Сава, епископ шумадијски

 

КРВАВА ЛИТИЈА“ У БЕОГРАДУ 19. ЈУЛА 1937. ГОДИНЕ

 

 

Покушај Краљевине Србије да са Ватиканом путем споразума загарантује Римокатолицима у својој земљи верску равноправност није успео, јер се томе успротивила Аустро-Угарска. Наиме, краљевина Србија је 24. јуна 1914. године потписала, а два дана касније већ ратификовала конкордат са Ватиканом, али је Ватикан, услед притиска Аустро-Угарске, одлагао његову ратификацију. У Краљевини Југославији искрсли су многи проблеми у вези са закључењем конкордата и о њему су вођени дуги преговори. Ватикан је тек 1935. године прихватио нацрт конкордата, јер је он за Римокатоличку Цркву био веома повољан, али је зато био неповољан за Српску православну Цркву.

За садржину предложеног конкордата први је сазнао митрополит скопски Јосиф, који је о томе одмах известио патријарха српског Варнаву. Када је са текстом упозната јавност, развила се оштра критика и народ се узнемирио. Тим поводом је делегација Светог архијерејског сабора предала председнику Краљевске владе представку Сабора у вези са конкордатом. Свети архијерејски сабор је, у вези са тим, на својој седници од 7. децембра/24. новембра 1936. године донео ову одлуку:

 

1. овлашћује се Његова Светост Господин Патријарх и Свети архијерејски синод да нађу начина да се на време обавесте како народни посланици и сенатори тако и шира јавност о недостацима садашњег конкордата и о гледиштима Српске православне Цркве на овај конкордат;

2. да будно мотре на парламентарни рад о конкордату и предузму све што буде потребно;

3. да Његова Светост Господин Патријарх и Свети архијерејски синод могу у случају потребе предузети потребне канонско-духовне мере у смислу саборске представке која је упућена Председнику владе;

4. да Свети архијерејски синод изда коминике за јавност о овом ванредном заседању Светог архијерејског сабора, и

5. да епархијски архијереји могу у својим епархијама обавестити, на сходан начин, свештенство и народ о овом предмету.“(1)

 

Када је народ сазнао да се конкордатом Римокатоличкој Цркви у Југославији дају права каква Српска православна Црква није имала ни у Краљевини Србији, настала је такозвана конкордатска борба, која је трајала све до 1938. године.

У јеку конкордатске борбе патријарх Варнава, који је последњи пут председавао седници Светог архијерејског синода 29/16. маја 1937. године, тешко се разболео, а дијагноза није могла бити постављена. Иако је професор Игњатовски, који је лечио оболелог патријарха, био мишљења да „стање Његове Светости није опасно“,(2) ипак је Свети архијерејски синод телеграфски умолио „Преосвећену Г. Г. Епархијске Архијереје, да изволе одржати и расписати молепствије за оздрављење Његове Светости“(3).

Да је за здравље патријарха Варнаве био забринут цео српски народ видело се 25/15. јуна 1937. године. Тога дана Саборна црква у Београду, где се одржавало молепствије за оздрављење патријарха Варнаве, била је мала да прими верујући народ. Молепствију су присуствовали чланови Светог архијерејског сабора, а служили су митрополити, скопски Јосиф, загребачки Доситеј и епископ далматински Иринеј.

Друго по реду молепствије, са литијом, заказано је за 19/6. јул 1937. године, опет у Саборној цркви. Истога дана, митрополит загребачки Доситеј, заменик оболелог патријарха, извештава Свети архијерејски синод о забрани литије. Тим поводом Синод доноси ову одлуку: „Упутити Његовом Краљевском Височанству Кнезу Намеснику Павлу депешу у следећем тексту: Управа града Београда забранила је данашњу литију са молепствијем за оздрављење тешко болесног Патријарха нашег Варнаве што се противи уставу земаљском, законима државним, моралним принципима и расположењу свих православних Срба, који у овоме виде нечувено насиље и безакоње.

Свети архијерејски синод, као врховна извршна власт, има част умолити Ваше Краљевско Височанство за хитну и благонаклону интервенцију.“(4)

Литија је организована на иницијативу београдског парохијског свештенства и требало је да пође из Саборне цркве и да се креће до цркве Светога Саве.

У пет часова после подне почело је у Саборној цркви молепствије на коме су служили епископи, шабачки Симеон и викарни епископи Сава, Платон и Викентије. После одржаног молепствија архијерејски намесник за град Београд, протојереј Миливој Петровић, објавио је наређење од Управе града Београда да се не може одржати литија која је била најављена. Народ је с огорчењем протествовао против овакве наредбе и захтевао да се литија одржи. Стање духова у цркви било је тако, да је постојала велика опасност да ће народ силом нагнати епископат и свештенство да учествује у литији. На литији су учествовали епископ шабачки Симеон, викарни епископи Сава и Платон и око четрдесет свештеника.

Чим су епископи са свештенством изашли на улицу испред црквених барјака, испречио се кордон жандармерије(5) забрањујући да се иде даље. Литија је дошла до зграде Народне банке, али појавила су се са свих страна појачања жандармерији и почели су тући свештенство и народ гуменим палицама. Епископ шабачки добио је по грудима и глави неколико удараца, пао је обливен крвљу на калдрму добивши озледу близу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст, који је епископ држао, искривљен је. Стање владике Симеона је било рђаво тако да је одмах пренесен у Патријаршију, а затим у санаторијум Живковић. Какве су природе биле повреде епископа Симеона најбоље се види из лекарских билтена. Викарни епископ моравички Платон добио је неколико удараца гуменом палицом, тако да је тешком муком дошао до цркве. Жандарми су тукли и свештенике, кидали одежде што се може документовати и фотографијама.

После овог жалосног догађаја Свети архијерејски синод упутио је кнезу намеснику Павлу и краљевским намесницима Раденку Станковићу и Иви Перовићу депешу која гласи:

Данас у шест часова у вече жандармерија дивљачки напала црквену литију која је из Саборне цркве пошла улицом да Бога моли за оздрављење Његове Светости Патријарха тукући народ пендрецима и песницама. Чак је и Епископ шабачки пао на улици искрвављен жандармеријским пендреком. У часу кад Краљевска влада допушта себи овако дивље мере под којима се жандармеријски пендрек подиже и на православне Архијереје у пуном орнату и кад се архијерејске митре ваљају по београдској улици, Свети архијерејски синод као врховна извршна власт са огорчењем протествује против оваквог у нашој историји непознатог скандала, против оваквих поступака Краљевске владе очекујући да она одмах повуче све консеквенце из овако грубог атака на уставна права Српске православне Цркве, и тражи гаранције верским законским слободама, иначе ће бити принуђен да до краја изврши своју свету дужност скидајући овим са наше Цркве и себе сваку одговорност за последице које могу из оваквих жалосних догађаја проистећи.“(6) Свети архијерејски синод је о догађајима пред Саборном београдском црквом телеграфски известио епархијске архијереје. Све београдске цркве су у знак жалости истакле црне заставе.

Патријарх српски Варнава умро је у време изгласавања конкордата, 23. јула у 24. часа, уз читање молитава на исход душе. Сви они посланици који су гласали за конкордат предати су Црквеном суду „уз претходно ускраћивање истима свих црквених почасти до решења Црквеног суда, с тим да свештеник не може улазити у куће тих лица ради вршења свештенорадње, без претходног одобрења свог Архијереја“(7).

У свом ванредном заседању, одржаном одмах након ових немилих догађаја, Свети архијерејски сабор посветио је дужну пажњу и „Крвавој литији“ и тим поводом донео је следећу одлуку. „Да се иследе догађаји како су текли приликом напада на литију 19. јула 1937. године пред Саборном црквом с тим да се иследни материјал достави епархијским Архијерејима и послужи као документ и у колико буде требало као доказни материјал, и: Да се тражи пуно задовољење за извршено насиље и скрнављење светиња приликом напада на литију од стране државних јавних органа.“(8)

