На сваком посведневном, малом и великом вечерњу, изузев радних дана Великог поста (од понедељка до петка) и уочи субота када се пева  Алилуја (Сиропусна субота, субота уочи Свете Педесетнице и уочи других задушница), прокимен се поје иза песме "светиличног благодарења" Свјете тихиј. У односу на стихире, тропаре и кондаке, прокимен је кратка црквена песма преузета из Светог писма, која одговара дану или слављењу празника. Прокимени су најчешће узети из Псалтира.

У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.

Покушај Краљевине Србије да са Ватиканом путем споразума загарантује Римокатолицима у својој земљи верску равноправност није успео, јер се томе успротивила Аустро-Угарска. Наиме, краљевина Србија је 24. јуна 1914. године потписала, а два дана касније већ ратификовала конкордат са Ватиканом, али је Ватикан, услед притиска Аустро-Угарске, одлагао његову ратификацију.