Византијска културна оријентација била је ипак пресудна у свим областима нашег духовног живота па и у књижевности. Везаност за Византију испољила се на самом почетку словенске књижевности у личности њеног оснивача Ћирила, једног од најчувенијих Византинаца свога доба. Све до своје пропасти, па и после тога, Византија ће остати пресудан чинилац у целокупном духовном животу свих православних Словена.

Све до 70-их година 18. века српска просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Промене које су тада наступиле дошле су извана, под притиском. Културна и религиозна оријентација Срба према Русији није одговарала интересима Аустрије, као што јој није одговарала ни чињеница што су Срби живели у некој врсти политичке и културне изолације, и зато је предузела кораке да их што чвршће укључи у друштвено-политички и културни живот монархије, да их интегрира.

Назив модерна, одомаћен у Хрвата и Словенаца, може се употребити и у српској књижевности као име за раздобље, које се завршава с првим светским ратом. Почеци тог раздобља мање су изразити. Извесне наговештаје имамо већ средином последње деценије прошлог века с часописом "Српски преглед" Љ. Недића (1895, са свега десет бројева).

У 1847, најзначајнијој књижевној години у српској литератури 19. века, појавиле су се четири књиге које су значиле тријумф народног језика: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. 

Реализам у српској књижевности обухвата доста широку, занимљиву и разноврсну панораму књижевних појава у великом временском распону. Први реалистички писци јавили су се 60-тих година 19. столећа, у јеку романтизма. Од 70-тих година до краја века реализам је водећи књижевни правац.

Први светски рат насилно је пореметио ритам развоја српске књижевности. Многи писци страдали су у рату, међу њима и главни носиоци модерног уочи рата (Дис, Бојић, Ускоковић), други који су тек почињали заустављени су у свом развоју, трећи се због рата нису могли појавити на време.

Двадесете и тридесете године овог века, иако друштвено-историјски припадају истој епохи, књижевно чине два раздобља, од којих је свако понудило свој модел литературе: прво антиреалистички, авангардни, у бити ларпурлартистички модел, а друго – модел чије су битне саставнице реализам и друштвена ангажованост. Други модел поетички се изграђује у књижевним борбама 30-их година а пуну потврду добија у књижевности народноослободилачке борбе и социјалистичких преображаја.

У словенским сеобама на Балкан у току 6. и 7. века Срби су се највећим делом сместили у планинској унутрашњости западног дела Полуострва, заузевши тако средишњи положај између источне и западне скупине јужнословенских племена. Тај смештај одиграће значајну улогу у историји и култури српског народа.

Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва. Феудални поредак у средњем веку није до краја разорио родовско-племенске односе и установе на нашем селу. Они су се "испод коре феудалног друштва" очували кроз цео средњи век, нарочито у унутрашњем, планинском подручју, да би с доласком Турака доживели прави препород и одржали се све до почетка грађанске цивилизације у 18. и 19. столећу, а у неким крајевима све до 20. столећа.

Преокрет с далекосежним последицама у српској историји наступио је с великом сеобом (1690), када је знатан део народа с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем на челу пребегао из Турске и настанио се на подручје тадашње Угарске.

У другој половини 18. и почетком 19. столећа народна песма заједно с другим облицима усменог стваралаштва живи несмањеном снагом на целом подручју патријархалне културе. Епска песма као највернији пратилац историје доживљава процват у устаничкој Србији.

Славеносербски писци с краја 18. и почетка 19. века, који су успешно остварили Доситејев програм европеизације српске књижевности, показали су мало разумевања за другу не мање важну страну тога програм, за његове демократске, народне тежње.

Рат је завршен, револуција победила. Читава књижевност била је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су постали не само њен предмет него и основно мерило њене вредности. Тих година често је понављано мишљење да књижевност "заостаје за нашом савременом стварношћу", па писци нису испунили свој дуг према револуционарној борби и према социјалистичкој изградњи.