Извршавајући одлуку ванредног заседања Светог архијерејског сабора, Синод је доставио председнику Краљевске владе следећу представку: „На иницијативу београдског парохијског свештенства заказана је литија од београдске Саборне цркве до цркве Светог Саве, где се требало одржати молепствије за оздрављење сада већ блаженопочившег Патријарха Варнаве. Управа града Београда решењем својим П. Бр. 3654/37, забранила је одржавање жељене литије. Овакво решење Управе Града Београда је било незаконито. Забрана Управе града изречена је на основу § 25 Закона о удружењима, зборовима и договорима од 18. септембра 1931. године у вези са § 35 истог Закона. Али баш § 35 изричито каже: ‘Под одредбе ове главе не потпадају: 1) пратње, црквени зборови и поворке’. Према томе, Управа града није могла ни смела на основу једног позитивног Закона забранити одржање литије. Ова незаконита одлука, која је очигледно вређала верска осећања епископата, свештенства и нашег народа, није никоме ни достављена писмено, изазвала је природан и оправдан револт код грађана и створила врло тешку атмосферу и изазвала немиле и беспримерно трагичне догађаје у историји наше Цркве и Државе и неповољна коментарисања и у целој иностраној штампи...

У пет часова по подне почело је у саборној цркви молепствије. После одржаног молепствија Архијерејски намесник за град Београд протојереј Миливој Павловић објавио је народу у цркви наређење Управе града Београда, да се не може одржати литија, која је била објављена. Народ је с огорчењем протествовао против овакве наредбе и захтевао да се литија одржи. Стање духова у цркви било је тако, да је постојала велика опасност да ће народ силом нагнати епископат и свештенство да учествује у литији. На литији су учествовали епископ шабачки Симеон, викарни епископи Сава и Платон и око четрдесет свештеника.

Полицијски органи, жандарми, старешине квартова, полицијски писари и жандармеријски официри били су унапред скривени по околним споредним улицама и околним зградама између Саборне цркве, Дирекције државних железница, Народне банке као и у дворишту Окружног суда.

После молепствија литија је кренула из Саборне цркве, уз певање тропара Светом Сави, празнику Духова и Спаси Господи, изашавши на западна врата у Богојављенску улицу. Одмах пред портанским вратима стајао је први кордон жандармерије који је покушао да спречи излазак свештенства и народа. Једна група свештеника са народом пробила је овај кордон и пошла према улици Краља Петра. На углу улица Краља Петра и Богојављенске стајао је други кордон жандарма. Ту се већ народ измешао са свештенством и тако се пошло кроз улицу Краља Петра, према Кнез Михајловој улици. На доњем углу зграде Дирекције државних железница био је постављен трећи жандармеријски кордон. Народ је јавно и гласно протествовао против забране литије, на што су жандарми почели да хватају поједине грађане и да их бију гуменим палицама. Преко улице Краља Петра на горњем углу зграде Народне банке била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци. Ту је пао обливен крвљу и онесвешћен Преосвећени Епископ Шабачки Господин Симеон, повређен по глави односно десном оку, левом рамену и грудном кошу тупим оружјем из непосредне близине. Те повреде су изазвале и мањи потрес мозга. После задобијених повреда Његово Преосвештенство Епископ Господин Симеон пренет је у Патријаршију, где му је указана прва лекарска помоћ, а потом је пренет у санаторијум Живковић. Том приликом поцепан је и црквени барјак са ликом Светог Саве. Свештенство и народ наставили су литију. Шеф опште полицијске управе града Београда г. Драг. Јовановић командовао је 'ножеве на пушку' и дао заповест жандармима да убоду и бију свакога ко се не врати. Свештенство је под оваквим безобзирним притиском полиције било принуђено да се врати у цркву. Поред Преосвећеног Епископа Шабачког Господина Симеона добили су ударце гуменим палицама и Преосвећени Епископ Моравички Господин Платон и Преосвећени викарни Епископ Сремски Господин Сава.

