Покушај Краљевине Србије да са Ватиканом путем споразума загарантује Римокатолицима у својој земљи верску равноправност није успео, јер се томе успротивила Аустро-Угарска. Наиме, краљевина Србија је 24. јуна 1914. године потписала, а два дана касније већ ратификовала конкордат са Ватиканом, али је Ватикан, услед притиска Аустро-Угарске, одлагао његову ратификацију.
Предавање у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу 27. новембра 2013. године после Литургије, као и парастоса ктиторима школе, које је служио Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован.
Пошто је Бог и спас наш Исус Христос великим и неизреченим човекољубљем[1] узљубио род људски, не могући трпети да створење његово обузето буде ђавољим лукавством, добровољно смирење прими и оваплоти се од Светога духа и од пречисте и славне Богородице и присно деве Марије; "на земљу се јави и с људима поживе,"[2] сав у лику тела нашега. Лик му је био тело,[3] да би они који умиру у Адаму, у Христу Исусу оживели.[4] Он је, према апостолу, мир наш, који обоје у једноме створи те преграду непријатељства разруши; и пошто је крстом уништио мржњу[5], први је био од оних што се дигоше из мртвих[6] који собом управи људски род према бесмртности.
Уистини истјазавам се, оковима страха обујмљен, како ћу утолити вашу жеђ љубослушанија, какву ћу трпезу речи поставити; чиме ће толики народ бити погошћен – којему ће Христос Једини достатан бити да се насити; пред дверима свега света радост, приближава се спокој Васкрсења Господњег; опет се смућује неразборити народ јудејски, опет на пастира пси лају, опет против Господара робови устају, опет већају против Светлости тмине посленици, опет се Јуда марљиво поучава безаконој продаји, опет Јудеји сребро спремају да у Ад мртвима Слободнога пошаљу и виде како је смрт поробљена, да се потресу гробови и мртви окрилате пред Васкрсење, опет ученик продаје, познаваоци закона, пак, купују, а разбојник на крсту богослови.
Најмилија чеда Цркве наликују одојчади која млечну храну по васдан из мајчине дојке сисају и стално је ишту. А ми наликујемо сиротој матери која је због гладовања затворила млечне изворе. И управо као да неко види чедољубиву матер која нема млека и уплакану због свога чеда, па пруживши дојку не нахрани дете, већ се због плача заустави: тако видите и нас који исто страдамо и који исто чинимо. И ми, видећи овај нови сабор чеда Цркве која уокруг стоје и чекују мудро и истинито (чисто) млеко беседе, дојку ума својега дајемо: не да их нахранимо (убоги смо, пак, и оскудни речју), већ да чежњу и огањ ублажимо.
Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем.
