Данило Пећки /архиепископ Данило II / (око 1270-1337) рођен је у властелинској породици, примио је узорно образовање, био дворанин краља Милутина и, у жељи да следи пут Светог Саве, тајно се замонашио око 1300. године у манастиру Светог Николе у Кончулу. Игуман је Хиландара 1305. године, где се прочуо храбром одбраном обитељи од напада каталанских најамника. Од 1314. до 1316. године писао је у Хиландару житија и службе, а од 1317. до 1324. године је хумски епископ. Истакао се као посредник у осетљивим династичким сукобима између Драгутина и Милутина, у дипломатским мисијама у Бугарској и Цариграду за владе Стефана Дечанског и у подизању задужбина и цркава у Бањској, Дечанима, Пећи и Хиландару. Као српски архиепископ од 1324. године до смрти, крунисао је Стефана Душана за краља.

Тека кад је престала да буде идеолошки тумач недавно протеклих догађаја, српска биографија је могла да постане маштовита романескна прича која ангажује читаочево саосећање. Управо то је Живот Светог Саве, који је крајем 13. века написао хиландарски монах Теодосије. У поимању Светог Саве он је начинио радикалан заокрет.

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.

Autor: Љиљана Јухас-Георгиевска

Стефан Немањић, српски велики жупан од 1196. до 1217. и краљ од 1217. до 1227, први по реду (стога и назван Првовенчани), представља једно од најзначајнијих имена у српској књижевности средњег века. Заједно са својим оцем, великим жупаном Стефаном Немањом (умро 1199) и братом Савом (умро 1235), он припада првој познатој генерацији писаца. Биографијом о светом Симеону, којом продубљује представе о Стефану Немањи и његовом времену, занимљиво интерпретирајући али и вршећи селекцију идеолошких и егзистенцијалних садржаја. Првовенчани обогаћује тематски простор о овом значајном владару и занимљивој личности.

Autor: Стефан Првовенчани

И разгна и расеја тада овај Свети непријатеље своје по земљама иноплеменим за зла безакоња њихова. И мисли своје недостојне остварише наговором сотониним у грчком царству, да ту помоћ добију, трудећи се да убију Светога и да његове добре намере и дела разоре и до краја искорене, али које не послуша Бог.

Autor: Димитрије Богдановић

Са образовањем јединствене државе Немањића настаје и нова епоха у историји старе српске књижевности. Књижевност се осамостаљује; у оквиру система жанрова, наслеђеног из старословенског раздобља, пишу се дела на нове, српске теме

Летопис попа Дукљанина (Барски родослов), један од најстаријих споменика јужнословенске приморске књижевности, настао је око 1185. године и сачуван је само у латинској верзији из XVII века.

Autor: Димитрије Богдановић

После смрти Методијеве, његови ученици су подвргнути жестоком прогону, те су морали да напусте моравску територију. Прешли су у јужнословенске земље, које су се тада налазиле делимично под бугарском и византијском влашћу, а делом су биле независне. Највише се зна о судбини оне групе методијевих ученика која је прешла на територију Бугарске 885. године.

Autor: Предраг Пипер

Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Тај догађај био је изразито процесуалне природе.

Autor: Јован Деретић

Византијска културна оријентација била је ипак пресудна у свим областима нашег духовног живота па и у књижевности. Везаност за Византију испољила се на самом почетку словенске књижевности у личности њеног оснивача Ћирила, једног од најчувенијих Византинаца свога доба. Све до своје пропасти, па и после тога, Византија ће остати пресудан чинилац у целокупном духовном животу свих православних Словена.