, јер ни Ангели не могу Свету Литургију савршавати. У Светој Литургији Ангели садејствују људима, као што чујемо у Тропару Светог Спиридона: Појући свете молитве своје, Ангеле си имао за саслужитеље – када си служио Свету Литургију, Ангели су ти саслуживали. Заиста, у оно што се, рукама свештеника, савршава на Светој Трапези, како пише Апостол Петар, и Ангели желе да завире (Прва Петрова 1, 12).

Autor: Владан Перишић

Деклерације о људским правима обично само објављују различите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод.

Autor: Коста Симић

Канон представља суштински елемент јутарњег богослужења и служи као средство и израз једне духовности, која је првенствено монашка. Настао је умножавањем тропара, који су уметани између библијских песама, певаних на јутрењу. Мишљења проучавалаца византијске химнографије су подељена у вези са тим ко је први почео да саставља каноне. Већина сматра да је то био Андреј Критски (660-740), те се сматра да је канон настао крајем VII века. Његови корени, међутим, назиру се већ у другој половини VI века, што се може јасно видети из приповести о ави Нилу.