На фотографијама снимљеним на лицу места, а које овде прилажемо, види се како жандарми држе уперене бајонете на протојереја Косту Љешевића и како деру црквену одежду са јереја Василија Јованчевића. Овим фотографијама као и фотографијама са исцепаним црквеним барјаком не треба нарочитог коментара, али смо принуђени утврдити факат да је истог дана Председник Народне Скупштине г. Стеван Ћирић изјавио у седници Народне Скупштине, да нико није повређен, тумачећи саму литију уз инсинуације и тендециозно, а Управа града Београда издала је сутрадан коминике у коме се између осталог каже следеће:

'Јуче око 17, 30 часова по завршеном молепствију у Саборној Цркви, против поменуте забране Управе града Београда, образовала се поворка од неколико стотина грађана са већим бројем свештеника. У ову поворку у коју су се умешали и комунисти и други левичари у циљу политичких демонстрација кренула је у правцу Кнез Михајлове улице у намери да дође ка Теразијама.

Пошто на опомену власти учесници нису хтели да се разиђу, нити да се зауставе изведени су органи жандармерије, да их у миру зауставе и растуре. При појави органа жандармерије и без њиховог дејства настала је гужва и гурање и убрзо сви учесници поворке растурили су се.

Све вести како је том приликом било повређених од стране полицијских органа потпуно су измишљене и тендециозне.'

Свети Архијерејски Синод упутио је још исте ноћи телеграфски извештај Краљевским Намесницима...

Одговор на ову депешу Свети Архијерејски Синод није до сада примио.

Поглавар Српске православне Цркве преживљавао је у то време своје последње дане. У Народној Скупштини се јавно вређао првосветитељ Српске православне Цркве Свети Сава и падају разне друге увреде. Када београдско свештенство жели да приреди литију и молепствије за свога тешко оболелог Архипастира и Поглавара Српске православне Цркве, Управа града Београда својим протузаконитим решењем ово забрањује. На телеграфски протест против ове забране упућен Његовом краљевском Височанству Кнезу Намеснику нити је шта учињено нити је Црква удостојена одговором. А када се против тога јавно мишљење пробуди и када се покушава одржање литије жандарми не само да у томе грубом силом спречавају епископе и свештенике Српске православне Цркве, него их злостављају, озлеђују уз најпогрдније речи и узвике и деру са њих црквене одежде. Исто тако ни после овог жалосног догађаја нико од стране државних власти није ни покушао да даде било какво извињење или објашњење, него је, напротив, ствар прикривана и неистинитим изјавама приказивана као безначајан догађај, који је прошао без икаквог инцидента.

То су чињенице, које је Српска православна Црква непобитно утврдила. Свети Архијерејски Сабор, који се поводом смрти блаженопочившег Патријарха Варнаве састао у ванредно заседање у седници својој од 18/31. јула 1937. године АС бр... /зап. 4, т. 3 донео је ову одлуку:

'Да се тражи пуно задовољење за извршено насиље и скрнављење светиња приликом напада на литију од стране државних јавних органа.'

Извршавајући ову одлуку Светог Архијерејског Сабора, Свети Архијерејски Синод има част од Краљевске владе тражити: да се по закону најстроже казне сва лица која су одговорна за тај догађај и да Краљевска влада да Цркви пуну сатисфакцију и извињење.“9

Епископ шабачки Симеон је, као што се видело, пренет из Патријаршије у санаторијум Живковић. За време боловања у овом санаторијуму посетио га је изасланик кнеза Павла. О овој посети, а такође и о својој посети кнезу Павлу у Крању, епископ Симеон је усмено упознао чланове Светог архијерејског синода рекавши: „Док сам лежао у Санаториуму Живковић у Краљице Наталије улици, болестан од задобивених повреда од безобзирних и вандалских полицијских органа, који су на незаконит и варварски начин напали и оскрнавили литију код Београдске Саборне Цркве дана 6/19. јула ове године око шест сати после подне, Његово Краљевско Височанство Кнез намесник Павле послао је дана 13/26. јула ове године г. Др Александра Миленковића, секретара краљевске Канцеларије у Санаториум, да ме посети, да се интересује за моју болест и да ми у име Кнеза-Намесника пожели што скорије оздрављење.

За ову високу пажњу сматрао сам за обавезно да се лично захвалим Кнезу Намеснику. Зато сам, у споразуму и сагласности са свим члановима Светог Архијерејског Синода, затражио дана 26. јула/8. августа ове године преко Маршалата Двора аудијенцију. Аудијенција је била заказана у Крању (Словенија) за дан 28/10. августа ове године. У двору Кнеза Намесника Брдо код Крања примљен сам у аудијенцију у заказани дан. Аудијенција је трајала од ½ 11 до 12 сати. Врло љубазно примљен од Кнеза-Намесника, ја сам Му, у вези Његове благонаклоне предусретљивости и изванредне пажње, изложио следеће: Прво сам Му укратко изложио историјат, како је дошло до замисли, да се одржи литија од Београдске Саборне Цркве до цркве Светог Саве на Врачару дана 6/19. јула ове године. С тим у вези ја сам Му објаснио и побуде, које су и мене нагнале, да узмем учешће у литији. Рекао сам, да се нисам руководио у овој прилици неким фанатизмом и политичко-партијским побудама, а још мање деструктивним побудама и жељом да се евентуално солидаришем и са рушилачким типовима, како ми се то тенденциозно, на један неукусан и некултуран начин подметало са највишег форума у Народној Скупштини и у политичком дневнику Време, него сам се као поштен човек и савестан Архијереј руководио искључиво мислим оправданом жељом, да будем заједно са нашим свештенством и народом и у тешкој прилици овог болног догађаја, те да учешћем у литији избегнем оправдан прекор, да сам кукавица, издајица, фарисеј и томе слично. Дотакао сам се том приликом такође неукусног, некултурног и потпуно неистинитог комуникеа Управе града Београда о самом догађају и мојим повредама, одштампаног у листу Време дана 7/20. јула ове године.“(10)

Приликом своје посете кнезу Павлу, епископ Симеон је уверио кнеза-намесника „у тако рећи безброј неправди, које су чињене Српској Православној Цркви, вишој јерархији и свештенству од после ослобођења па до данас од Краљевских влада. Чињене су нам хотимично па и нехотимице велике неправде и понижења. Због свега тога наша Света Црква данас се налази у једном врло тешком да не кажем и безизлазном положају.“(11)

Свети архијерејски синод је тек 6. новембра 1937. године добио одговор Краљевске владе у вези са „Крвавом литијом“ у коме се каже: „У одговор на Ваша писма од 1/14. августа Пов. бр. 596 и од 7/20. августа Пов. бр. 607 част ми је известити Вас, да је Министарски савет одлучио:

1/ Да преко Вас(12) искажем Светом Архијерејском Синоду дубоко жаљење због догађаја од 19. јула т. г. пред Саборном Црквом у Београду, и

2/ да се једна објективна истрага спроведе и строго по закону казне они државни чиновници, за које би се утврдило, да до њих има одговорности за те догађаје.“(13)

Свети архијерејски синод је цео текст доставио епархијским архијерејима са следећом напоменом: „Свети Архијерејски Синод, проучивши акт Господина председника Краљевске владе у предмету нечувеног и вандалског догађаја од 19. јула ове године пред Саборном црквом у Београду, а са којим је и Свети Архијерејски Синод био упознат и донео одлуку у седници својој од 18/31. јула ове године, АС бр.... /зап. 4, т. 3; 'Да се тражи пуно задовољење за извршено насиље и скрнављење светиња приликом напада на литију од стране државних јавних органа', као и допуну односно разјашњење ове одлуке од 19. јула/1. августа бр. 7 'да се по закону најстроже казне сва лица која су одговорна за тај догађај и да Краљевска влада да Цркви пуну сатисфакцију и извињење' – сматра да овим актом Господина Председника Краљевске владе није дата пуна сатисфакција о којој говори напред споменута одлука Светог Архијерејског Сабора из ових разлога, 1/ што начин којим се од стране Краљевске владе изражава жаљење – по мишљењу Светог Архијерејског Синода ни по форми ни по садржини не одговара важности догађаја због ког би се жаљење имало изјавити, 2/ што акт Господина председника Краљевске владе – по мишљењу Светог Архијерејског Синода не одговара напред наведеној одлуци Светог Архијерејског Сабора, јер се у акту Господина Председника Краљевске владе говори о кажњавању оних чиновника за које би се имало тек утврдити, да до њих има одговорности за ове догађаје, пошто би се могло догодити да се не утврди кривица ни једног државног органа.

