ПОЕЗИЈА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

 

ВЕЧЕ

 

Румене пруге већ шарају далеки запад,

Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља

Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема,

И само час по час зајечи шарена дола

 

Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада

Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира,

А његов космати пас, подвивши репину лено,

Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира

 

Увија поља и равни. Румене пруге се гасе

И бледи месечев зрак, светило небеских двора,

Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама

Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.

 

Све грли мир и сан. Покашто заурла само

Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада,

Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,

И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада.

1883.

 

 

ГРМ

 

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,

Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет

Горди му увија стас - и горски несташан лахор

Лелуја шарен цвет.

 

И зима дође већ, и својом студеном руком

Покида накит сав и гору обнажи сву,

Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,

А он ће бити ту.

1883.

 

ЕЛЕГИЈА

 

Престаћу и ја скоро. И са мном, занавек можда,

Спомен љубави тајне зелена покриће трава

И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром

Истрвен натпис биће тад.

Но ти, којој сам певô млад,

У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке,

Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке

За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада

Нејасне речи моје, и терет љубавних јада,

И тајни уздах мој?

О, знај да љубав моју ни вечност отела није,

Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије,

Ни хладни прекор твој.

1885.

 

(СИВО, СУМОРНО НЕБО...)

 

Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно

Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже,

А доле, скрхале ветром, по земљи гранчице леже;

Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно,

Без живота је све.

Изгледа као да самрт уморну природу стеже,

И она тихо мре...

А по каљавом друму, погружен у смерној туги,

Убоги спровод се креће. Мршаво, малено кљусе

Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги

И кипта досадно сипи, и спровод пролази тако,

Побожно и полако.

1886.

 

У ПОЗНУ ЈЕСЕН

 

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,

И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом,

Мутно је небо сво.

 

Фркће окисô коњиц И журно у село граби,

И већ пред собом видим убог и стари дом:

На прагу старица стоји и мокру живину ваби,

И с репом косматим својим огроман зељов с њом

А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,

И густе слојеве магле у влажни вала дô...

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,

Мутно је небо сво.

1889.

 

ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА

 

Са пустих, далеких поља јутарња магла се диже,

И хладни ћарлија ветар. У граду живот се буди:

Тамо убоги ужар износи мангале своје,

А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди,

Или замишљен пуши;

На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља

А бол у крепкој души.

 

Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона...

Јелен се у гори прену и журно подиже главу,

И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток,

Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву.

1890.

 

ХИМНА ВЕКОВА

 

Не знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често

У чудан предео неки. Ту свако казује место

Трагове разорења;

Кипарис зелено тавни и коров шири се само,

И влажни, гробовски ветар океан таласа тамо,

И звижди са хладног стења.

И ја, уморан тешко са даљна некаква пута,

На пусту обалу седам. И тада поред мене

Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу,

А маске на лицу носе и луди, деца и жене.

 

Одакле долазе они? И куда вечито греде

Тај спровод с песмама грозним?

И кога односе они у крило вечности седе

У вечерима позним?

Ћутећи пролазе они, и вечно по мраку блуде

И од времена давних

Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму,

Химну векова тавних.

1891.

 

Јован Деретић, Песништво у доба реализма

 

Марковићев реалистички програм имао је много мање одјека у поезији него у прози: неколико социјалних песама Ђ. Јакшића, социјалистичке песме Марковићевог следбеника, касније војвођанског радикала и националисте Јаше Томића (1856-1922) и мноштво реалистичких песама Владимира М. Јовановића (1859-1898), једног од најплоднијих песника у 80-тим годинама, – а све то, изузев поменутих Јакшићевих песама, без стварне књижевне вредности. Па ипак, то је почетак социјалне поезије у српској књижевности.

Једини прави песник епохе реализма би је Војислав Илић (1862-1894). Он је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар: одлучан раскид с епигонским романтизмом. У неким песмама би је гласник напредних тежњи свог времена, оштар критичар политичких и друштвених изопачености. Па ипак, његова поезија, у целини гледана, супротна је духу тенденциозне, ангажоване литературе за какву се Марковић залагао. Иако га с реалистима повезују нека значајна заједничка обележја, као што су склоност ка дескрипцији и објективности, Илић је својим естетизмом и формализмом отворио пут поезији којој су супротни како брига реалиста за обичну стварност тако и захтеви идеолога за њено укључивање у друштвене и политичке борбе времена, поезији у којој је најважнија брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.

