Autor: Стилијан Пападопулос

У савременим истраживањима провлачи се следеће питање: које је Оригеново место у Цркви, у свести Цркве? Мање-више, индиректно или директно, благо или наглашено, ово питање постављају готово сви богослови, јер којом год облашћу да се баве, налазе пред собом неуморног Оригена кога је, ипак, Црква осудила на свом Петом васељенском сабору 553. године на основу едикта из 543. године који је издао Јустинијан на подстицај богословских и црквених чинилаца.

Autor: Небојша Ракић

Отац Георгије Флоровски на питање шта је Библија и да ли је Библија књига попут било које друге књиге која је доступна и схватљива било ком случајном читаоцу, одговара да је Библија свештена књига која је намењена првенствено онима који верују. Ако постоји у Светом Писму као целини било какава коначна вест, та вест не може бити упућена појединцу или појединцима, него заједници, односно појединцима искључиво у оној мери у којој они јесу чланови те заједнице.

Autor: Слободан Жуњић

Столеће и по, које почиње средином VII века и траје све до првих деценија IX века, представља, ако не „најтамније доба“, како се оно у новијој историографији често описује, онда свакако „најсиромашнији“ период целокупне византијске културне историје. Јавна настава филозофије, реторике, права и других дисциплина, која је у IV и V веку доживела велики процват на читавом Истоку, и која се у Константинопољу, као новом образовном центру Царства, одржала и након затварања атинских филозофских школа, протежући се надаље све до самог почетка VII века, тада или потпуно престаје или ми о њеном продужењу после Стефана Александријског, који је од 612. године држао предавања из Платонове и Аристотелове филозофије на Теодосијевом цариградском универзитету, више немамо никаквог спомена, - што мерено историјским учинцима излази на исто – преписивање старих филозофских текстова скоро сасвим замире, због чега су у данашњим европским библиотекама најстарији сачувани грчки рукописи Платона и Аристотела тек они из потоњег времена (IX и X век), а оригинално стваралаштво се потпуно повлачи у оквире религиозне литературе, теолошког и још више хагиографског и литургијског типа.

Autor: Питер Браун

Упркос целокупној пропаганди, Константин и његови наследници нису довели до краја паганства. Оно што јесу донели хришћанским Црквама били су мир, богатство и, изнад свега, могућност да изненађујуће брзо изграде јаку позицију на локалном нивоу. Константин се суочио с једном установом која се већ доказала као кадра да мобилише и прерасподели богатство у религијске сврхе. Настављајући римску традицију раскошних задужбина култовима који су сматрани најкориснијим за Царство, Константин је постао хришћански ктитор надмоћне дарежљивости. Он је у Риму изградио велике цркве – базилике (праве „царске дворане“ будући да име basilika од basileus, краљ, на то упућује) Светог Петра и Светог Јована Латеранског. 

Мелитон Сардски је важна црквена и богословска личност која је деловала, углавном, између 160. и 180. године као епископ Сарда у Лидији и као писац. Он представља авангардно малоазијско богословље проткано павловским, јовановским и савременим богословским елементима, и које ће мало касније дати великог оца и учитеља Цркве Иринеја Лионског. О животу и делатностима Мелитона немамо података. Углавном, знамо да је био човек од угледа (Јевсевије, Црквена историја IV 26, 1), живео је „у Духу Светом“ (Поликрат, у горе наведеном делу V 24, 5) и сматран је темељем Цркве и њеног Предања (V 24, 1).

Велика субота је један од најзначајнијих дана литургијске године, зато што се тада празнује Христова победа над адовим црством смрти. Наиме, Христос је, према црквеном учењу, после своје смрти на крсту, и пре васкрсења из гроба, сишао у подземни свет. Тамо је победио адово царство и ослободио оне, који су се налазили под његовом влашћу, односно све мртве, почевши од Адама, а тренутак када Христос извлачи Адама из ада, држећи га за руку, изабран је и за представу Васкрсења у византијској уметности. Тако, дакле, у представи Христовог силаска у ад Адам је символ васцелог човечанства и зато његово васкрсење означава васкрсење свих људи, што представља централно учење хришћанске теологије.

Autor: Протојереј Георгије Флоровски

Како је, у свету кога је створио Бог и чије је законе и услове живота установила божанска мудрост и доброта, могуће присуство зла? За зло је тачно да се противи Богу. Оно квари Његову творевину и одбацује Његове одлуке. Зло је то које није створио Бог. И док Божанство установљава разлоге за све што постоји и Свевишњи сам успоставља „довољне разлоге за живот“ - неко може да потврди да зло као зло, постоји у инат недостатку разлога за животом, да постоји без иједног разлога свога постојања. Као што је рекао Св. Григорије Ниски, то је „непосејана биљка без корена и семена“.

Стихира жени грешници, која се налази у Триоду и поје на јутарњем богослужењу Велике среде (на Слава и ниња стиховњих стихира), представља најпознатије дело целог Касијиног песничког опуса, а можда и најпопуларнију стихиру византијског литургијског песништва уопште. Та чињеница вероватно и јесте разлог што је дата стихира била предмет проучавања и исцрпне анализе више од било којег другог Касијиног дела.

Autor: Виолета Цветковска Оцокољић, Татјана Цветковски

Abstract: Рад се бави иконографском анализом иконе Улазак Христа у Јерусалим - Цвети, посебно фреске у манастиру Дечани (14. век). У раду је дат превод најранијег познатог текста (4. век) који описује обред поводом празника Цвети у Јерусалиму. Анализирају се појединачни ликовни елементи и њихова симболика. Композицијски елементи су потврђени изворима из Светог писма, а бројна сведочанства проналазе се и унутар раних ходочасничких путописа (4-6. век). Истражена је симболика хришћанских порука иконе и потврђено да сваки детаљ који је приказан на њој има улогу да пренесе део другог света и постане стварност у животу верника.

Autor: Е. П. Сандерс

Abstract. У раду је теолошко-критички представљено Павлово схватање васкрсења и истовремено указано како нова историјска ситуација изазива преображај и реконструкцију теолошког мишљења. Апостол Павле је интензивно промишљао о нади у васкрсење мртвих у одређеној ситуацији, на пример на основу кризе због умрлих у Солуну или могућности смрти оних којима се обраћао. Нада у васкрсење остаје темељно Апостолово убеђење, али нада коју треба стално изнова промишљати и стално изнова од случаја до случаја теолошки осмишљавати.