Autor: Виктор В. Бичков

Након коначне победе иконопоштовања, разрада проблема слике и иконе углавном се завршава и наступа период канонизације теорије иконе и коначне темељне обраде појединих дефиниција. Тако у IX веку патријарх Фотије размишља о питању разликовања мноштва слика једне исте личности. Посебно је ово важно у погледу миметичких Христових слика, које су иконопоштоваоци схватали као документарну фотографију. Размишљајући о овоме Фотије долази до интересантног закључка.

Autor: Вадим М. Лурје

Већ код млађег савременика Светих Јустина и Теофила, епископа лионског Иринеја, чија се мученичка кончина догодила око 202. године, откривамо да је учињен корак који је одвојио богословље апологета од богословља постникејске епохе. Ипак, црквена свест не усваја једнако брзо све оно што се брзо одвија у умовима појединих људи. Може се рећи да је истински Свети Иринеј постао класик тек у доба Васељенских сабора, док је за своје време, па и за III век, он представљао тек локалну традицију богословствовања. Готово је немогуће наћи трагове утицаја његових богословских (посебно тријадолошких, односно најважнијих) концепција на богословске конструкције преникејске епохе.

Autor: ИЗ КЊИГЕ "ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ – РУСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВ"

Нисам стекао редовно теолошко образовање (можда не властитом кривицом). У теологији сам самоук, нека врста дилетанта, самоникао човек, да употребим америчку фразу. Школовао сам се за професора историје и философије. Своју академску каријеру сам започео у Русији, пре много година, као доцент философије, и једини курс који сам држао у том својству на Универзитету у Одеси био је курс о философији природних наука. Богословљу које познајем се нисам учио у школи већ у Цркви, као верник. Прво сам га учио из литургијских књига, а много касније из дела Светих отаца.

Autor: Сава, епископ шумадијски

На сваком посведневном, малом и великом вечерњу, изузев радних дана Великог поста (од понедељка до петка) и уочи субота када се пева  Алилуја (Сиропусна субота, субота уочи Свете Педесетнице и уочи других задушница), прокимен се поје иза песме "светиличног благодарења" Свјете тихиј. У односу на стихире, тропаре и кондаке, прокимен је кратка црквена песма преузета из Светог писма, која одговара дану или слављењу празника. Прокимени су најчешће узети из Псалтира.

Autor: Драган Ашковић, Ксенија Кончаревић

У раду се истражује жанр молитвене (паралитургијске, богомољачке, народне духовне) песме у српској језичкој и социокултурној средини са становишта његових екстра - и интралингвистичких параметара. Испитивање је ограничено на духовне песме поникле у окриљу богомољачких братстава у првој половини ХХ века, које репрезентују савремени језички израз (са извесним елементима архаизације).

Autor: Marko Pranjić

Već za vrijeme Aleksandra Velikog (356.-323. pr. Kr.) na Zapadu se s jedne strane počelo s polaganim uvođenjem orijentalnih religioznih običaja i poimanja; s druge strane, uz njega se veže i širenje helenizma kao novog izraza grčke kulture koji se razlio po svem Imperiju. Njegov se utjecaj silno osjetio i u Rimskom Carstvu pa samim time i u kršćanstvu. Za razliku od istočnjačkih misterija i otkupiteljskih religija koje su se stoljećima prepirale oko duhovne prevlasti dok ih kršćanstvo na koncu nije potpuno istisnulo, pojavom kršćanstva nije u zapadnom svijetu najednom prestao egzistirati helenističko-rimski utjecaj, osobito ne na području odgoja i obrazovanja. Naprotiv, sve tamo do 5. stoljeća poslije Krista, bolje rečeno do propasti Zapadnorimskoga Carstva, dokad traje i kasna antika, taj utjecaj je itekako prisutan, a zanimanje za antiku pojavljivat će se u različitim povijesnim razdobljima, okarakteriziranima kao povrat klasicizmu ili antici.

Autor: Ненад Ристовић

Једна од личности које су својим животом и радом обележиле историју Српске православне цркве у другој половини XX столећа био је др Сава Вуковић (Сента, 1930 – Београд, 2001), епископ шумадијски (раније викарни епископ моравички па епископ источноамерички и канадски), дописни члан САНУ и стални члан Матице српске. Епископ Сава је био оличење најбољег и најлепшег у нашој Цркви у готово свим областима њеног постојања и деловања – богослужењу, проповеди, пасторалу, организацији, дипломатији, науци, културној и каритативној мисији.

У Новом завету не помиње се смрт апостола Петра и Павла. Традиција о њиховој проповеди и смрти у Риму настала је, међутим, веома рано, а записана је код Тертулијана (Tertullien, Traité de la prescription contre les hérétiques /eds. R. F. Refoulé & P. de Labriolle/, SC 46, XXXVI, 3, Paris 1957, 137-138) и у Црквеној историји Јевсевија Кесаријског.

Autor: Антоније Алевизопулос

Човек и свет нису последице нужности, него су плод слободе и љубави Божије. Кроз стварање, Бог је желео да Својим створењима преда љубав: не принудно, него на начин који приличи човеку сазданом по образу Божијем.

Да је љубав Божија наишла на потврдан одговор од стране човека, могла је да уздигне створење и да га учини заједничаром Божијим „по пресушаству“; да га доведе до стања да буде по подобију Божијем, односно до превазилажења тварне стварности и до вечног заједничарења са Нествореним Богом. Човек је призван да ову љубав пренесе на осталу творевину јер је постављен да је чува и да је одржава. У тим природним оквирима човековог живота, зло није постојало. „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (Постање 1, 11).