Умолити Преосвештену Г. Г. Епархијске Архијереје да по горњем акту изволе Светом Архијерејском Синоду хитно доставити своје мишљење.“(14)

Свети архијерејски синод је на својој седници од 21/8. јануара 1938. године разматрао пројект свог извештаја Светом архијерејском сабору по питању сатисфакције. Том приликом узео је у разматрање поменути акт председника Краљевске владе и мишљења епархијских архијереја и донео следећу одлуку: „Известити Господина Председника Краљевске владе да Свети архијерејски синод сматра да предложена сатисфакција ни по форми ни по садржини не одговара важности догађаја због кога би се сатисфакција имала дати.“(15)

С обзиром да председник владе није одговорио на овај акт Светог архијерејског синода, Синод је цео предмет доставио Светом архијерејском сабору „с молбом на расмотрење и надлежну одлуку“(16).

После саопштења митрополита загребачког Доситеја, у седници ванредног заседања Светог архијерејског сабора, одржаној 15/28. јануара 1938. године, да му је протојереј Бранко Поповић, инспектор Министарства правде, пренео поруку др Милана Стојадиновића, председника Министарског савета, да је спреман „да по жељи Српско-православне Цркве писмено надопунити свој акт Пов. бр. 22430 од 27. X из 1937. године, којом би се надопуном Српско-православној Цркви дала јача и сигурна гаранција да је законски предлог о конкордату који је с разлогом толико узнемирио Српско-православну Цркву и српски народ, у истини стварно и дефинитивно (за увек) повучен од његовог даљњег озакоњења“(17).

Том приликом епископ шабачки Симеон питао је митрополита Доситеја „да ли му је г. Бранко Поповић саопштио и штогод по питању сатисфакције коју Краљевска влада дугује Српско-православној Цркви за недозвољен напад од стране органа жандармерије и полиције на литију – епископе, свештенство и народ – дана 6/19. јула прошле 1937. године? Преосвећени Митрополит Г. Доситеј одговарајући на питање вели, да му по питању сатисфакције г. Бранко Поповић није ништа саопштио.“(18)

Др Милан Стојадиновић, председник владе, својим поверљивим актом бр. 1861 од 1. фебруара 1838. године известио је митрополита Доситеја: „1) Да овај и овакав Конкордат са Ватиканом неће више бити изношен пред Народно претставништво на озакоњење; 2) да ће Краљевска влада при сваком будућем сређивању својих односа са Ватиканом и при регулисању својих односа са Ватиканом и при регулисању положаја Римокатоличке Цркве у Краљевини у пуној мери респектовати и применити државним Уставом загарантовано начело равноправности свих законом признатих вероисповести у нашој држави.“(19)

Истог дана Милан Стојадиновић је упутио један опширан акт Светом архијерејском сабору, преко митрополита Доситеја, који је разматран на саборској седници 20. јануара/2. фебруара 1938. године. Саборски одбор за проучавање и питање сатисфакције том приликом установио је следеће догађаје:

1. По иницијативи београдског парохијског свештенства 19. јула 1937. по подне заказана је литија од Саборне до Савиначке цркве у Београду где се имало одржати молебствије за оздрављење Блаженопочившег Патријарха Варнаве. Ову литију је одобрио и Свети архијерејски синод, иако је она спадала у надлежност епархијског Архијереја. Управа града Београда Пбр. 3654/1937. забранила је одржавање ове литије и ово саопштила архијерејском намеснику за град Београд. Поводом тим Свети архијерејски синод упутио је Његовом Височанству Кнезу Намеснику телеграфским путем молбу за благонаклону интервенцију. У актима нема никаквог одговора на овај телеграм.

Истог дана пошто је одржана вечерња у пет часова почело је молебствије у Саборној цркви. Пошто је и ово одржано, архијерејски намесник за град Београд саопштио је присутном народу, да се литија неће одржати, јер је то забранила полиција. Ово саопштење изазвало је огорчене протесте и створило тешку атмосферу. Под притиском таквог стања и наваљивања присутног народа епископи и свештеници нису могли одрећи и литија је кренула. Учествовали су: епископ Симеон шабачки и викарни епископи Сава и Платон са око 40 свештеника. Али је литија могла ићи само до Народне банке, јер је изашао кордон жандармерије да спречи даље кретање литије напред и да је врати натраг. Жандарми су тукли гуменим палицама: епископе, свештенике и народ, цепани црквени барјаци, ломљени крстови. Од свих највише је пострадао Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Симеон. Стање његовог здравља било је такво да је морао бити пренет у санаториум Живковић.

После овог жалосног догађаја Свети архијерејски синод упутио је телеграм Њег. Височанству Кнезу намеснику Павлу, намесницима и свим епархијским архијерејима. У телеграму намесницима Свети архијерејски синод протествује због оваквог у нашој историји непознатог скандала, очекујући да влада повуче све конзеквенце из овог грубог атака на права Српске православне Цркве и са себе скида сваку одговорност за последице које могу из ових жалосних догађаја проистећи. У знак протеста наређено је истицање црних застава на Београдским црквама.

Овај жалосни догађај од 19. јула у државној и црквеној престоници, према примљеним извештајима узнемиро је не само црквене претставнике, него и свештенство и народ. Поједини архијереји су протествовали и упућивали телеграфске протесте Његовом Височанству Кнезу Намеснику. У православном народу настало је велико узбуђење и огорчење. Насупрот томе у Народној скупштини и Сенату о овим догађајима Господин Министар Унутрашњих Послова даје нетачан експозе.“(20)

Тек после интервенције епископа шабачког Симеона, приликом посете Кнезу Павлу на Брду код Крања, Свети архијерејски синод добија одговоре: 'од Управе града Београда Пов. бр. 4047 од 11. августа прошле године, којим тражи детаљније обавештење о догађају од 19. јула, и од 6. новембра Стр. Пов. бр. 36 о одлуци Министарског савета којом се: 1/ изражава дубоко жаљење за догађај од 19. јула и 2/ да се спроведе објективна истрага и казне они државни чиновници, за које би се утврдило да до њих има одговорности за те догађаје.'

На први одговор Господина председника владе, којим жели да добије обавештење, Свети архијерејски синод одговорио му је да је тражење Светог синода засновано на фактима те да сматра да није потребна никаква анкета за факта која су позната. О овоме су обавештена Г. Г. епархијски Архијереји расписом Пов. бр. 607.

У другом одговору Господина председника владе, који је напред поменут, извештена су Г. Г. епархијски Архијереји текстуално расписом Светог архијерејског синода Син. бр. 037/зап. 1746. прошле године изневши и своје гледиште да овим актом није дата пуна сатисфакција ни по начину ни по суштини, јер се говори само о кажњавању чиновника, чија би се кривица имала утврдити. Зато су Г. Г. Архијереји умољени за мишљење по овој ствари. Већина Г. Г. Архијереја сложила се са мишљењем и одговором Светог архијерејског синода. Ипак су појединци тражили: 1/ да се нарочито иступи против Министра унутрашњих дела (еп. Нек.); 2/ да Свети архијерејски синод формулише и прецизира форму и садржај сатисфакције, коју наша Црква тражи и очекује; 3/ да се о овом питању може разговарати кад падне Конкордат; 4/ да је надлежна власт била дужна да по својој иницијативи кривце прогони, што није до сада учинила; 5/ да се Краљевска влада о овом питању изјасни и своје жаљење изрази у Народној скупштини; 6/ да Краљевска влада призна да је забрана литије незаконита радња и тек онда да изрази жаљење и 7/ да буду кажњени не само државни органи него и ресорни министар, члан владе као наредбодавац.“(21)

Учествујући у дискусији по овом питању, епископ жички Николај је рекао:

'Имали смо до сада два сукоба, две борбе, и то:

Прва борба била је против римокатоличког папе, нашег свагдашњег великог непријатеља, односно против конкордата. Ова је борба, мислим, ево завршена поразом римокатоличког папе.