По рођењу Београђанин, син песника Јована Илића, чији је дом био стециште књижевног Београда, окружен браћом, који су такође били активни у литератури (Милутин, Драгутин, Жарко), Војислав је као ретко који српски књижевник свог века одрастао у атмосфери која је била изразито књижевна. Та околност имала је много већег значаја за његово песничко формирање од његова школовања, које је, због болешљивости од које је патио још од детињства, било нередовно и непотпуно. Умногоме је делио судбину других савремених писаца: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео оскудно, због својих уверења бивао прогањан од власти и умро млад. Уз оца песника био је од рана упућен на читање поезије. На њега су највише утицали руски романтичари Жуковски, Пушкин, Љермонтов, нарочито Пушкин. Преко руских и српских превода упознао се с песништвом других народа, посебно с античком поезијом и митологијом, која је имала великог одјека у његовом делу. Обновитељ песничког интересовања према антици, Војислав није знао ниједан од два класична језика, нити било који страни језик, изузев руског. Иако је певао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којим треба додати велик број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху. У његову делу могу се издвојити следећи тематско-стилски кругови: дескриптивне песме, песме на мотиве прошлог и далеког, елегичне и исповедне песме и песме колективне инспирације.

Дескриптивне песме чине најпознатији и најпопуларнији део Илићевог песништва. На њих се обично мисли кад се о Војиславу говори као о реалистичком песнику. У неколико својих песама он је дао изванредне слике сеоских пејзажа, живота на селу, разних годишњих доба и делова дана (Зимско јутро, Зимска идила, Вече, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). У њима је најизразитија она црта која га највише одваја од романтичара и приближава реалистима: објективност. Песник као да се повлачи из песме, његово ја се губи, песнички говор прелази у треће лице, у њему се осећа епска мирноћа и успореност. Емоције нису директно исказане, оне зраче из слика или, тачније, пејзажи су изграђени по моделу одређених емоционалних стања и расположења. Песникова душевна настројеност открива се у избору мотива, у преовладавању познојесенских и зимских пејзажа. Њу још више одају карактеристични илићевски епитети: сив, суморан, таван, увео, скрхан, мрачан и сл.

Насупрот поезији реалистичних пејзажа стоје оне Илићеве песме у којима су обрађене теме из прошлости разних народа. Више него и један други наш песник имао је осећања за чари оног што је удаљено у времену и простору, за развалине које говоре о минулим временима, за древне легенде далеких или ишчезлих народа. "Са старих руина, кад поноћ царује свуди / диже се прошлости дух", каже он у песми Дух прошлости, а у песми Химна векова даје визију прошлих времена као неког тајанственог спровода који се креће "у немом свечаном ходу" док "бескрајни океан шуми суморну и хладну песму / химну векова тавних". Код њега налазимо мотиве и легенде са свих страна света, из свих времена: индијске, арапске, персијске, кавкаске, германске, шпанске, португалске, италијанске, словенске, српске. Посебну скупину чине песме с темама из класичне старине, из грчке и римске историје и митологије (Ниоба, Катонова смрт, Тибуло, Овидије, Коринтска хетера и др.), песме које, упркос мноштву материјалних погрешака и непрецизности, показују истинско осећање за лепоту и величину античког света. Оне су донеле читаву малу обнову класицизма у српској књижевности, с њима се у нашој поезији поново одомаћују класична имена, теме и симболи те класицистички естетски идеали.

 

Драгутин Роксандић, Војислав Илић:

Poezija Vojislava Ili

a obilježava novu fazu u razvoju srpskog pjesništva. Kad se pojavio u književnosti svojim prvim radovima pri kraju sedamdesetih godina 19. stolje

a, romanti

arska je poezija bila na izmaku. Pojava poezije Vojislava Ili

a zna

ila je prekid s romanti

arskom pjesni

kom tradicijom i nagovještaj nove inspiracije i novih izražajnih mogu

nosti. Na predlošku Ili

eve poezije izrast će mlada pjesni

ka generacija koja djeluje na razmeđu stolje

a, u doba moderne.
Prve objavljene pjesme otkrile su izvoran pjesni

ki temperament. Za razliku od svojih prethodnika (romanti

nih pjesnika) koji su burno ispovijedali svoja emocionalna stanja i svoj doživljaj svijeta, Ilić je progovorio suzdržano, elegi

no i spokojno. Te će zna

ajke prevladavati u njegovu cjelokupnom pjesni

kom opusu, uz koje će se o

itovati i neke druge crte (smisao za ironiju, satiru i socijalni bunt). Književnu afirmaciju doživio je već prvom pjesni

kom zbirkom Pesme (1887).
 Prema motivskoj usmjerenosti Ili

eva se poezija može razvrstati u nekoliko motivskih ciklusa:

p e j z a ž n i, i n t i m n i, ro d o lj u b n i, s o c i j a l n o - s a t i r i č n i  i  c i  k l u s  p j e s a m a  s  a n t i č k i m  m o t i v i m a.
P e j z a ž n i  ciklus obuhva

a najizrazitije Ili

eve pjesme, bez kojih se ne može zamisliti nijedna antologija srpske pejzažne lirike. To je poezija jesenskih i zimskih ugođaja, sumornih maglenih prostora i spokojstava snježnih ravnica. U raznovrstan svijet pejzažnih motiva Ilić je prenosio svoja osje

ajna stanja, prvenstveno sjetna i elegi

na. Uz doživljaj pejzaža povezuje motiv smrti, otpora prema prolaznosti i traži dublji smisao života.
 Slike pejzaža odlikuju se kolorističkim i auditivnim pojedinostima, neposrednošću, jednostavnošću i realističnošću. Iako je Ilićeva pjesnička slika u osnovi realistična, u njoj se krije i simbolika i nagovještaj nove senzibilnosti.
U Ilićevoj pejzažnoj lirici prevladavaju sumorni ugođaji, osobito u pjesmama koje su inspirirane motivima jeseni. Međutim, u toj se poeziji očituju i vedri tonovi, raskoš pejzaža, idiličnost i mekoća ugođaja. Doživljavajući pejzaž istančanim osjećajem liričara, Ilić je stvorio poseban lirski svijet koji najpotpunije potvrđuje njegov pjesnički temperament. Doživljavajući pejzaž kao "stanje duše", Ilić se približio modernom pjesničkom senzibilitetu (Kada se ugasi sunce).

I n t i m n a  poezija otkriva pjesnika povučena u svijet samoće i pregaranja. Ta poezija pronalazi izvor u doživljaju bola zbog neostvarene ljubavi (Uveo cvet), u slutnji smrti (Elegija), u oživljavanju trenutaka sretne ljubavi u mladosti (Gospođica N.).
Vrhunac intimne poezije ostvaren je u pjesmi Ispovest. To je neposredno ispovijedanje samoće, bespomoćnosti i životne gorčine. Tako intonirana poezija ima svoje uporište u pjesnikovoj građanskoj biografiji (bolest, samoća, obiteljska tragedija).
 Dok je u intimnoj poeziji povučen u svijet osobne patnje i razočaranja, pjesme inspirirane  r o d o lj u b n i m  (slobodarskim) motivima otkrivaju pjesnika snažnih osjećaja koji progovara borbenim tonom. Time se nastavlja tradicija rodoljubne lirike koja je dominirala u razdoblju romantizma. Kao rodoljubni pjesnik osobito se istaknuo pjesmama Glasnik slobode, Iz beležnika, Na Tičaru.
 Energični tonovi progovaraju i u  s o c i j a l n o - s a t i r i č n i m  pjesmama, koje svjedoče o pjesnikovu zanimanju za aktualne probleme njegova vremena i sredine. Reagirao je satirom na austrofilski, nenarodni režim kralja Milana Obrenovića, na položaj obespravljena seljaka i poltronstvo režimskih ljudi. Aktualne društvene probleme svoga vremena prenosio je u svijet antičkih motiva. Iz kruga socijalno-satirične poezije izdvajaju se svojim vrijednostima pjesme Maskenbal na Rudniku, Poslanica prijatelju, U lov, Građanska vrlina.
 U ciklusu pjesama sa  s t a r o k l a s i č n i m  motivima pjeva o slobodarskim težnjama, o ljudskom stradanju, o iščezavanju vrline, čulnoj nasladi i sl. Unošenjem antičkih motiva u srpsku poeziju Ilić je, kako ističe književna kritika, obilježio prodor Evrope u srpsku književnost, "one Evrope koja je u klasičnoj mitologiji pronašla paradigme i simbole, velike mogućnosti fantazije, koja se u antičkoj tragediji sudarila s velikim problemima ljudske prirode i u antičkoj filozofiji otkrila mišljenja koja su postala osnova cjelokupne filozofije".
U kratkom vremenskom periodu (petnaest godina) stvaralačkog rada Ilić je stvorio pjesnički opus koji obilježava jednu epohu srpskoga pjesništva. Nije stvorio golem opus, ali je unio nove sadržaje, nove oblike izražavanja i nov duh u srpsku književnost. Iz njegova cjelokupnog lirskog opusa, kao najvažnijeg dijela stvaralaštva (pisao je, osim lirskih pjesama, dramske radove u stihu i članke) progovara suptilan lirik elegičnih raspoloženja, pjesnik zaokupljen prolaznošću života i slutnjom smrti, pejzažist zagledan u maglene prostore i daljinu, čovjek prignječen tugom i osjećajem bespomoćnosti, rodoljub, humanist i poklonik ljepote.
 Ilić je stvorio svoj književni izraz koji se doduše naslanja na tradicionalne oblike izražavanja. Iz staroklasične poezije i starije srpske lirike nasljedovao je metričke strukture, ali im je dao osobni pečat. Ilićev heksametar prilagođen je prirodi srpskog jezika, tj. zasniva se na tonskim (akcenatskim) vrijednostima srpskoga jezika. Stih njegovih pjesama progovara spontanom, neusiljenom muzikalnošću i sugestivnošću. Pjesnička mu je slika iznijansirana i emocionalno ustreptala.
Ilićeva lirika zanosi i suvremenog čitaoca svojom mekoćom, spontanošću i jednostavnošću, svojim angažiranjem u borbi protiv nehumanih odnosa u društvu, protiv tiranije i samovlade.
 S njegovom se poezijom ujedno začinje nova, modernija senzibilnost, novo pjesničko osjećanje svijeta u srpskoj književnosti. U njegovu je stvaralaštvu, kako kaže M. Pavić, "naša poezija XIX veka ponovo u malom prošla ceo svoj razvojni put od klasicizma do simbolizma..."

 

Петар Пијановић:
Pri kraju XIX veka u srpskoj književnosti više je proze nego poezije. Zbog obnove srpskog stiha i vrednosti njegove pesničke reči naročit značaj ima Vojislav Ilić. Ilićevu poeziju u pesmama izvan realističkog kruga odlikuje novo pevanje na tragu antičke metrike (heksametar), simbolizacija pesničke slike, ponešto obezličen lirski subjekt, apokaliptičke slutnje i poetika ružnog.

Ovaj pesnik je novim senzibilitetom i doživljajem sveta, tematski i metrički inovirao stih i uticao na dalji razvoj srpske poezije. Taj uticaj naročito se zapaža kod pesnika iz perioda moderne, i to u prvih sedam-osam godina XX stoleća, ali kasnije slabi. Nova lirska osećajnost i svest o izuzetnom značaju forme, što se vidi i u pesmama „Zimsko jutro”, „U poznu jesen”, „Zapušteni istočnik”, bitne su odlike poezije Vojislava Ilića i pesničkog pokreta poznatog pod nazivom vojislavizam.

Na isti način na koji je Laza Lazarević inovirao pripovedački postupak i sliku sveta u srpskoj prozi pri kraju veka, sličan je Ilićev udeo u zasnivanju moderne srpske poezije. I jedan i drugi kao stvaraoci evropske kulture unose u srpsku književnost obnovljen izraz, urbani duh i savremeni senzibilitet. Jasna je i njihova veza sa evropskim književnim tokovima prošloga ali i svog vremena.

Ta veza se u Ilićevom pesništvu i neposredno zapaža u uticaju antike, kao i engleske, nemačke, francuske i ruske književne tradicije. Na tu vezu upućuje i podatak da se u Ilićevoj biblioteci pri kraju pesnikovog života našla i knjiga objavljena „u Parizu 1891. godine, koja je davala uvid u simbolističke tendencije francuske poezije” (Milorad Pavić) Još izrazitije te veze, pesnikovu književnu kulturu i evropske horizonte njegovog vremena potvrđuje sama pesnička reč Vojislava Ilića.

Ona osvedočava i uticaj francuskih parnasovaca, što se ogleda u uplivu klasicizma, odnosno u antičkim motivima, u objektivizaciji pesničke slike, hladnijem izrazu, visokom artizmu i težnji za savršenom formom. Takav odnos prema formi nadgradio je i još više osmislio simbolizam koji se, takođe, zapaža u Ilićevom pesništvu. To se vidi u lepoti pesničke slike i muzikalnosti izraza, u punom skladu tog izraza sa tajnovitim govorom prirode i kultivisanoj sugestiji koja izražava pesnikov doživljaj sveta.


 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо