ФЕНОМЕН ЈЕЗИКА – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ



Постоје многобројне дефиниције језика и свака од њих на овај феномен људског живота (један од највећих) гледа на свој начин. Значи, не постоји јединствена (интегрална) дефиниција језика која би била прихватљива за све оне који о њему размишљају. (Језик је толико неодвојив од човековог живота да човек обично није свестан да га употребљава и он га прихвата као нешто што се само по себи разуме, као дисање или ход.) Непостојање јединсвене дефиниције је, свакако, оправдано, јер се језик испољава у разним облицима и свако га види у складу са својим интересовањима и стручним схватањима.


Прочитај текст

БОГОСЛОВСКИ СМИСАО ЈЕЗИКА



У поимању суштине језичког феномена православна теологија стоји на позицијама блиским савременој лингвистичкој науци. Ова потоња, наиме, језик интерпретира као најраширенији и најопштеприхваћенији систем знакова који људи употребљавају у језичкој делатности, у интерперсоналној (међуличносној) комуникацији. Ради чега је човеку дат језик? Богословски одговор, најједноставније формулисан, је следећи: да би, излазећи из себе самога и одбацивши индивидуални живот у тежњи за љубавним јединством са Богом и другим људима, откривао своје мисли другоме човеку, да би учио од других и поучавао друге, да би се покрети разума и дубине срца могли пројавити и изван њега самога, открити се другима. Језик је, управо средство међуљудске комуникације, при чему се степен разумевања између оних који комуницирају налази у непосредној сразмери са степеном њихове духовне блискости. Према Светим оцима, што су људи ближе Богу, то су ближи један другоме, то је иконичнија реч њихова, то је веће разумевање међу њима. Реч се поима у свој њеној пуноћи и дубини једино уколико они који комуницирају „сапребивају у истом духу“, „када један слуша са вером, док други поучава са љубављу“.


Прочитај текст

ОПШТИ ПОЈМОВИ О ЈЕЗИКУ



 

Човек је у свакодневном животу непрекидно окружен језиком и непрекидно се њиме служи. Језик је толико неодвојив од човековог живота да човек обично није свестан да га употребљава и он га прихвата као нешто што се само по себи разуме, као дисање или ход.

Језик, као систем знаковам намењен комуникацији, својство је читавог људског рода. Као способност коришћења таквим знаковима, језик је човеку урођен и он је биолошка појава. На овом плану, језик, као специфично људско својство, које од човека чини свесно и разумно биже, раздваја човека од животињских врста.

Сваки појединачни језик је својство одређене друштвене заједнице. Језик је битан предуслов за постојање људских друштава, а с друге стране – он се само у њима и остварује. То значи да између језика и друштва постоји однос узајамне зависности. Језик је и социолошка појава. На овом плану језик раздваја различита друштва.


Прочитај текст

МОГУЋНОСТ ТУМАЧЕЊА КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА



 

Док у језичком општењу тумач превођењем успоставља разумевање између две особе које говоре различитим језицима, тумач песме, приповетке или драме настоји да открије значење дела, вазда помало тајанственог. У књижевном животу улогу тумача може имати рецитатор, глумац, критичар, наставник, ученик – свако ко покушава да објасни оно што је књижевно уобличено. Уосталом, може ли се прочитати песнички текст без покушаја да се он схвати и протумачи?

Књижевна интерпретација или тумачење је нека врста уметности, или бар вештине, врло блиска вештини читања. Одређено приступање књижевном тексту или метода интерпретације јавља се обично као склоност књижевних стручњака одређене школе или академске средине током одређених деценија.


Прочитај текст

РАЗВРСТАВАЊЕ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА



Као целина – непрегледна у свом простирању кроз бескраје људског духа, књижевност постаје прегледнија ако се посматра издељена у мање области. Поделама књижевности се прибегава на разне начине, у зависности од интересовања и практичних потреба онога ко том пространом царству припада.

 

Потреба разликовања песништва од остале књижевности наметнула се већ приликом утврђивања шта значи реч књижевност. А естетички критеријум, битан за распознавање поезије у кругу књижевности, омогућава издвајање и других појава распоређених на лествици вредности: ако је при врху општа књижевност, на дну би била тривијална књижевност (без уметничке вредности, прилагођена укусу најшире публике) и појава шунда и кича.


Прочитај текст

КЊИЖЕВНА КРИТИКА И ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ



 

Критика је добила име према хеленској речи kriths – судија. Хелени су створили и реч kritikos – са значењем: оцењивач. У том смислу критика је првобитно схваћена као чин суђења о уметничкој вредности песничког дела. Критичар доноси суд чији резултат треба да буде оцена вредности. Лаичка представа о критици као негативном суду није одржива. Судија није тужилац.

Књижевна критика је окренута појединачном књижевном делу непосредно и настоји да пружи образложење своје оцене путем тумачења дела. Као тумач дела критичар је известан посредник између писца и читаоца. Од критичара се очекује да сагледа дало онакво како јесте и да га приближи књижевној пубици.

У неким делатностима књижевне критике више долази до изражаја оцењивање, а у другим више тумачење. Оцена вредности долази до изражаја првенствено у књижевним рецензијама, антологијама и наградама.


Прочитај текст

НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ И ПИТАЊА ЊЕНОГ ПРОУЧАВАЊА



Разлика између књижевности и проучавања књижевности јесте у томе што је књижевност уметност, а њено прочавање један вид знања и учености. Проучавалац књижевности увек полази од књижевног дела, претварајући га у предмет свога истраживања чије ће резултате саопштити научним језиком, на интелектуалан и систематизован начин. Већ смо рекли да сви видови проучавања књижевности заузимају место између филозофије и науке и да спадају у подручје естетике и филологије. Овде је о науци умесно говорити само ако се не испушта из вида субјективни моменат, лични доживљај књижевне чињенице на којем таква нучна зграда почива. С овим у вези постоје схватања да књижевност није погодан предмет проучавања, него да њу треба само читати уживајући у њој, другим речима, треба је естетски доживљавати.


Прочитај текст

ТЕРМИНОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ



 

У садашњем облику термин књижевност ступио је у оптицај тек средином 19. века. Пре тога је више деценија владало колебање између сличних изведеница од речи књига: говорило се и „књижество“ и „књиженство“, а и сама је реч књига употребљавана у најширем смислу, да означи круг читања и писања. Из народних је песама знано да се књигом или ситном књигом називало и обично писмо на листу хартије. Вук Караџић је облик књижевност препоручио у једном напису из 1845, али се радије служио интернационалним синонимом литература.

Термин литература, који се у сличном облику јавља у мноштву европских језика, долази из латинског језика од корена littera – слово. Латинска реч litteratura настала је као превод старије хеленске речи grammatikh, чији је корен gramma такође значио слово.


Прочитај текст

БОГОСЛОВСКИ СМИСАО КЊИЖЕВНОСТИ



 

Закони византијске поетике (књижевности која је стварана у Византији и суседним областима од настанка Источног римског царства 395. године до 15. века, на грчком, сиријском и словенским језицима /народа који су прихватили византијски културни модел/ у окриљу Цркве), одговарају, у највећој вери, православном схватању књижевности. Зато се термин византијска књижевност у овој лекцији изједначава са схватањем хришћанске православне књижевности.

Културна основа византијске књижевности била је пространа и изузетно богата, поред библијске и ранохришћанске традиције, њу је чинило и предхришћанско, античко наслеђе, хеленска поезија, реторика и филозофија.

 

Прочитај текст

КЊИЖЕВНОСТ КАО УМЕТНОСТ



 

Од свих уметности књижевност најнепосредније делује на човека, јер је њено уметничко средство језик којим се човек споразумева са другим људима. Назива се још и уметност речи и свакако је најраспрострањенија уметност.

Приказујући објективну стварност у сликама, књижевник износи свој доживљај те стварности, свој однос према њој. Сваки предмет, појава и детаљ преузети из стварности и унети у дело бивају прожети маштом, осећањем и мислима писца, па због тога добијају субјективни карактер, постају неки нови свет, уметнички и непоновљив свет. Уметнички свет се сада јавља као нешто више и сложеније јер је обогаћен неочекиваним сликама, асоцијацијама и скривеним значењима која треба одгонетнути преко уметничког доживљаја. Много се уметничких истина у делу крије, слути, па се дело може доживљавати (и тумачити) на разне начине. Све се у делу међусобно допуњује, прожима и обједињује у јединствену и складну целину.


Прочитај текст

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо