Proučavanje istorije novije srpske arhitekture, za eto u pojedinim opisima F. Kanica, M. Đ. Milićevića, V. Karića i S. Stojanovića, utemeljeno je tek u periodu između dva svetska rata ogledom M. Kašanina u knjizi „Srpska umetnost u Vojvodini" (1927) i antologijskim delom N. Nestorovića „Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća" (1937).
Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаја о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаја, које je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce "у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаји по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештај о раду Св. Архијерејског Синода, него и приказивање историјских догађаја који су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупације наше земље од непријатеља до данас".
Пре него што почнемо са подробнијим излагањем о Синаитима и њиховој улози у животу Србије XIV и XV века, као и са излагањем о духовном покрету везаном за њихово име, неопходно је одговорити на неколико питања. Прво питање: Откуда назив "Синаити"? Са њим је у непосредној вези и друго питање: Ко су и каквог су порекла били "Синаити"? Као и још једно: Откуда они у Србији XIV и XV века?
Често се понавља да европска цивилизација своју колевку налази у хеленској култури, али је подједнако важно нагласити да су у садржај европске цивилизације уткане и неке идеје које своје порекло налазе у хришћанству а не у антици. То су рецимо: слобода, мултиетничност, космо-политизам, равноправност полова, идеја напретка и прогреса, за које би се рекло да воде порекло из хришћанске филозофије а не из хеленске.
Присутност позноантичке културне традиције и њен утицај на архитектонско стваралаштво ранохришћанског, а тиме и рановизантијског периода, омогућава сагледавање и тумачење порекла, али и генезе архитектонских облика сакралног градитељства, која је довела до формирања органског јединства оствареног унутар грађевина централног плана са куполом у средишту.
Od objavljivanja doktorske disertacije pa sve do svoje smrti 2001. godine, otac Jovana Romanidis želio je da završi posao koji je započeo njegov prijatelj i mentor, otac Georgije Florovski: povratak pravoslavnog bogoslovlja svetootakom izvoru. Neopravoslavna kritika modernog u osnovi napada korijene zapadne teološke i društvene misli. Obojica, Romanidis i Janaras, kritikuju Zapad, koji se temelji na Avgustinovoj teologiji. Romanidis smatra da je platonizam zaslijepio Avgustina u trima shvatanjima hrišćanskog predanja.
Srpska umetnost srednjeg veka živela je u unutrašnjim oblastima Balkana. Samo prvi, početni, oblici srpske srednjovekovne umetnosti nastali su na etničkoj periferiji srpskog područja, na istočnoj obali Jadrana, u prostoru između Drača i Splita. Ta veoma skromna umetnost pripadala je kulturi Zapadne Evrope i jedva se razlikovala od susedne starohrvatske umetnosti; ugasila se krajem XII veka.
Srbi se prvi put u pisanim izvorima spominju 822. godine, u franačkim analima, i to dosta neodređeno: »Sorabi, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur«. U to doba su Sloveni na Balkanu već pod jakim uticajem kulturnijih suseda, Vizantinaca, i preostalih Romana na obali Jadrana. Prve reči iz oblasti arhitekture Srbi primaju od Romana; reč arca pretvaraju u raka, castellum u kostol, magister u mojstir, altare u oltar, reč basilica u bješka, itd.
Prvih decenija XIII stoleća srednjovekovna Srbija postaje kraljevstvo (1217), a srpska crkva dobija samostalnost (autokefalnost) kao arhiepiskopija (1219). Nemanjin sin Stefan Prvovenčani i njegova dva starija sina, Radoslav i Vladislav, pod jakim su uticajem najmlađeg Nemanjinog sina Rastka, kasnijeg princa monaha Save, koji je postao prvi srpski arhiepiskop i koji je odigrao odlučujuću ulogu u političkoj, verskoj i kulturnoj istoriji Srba u vremenima između 1200. i 1235.
U prelaznim godinama između XIII i XIV veka država Nemanjića bila je u teškoj političkoj krizi. Sukob između braće, kraljeva Dragutina i Milutina, pretvorio se u unutrašnji rat. Tek posle konačnog izmirenja braće i podele vlasti, posle koje je Milutin postao stvarni vladar zemlje, Srbija počinje naglo jačati.
