Предромантизам - Књижевност Вуковог доба
Песништво: од класицизма ка романтизму
Славеносербски писци с краја 18. и почетка 19. века, који су успешно остварили Доситејев програм европеизације српске књижевности, показали су мало разумевања за другу не мање важну страну тога програм, за његове демократске, народне тежње. Они су се окушали у роману и драми по европским обрасцима, али у њима није било оног што је неопходно да би ти увезени жанрови постали истински национални, није било народног живота, српске стварности, као што у песмама учених песника није било осећања за ритам и мелодију српског језика. Доситеј је говорио да треба писати књиге које ће разумевати најпростији сељани и пастири, а његови следбеници створили су књижевност за коју се може рећи исто што је Бјелински рекао за руску до Пушкина, да је била туђа, "пресађена" биљка. Требало је решити неколико крупних питања да би нова књижевност, која је била по форми европска, постала по садржини, духу и језику национална српска. Њих је већ поставио Доситеј, али он још није могао, а његови следбеници нису хтели, наћи адекватног решења за њих. Тај велики подухват утемељења књижевности на народним основама оствариће Вук Караџић, други велики реформатор нове српске књижевности.
С Вуком Караџићем у књижевност улази не само његова домовина Србија него и други наши крајеви који су се налазили под турском влашћу. Вуковој појави претходи велик друштвено-политички преокрет извршен у Србији почетком 19. века. Устанак у Београдском пашалуку 1804. прерастао је из стихијске побуне обесправљене раје у националну и социјалну револуцију, која је на крају довела до рушења турског феудализма у Србији, и до стварања нове српске државе. Рођена у устанку, Србија је још дуго остала под турским суверенитетом, но упркос томе у њој су били створени услови за слободан и самосталан национални, политички и културни развитак. Устанак је ослободио стваралачке снаге народа спутане у вековима ропства. Он је имао пресудан утицај на довршење и коначно уметничко уобличавање најзначајније врсте наше усмене књижевности, епске јуначке песме; из устанка је изишла најснажнија индивидуалност српске културе новог доба, Вук Караџић. Устанак, Вук и народна песма, три момента која стоје у тесној међусобној повезаности, чине основицу на којој се почела изграђивати и којој се стално враћала српска књижевност 19. и 20. века. То су уједно појаве што су имале најшири, европски одјек, којима је српски народ ушао као активан чинилац у европску историју и културу новијих времена.
Као и Доситеј, Вук Караџић је средишња личност свога доба, али на друкчији начин. Док је Доситејева епоха у знаку прихватања Доситеја и равнање целе књижевности према његову програму, Вукова је обележена отпором и борбом. На почетку својега рада Вук је имао против себе скоро читаву савремену књижевност, да би тек након тридесетогодишње борбе стекао неколико ученика који су стваралачки прихватили његов програм и започели књижевност на основама које је он поставио. Вукова борба за књижевни језик заснован на живом народном говору, фонолошки правопис и књижевност на народним основама највећа је и најдуготрајнија од свих битака које су икада вођене у повести српске културе. Историчари је називају културном револуцијом.
Раздобље од појаве Вука Караџића до победе његових идеја (1814-1847) донело је напредак у свим областима културе. Основане су нове школе, штампарије, прва учена друштва (Матица српска 1826, Друштво српске словесности 1841), позоришта итд. Након краткотрајних покушаја у 18. столећу, политичка и књижевна периодика постаје сталан чинилац културног живота. За развој књижевности нарочито су значајне следеће публикације: бечке "Новине сербске" (1813-1821), касније пренесене у Сербију (1834), где су једно време излазиле с посебним књижевним додатком, часопис "Сербски летопис" (покренут 1825), који под насловом "Летопис Матице српске" излази и данас, "Сербски народни лист" (1835-1848), "Подунавка" (1843-1848), алманаси "Забавник" Димитрија Давидовића (1815-1821, 1833-1836), Вукова "Даница" (1826-1829, 1834), "Српско-далматински магазин" (1836-1873), "Голубица" (1839-1844), "Бачка вила" (1841-1844) и др.
У стилском погледу ово раздобље је хетерогено. У њему напоредо, понекад код истих писаца, коегзистирају разни књижевни правци. Сентиментализам доситејевско-видаковићевског типа налази се у опадању, иако он више него и једна други правац одговара укусу грађанске читалачке публике. Насупрот томе, класицизам је у успону. Његов утемељивач, Лукијан Мушицки, остао је све до своје смрти водећи српски песник. За њим су пошли његови ученици, читава песничка школа, само што ниједан није остао доследан класициста. Највећи ствараоци највећма се отимају сврставању: Стерија, Вук, Сима Милутиновић, Његош. Последња три узимају се као романтичари, представници раног или херојско-патријархалног романтизма, како га је назвао Миодраг Поповић. Међутим, ниједан од њих није избегао утицају класицизма, посебно нису Милутиновић и Његош. Ако бисмо тражили формулу јединства овога динамичког раздобља, чини се да то не би био ни класицизам, који се растаче, ни романтизам, који настаје, него предромантизам, као прелаз између та два правца: у њему имамо у основи класицистичку норму али и одступања од норме, која постепено иду њеном рушењу. Одступања се јављају најпре у најснажнијих стваралачких индивидуалности, оних који својим делом обележавају читаво раздобље. Норму затим напуштају и они који су јој на почетку били најприврженији, ученици и следбеници Лукијана Мушицког.
Делатност Вука Караџића, огромна и многострана, имала је јединствено исходиште. Цео Вуков рад био је одређен појмовима народ и народно. Вук је сакупљао и објављивао народне песме и друге усмене умотворине. Он је, у ствари, ову значајну област наше културе открио, учинио је доступном образованом свету. Полазећи од народне књижевности као основе и узора, Вук је ушао у велику битку за народни језик, за књижевност на народном језику. Као књижевник описивао је народни живот, народне обичаје, историју народа. Појмови народ и народно присутни су код њега свуда, од наслова његових главних књига до њихове садржине, облика и израза. У Вуково време и у Вуковој интерпретацији ти појмови се односе искључиво на сељачки, прости, неписмени народ, онај народ који је, откако су Срби примили словенску књигу, кроз цео средњи век, турска времена, 18. столеће (с делимичним изузетком Венцловића и Доситеја), у ствари, све до Вукове појаве, остао изван књижевности. Сабравши народне умотворине, Вук је показао да права велика српска поезија није она коју су стварали учени људи за узан круг посвећених него она која је настала и живела у народу и да на њеним темељима треба да се убудуће развија читава књижевност.
Вук Стефановић-Караџић (1787-1864) рођен је у селу Тршићу код Лознице у породици која се у првој половини 18. века доселила из старе Херцеговине, из племена Дробњаци. Кад је после слома првог српског устанка, у коме је и сам учествовао, кренуо у свет, налазио се као и многе друге избеглице из Србије у великој неизвесности. Долазак у Беч и сусрет са словеначким научником Јернејем Копитаром био је пресудан за његово опредељење. Копитар, који је познавао српске књижевне прилике и писао о неким српским писцима, одмах је видео у њему човека који може "да учини крај дотадашњем хаосу" у српској литератури. Пошто је од Копитара стекао основна филолошка знања, Вук је брзо схватио шта треба чинити. Годину дана након угушења устанка, 1814, појавио се на књижевном попришту с две књижице: првом збирком народних песма, Пјеснарицом, и првом граматиком српског језика, Писменицом, а већ следеће године критиком језика романа Милована Видаковића започео је борбу за своје идеје. Отада до смрти његов је живот испуњен неуморним радом на науци и књижевности, и борбом с многобројним противницима. Међу овима су се налазили не само писци старе школе него и два најмоћнија човека у српском народу, кнез Милош и митрополит Стратимировић. Али док је у свом народу био стално оспораван, Вук је у страном свету брзо изишао на глас и стекао признање и подршку најистакнутијих духова свог доба, међу њима су, поред осталих, били велики песник Гете, филолог Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, научници и писци словенских земаља. Највећи део живота провео је у Бечу, у првим деценијама у непрекидној оскудици, а касније релативно мирније, сигурније и материјално обезбеђеније. Доста је путовао: по разним нашим крајевима ради прикупљања народних умотворина, лексичког блага и етнографске грађе, и по страним земљама ради успостављања веза с писцима и учењацима. Умро је у Бечу 1864, а 1897. његов прах пренесен је у Београд и сахрањен с великим почастима у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
Потекао из краја где је интензивно живела народна песма као и други облици усмереног стваралаштва, Вук ипак, све до сусрета с Копитаром и до упознавања романтичарских, хердеровских идеја о народном стваралаштву, није, по властитом признању, "познавао" праве вредности наших народних песама, "коју су Грим и Гете и Копитар у њима нашли и свијету је приказали". Пошто је Мала простонародна словеносербска пјеснарица (1814), у којој је објавио стотину лирских, углавном љубавних песама, и осам епских, "мушких" песама, наишла на одличан пријем како код нас тако и на страни, Вук је почео систематско, теренско бележење народних песама, најпре сам а затим уз помоћ својих многобројних сарадника из свих наших крајева. Бавећи се тим радом до краја живота (једном приликом је рекао да му је то "најмилији посао"), он је прикупио огроман број лирских и епских песама од којих је објавио само мањи део. Вукова збирка народних песама, коју је објавио под насловом Српске народне пјесме, обухвата четири књиге и у дефинитивном, тзв. "бечком" издању (1841, 1845, 1846, 1862) садржи 793 лирске и 252 епске песме. Поред народних песама, Вук је прикупљао и друге народне умотворине и објавио књигу народних пословица (1836) и народних приповедака (1821, 1853), а уз прво здање приповедака дао је и краћу збирку народних загонетки. У сабирању и објављивању народних умотворина Вук је полазио од научно-филолошког критеријума верног бележења ("онако како народ говори и пјева"), али како му је искуство показало да једну исту песму различити певачи певају на разне начине и да песма "идући од уста до уста расте и кити се, а кашто се умањује и квари", он је први критеријум допунио другим, књижевно-естетским критеријумом, који је подразумевао две ствари: прво, за сваку песму тражити правог певача, оног који је ту песму "знао као што треба", друго, приликом штампања песама не објављивати све с реда, него правити избор. Тим путем Вук је на терену долазио до најбољих песама, а својој збирци дао је карактер антологије. Што се тиче народних приповедака, он је од својих казивача добијао само аморфну грађу коју је после сам стилизовао, "али не по свом укусу него по својству српског језика". Вук је заслужан и као проучавалац усмене књижевности. У предговорима својих збирки и у другим написима он је засновао историју и теорију народних умотворина и дао методологију њиховог скупљања и издавања.
Другу велику област Вукове делатности чини његов рад на језику. Вук је оснивач српске филологије. Он је извршио неколико капиталних филолошких послова без којих се не може замислити ниједан културни језик. Написао је прву граматику српског језика (1814; друго, побољшано издање 1818), у којој је изложио језичка правила "оних Србаља који живе по селима далеко од градова". Вук је први српски лексикограф. У сарадњи с Копитаром саставио је Српски рјечник (1818), који је садржао око 26.000 речи, углавном из Вукова завичаја. Друго издање, припремљено уз помоћ младог филолога Ђуре Даничића (1852), садржи око 47.000 речи сакупљених са ширег језичког подручја. Вуков Рјечник није обично лексикографско дело, него нешто много више од тога, енциклопедија српског народног живота, у којој су описана народна веровања, обичаји, ношња, унесени исцрпни подаци о нашим крајевима, о друштвеним односима и национално-политичким приликама, о флори и фауни, о просвети и школама, о оружју и оруђу: дело је богато илустровано народним умотворинама: пословицама, приповеткама, загонеткама, предањима те стиховима из лирских и епских песама. Рјечник је синтеза целога Вуковога рада. У њему су заступљене све гране његове делатности: и филологија и етнологија, и историја и народне умотворине.
Граматиком и речником народног језика, с једне, и збиркама народних умотворина, с друге стране, Вук је дао чврсту основу за решавање двају питања која су поставили Доситеј и његови следбеници, али их у пракси нису могли решити, питања увођења народног језика у књижевности и прилагођавања словенске азбуке фонетским законима српског језика. У азбучкој реформи он је довршио оно што су започели Сава Мркаљ и Лука Милованов и створио савремену српску азбуку засновану на фонолошком принципу ("Пиши као што говориш!"). У реформи књижевног језика имао је претходника у Доситеју, али док је Доситеј само истакао да треба и зашто треба писати народним језиком, Вук је показао како треба писати тим језиком. Супротстављајући се пракси славеносербских писаца, који су произвољно мешали елементе народног и црквенословенског језика, он је поставио начело да се у књижевном језику сме налазити само оно што постоји у народном говору. Та идеја доживела је извесну корекцију у његовим каснијим радовима, нарочито у преводу Новог завјета (1847), у који је унео велики број црквенословенизама, али тек пошто их је претходно саобразио законима морфологије и творбе речи у српском језику. У погледу дијалекатске основе књижевног језика, Вук се определио за јужно, херцеговачко наречје (данас бисмо рекли – за ијекавски изговор), али је допуштао могућност да сваки писац пише својим наречјем, тј. својим изговором.
У критици књижевног језика тадашњих писаца и у полемикама с многобројним противницима Вук је изграђивао своју књижевно-језичку мисао. Од критика, најважније су му две "рецензије" на романе Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму М. Видаковића (1815. односно 1817), којима је ударио темеље српској књижевној критици, а од многобројних полемика најпознатија је десетогодишња полемика, прави књижевни рат, с Јованом Хаџићем (1837-1847). Основни предмет Вукове критике тадашње књижевности јесте граматичка неусклађеност језика њених писаца. Савремене писце он критикује највише због тога што мешају два језика, српски и црквенословенски, и што сваки пише по свом "вкусу", без правила и против правила, или, како се тада говорило, "по правилима бабе Смиљане". "У граматици нема вкуса, као ни у аритметици, него то треба научити и знати", поручивао је Вук славеносербским писцима. Полазећи од језичког хаоса у књижевности, он је критику граматике тадашњих писаца проширио критиком њихове логике, развијајући даље Доситејеву методу слободног, критичког мишљења. Разуман човек треба да ради све своје послове "по правилима, по уму и по промишљењу", он у свему мора имати "правила макар каква" а у књижевном послу највише. Вук је стално истицао да правилно писати значи правилно мислити, да хаос у језику одговара хаосу у мислима. Узрок таквог стања у књижевности он је налазио у отуђености писаца од народа. Зато је за њега враћање књижевности народном језику значило не само прихватање граматичких правила тог језика него, исто тако, њено враћање народу, стварности народног живота и начину народног мишљења и изражавања.
На сакупљачки и филолошки рад Вука Караџића надовезују се његови етнографски и историографски списи. Пошто нас је упознао с духовним стваралаштвом народа и с његовим језиком, било је потребно да нас упозна и са самим народом, с његовим животом, веровањима, обичајима, историјом, са земљама које настањује. У току целог свог рада он је прикупљао етнографску грађу с намером да опише "обичаје, сујеверје, митологију и домаћи живот српског народа". Део те грађе уносио је у разна своја дела, нарочито у Српски рјечник, док је велико синтетичко дело из ове области Живот и обичаји народа српског остало незавршено. Као историчар описао је све важне личности свог бурног времена. О првом устанку дао је више засебних списа: Прва година српског војевања на дахије, Друга година српског војевања на дахије, Правитељствујушчи совјет сербски, а други устанак је приказао у монографији Милош Обреновић. О истакнутим личностима предустаничког и устаничког доба писао је посебно. Међу његовим биографијама најобимнија је и најбоља о Хајдук-Вељку. На немачком је објавио књигу о Црној Гори (Монтенегро унд дие Монтенегринер, 1837). Своју замисао да напише целовиту српску историју новијег доба није остварио, већ је грађу уступио немачком историку Леополду Ранкеу, који је на основу ње и у сарадњи с Вуком написао чувено дело Дие сербисцхе Револутион (1829), преко кога се Западна Европа упознала са српским народом и његовом историјом.
Изванредан прозни писац, "творац чисте српске прозе и стила", како га је назвао Љ. Стојановић, Вук је дао најбоље осведочење свога списатељског талента управо у историјским списима, посебно у онима у којима говори о устаничким догађајима и личностима. У њима се његово снажно осећање за конкретно, за "ствар", здружио са изразитим приповедачким даром којим се одликовао. У начину приповедању Вук се надовезује на уметност усмених казивача. Он сам каже да је настојао писати "онако просто, без сваке мајсторије и философије, као што би Србин Србину приповиједао". Његов стил супротан је духу тадашње наше сентиментално-дидактичке прозе, у њему нема ничег сувишног и китњастог, нема примеса патетике нити сентименталности. Вук о свему приповеда мирним, епски незаинтересованим тоном, настојећи стално да одржи став објективна хроничара чији је главни циљ да истинито сведочи, да за будућа поколења сачува што вернију слику свога времена. Па ипак, Вукови списи далеко су од тога да буду само обична грађа за будуће историчаре, непристрасно и безлично сведочење учесника, у њима има доста и мајсторије и философије, али оне нису наметнуте споља, него природно произилазе из онога о чему се прича. Вук није само историчар соје епохе, него и вешт писац и историјски мислилац. У његовом казивању рељефно се оцртавају догађаји и личности. Вук мајсторски бира појединости тако да чињенице саме собом говоре. Причање оживљава анегдотом и дијалогом, у којима се најјасније испољавају карактери судионика у збивањима, њихови односи и сукоби.
Из истих, усменим извора настали су и неки други производи наше прозе Вуковог доба. Њихови аутори нису били професионални списатељи, писали су без стварних књижевних претензија, па ипак су давали странице које лепотом свог израза далеко надилазе све оно што је наша тадашња уметничка проза могла пружити. Међу њима је најзначајнији Прота Матеја Ненадовић (1777-1854). Устанички војвода и први дипломата нове Србије, оснивач Правитељствујушћег совјета, Прота не само што није био професионални књижевник већ је би једва нешто више него писмен. Кад се пожалио Вуку да о догађајима из свог живота уме само причати, а не уме о њима писати за "труковање" (штампање), овај му је препоручио: "Напишите ви тако као што причате." Протини Мемоари, које је после ауторове смрти објавио његов син Љубомир, говоре као и Вукови списи о устаничким збивањима. Два писца ипак се међусобно веома разликују, не толико по свом схватању устанка колико по начину приступа историјским догађајима и личностима. Вук прича као непристрасан сведок, а Прота као непосредан учесник устаничке епопеје. Вук је увек миран, објективан, кадшто ироничан посматрач, који види више појединости него целину и све о чему говори своди на обичну људску меру, у свему открива конкретне, колективне или личне мотиве и непосредне интересе учесника; Прота Матеја дубоко је прожет свешћу о величини догађаја чији је био учесник и један од главних покретача; он не само што се добро сећа појединости, које његовом причању дају боју и рељефност већ исто тако снажно доживљава смисао целине; он пише надахнутим поетским стилом у којем има једноставности и наивности али исто тако много животне збиље, историје, размишљања, хумора. Почетак Мемоара спада у најлепше странице које су написане српским језиком. Прота пореди себе с многогодишњим храстом који полако губи грану за граном и приклања се неумитној смрти, прошлост му излази пред очи као какав сан, живот као стално смењивање добра и зла, успона и пада, рата и мира. Његово је казивање као причање крај породичног огњишта, као кад старац приповеда млађима о ономе што се некада, у његовој младости, догодило. Слично Вуку, произишао из усмене културе, Прота је још више од Вука и као писац остао њен припадник. Он доиста пише као да прича (Вуков савет дословно је применио), као да стално има пред собом упитна лица пажљивих слушалаца, као да је окружен својом децом којој је и наменио књигу. Свет који призива сећањем пун је динамизма и емоције, то је свет аудитивне имагинације својствен доживљају стварности човека усмене културе. Док Вук даје описе и карактеристике, Прота оживљава ситуације и речи: личности су упамћене по ономе што су рекле као и по тону изговорених речи и значењу које су речи имале у описаној ситуацији, а сасвим се губе обриси њихових ликова као што се губе и све друге везе међу доживљајима у прошлости изузев оних које су сачуване у сећању. Сличне празнине налазимо и у композицији. Прота се врло мало држи хронологије догађаја, прича без реда, напрескок, како се чега сети, често истрчава напред или узмиче натраг, па и зато мора стално одржавати контакт са слушаоцима како се ови не би помели и изгубили у лавиринту догађаја. Изворна, чаробна снага Протина причања надраста његове техничке невештине, настале услед непознавања списатељског заната, и чини његово дело најлепшом и најтоплијом књигом мемоарске прозе у целој нашој књижевности.
Песништво: од класицизма ка романтизму
Као и Вук Караџић, из устанка је произашао и био његов песник и историчар Сима Милутиновић (1791-1847), који је по родном Сарајеву себе називао Сарајлија. У животу немиран дух, луталица, сваштар, радознао али неистрајан, Милутиновић је оставио обимно и разноврсно дело: велики епски спев у четири књиге Сербијанка (1826), више епских песама, драмска дела Дика црногорска, Обилић, лирске песме, космичке спевове, збирку народних песама Пјеванија црногорска и херцеговачка, историјске списе и друге радове. По вредности је неуједначен. Његово највеће дело Сербијанка, само је стихована хроника устанка, која на моменте блесне истинском поезијом, а тада се у њеним десетерцима осети дах његошевске хероике и гномичности. Он уз то пише замршеним језиком, пуним кованица, које савременици ни уз најбољу вољу нису могли увек разумети. По духу романтик, носилац епске десетерачке традиције и устаничке хероике, он се, нарочито у познијим делима, повео за класицистичком модом тадашњег српског песништва, што је само повећало стилску конфузију његова дела.
Најзначајнији део Милутиновићева књижевног опуса чине лирске песме, нарочито оне које је испевао на почетку свога рада, познате под називом "видинске песме". И по изразу и по осећањима оне представљају новину у српској поезији, то су прве наше романтичарске песме, настале у помало романтичним околностима када је песник луталица боравио у Видину (1816), чувајући бостан у башти некаква Турчина. Писано готово чистим народним језиком, с мало или нимало неологизама и црквенословенизама, стихом који произилази из прозодије народне поезије, видинске песме нису ипак опонашање народних песама, него израз самосвојног песника, први наш покушај да се створи песничка синтеза народне и уметничке поезије, домаћих и страних елемената, античке и словенске митологије. Љубавне песме сасвим су неуобичајене за нашу тадашњу поезију, не само у језику и ритму него и по осећањима у мислима (Мило ропство, Разврат, Љубав је живот, Непознатој и др.). У идиличну тишину земног раја, којим су се одушевљавали Доситеј и други наши сентименталистички писци, Милутиновић је унео опору и разорну страст. Она испуњава песниково срце до краја, побуђујући радост и тугу истовремено, узвишене полете и падање у ништа. Обузет огњем љубави, песник заборавља све друго, славу, јунаштво, лепоту природе, а као једина утеха остало му је вино. Љубав је "мило ропство" али и "земни рај", изван кога нема ничег вредног чему би човек тежио. Милутиновићеве космичке песме из видинског периода доносе оригиналну песничку интерпретацију древних митолошких представа и философских учења о постању и устројству свемира, о човековом положају у њему, о односу духовног и материјалног, делова и целине, човека и бога. У њима сусрећемо мисли и слике које ће касније развити Његош у својим космичким песмама и спеву Луча микрокозма.
Песник неједнаке вредности, Милутиновић далеко надилази све што је до тада учињено у српској уметничкој поезији. По жанровској и тематској разноврсности он је први у низу наших значајних националних песника 19. века, претходник не само свог ученика Његоша, на кога је извршио огроман утицај, него на посредан начин и Бранка, Змаја и Лазе Костића. Он је уз то први у низу експериментатора српског песничког језика, зачетник једне традиције која ни до данас није пресахла.
После Мушицког и Милутиновића, а пре Бранка Радичевића, јавља се већи број песника чија је оријентација заједничка: они чине нашу прву песничку школу, која се обично назива школом "објективне лирике" или "мирног чувства". Њене почетке имамо у другој и трећој деценији 19. столећа, врхунац достиже 30-их година, 40-их измиче пред новим валом романтизма, почетком 50-их доживљава краткотрајну обнову да би се након тога неповратно угасила. Њени су најважнији представници Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Никанор Грујић и Јован Стерија Поповић, а кроз њу су прошли и неки песници који ће се касније приклонити романтизму, Јован Суботић, Васа Живковић, Јован Илић, Љубомир Ненадовић и др. Исходиште школе је класицистичко. Она се развија под непосредним утицајем Л. Мушицког: основни песнички жанр је лукијановска панегиричка ода у "римском размеру", главни је њихов класични узор Хорације, који се у оно време доста преводи (Хаџић је превео и његов чувени трактат о песничкој уметности 1827). На песнике овог правца утичу и модерни немачки песници, класицисти и предромантичари: Гете, Шилер, Клопшток, Виланд, Геснер, Хердер и др. Гете и Шилер били су, уз Хорација, најутицајнији и највише превођени страни песници 30-их година. Шилерове естетичке расправе одиграле су велику улогу у обликовању књижевно-теоријских погледа наших класициста, посебно Ђорђа Малетића (1816-1888), који је био најважнији критичар и естетичар овог правца.
У једноме ови песници битно одступају од свог учитеља, у свом односу према народној поезији. Иако патриотски настројени песник, Мушицки се развијао изван сваког додира с народном поезијом. Он је додуше помагао Вуку у скупљању народних песама, доводио му у Шишатовац Вишњића и Подруговића, али све то није и мало никаквог утицаја на његово властито стварање. Његови ученици тежили су пак да народну песму укључе у свој програм. Они је схватају у духу хердеровских и шилеровских идеја као природну, наивну поезију, коју њени творци, народни песници, стварају "без сваког труда и муке". Али изнад народне, они стављају "учену" поезију, изнад народног песника ученог стихотворца који ствара уз помоћ науке и по правилима која прописује разум. У њиховој поезији напоредо с песмама у класицистичком маниру јављају се подражавања народних песама, претежно лирских. Јован Хаџић (1799-1869), "у књижеству названи Милош Светић", "најбољи ђак" Мушицког и уједно један од најогорченијих противника Вукове језичке форме, најдаље је отишао у прихватању народне поезије. Преводио је делове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву Песничку уметност превео је у два метра, напоредо, у метру оригинала и у епском десетерцу. Поред ода и других класичних врста, неговао је и песме у народном духу, и то с таквим успехом да бисмо за неке од њих могли поверовати да су Бранкове или Змајеве. У првој фази и код Хаџића као и код других песника овог правца преовлађује утицај Мушицког, док касније тај утицај све више јењава: лукијановску оду истискује народна песма, а "римски размер" замењен је народним стихом и метром. Већина од тих песника у каснијој фази, уколико нису престали писати поезију, сасвим напуштају класични манир и настоје се прилагодити захтевима романтичарске школе.
Као ни у другим књижевностима, у којима је, уосталом, много дуже трајао, класицизам ни у нас није дао великих песника. Једини представник овог правца који је иза себе оставио значајно песничко дело био је Ј. С. Поповић. Али он је своје савременике надилазио и у свим другим жанровима, посебно у драми где је највише дао.
У области драмске књижевности, после Вујићевих прерада и "посрба", у трећој деценији 19. столећа долази до стварања изворне српске драме. На њеним почецима стоје три имена: Јован Стерија Поповић, Стефан Стефановић и Лазар Лазаревић. Рано умрли Стефан Стефановић (1805-1826) написао је прву српску трагедију Смрт Уроша V (1825), дело у којем, и поред почетничких невештина, има снажних драмских акцената, истинског трагичног осећања, смисла за мешање трагичног или комичног, чему се учио код Шекспира, тако да се оно и данас изводи. Лазар Лазаревић (1805-1846) написао је историјску мелодраму Владимир и Косара и комедију Пријатељи (обе 1829).
Јован Стерија Поповић (1806-1856) јесте један од најистакнутијих и најсложенијих књижевних стваралаца свог доба. Рођен је у Вршцу од оца Грка и мајке Српкиње. У гимназији је добио солидно класично образовање и истакао се у прављењу стихова по античким обрасцима. По завршетку правних студија (1830) радио је у Вршцу најпре као наставник латинског језика, а затим као адвокат. Кад је основан лицеј у Крагујевцу, позван је за професора. У Србији је живео од 1840. до 1848, радио је најпре као професор природног права на лицеју а затим као начелник министарства просвете. Одиграо је значајну улогу у организовању просвете и културе у младој кнежевини, учествовао у оснивању Друштва српске словесности, народног музеја и позоришта, писао школске уџбенике из раних предмета. Незадовољан приликама у којима је радио, напустио је службу (1848) и вратио се у Вршац, где је, живећи повучено, разочаран и болестан, остао до смрти.
Стеријин књижевни рад врло је разноврстан. Огледао се у свим областима тадашње књижевности, био је романописац, комедиограф, трагичар, песник, критичар, школски писац, а бавио се, као и већина тадашњих књижевника, и филолошким питањима. У почетку близак идејама Вука Караџића, касније се приклонио конзервативној струји и последњу књигу објавио црквеном ћирилицом. У његовом делу дошли су до изражаја сви стилски правци и тенденције те хетерогене епохе: сентиментализам, класицизам, предромантизам, а у најбољим својим комедијама приближио се реализму.
Та разноврсност испољила се већ на почетку његова рада, када, још млад, објављује једно за другим један спев посвећен Бугарској (1825), трагедије Светислав и Милева (1827), Милош Обилић (1828) и Наод Симеон (1830), те роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (1828). У роману је његова каријера била најкраћа. Трезвен и критичан, он је брзо увидео лажност и клишетираност тадашњега српског псеудоисторијскг романа. Због тога још један сличан покушај романа оставља у рукопису и пише шаљиви, пародијски Роман без романа (први део написан 1832. а објављен 1838, покушај српског Дон Кихота, у којем је исмејао главног представника српског романа М. Видаковића уопште романе сличног типа, па и своје властите.
Најзначајније подручје Стеријина књижевног рада јесте драма. Писао је упоредо историјске трагедије, "жалосна позорја", тако их је сам називао, и комедије, "весела позорја".
Историјске драме, иако бројем и обимом надмашују његов комедиографски рад, мање су значајне од комедије. Теме је узимао из српске, бугарске, македонске и албанске историје средњега века; грађу је налазио у Рајићевој Историји и у народним песмама. У обради се осећа утицај Виљема Шекспира. Писао их је на почетку свог књижевног рада (до 1830) и 40-их година. Боље су му позније а међу њима се нарочито издвајају Смрт Стефана Дечанског (1841), Владислав (1842) и Лахан (1842). У све три је обради политичку тематику; борбу за власт у нашим средњовековним државама, уносећи у ту слику политичка трвења свог времена као и суморно, меланхоличко расположење зрела и искусна човека. У своје време Стеријина "жалосна позорја" била су врло популарна због своје историјске садржине и родољубиве тенденције. Смета им претерана сентименталност, тежња к мелодрамским ефектима, недовољна мотивисаност радње и карактера.
Иако су у критици тог доба боље прошла "жалосна" од "веселих позорја", Стерији је од почетка било јасно да му комедија највише одговара. Након што је објавио прву своју комедију Лажа и паралажа, он је писао Вуку Караџићу: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђох, а надам се да нећу с овог пута сврнути..." Стеријин рад на комедији може се поделити на три периода. Тридесетих година у Вршцу он пише своје најбоље комедије: Лажа и паралажа (1830), Тврдица или Кир Јања (1837), Покондирена тиква (1838). Четрдесетих година, за време боравка у Београду, он за потребе театра пише краће шаљиве комаде и лакрдије које су извођене, али нису објављене за пишчева живота. И најзад, последњих година, опет у Вршцу, он се поново враћа озбиљној комедији, уносећи у њу горчину разочараног човека: Београд некад и сад (1853), Родољупци (објављена постхумно).
Стерија схвата комедију дидактички. "Театар је школа где се људи уче", каже он на једном месту, а о свом делу вели: "Конац мог писања био је исправљеније...", "Моје је лечити род". У свим Стеријиним комедијама, чак и у онима које се обично убрајају у лакрдије, морални, дидактички моменат толико је наглашен да понекад остаје основни, конститутивни принцип структуре, потискујући комику. Иако се наслања на велику комедиографску традицију (Молијер је био један од писаца које је преводио и на које се угледао), Стерија умногоме одступа од класичне комедије, нарочито у завршецима. Код Стерије нема срећних завршетака. Његов тврдица не добија свој новац натраг, он бива изигран и преварен не би ли тим начином схватио да је тврдичење мана која највише шкоди њему самом. И друге настране личности лече се сличним методом. Јелицу из Лаже и паралаже присиљавају да се одрекне читања романа, Фему из Покондирене тикве на превару одбијају од њеног "ноблеса" и франкоманије, Султана из Зле жене (1838) бива излечена тек пошто је добила лекцију у обилним батинама. У већини Стеријиних комедија откривамо моралну драму с три главна протагониста: заблудела личност, варалица и исцелитељ-резонер. Заблуделе личности на показани начин доводе се памети, а варалице бивају раскринкане и протеране. Као моралиста, Стерија се не бави општељудским пороцима него искључиво конкретним појавама свог доба и своје средине. Његова је комедија непосредно друштвено ангажована. Она изобличава погрешно васпитање, помодарство, снобизам и друге мане нашег малограђанског света, исмева надриученост наших славеносерба и њихов накарадни "славјански" језик. Чак и кад се бави универзалним темама, као што су тврдичење, лицемерје и сл., Стерија их посматра из локалне перспективе. Његов тврдица је кир-Јања, Грко-Цинцарин, типична појава у српској средини, и та његова локална боја толико је јака и изразита да је традиција изменила и сам наслов дела и од Тврдице направила Кир-Јању. Најизразитији пример Стеријине ангажованости јесте политичко-сатирична комедија Родољупци, која представља непосредан одјек догађаја у револуцији 1848. "приватну повесницу српског покрета", како је сам писац назива. Та суморна и горка књига, јединствена у свом обрачуну с националним и политичким лажима тог доба, представља природан завршетак Стеријине комедиографије, која је од самог почетка, супротно ономе што се од ове врсте очекује, показивала мало ведрине и веселости.
Иако је књижевни рад започео стиховима, Стерија се као песник исказао у пуној мери тек у последњим годинама свог живота. Објавио је збирку Даворје (1854) и више песама по листовима и часописима. Његова поезија је рефлексивна, дидактична, интелектуална. Она садржи суморна размишљања болесна и разочарана човека који се повукао из јавног живота. Стерија пева о пролазности, бесмислу, ништавилу, свуда види пустош, уништење, смрт. Уопште, Стерија делује као човек што је залутао у време које није његово. Објављена после Бранкове и Његошеве смрти, у време када су се првим стиховима јавили Змај и Јакшић, његова књига песама представља последњи али аутентични глас једнога минулог доба.
Књижевност овог раздобља сва је у оштрим супротностима и поларизацијама. Било је више покушаја да се на стваралачком или теоријском плану превладају те супротности, али је праву велику синтезу остварио једино црногорски владика и владар Петар Петровић Његош (1813-1851). Једино је он успео да споји оно што је изгледало неспојиво, Вишњића и Мушицког, те да постигне нешто што је у делу његова песничког учитеља само наговештено, да на темељима народног стваралаштва створи поезију највише вредности. Његош потиче из породице која је преко двеста година давала владике и владаре Црној Гори. Детињство је провео у родном селу Његуши, до 1825, када га је стриц, владика Петар I, узео у цетињски манастир да га васпита за наследника. Школовање му је било кратко и нередовно. Једно време био му је васпитач Сима Милутиновић. Он му је једва могао пружити какво систематско знање али је несумњиво покренуо његов дух и машту и увео га у свет поезије. Након смрти свог стрица (1830), дошао је на власт. Као владика и владар Његош је створио прве органе државне власти у земљи и од савеза племена, каква је Црна Гора била до тада, створио модерну државу. Заокупљен напорима да заведе ред у земљи и да јој избори међународно признање, он је у својој цетињској осами ипак налазио времена и начина да се образује, да пише и да ради на подизању народне просвете. Научио је руски, италијански, француски, читао слободоумне философе и песнике, заносио се револуционарним идејама епохе и сањао о општенародном устанку против Турака. Његова путовања (прво путовање у Русију 1833, када је завладичен, друго путовање у Русију 1836, оба пута с дужим задржавањем у Бечу, боравећи у Бечу 1844. и 1847, путовање у Италију 1851. и др.) била су увек и политичка и образовна. На њима је стицао нова знања, обогаћивао своје песничко искуство, набављао књиге које је после читао код куће. У раздобљу између 1844. и 1848. достигао је пуну стваралачку зрелост и као песник и као политичар. Збивања у нашим земљама у револуционарној 1848. пратио је с надом да је куцнуо час ослобођења за све наше народе. Његова је оријентација у тим годинама југословенска. После тога дошле су суморне године разочарања и тешке, неизлечиве болести и, на крају, прерана смрт (1851). Сахрањен је на Цетињу а четири године касније његове кости пренесене су на Ловћен, у гробницу коју је себи за живота подигао.
У свом песничком развоју обухватио је цело то раздобље, од народне епике преко класицистичких стремљења до романтике. Почео је као народни песник низом песама "на народну" о локалним сукобима црногорских племена с Турцима. Затим се приклонио класицистичком маниру, али није прихватио тада владајући "римски размер". Певао је у осмерцу и десетерцу оде владарима, министрима, великашима, пријатељима (Пустињак цетињски, 1834. и др.), написао је, такође у осмерцу, опсежан класицистички еп Свободијада (1835), али га није објавио. Преко класицизма доша је у додир с класичном старином. Његови узори нису, као код тадашњих наших песника, римски него хеленски: Хомер, Пиндар, трагичари. Његов даљи развитак показује још више самосвојности. Његош се не окреће немачким класицистима и предромантичарима, као што то чине Лукијанови ученици, него модернијим романтичарским струјама код нас и у Европи: чита француске песнике Игоа и Ламартина (последњег и преводи), одушевљава се Пушкином, коме посвећује збирку народних песама Огледало серпско (1846), блиске су му идеје Вука Караџића, наслања се на песничко дело Симе Милутиновића. Тада, у пуној песничкој зрелости, пошто је прошао кроз школу народне, класичне и романтичне музе, он ствара своје велике песничке синтезе: Лучу микрокозма (1845), Горски вијенац (1847) и Лажног цара Шћепана Малог (1851).
Његош није тематски разноврстан, он је у бити битематски песник. У његовом стварању издвајају се два главна тока, која иду паралелно: једном је у основи космичка судбина човека, а другоме историјска судбина Црне Горе. Остале теме о којима је певао подређене су тим двема основним. Оде су му претежно политички мотивисане, усредсређене на тадашњи тренутак Црне Горе. Његова једина љубавна песма Ноћ скупља времена, има космичку и философску димензију. Еротском чину који је у њеном средишту дато је апсолутно значење, какво у песмама космичког круга има мисаоно понирање у биће а у песмама историјског круга – хероика.
Почетак је космичке поезије у песми Црногорац свемогућем богу, првој песми у првој књизи "Пустињак цетињски". Касније су настале друге песме: Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу спјевата ноћу без мјесеца, Мисао, Философ, астроном и поета и још неке. Завршетак и синтезу овог тока дао је у религиозно-философском спеву Луча микрокозма. У основи је свих тих дела мисао о јединству човека и бога, о човековој небеској преегзистенцији, о његовој моралној кривици и паду. Човек ту није обично земаљско биће, створено од земље, него више биће небеског, божанског порекла, коме је земља само привремено боравиште, место испаштања казне и окајавања кривице, а његов је прави завичај небо одакле је потекао и камо треба да се врати. Његошева космичка поезија говори о духовном повратку човека на изворе свог бића, на почетке свог постојања, повратку чија је сврха, пре свега, сазнајна, јер треба да донесе одговор на питање шта је човек и какав је његов смисао у космичком поретку.
Луча микрокозма, средишње дело и синтеза космичког тематског круга састоји се од уводне песме, дате у виду посвете Сими Милутиновићу, и шест певања. "Посвета" је философска песма о трагању за истином о човеку, нека врста песникове духовне аутобиографије. Мучен тајном о човекову бићу, песник је "вопрошава" земаљске мудраце, окретао се упитним погледом расцветалој природи око себе и звезданом небу изнад себе, али све узалуд, јер одговор није био изван њега него у њему. До њега је дошао умним понирањем у своју унутарњу бит, у своју мисао, јер је мисао искра божанског у човеку, једина веза између његова небеског бића и његове земаљске егзистенције, она је "луча микрокозма", светлост малог, човековог свемира и уједно знак његове припадности вишем свету, из кога је пао. У прва два певања та идеја изражена је у форми алегорије; песникова мисао властитом снагом ослобађа се телесних окова и отискује се у висине, и пошто доспе до највишег неба, пред престо творца, она се напије на извору сећања и тада се спомене свега што се некада, пре настанка земље, догодило у свемиру. У склопу целине спева алегорија о космичком лету песникове искре чини оквирну причу космичке драме о човеку, која почиње у трећем певању. Њени су главни протагонисти: Бог, Сатана и Адам; бог као апсолутни господар космичке државе светлости и неуморни стваралац нових светова (он је, како Његош каже, "творитељном зањата поезијом"), Сатана као оличење зла, који у својој побуни изражава психологију незадовољна феудалца или племенског главара који не признаје централну власт, и Адам, човек, као личност између, која је у почетку стала на страну побуњеника да би их, у одлучном часу, покајавши се, напустила и тако допринела њиховом слому.
Изграђена на богатој митско-религиозној и философској традицији, али оригинална у основној замисли, Луча микрокозма спада у велике космогонијске спевове човечанства. Као песничка творевина она је неуједначенија од других Његошевих великих дела. Уз врхунске песничке домете (где бисмо могли издвојити мисаону усредсређеност уводне песме, светлосне визије првог певања, затим монологе бога и Сатане у трећем, односно четвртом певању и, нарочито, титански лук Сатане), у њој имамо и слабијих страна, нарочито у дескриптивним и наративним партијама.
Други тематски круг, црногорски, у ствари је први по месту и значају који има у Његошевом песничком делу. Поезија коју обухвата прошла је у свом развоју кроз три главне етапе: прву чине песме "на народну", у којима Његош пева о појединачним догађајима и индивидуалним подвизима, другу – епске историје, Свободијада и њена прва, аутентично несачувана верзија. Глас каменштака, у којима се излаже цела историја црногорских војевања за слободу у 18. и првој половини 19. века, и трећу – драмски спевови Горски вијенац и Шћепан Мали, где се Његош поново враћа појединачном догађају, проширује га и драматизује, али у његову обраду уноси перспективу целине остварену у епским историјама. У тим делима, нарочито у првом од њих, у Горском вијенцу, огледа се цео пређени пут, као и цела књижевна епоха у којој је настао. На темељу народне песме од које је пошао, Његош је створио нову песничку форму, каква није постојала ни у усменој ни у писаној традицији наше књижевности, користећи при томе све своје песничко искуство, своје познавање европске поезије од Хомера до романтизма, као и све оно што му је могла пружити наша тадашња поезија и њени најзначајнији представници Мушицки, Вишњић и Милутиновић.
Синтетичан у својим захватима у песничку традицију и савременост, Горски вијенац је такав и по својим унутрашњим, садржинским и формалним обележјима. Око једног догађаја невеликих размера и непривлачног за песничку обраду, какав бејаше истрага потурица, "историческо собитије" у доба владике Данила, Његош је исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у Горском вијенцу, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцима и једне тужбалице у дванаестерцима), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на нашем тлу; прва је наша херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора; друга, турска оријентално-исламска цивилизација; и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама. Без обзира о каквој је личности реч, о обичну ратнику или о духовном лицу, њен доживљај света испуњен је осећањем за бесконачно.
Исходиште акције у спеву је народни колектив. Народ се најпре појављује у своме симболичном, историјском јединству као коло а затим се идеолошки и карактеролошки разлаже на појединачне личности. Ликови у Горском вијенцу израстају из историјске идеје чији је непосредан израз дат у песмама кола. Све их одређује пре свега однос према тој идеји, однос према историји. Личности се међусобно разликују најпре посебношћу тог односа па тек онда својим личним особинама. У том погледу могу се издвојити три кључна становишта која се међусобно условљавају и чине дијалектику мисли Горског вијенца: становиште главара, становиште владике Данила, и становиште игумана Стефана. Главари су носиоци колективног искуства народа, њихово мишљење заснива се на традицији и обичају, њихов став на бесприговорном прихватању историјске националне идеје и херојских идеала колектива. На тој основи они су јединствени па сви делују као једно једино умногостручено лице, док карактеролошке диференцијације међу њима, иако врло рељефне, у бити уносе само нијансе и нагласке у то темељно јединство. Владика Данило и игуман Стефан оличавају различите етапе у развоју мисли која је напустила уточиште традиције и кренула властитим путем: владика – сукобљеност са стварношћу, прва искушења и горчину сумњи које доносе прва сазнања, а игуман – сигурност, спокојство и ведрину коначног сазнања.
Сумња владике Данила драмски је покретач радње. У традиционално епско виђење света она уноси упитаност, спорење. Мисао игумана Стефана представља крајњу тачку у духовним напорима личности Горског вијенца да одговоре на питања која пред њих поставља историја. Та мисао доноси разрешење дилеме владике Данила и на једном вишем нивоу потврђује првобитну, народну мудрост кола и главара, философски је осмишљава и доводи у склад с космичким поретком.
Композиција Горског вијенца, иако одступа од закона драмског рода, има дубљу, философску заснованост. Основну тему спева, истрагу потурица, Његош није развио у линеаран низ међусобно повезаних догађаја, већ је око ње описао неколико узастопних кругова, унутар којих је та тема увек на нов начин развијена. Горски вијенац почиње као поетска визија, наставља се као политичко-историјска драма, прелази даље у венац епских слика из народног живота, а завршава се призорима заснованим на паралелизму историјских збивања и философских монолога игумана Стефана. У формалном погледу, Горски вијенац је синтеза свих трију основних родова поезије с њиховим различитим врстама и подврстама, песничка енциклопедија у којој су обухваћене све песничке форме и сви видови црногорске стварности и историје. Он спада у оне изузетне поетске творевине у које као да се слегло свеукупно искуство читавих епоха у животу појединих народа и цивилизација, историјско, песничко и философско.
Дела настала после Горског вијенца представљају наставак претходних али и отварање нових могућности у Његошевом песничком стварању, Шћепан Мали, најобимније од три Његошева велика дела, најмање је познато и најмање цењено међу њима. Критика можда исувише наглашава његову блискост Горском вијенцу те није увек у стању да уочи новине које доноси. Написан у драмском облику као и Горски вијенац, Шћепан Мали има више драмског у себи од претходног дела, и то не само због формалне поделе на "дејствија" и "јављенија" него и зато што тој подели одговара развијенија драмска заснованост радње и ликова. Тематски интерес дела помакнут је са спољашњег на унутрашњи план црногорске стварности, с борбе против Турака на унутрашње сукобе у Црној Гори изазване изненадном појавом "цара" у црногорској средини. У њему има мање поезије него у Горском вијенцу, али више конкретне стварности и свакодневног живота, више реализма и критичности у сликању понашања појединаца и колектива. У његовој мисаоности нема толико високе сентенциозности ни универзалних тема, али има у изобиљу практичне животне мудрости. У њему је у слику црногорске хероике унесена комична димензија. Ако је Горски вијенац романтична херојска поема у драмском облику, Шћепан Мали херојска је комедија (И. Секулић је чак у њему видела неку врсту "грађанског позоришног комада"), Његошев заокрет од романтизма к реализму.