Друга борба је настала због догађаја код Београдске Саборне цркве, који се збио 6/19. јула прошле године, и свих других немилих догађаја.' У вези ових напомена Преосвећени Епископ Г. Николај вели: 'Нас, као родољубе треба да руководе разумни разлози. Према томе, ми не треба да тражимо максимум, односно оно што не би могли добити, него тражити умерено, средњу меру, управо оно што можемо добити. Специјално треба тражити сатисфакцију не само за догађај код Саборне цркве, него и за све друге неправде, које су чињене и које се чине.' Даље мисли да би се могао прихватити предлог и Управе града Београд и предлог Господина Председника Министарског Савета, да се образује анкета, која би утврдила кривице државних органа у вези борбе против конкордата.“(22)

Свети архијерејски сабор је, после исцрпне дискусије, у погледу „Крваве литије“ донео одлуку: „Да се за немиле догађаје пред Саборном црквом у Београду и у другим местима казне они који су били одговорни без обзира на њихов положај, било да су одговорни министри или државни чиновници.“(23)

С обзиром да је држава инсистирала на избору новог патријарха, одговор председника краљевске владе убрзо је стигао на име митрополита Доситеја. У одговору се, по питању „Крваве литије“, каже: „Част ми је потврдити Вам пријем вашег писма од 3. о. м. АС бр.../Зап. 34 по предмету догађаја пред Саборном црквом у Београду од 19. јула пр. год. и саопштити Вам следеће:

1/ у колико се тиче одговорности за немиле догађаје пред Саборном црквом у Београду и другим местима сагласан сам са гледиштем Светог архијерејског сабора, да се казне одговорна лица, но с тим, да се то питање одговорности, у колико се ова буде утврдила, има проширити на духовна лица. У колико се у овој тачци помињу Министри, дужан сам упозорити Свети архијерејски сабор, да је уопште питање одговорности Министра регулисано у чл. 77 и 78 Устава.“(24)

Примајући на знање акт председника Краљевске владе у погледу тражене сатисфакције која се има дати Српској православној Цркви, окончана је борба у вези са конкордатом и догађајима пред Саборном црквом за време „Крваве литије“, у току које је цео српски народ устао у одбрану својих верских права.

Када су обустављени сви полицијски, судски или други прогони против појединих свештеника и верних Српске православне Цркве, Свети архијерејски сабор скинуо је изречене санкције према министрима, народним посланицима и другим лицима која су се огрешила о Српску православну Цркву.

 

НАПОМЕНЕ

1 Син. пов. бр. 208/зап. 1552 од 9. децембра/26. новембра 1936. године.

2 Син. бр. 2430/зап. 558 од 8. јуна/26. маја 1937. године.

3 Исто.

4 Син. пов. бр. 531/зап. 857 од 19/6. јула 1937. године.

5 Тадашњи министар унутрашњих дела Краљевине Југославије био је римокатолички свештеник Антон Корошец.

6 Син. пов. бр. 543/зап. 885 од 22/9. јула 1937. године.

7 Син. пов. бр. 562/зап. 917 од 3. августа/21. јула 1937. године.

8 Син. пов. бр. 564/зап. 918 од 3. августа/21. јула 1937. године.

9 Син. пов. бр. 596/зап. 1010 од 14/1. августа 1937. године.

10 Син. пов. Бр. 598/зап. 1012 од 14/1. августа 1937. године.

11 Исто.

12 Акт је упућен на име митрополита загребачког Доситеја.

13 Син. пов. бр. 937/зап. 1746 од 10. новембра/28. октобра 1937. године.

14 Исто.

15 Син. пов. бр. 13/зап. 16 од 21/8. јануара 1938. године.

16 Исто.

17 Записник V ванредног заседања Светог архијерејског сабора од 15/28. јануара 1938, бр. 16.

18 Исто.

19 Записник IX ванредног заседања Светог архијерејског сабора од 20. јануара/2. фебруара 1938, бр. 31.

20 Исто.

21 Исто.

22 Исто.

23 Записник X редовне седнице ванредног заседања Светог архијерејског сабора од 21. јануара/3. фебруара 1938, бр. 34.

24 Записник XII редовне седнице ванредног заседања Светог архијерејског сабора од 25. јануара/7. фебруара 1938, бр. 45.


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо