КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО БОРИСАВА СТАНКОВИЋА

 

ЗАДУШНИЦА

(Божји људи)

 

Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом. Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва.

И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође. Из свију маала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу. Старе, поштапајући се, у празнична одела, са свећама, заједно са обудовљеним снахама и кћерима иду напред, а иза њих носе слуге спремљена јела, пиће. И то толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео). И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује!

А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана. И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба. Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и плача.

На капију гробљанску не може да се уђе. Ма да је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама, збијене, тискајући се, једва улазе и разилазе се по гробовима. А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних луди, богаташа, хаџија. Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће. Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре. И све, унесене у плач, кријући лица о гроб, плачу, наричу. Матере малаксало, старачки, а млађе јако, здраво. Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче. Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви. И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач. Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа. И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се. И зато, чим се служба сврши, попа изиђе из цркве, зацрни се његова мантија преко гробова, тада све узаври од плача. Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце. Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије.

Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи. Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење.

Туго, Мито, домаћине!

Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка.

Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима. А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива.

— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо!

Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје. Свима да дâ а никога од тих просјака, божјака да не пропусти. А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу и тестијама за пиће. И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не. Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А опет сви, сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје. Неки још од сад пробирају лепше, богатије гробове. А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

 

 

 

 

МИТКА

(Божји људи)

 

А, и ти ли? — гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље.

Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе.

Море, ’ајд! Зар ја па просим?

И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу.

И заиста он није просио. Кад би се приближио коме гробу, он би издалека почео да се глади, шмркће, кашље и стидљиво да заобилази око гроба, гледајући жељно у ракију, вино. Жене се сете. И зову га, дају му. Он пије све: час вино, час ракију — и то одједном, наискап.

И тако, једнако стидећи се, жељно заобилазећи око гробова за час изређа цело гробље. И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима. И онако пијан, плачући нуди пролазнике:

Узмите, узмите за њину душицу, — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале, угнуте гробове.

Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике:

За њину душицу, за њину душицу узмите...

Ни попа не сме да зове. Већ кад би се гробље почело да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ, он би га молио:

Дêдо, препој и ове моје...

Попа, ако је добре воље, пришао би, препојао би му их, он би га тад љубио у руку, метанисао за њим; а ако није добре воље, не би ни гледао, већ би другима препојавао који му плаћају. Митка би тад узалуд гледао за попом и, онако пијан, молио га, плакао, показивајући на те своје гробове.

Дêдо, и ове моје...

И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом.

Дêдо, и ове моје препој!

И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући одлазио. Па ако на улазу затекне пијане просјаке, оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље, он се умеша међу њима. Просјаци, засићени, дају му тад од свог преосталог вина, ракије, да би га после мртва пијана оставили те да ту, на улазу, ничке лежи и ваља се до глухо доба ноћи... Па да или натрапа на улаз и изиђе из гробља, или се забатрга међ гробове и ту преспава.

А у обичне дане, не можете да га познате. Чист, вредан. Тако је вешт у сукању ужета, да се о њега отимају мајстори. А највише и због тога што није тражио новаца. И не само што није тражио, већ је и одбијао кад му се дâ.

Не могу, мајсторе, не могу — одбијао би уплашено.

Колико пута би га нашли, а обично уза зид, у ћошак испред какве ћеране. А то обично за време ручка кад сви радници изиђу да једу. Остали радници, онако у гаћама, прљави, посути труњем и влакнама од конопља, ручавају заједно. Како ко има: јела, пића; а он не. И чист. Као да није радио, заједно с њима сукао ужета. Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде.

Питате га:

Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш?

Он би, једнако загледајући се и чистећи се, изговарао се како нема. Али, ако покушате да му дате: јело, пиће, он одбија:

Не могу, не могу.

Зашто? — Чудите се и почнете да се љутите на њ.

Он почне да муца.

Тако, снага ми не трпи.

Па како?

Тако. Не могу. — Правда се. — Овако кад ништа не једем и не пијем, миран сам. А чим месо, пиће... После хоћу све, и то много, много! Па боље овако ништа да не једем и миран сам.

И заиста, чим окуси што масније, а још ако макар кап пића попије, онда се провали од пића, побесни, ваља се. А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом. Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути. И за чудо како је био леп, наочит. Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач.

Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји. Слушао тамо слуге газдине те га они трпели да спава у шталама међу коње и биволе и давали му од своје хране што је преостајало и тако он живео. Тек кад порастао, пао у очи самоме газди. Не због чега другога, већ због те његове чудне лепоте. Нарочито биле су му очи лепе. Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке. Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу. С том женом имао и кћер. Али га жена толико волела да га није могла гледати да тако он трпи, пости, гладује, већ је радила, понова служила и њему давала те он пијући, ваљајући се, и жену и кћер отерао у гроб.

 

БИЉАРИЦА

(Божји људи)

 

Лале, лале! — чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. — Биље, травке, лале! — и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.

Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.

Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!

Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале — сестро!

Саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба — а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.

А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.

То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

 

А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.

Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... — А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. — Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.

Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње.

Ништа — продужава. - Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.

Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...

Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. — И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.

Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.

А, — одбија их, — још нисам расковник нашла. А кад га нађем, — уверава их — тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?

И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...

И тај јој расковник дошао главе.

После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

 

 

1 2 3 4

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо