Реализам
Реализам у српској књижевности обухвата доста широку, занимљиву и разноврсну панораму књижевних појава у великом временском распону. Први реалистички писци јавили су се 60-тих година 19. столећа, у јеку романтизма. Од 70-тих година до краја века реализам је водећи књижевни правац. У време његовог конституисања извршене су значајне промене у националном животу. Србија стиче пуну политичку независност и заузима водеће место у културном и књижевном животу, а њена престоница Београд постаје оно што је Нови Сад био у 60-тим годинама: главни културни центар. Највећи број реалиста потиче из Србије или је у њој живео и стварао.
Реализам је открио малог човека и његов свет. Књижевност захвата матицу народа, која је уметнички живела готово искључиво у разним формама усмереног стваралаштва. Писци сву пажњу посвећују различитим видовима народног живота, од оних прастарих фолклорних, до оних које је доносило ново време. Они теже да што верније пренесу не само начин живота, обичаје, схватања него и начин говора људи у појединим крајевима. У књижевност улази регионална тематика, а у њен језик продиру провинцијализми, дијалекатска обележја, говорне одлике појединих професија и сталежа. Загледани у старе, патријархалне односе, који су под ударом новог времена почели слабити и нестајати, наши су реалисти с познавањем и разумевањем приказивали сеоски живот и живот малог града, паланке, док су зазирали од града и од модерног, европског начина живота.
У доба реализма мења се и поље утицаја у којем се развија српска књижевност. Немачки утицај, дотада доминантан, уступа место руском. Преводе се и читају највише руски реалисти: Гогољ, Тургењев, Чернишевски, Гончаров, Толстој, Достојевски. Највећи утицај на српске приповедаче извршио је Гогољ. Гогољев народно-сељачки "сказ" постао је основни облик приповедања у књижевности нашег реализма. Уз Гогоља највише је утицао Тургењев, а нешто касније и Толстој и Достојевски. Утицај западног реализма био је знатно мањи, и осетио се највише код писаца из наших западних крајева (Матавуљ).
Романтизам и реализам, два најзначајнија књижевна правца 19. столећа, мада се својим крајностима оштро сукобљавају, у ствари се у делима великог броја својих представника међусобно додирују и прелазе један у други. Као и у неким другим европским књижевностима, и у нас се први реалистички писци јављају пре реализма као правца. Један од првих и најважнијих идеолога романтизма у нас Јаков Игњатовић (1822-1889) јесте уједно и први реалиста у српској књижевности. По времену када је књижевно био најактивнији, он је савременик романтичара и припадник романтичарског покрета, а по својим најбољим делима – изразит реалиста. Његов стил можемо назвати романтичним реализмом.
Рођен је у Сент-Андреји, последњој српској оази на северу, у срцу Мађарске. Учесник у значајним политичким збивањима свог доба, 50-тих и 60-тих година истакнута личност у политичком и културном животу угарских Срба, Игњатовић је хтео да крајњи српски национализам споји с мађарским домољубљем. У два пресудна тренутка превагнуло је ово друго осећање: у револуцији 1848, када се, насупрот већини Срба, залагао за сарадњу с Мађарима, и после аустро-угарске нагодбе, када је, у време жестоких сукоба с Мађарима, његов став остао доследно промађарски. Због тога се разишао с ранијим политичким пријатељима и изишао на глас као мађарон и клерикалац те је од некада омиљена и веома утицајна омладинског првака постао једна од најомраженијих личности међу угарским Србима. Као писац, Јаков Игњатовић се прилично споро развијао: истакао се најпре као уредник "Летописа" (1854-1856) и програмским чланцима о књижевности, да би се тек као зрео човек, готово четрдесетогодишњак, посветио роману и приповеци. Огледао се у историјском и друштвеном роману. Историјски романи су му без стварне вредности (Ђурађ Бранковић, Манзор и Ђемила, Крв за род и др.). Игњатовићев књижевни значај темељи се на његовим реалистичким романима и у мањој мери приповеткама из савременог друштвеног живота угарских Срба. Њима се окренуо тек под крај четврте деценије свог живота. Игњатовићев роман има највише заједничког с авантуристичко-хумористичким романом 18. века, романом пикарске традиције, како се обично назива. Чувени роман Жил Блас А. Р. Лесажа, једно од најснажнијих остварења у овом жанру, био је познат код нас још у 18. столећу, Доситеј га је популарисао у својим списима, а 30-тих година 19. века, у Београду, појавио се и његов српски превод. С пикарском традицијом Игњатовића везује сирови реализам његових романа, оријентација на приказивање ниских, приземних видова живота, авантуристички сижеи, као и ликови протува, варалица, ловаца у мутном, што врве на страницама његових књига. . Најближи је овом типу први роман Ј. Игњатовића, Милан Наранџић (1860), нарочито у свом првом уметнички успелијем делу. Његов истоимени јунак живи веселим, скитачким животом сналажљивог пробисвета који добро познаје људе и њихове слабости те уме искористити сваку повољну прилику која му се пружа и вешто доскочити свим невољама што га сналазе у животу. Други роман о пробисвету, Трпен спасен (1847), иако незавршен, уметнички дограђенији и пунији од претходног, унео је у основну тему поезију свакодневног живота, живописност и занимљивост детаља, хумористички тон у сликању карактера и дочаравању градског амбијента и ђачке боемије.
Поред авантуристичко-хумористичког романа, на формирање Игњатовића као романописца утицао је још један, овом супротан тип романа: сентиментално-романтичарски роман какав је у нашу књижевност увео Б. Атанацковић. Уз ликове пробисвета и варалица, код Игњатовића сусрећемо готово исто тако често личности "песничке нарави", романтичне маштаре и сањалице. Скоро сваки његов роман има два јунака чије историје теку паралелно и међусобно контрастирају. Један је обичан човек практична духа а други фантаста и маштар, један се осећа у стварности као риба у води, а други се у свој средини јавља као туђинац, несхваћен човек, који живи више у свету жеља и снова него у стварности. У ликове тих јунака Игњатовић је уносио снове, идеале и расположења свог романтичарског поколења; у њима се могу препознати обе основне компоненте наше романтике, сентименталност и хероика. Њих Игњатовић приказује у вези с реалним, животним приликама у којима живе његови јунаци: отуда романтика у његовим романима, ако се изузме први од њих, никада не делује апстрактно и клишетирано као код писаца романтичарског правца. Попут неких великих европских реалиста, Игњатовић је приказивао судбину романтичног јунака у неромантичној стварности. Сусрет између романтизма и реализма најсрећније је остварен у Васи Решпекту (1875), роману у којем је, као и у Атанацковићева Два идола, пре, и Шапчаниновом Сањалу, после њега, ухваћен исти историјски моменат чији је значај у формирању националне романтике био пресудан, револуција 1848. и време непосредно пре и после ње. У главном јунаку, Васи Решпекту, дата је романтична побуна против друштва. Игњатовић стално истиче да је његов јунак човек снажна духа, способан за велика дела, али створен за неко дуго, лепше и биље време него што је његово ("Страшан положај за човека који ипак већим духом дише, а за њега нема радње", каже писац о свом јунаку). Отпадник од друштва, преступник и робијаш, Васа Решпект је у бити побуњеник против стварности која спутава његове снаге, руши његове идеале. Он презире савремено друштво и тражи узоре у великим личностима прошлости; одушевљава се народном песмом и српском историјом, сања о општем српском устанку и обнови Душанова царства, а мора се борити у туђој војсци, за туђе интересе, и умрети у тамници.
Остали романи гравитирају више типу социјалног проблемског романа за којим је тежио реализам 19. века. Личности у њима нису дате насупрот друштву, већ су постављене у главне токове друштвених кретања, њима одређене и за њих типичне. Ту спадају сеоски роман Чудан свет (1869), у коме је дата мрачна, песимистичка слика друштвених гибања у војвођанском селу после 1848, Вечити младожења (1878), који је, као и Васа Решпект, тематски везан за Игњатовићев родни град, Сент-Андреју, те два последња, уметнички мање успела романа, Стари и нови мајстори (1883) и Патница (1885). Најдубљи захват у друштвене процесе остварен је у роману Вечити младожења, у коме је кроз историју распада једне богате трговачке породице приказано пропадање српског грађанског друштва у Угарској. Истакнута је супротност између генерација: очеви су снажни и робусни људи који радом и самоодрицањем стичу имање и породични углед, а синови нерадници, слабићи, помодари, декаденти, без воље, животне енергије и смисла за посао, или фантасте и маштари без чула за реално и могуће, који расипају снагу ни на шта. Дајући, додуше само у најкрупнијим потезима, хронику о економској и моралној декаденцији једне породице, Игњатовић је у овом роману начео тему којом ће се касније бавити многи наши писци.
Игњатовић је најзначајнија појава у српском роману 19. века, творац и најважнији представник нашег реалистичког романа. Од свих српских реалиста о је дао најширу, најшароликију и најбогатију социјалну панораму, читаву једну "људску комедију" у малом, и највећу галерију ликова која постоји у српској књижевности. Ни по слици социјалне средине ни по броју и реалистичкој пуноћи и снази ликова с њим не може се мерити ниједан наш прозаиста ни пре ни после њега. Међутим, Игњатовић као романописац има и великих слабости. Оне се испољавају пре свега у уметничкој обради романа, нарочито у композицији, стилу и језику. Као човек био је неуредан, аљкав и лењ, и више је волео кафану него радну собу. Иако неисцрпне романсијерске инвенције он се није лако одлучивао на писање, а кад би се одлучио, радио је на брзину, без истрајности и систематичности. Отуда његови романи носе печат аљкавости, немарности и брзог рада, његов стил је сиров, необрађен, језик пун варваризма, лексичких и синтактичких, излагање исувише сажето, оскудно, убрзано, и што више идемо напред, развој романа све је оскуднији, тако да се на крају сведе на брзо телеграмско ређање догађаја, као да је писац, уморан од рада, журио да што пре заврши роман. Па ипак, на свакој страници коју напише, у сваком потезу његова пера, осећа се снажан писац, проницљив посматрач живота и врстан познавалац људи.
Игњатовић је произишао из традиције грађанске књижевности у Војводини 18. и прве половине 19. века. Његови су претходници Доситеј, Видаковић и, нарочито, Стерија у својим комедијама. Уз ову, постоји још једна предреалистичка традиција српске прозе, она која се надовезује непосредно на народно усмено приповедање, чији су непосредни изданак историјско-мемоарска дела Вука Караџића и Проте Матеје Ненадовића. И неки дуги писци из јужних крајева наставили су у истом правцу. Међу њима, уз Стефана Митрова Љубишу, који је једини у овом стилу остварио значајно књижевно дело, поменућемо још два имена. То су Бокељ Вук Врчевић (1811-1882) и Херцеговац Јоаникије Памучина (1810-1870).
Стефан Митров Љубиша (1824-1878), рођен у Будви, по образовању углавном самоук, са 19 година општински бележник у Будви, рано је ушао у политику и последњих година живота био један од најистакнутијих српских првака у Далмацији, посланик у бечком парламенту и једно време председник Далматинског покрајинског сабора. Умро је у Бечу а сахрањен у Будви. Љубиша је рано почео писати, али се приповедачким радом стао бавити тек у зрелим годинама, од 1868. када му је изишла прва приповетка; отада па до смрти био је један од најистакнутијих и најцењенијих наших приповедача. Објавио је две збирке приповедака: Приповијести црногорске и приморске (1875) и Причања Вука Дојчевића (1877-79), од којих је друга остала недовршена. Љубиша је назван "Његошем у прози"; Његош је у поезији приказивао народну историју, народни живот и обичаје, а то је Љубиша чинио у прози. Код њега се издвајају два наративна типа за које је у насловима својих двеју збирки употребио називе "приповијести" и "причања". "Приповијести" су својеврсна историјска проза рађена не на основу писаних извора, него на основу усменог предања. У њима су приказана два периода из историје Боке и Црне Горе: 15. век, време последњих трзаја наших средњовековних држава у борби за очување независности и 18. столеће, време оживљавања ослободилачке борбе. Само једна "приповијест", Крађа и прекрађа звона, има тему из савременог живота. "Приповијести" су махом дуже приповетке с развијеном фабулом, с више индивидуалних судбина које се прате напоредо и с радњом која се одвија на географски и национално широком простору, у који се укључује и наш и околни страни свет, пре свега Турци и Млечани. У "причањима" је уметнички стилизовао једну особену врсту народне усмене прозе: шаљиву причу с досетком, анегдоту која објашњава настанак појединих народних пословица. Тридесет три краће приче, од стотину колико је планирано, циклизиране су око лика народног шаљивца и приповедача Вука Дојчевића, кога је Љубиша сместио у 15. век на двор црногорског кнеза Ивана Црнојевића.
У Љубишином приповедачком методу стапају се епске легенде и реализам. У његовој најбољој приповеци Кањош Мацедоновић обрађена је најтипичнија епска тема, јуначки мегдан. Њен јунак, слично Марку Краљевићу, побеђује страшног дива Фурлана као заточник млетачког дужда. Међутим, све је у том епском декору дато на реалистички начин: и Кањош Мацедоновић, који није ни витез ни професионални мегданџија, него обичан паштровски трговац, малена раста и неугледна лика али окретан и оштроуман, и надмена, кукавичка и лажљива млетачка господа и прилике и нарави у Паштровићима и Млецима, чак је и див Фурлан сведен на људске размере. Посебну одлику приповетке, као и целог Љубишиног дела, чини хумор. Хумором се одржава равнотежа између легенде и стварности, њиме се легендарно спушта на ниво обичног, свакодневног, а обично се уздиже до легенде. Лепота приповетке јесте у том споју легендарног и свакодневног, епике и стварног живота, националне хероике и хумора. То су уједно одлике најбољих страница Љубишиног дела.
Љубиша је приказао живот и обичаје у затвореним племенским заједницама с прастарим друштвеним облицима, схватањима и моралом. Потекао из краја где се очувао особен народни језик с многим архаичним елементима у лексици и фразеологији, он је настојао да те особине што верније очува у стилу своје прозе. У његовим приповеткама налази се, како је и сам приметио, "неисцрпно богатство народних изражаја и пучког краснорјечја". Формиран у епоси романтизма, Љубиша је све своје приповетке написао у последњој деценији свог живота, у раздобљу које означава прелаз од романтизма к реализму. Његов елементарни, народски реализам развио се независно од реалистичког покрета, на завичајном фолклорном тлу.
Реализам као правац у српској књижевности повезан је с појавом социјалистичког поркета у Србији. Светозар Марковић (1846-1875), школован у Русији а затим у Швајцарској, идејно формиран под утицајем руских социјалдемократа али и западног социјализма и марксизма, био је први идеолог и пропагатор реализма у српској књижевности. На књижевност се непосредно односе само два његова чланка: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Савременој књижевности он приступа с позиција "критичара реалисте", настојећи да оцени не појединачне појаве у њој, него "њен општи правац". Његова је критика двоструко усмерена: на "критичаре естетичаре", с једне, и на тадашњу нашу романтичарску поезију и прозу, с друге стране. И у једној и у другој области он долази до истих закључака: наша књижевност удаљила се од стварности и ту је главни извор свих слабости од којих пати. Естетичка критика проповеда вечне и непромењиве законе лепоте којима је оковала "лепу књижевност" и завела на странпутице и писце и читаоце, док је сама књижевност преправљена сентименталношћу, фантастиком и празнословљем; ни једна ни друга не осврћу се "на живот и потребе човека и његов савремени развитак". Једини излаз из кризе јесте враћање животу и стварности. "Живот народни – то је садржина, реалност поезије", каже Марковић. Истински песници јесу "пробуђени делови народа", "народна свест о себи самом и својим патњама". Књижевност мора служити друштво, она мора "да претреса и подиже савремена питања, да представља истински живот народни са гледишта савремене науке, једном речи да је по мислима и осећањима савремена". Те идеје, произишле непосредно из естетичких схватања руских револуционарних демократа, Чернишевског, Доброљубова и Писарева, деловале су снажно и револуционарно у српској средини. На Марковићеве идеје враћали су се и враћају се сви поборници друштвено ангажоване литературе од његових непосредних настављача који су захтевали "уништење естетике" – чланак под тим насловом написао је Пера Тодоровић (1852-1907), познат нарочито по врсном делу Дневник једног добровољца, и објавио га у социјалистичком листу "Рад" 1875 – преко Скерлића, који је био један од његових најаутентичнијих тумача, до представника социјалне литературе између два рата и после другог светског рата.
С литературом реализма још су непосредније повезане Марковићеве социолошке и политичке расправе, посебно његова знаменита монографија Србија на истоку (1872). У њој су оштро супротстављене две Србије: некадашња сељачкопатријархална земља, с многољудним задругама у којима и међу којима владају идилични људски односи, и нова бирократско-капиталистичка држава с модерним начином производње и новим економским и друштвеним односима, којима је у основи "новчано газдинство и ћифтински морал". Управо такву, двоструку слику Србије видели су и српски реалисти. Марковићевска опозиција старо друштво – ново друштво у тематици, односно идеализација – критика у начину приказивања, налази се у основама целокупне прозе српског реализма. На том дубљем, структурном плану сви наши реалистички приповедачи били су марковићевци, без обзира на то што су неки од њих у својим политичким идејама његове присталице, а други огорчени противници.
Оснивач реалистичке приповетке Милован Глишић (1847-1908) произишао је непосредно из покрета Светозара Марковића. Рођен у селу Градац крај Ваљева, он у књижевни живот улази још као ђак гимназије у Београду а затим, као студент Велике школе, постаје сарадник првих социјалистичких листова у Србији. У једном од њих "Преодници", објавио је прву своју приповетку Ноћ на мосту (1874). Активан учесник у покрету С. Марковића, он је наступио у духу његовог револуционарног програма као оштар критичар тадашњег српског друштва. Књижевни рад је започео сатиричним фељтонима и приповеткама у којима је извргнуо руглу изопачености у савременом животу Србије. Тада настају његове најоштрије сатиричне приповетке: Глава шећера, Рога и Злослутни број (све три су објављене 1875. у "Отаџбини" Владана Ђорђевића, најзначајнијем часопису епохе реализма), у којима су предмет критике сеоске газде, зеленаши и чиновници, односно носиоци власти и капитала у тадашњем српском селу. У каснијем периоду та критичко-сатирична оштрица унеколико слаби. После смрти С. Марковића долази до прогона његових присталица и јењавања његова покрета. Промене су настале и у Глишићеву приватном животу. Он излази из школе и постаје државни чиновник. После преломне 1875. он пише углавном хумористичке приповетке (Распис, Шило за огњило, Свирач, Редак звер, Шетња после смрти, Вујина просидба и др.), у којима се друштвена критика ублажује. У њима су и даље на удару сеоске газде – варалице, али се представници власти најчешће јављају у улози бранитеља слабих и незаштићених. Колико је у овој промени имала удела спољашња принуда говори судбина комедије Подвала. После неколико првих приказивања она је забрањена зато што је писац у њој "опорочавао" представнике званичне власти. Глишић је био принуђен да поправи комедију. Уз хумореске и комедије, Глишић је у овом периоду објавио и највећи део својих фолклорно-фантастичних приповедака (После деведесет година, Награисао, Задушнице, Брата Мата), у којима је под Гогољевим утицајем обрадио народна предања о вампирима и нечистим силама, као и неколико приповедака озбиљне садржине, међу којима је најлепша патријархална идила Прва бразда, химна селу, сеоском човеку и сељачком раду, пуна ведрине и оптимизма, прожета најчистијим и најплеменитијих људским осећањима. После 1885, када је објавио Прву бразду и Подвалу, Глишић је готово престао да се бави оригиналним стварањем, али је наставио плодан преводилачки рад с руског и француског језика. Најзначајнији су му преводи класика руског реализма: Гогоља (Тарас Буљба, Мртве душе), Гончарова (Обломов) и Толстоја Рат и мир).
Обимом невелико, свега тридесетак приповедака и две сеоске комедије, оптерећено уз то уметничким недостацима карактеристичним за сваки почетнички период, Глишићево дело одише елементарном снагом и једноставношћу, што га чине значајним писцем. Критички однос према стварности, савременост тематике, приказивање типова друштвеног живота (сеоски зеленаш, корумпирани чиновник, простодушни сељак – то су његови најчешћи типови) чине га изразитим реалистом. С друге стране, код њега су уочљиве и неке нереалистичке црте карактеристичне за српске реалисте: идеализација старог села, фолклоризам. Развијајући се под двоструким утицајем, политичким С. Марковића и књижевним Н. В. Гогоља, Глишић је своја дела градио на народној основи, богатећи их елементима прихваћеним из усмене прозе. Његове хумористичко-сатиричне приповетке, које су најбројније и најзначајније, као и обе комедије – изграђене су по моделима шаљивих народних прича и анегдота. У њима је дошао до изражаја рустикални, фолклорни дух подсмевања, ругања, подвале, чије су жртве увек непоштени људи, варалице, тлачитељи народа. Они којима је варање занат бивају једном преварени и изиграни, враћа им се мило за драго, "шило за огњило"; они постају предмет јавне поруге и стиже их праведна казна за недела која су починили. О свему томе Глишић приповеда једноставно и природно, служећи се често поступцима усмених приповедача, језиком у коме се осећа живи говор његовог краја.
С Глишићем почиње експанзија сеоске реалистичке приповетке: она је захватила не само нове него и неке од старијих писаца, који су свој рад почели у знаку романтизма. Уз Шапчанина, о коме је већ било речи, међу ове дуге треба споменути Милана Милићевића (1831-1908), заслужног педагога, фолклористу и историчара (Живот Срба сељака, Кнежевина Србија, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба и др.). Крајем 70-тих година он се окреће приповеци и даје више прича из сеоског живота (збирке Зимске вечери, Летње вечери и др.), које су у своје време биле много хваљене због чистоте народног језика и верности у приказивању народних обичаја, а касније су скоро сасвим заборављене.
Највећи уметник међу реалистичким приповедачима јесте Лаза Лазаревић (1851-1891). С девет приповедака, колико је успео да доврши, он спада међу најзначајније прозне ствараоце у српској књижевности. Рођен у трговачкој породици у Шапцу, он је после четири разреда гимназије наставио школовање у Београду, где је, након довршене гимназије, студирао на правном факултету Велике школе, живећи у кући свог зета, књижевника Милорада Шапчанина. Потом је, као државни питомац, студирао медицину у Берлину, где је слушао најчувеније природњаке тог доба (Вирхова, Хелмхолца) и положио докторат медицине (1879). Као великошколац био је присталица С. Марковића, али је приликом расцепа унутар Уједињене омладине српске на традиционалисте либерале и марковићевце стао на страну првих, што му каснија напредна критика (Скерлић, Ђ. Јовановић) никада није могла опростити. Исте године кад је докторирао медицину штампао је у бечком часопису "Српска зора" прву своју приповетку под насловом Звона с цркве у Н. (касније Први пут с оцем на јутрење). У наредних неколико година (до 1882) објавио је још пет приповедака: Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер и Све ће то народ позлатити. Тада настаје дужи прекид у његову приповедачком раду, у коме се он више бавио медицином него литературом. Био је један од најистакнутијих лекара у Србији свог доба, аутор већег броја научних прилога из области медицине. Пред крај живота издао је још две приповетке: Ветар (1889) и Он зна све (1890), а у постхумним хартијама нађена је једна завршена приповетка, Швабица, и велики број незавршених, које говоре о могућностима даљег развоја овог рано умрлог приповедача.
Лазаревић је приповедач друкчијег профила од Глишића. Његовим приповеткама недостаје марковићевска критика бирократског поретка и зеленашког капитала карактеристична за твораца сеоске приповетке, али је зато код њега снажно изражена друга не мање значајна страна Марковићеве идеологије, идеализација старог патријархалног света и његових вредности. У старој породици и широј породичној задрузи он види идеалну, хармоничну људску заједницу, у којој сваки појединац налази сигурност и заштиту. У њој се с лакоћом решавају све тешкоће које произилазе било из грешних склоности људске природе било из појединачних схватања која одударају од неписаних норма колективног морала. Свака заблудела овца има свог пастира који ће је пронаћи, кад се изгуби, и вратити је у стадо. Човек који се одао некој погубној страсти, нпр. коцки, размажена, својеглава жена која ни за шта не мари, неукротив дечак, одбачен од друштва и избачен из школе, не могу и не смеју пропасти, јер чим се нађу на крају своје странпутице, на рубу провалије, увек ће се наћи спасоносна рука која ће их задржати од пада и вратити у крило заједнице, где их чека радост и свеопште праштање. Конзервативна, затворена у себе, та заједница ће се отворити и пред туђином чим овај посведочи своје националне и људске вредности. Колективни морал и породично осећање братства и солидарности са свима – то су вредности које се налазе у темељима патријархалне заједнице. Лазаревић је био свестан да је ново доба уздрмало те темеље, али он није попут Глишића, приказивао социјалне, него моралне и индивидуалне аспекте кризе која је наступала. Носилац новог није код њега зеленаш-крвопија нити поткупљиви чиновник, него интелектуалац. Приповетке о интелектуалцима (Вертер, Ветар и Швабица) надовезују се на патријархалне идиле из сељачког и паланачког живота (Први пут с оцем на јутрење, На бунару, У добри час хајдуци, Он зна све). Мост између једне и дуге скупине чини приповетка Школска икона, прича о идиличној тишини патријархалног села и истовремено о духовним немирима новог доба чији су носиоци школовани људи. Лазаревићев интелектуалац, обично школован у иностранству (попут самог писца), склон сентименталним сањарењима и заљубљивању на први поглед, разапет је између тежња за индивидуалном слободом и строгих захтева патријархалног морала. Сукоби се ту решавају на исти начин као у идилама, враћањем "заблуделог" у крило заједнице, али најчешће са супротним последицама на даљу судбину јунака: жртвовање личне слободе не доноси спокојство и срећу, него пустош и очајање. Глорификација старог морала прелази у дискретну побуну против стега које је он наметао појединцу. Сасвим је особен положај приповетке Све ће то народ позлатити. Радња је помакнута из прошлости у садашњост. Људи су, као и увек код Лазаревића, добри и саосећајни, а ипак је све друкчије. Нестало је старих заједница које су водиле бригу о сваком појединцу. Човек који се унесрећио у рату узалуд тражи место у друштву и бива препуштен улици и пролазном милосрђу света.
Без обзира на то да ли говори о старим или новим временима, о простим људима или интелектуалцима, Лазаревић је на првом месту моралиста. Идеализација старог друштва и критика новог дате су код њега искључиво с етичког становишта. Неретко моралност у његовим приповеткама делује неприкривено, тенденциозно, нарочито у завршецима, који понекад личе на класична наравоученија. Од плитка морализаторства, за које су га оптуживали поједини критичари, спасава га изванредан смисао за откривање унутарњих, психичких стања и преживљавања својих јунака, песничка снага којом дочарава слике амбијента и атмосфере као и велика брижљивост којом је изграђивао композицију и израз својих приповедака. Лазаревић је творац српске психолошке приповетке и један од најбољих стилиста у историји наше прозе.
Под Лазаревићевим утицајем стоји приповедач Илија Вукићевић (1866-1899), који приказује сеоски и паланачки живот као и збивања на граници, написао је и неколико фантастичних приповедака и бајки (Прича о селу Врачима и Сими Ступици и др.), које представљају његов најзначајнији допринос нашој реалистичкој прози.
Трећи класични представник сеоске реалистичке приповетке Јанко Веселиновић (1862-1905) по својим књижевним особинама стоји између Глишића и Лазаревића. Глишић му је био ближи како у књижевним тако и у политичким схватањима: као и он произишао је из народнога усменог приповедања, угледао се на руске писце и био присталица С. Марковића, али њему недостаје оно што је најважнија одлика Глишићеве прозе: друштвена критика, хумор. Слично Лазаревићу и још више од њега, Веселиновић је окренут старом селу, као и он идеализовао је породичне задруге и патријархалне односе, али без оних дубоких моралних потреса и психолошких продора карактеристичних за Лазаревића. Веселиновић је типичан идилични реалиста и уједно један од најизразитијих регионалиста међу нашим приповедачима. У свом обимном делу – објавио је око тридесет књига приповедака, репортажа, романа, драма и записа – он највише приказивао свој родни крај, Мачву. Рођен је у селу (у Црнобарском Салашу), провевши велик део живота (све до пресељења у Београд 1893) по селима Мачве, највише као учитељ, он се био сродио са селом и сељаком. Зато његове сеоске приповетке, нарочито у првој фази, док није напустио село, делују тако свеже и аутентично. У њима је давао исечке из стварности, слике из сеоског живота (под тим насловом изишла је 1886. и 1889. прва и најзначајнија збирка његових приповедака), настојећи не само да буде што вернији збиљи него и да у свој поступак што тачније пренесе тон и стил народног приповедања. Његове приповетке одишу лирском топлином и осећајношћу тако да понекад више личе на песме у прози него на приповетке, што је дошло до изражаја и у давању поетских наслова ојединим збиркама: Пољско цвеће (1890), Од срца срцу (1893), Рајске душе (1893), Зелени вајати (1895). Веселиновићеви јунаци од реда су рајске душе, богати сиротани, људи, како је он рекао у једној приповеци, "који имају срца за цео свет; осећају туђе боли; плачу за туђином; свачија туга у стању је њима сузе измамити; они се не размишљају кад треба коме помоћи, они дају и чине док имају и могу". Сукоби у том свету најчешће су случајни и привремени. Они неретко произилазе из неспоразума и несрећних случајева. Највећи потреси не долазе од друштва него од природе. Веселиновић често говори о епидемијама колере која коси народ и о борби човека да осле епидемије обнови живот (у више приповедака и у роману Сељанка). У једној од најбољих својих кратких приповедака, Грѓд, приказао је како је олуја опустошила једно село и како сељаци болно преживљавају губитак летине. Слабости његових приповедака, недостатак селекције, сировост обраде, нарочито расплинутост нарације и растегљивост дијалога, највише су дошле до израза у познијој фази, када се исписао и стао се понављати.
Иако најизразитији и најплоднији сеоски приповедач, Веселиновић је, за разлику од својих претходника, писао и романе. Поред Сељанке (1893), оставио је још један завршен роман, Хајдук Станко (1896) и четири недовршена: Борци, Јунак наших дана, Сељак и Машићи. Хајдук Станко је историјски роман с темом из првог устанка, али оно што привлачи у њему није толико реалистичко васпостављање прошлости колико романтична повест о невино оклеветаном који се претвара у страшна осветника. Та повест, развијена кроз сложене и изукрштане заплете у напету, динамичну фабулу, учинила је највише те је роман, упркос неповољном пријему критике, доживео велику популарност код читалаца и све до данас остао једна од најчитанијих наших књига. Недовршена дела, нарочито политички роман Борци и "друштвени роман" Јунак наших дана, надилазе дотадашње његове тематске оквире и улазе у проблеме модерног живота. У другом роману приказао је животни пут реакционарног политичара др Владана Ђорђевића, коме је супротставио идеални лик Светозара Марковића (у роману се први зове Сретен Срећковић а други Ранко Драгићевић). Роман је значајан и по панорами београдског живота која је дата у њему. То је био један од првих и најамбициознијих покушаја београдског романа.
Као једног од зачетника београдског романа треба споменути и Драгутина Илића (1858-1926), Војислављева брата, једног од најплоднијих и најразноврснијих писаца свог доба писао је песме, историјске драме у стиху (Вукашин, Јаквинта, Саул и др.), приповетке, критике, историјску и мемоарску прозу, али су му најзначајнији романи: историјски роман из првог устанка Хаџи-Ђера, у којем се осећа утицај Хајдук-Станка и, нарочито, роман из живот старог Београда Хаџи-Диша (1906), који спада у значајна остварења наше реалистичке прозе.
Наша класична реалистичка приповетка географски је обухватила само део Србије. Сва три њена оснивача потичу из Западне Србије, која је и до тада дала највећи број писаца. Њихови непосредни настављачи, Светолик Ранковић и Радоје Домановић, оба родом из централне области, Шумадије, проширили су дотадашње границе реализма, не толико географски колико начином виђења и приказивања стварности. И један и други покушали су неговати сеоску приповетку, али с много мање успеха од својих претходника. Њихов прави домен јест други: Ранковићев у психолошком роману, Домановићев у сатиричној приповеци. Окренути више савремености него прошлости – ономе што је настајало, а не оном што је нестајало – они су пружили мрачну, песимистичку визију стварности, која стоји насупрот ведрини и оптимизму првих реалиста.
Светолик Ранковић (1863-1899) припада психолошкој линији српског реализма, чији је зачетник Л. Лазаревић. Син свештеника, по образовању богослов, провео је четири године у Кијеву, као студент Духовне академије. Књижевно се формирао под утицајем руске литературе. Његова књижевна каријера трајала је кратко, ни пуну деценију, јер га је смрт уграбила у јеку стваралачке снаге. Три романа који чине најзначајнији део Ранковићева опуса настали су у последњим годинама његова живота, у грозничавом отимању од смрти, чиме се могу објаснити неке приметне слабости у њиховој изради. Ранковић ствара роман личности. У средишту сваког од три романа јесте животна судбина, биографија главног јунака: у Горском цару (1897) дата је историја сеоског младића Ђурице, који од ситна лопова постаје хајдук и разбојник, у Сеоској учитељици (1899) приказана је трагична судбина сеоских учитеља Љубице и Гојка, у Порушеним идеалима (1900) – животни пут калуђера Леонтија. Ранковићев јунак има нечег од романтичне отуђености од живота. Он се налази у непрестаном сукобу са светом који га окружује. У живот улази с великим очекивањима и идеалима, а завршава разочаран, без наде, без идеала и вере у живот. Личност се судара са стварношћу и у том судару руше се идеали, страда и пропада човек. Порушени идеали – то је заједничка судбина свих његових јунака. Код Ранковића нема више старе, патријархалне, идиличне Србије. Једино што је од ње остало јесте њена природа, њене прекрасне планине, њени зелени, валовити пејзажи који зраче светлошћу и тиме још више, контрастно, наглашавају трагику човекова положаја. Ранковић је први српски писац који приказује личности у развоју. Ниједан његов јунак није на крају какав је био на почетку, живот не само што руши њихове идеале него такође мења њихов карактер, он их чини друкчијим него што су били и, што је још важније, друкчијим него што су сами хтели и желели. Те сукобе и ломове у човеку Ранковић осветљава изнутра, користећи нека средства модерног психолошког романа (нпр. унутарњи монолог). Најзначајнији реалистички романописац после Игњатовића, Ранковић је творац српског психолошког као што је Игњатовић творац нашег друштвеног романа.
Уз Ранковића, као романописца, треба споменути и Лазара Комарчића (1839-1909), родом из Санџака, који је дао неколико романа популарног, криминалистичког жанра (Драгоцена огрлица, Два аманета, Просиоци), један покушај друштвеног романа (Бездушници) као и модерно конципиран психолошко-метафизички роман Један разорен ум (1893).
Други Шумадинац Радоје Домановић (1873-1908) припада супротној, хумористичко-сатиричној традицији српског реализма, чији је зачетник Глишић. Књижевни рад започео је приповеткама из сеоског живота у којима се, као и код његових претходника, осећа оштра поларизација између идеализације и критичког разобличавања, али без њихове снаге и свежине. Најбољи део његова рада, сатиричне приповетке, настале су у неколико последњих и најцрњих година обреновићевског апсолутизма, између 1898. и 1903. Син сеоског учитеља опозиционара, одгојен у духу народне поезије и Горског вијенца, касније као професор гимназије због политичких уверења прогањан, премештан и отпуштан с посла, Домановић је, уз ватрено слободољубље, носио огорчену мржњу на све видове тираније, која је надахнула његове најбоље политичке сатире. После пада апсолутизма (1903), незадовољан што се у земљи тако мало изменило, разочаран у властиту странку, одајући се све више неуредну боемском животу, он је покушао да и у новим приликама настави рад на политичкој сатири (издавао је политичко-сатирични лист "Страдија"), али без пређашњег успеха. Умро је усамљен, огорчен, сиромашан, у 35. години живота.
Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповетке, у којима све што се збива остаје у границама реално могућег (Позориште у паланци, Гласам за слепца, Не разумем и др.), хумористичко-сатиричне приповетке с елементима гротескне фантастике (Марко Краљевић по други пут међу Србима, Размишљање једног обичног српског вола), али је највећи успех постигао у жанру алегоријско-сатиричне приче, коју и уводи у српску књижевност (Укидање страсти, Данга, Вођа, Мртво море, Страдија и др.). Сатирична визија стварности обично је уоквирена причом о имагинарном путовању. Писац, односно његов заменик у приповеци, наратор, путује по свету, на јави или у сну, и стиже у некакву далеку, непознату земљу, која се разликује од свега што је пре и после тога видео. Све што се у њој догађа друкчије је од нормалног и природног. Људи добијају ордене и признања за ствари због којих се иде у затвор, министри се интересују свачим, само не оним зашто су задужени, посланици, које поставља министар полиције, уче оно што им је задато да кажу у скупштини као ђаци лекције (Страдија). Највећа грађанска врлина јесте ропска понизност пред представницима власти. Грађани се поносе што их јашу кметови и пандури, с радошћу прихватају одредбу власти да се сваком удари жиг на чело како би се разликовали од странаца, чин жигосања претвара се у велику свечаност, манифестацију националних осећања (Данга). Школским васпитањем и посебним мерама власти грађани се одвраћају од сваке опасности, сваког ризика, сваког смелог подухвата. Они живе мирним дремљивим животом, без амбиција и страсти, без врлина и порока, у којем је активна једино мржња према оном ко хоће нешто више да постигне, да се уздигне изнад просека (Укидање страсти, Мртво море). У тим сатирама Домановић готово никад не прикрива своје праве намере. Ироничним примедбама о "милој нам и напаћеној мајци Србији" и другим алузијама, нарочито у уводним деловима приповетке, он нам јасно даје на знање шта се крије иза чудновате земље о којој говори, што доприноси актуелности и убојитости сатиричне жаоке али исто тако понекад нарушава алегоричност приче и смањује универзалност њеног значења. Пун склад између сатире и алегорије те посебног и општег значења постигнут је у Вођи, најбољој Домановићевој сатири, узбудљивој причи о колективној опседнутости вођом. Чврсте унутарње архитектонике, она се и формално разликује од других његових сатира, где имамо мозаичку композицију, ређање више или мање независних тематских целина унутар оквирне приче.
Од реалиста који су дошли у Србију из других крајева најважнији су Симо Матавуљ и Стеван Сремац. И један и други показали су више ширине и разноврсности од осталих реалиста у првом реду због тога што су више него они успели да превладају завичајни регионализам.
Симо Матавуљ (1852-1908), Далматинац, родом из Шибеника, града који је, по његовим речима, имао "много чега сувишног, несувременог", много чега "што годи пјесничкој ћуди", упознао је, често се селећи, разне крајеве: далматинско приморје, родни Шибеник, Задар, где је завршио учитељску школу, унутрашњост Далмације, Загору, најпре у детињству као ђак у манастиру Крупи, а касније као учитељ, Боку Которску, као наставник италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, Црну Гору (од 1881), где је обављао разне дужности (професор гимназије, надзорник школа, васпитач кнежеве деце), и Србију (краће време 1887, а стално од 1889), у којој је живео најпре као професор гимназије а затим, пошто се оженио богатом удовицом, као слободан писац. Сви ти крајеви ушли су у његово књижевно дело. Иако је као приповедач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом немало дело: око стотину приповедака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, две драме, известан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског. У почетној фази његово дело обележено је фолклором. Био је изванредан усмени приповедач, који је умео забављати друштво смешним, понекад пикантним и голицавим причама. Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, "стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима". Овим особинама, што га приближују другим нашим реалистима, придружиле су се друге, које га од њих одвајају: критичност, самодисциплина. Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Није завршио велике школе, али је самостално читањем проширивао своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба. На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан. У његовом раду стално су се бориле две супротне тежње његова уметничког темперамента: спонтани и необуздани приповедачки дух и смисао за меру, склад, економику композиције. Како је сазревао као писац, Матавуљ је све више настојао да дисциплинује своје примарне склоности, смисао за причање и хумор, да их обузда и подреди одређеним уметничким циљевима. Враћао се често већ објављеним радовима, поправљао их и прерађивао. Први његов роман, Ускок, постоји у три верзије (1886, 1892, 1902), а други, Бакоња фра-Брне, у две (188, 1892). Његов уметнички развој иде од спонтаног, фолклорно обојеног и уметнички недовољно организованог приповедања к модерној артистичкој прози, у којој ништа није остављено случају и импровизацији, него је сваки детаљ пажљиво пробран, одмерен и складно уграђен у органско јединство приповетке.
Критика је пренагласила разлике међу регионалним тематским круговима унутар Матавуљевог дела, приморским, црногорским и београдским кругом, нарочито у вредносном погледу. Због тих разлика, ма колико да су оне значајне, не би требало да занемаримо друге које нису ништа мање важне: разлике између Матавуљевих радова из разних периода његова стваралаштва. Црногорске приповетке, настале на почетку његова рада, за време боравка на Цетињу, понекад по наруџби двора, оптерећене су романтиком, етнографизмом, тенденциозношћу и само у ређим случајевима представљају релативно успела остварења (Сеобе, Завођанка, Ново оружје). Од истих мана пати и роман из црногорске историје Ускок, романтична повест о Чеху бунтовнику, бегунцу у Црну Гору, и његовој трагичној љубави према Црногорки, прича у коју је унесена обилна етнографска и историјска грађа. Најпунију реалистичку слику Црне Горе дао је касније у незавршеној аутобиографији Биљешке једног писца, чији је највећи део посвећен ауторову боравку на Цетињу. Приповетке из приморског живота настале су највећим делом после пишчева пресељења у Београд, упоредо с београдским причама. Њима као и роману из далматинског живота Бакоња фра-Брне Матавуљ највише дугује свој глас великог писца и реалисте. Живот далматинског човека, у Приморју и Загорју у којем се сукобљавају ведра животна радост и дубока туга, суровост и нека питома човечност, религија и сујеверје, хумор и поезија, приказао је не само с одличним познавањем него и с дубоким осећањем и симпатијом. Ни овде се није одмах ослободио неких својих ранијих недостатака, етнографизма, пренаглашене дескриптивности, неизграђености композиције, али у њима има у изобиљу онога чега нема у црногорским приповеткама: хумора, атмосфере у сликању средине, снажних, животних ликова. Неколико, махом дужих приповедака из Приморја (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија и др.), заједно с романом Бакоња фра-Брне, најзначајнија су остварења средњег периода Матавуљева рада (крај 80-тих и 90-те године). Замишљен као приповетка, Бакоња фра-Брне у току израде прерастао је у хумористички роман новелистичке композиције и широког реалистичког плана, у ком је око приче о животном путу једног фратра, о његовом "ђаковању и постригу", развијена слика стварности у католичком самостану и сеоског живота око њега; он је обухватио, по речима пишчевим, "цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера". Реализам, снажно осећање животне радости, Матавуљев медитерански смех, који није нигде тако спонтан, разигран и гласан, чине овај роман једним од најбољих дела наше реалистичке прозе. Највеће мајсторство у композицији и изразу Матавуљ је постигао у кратким причама из последњег периода свог рада. То су најпре четири далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашљедство, класичне по својој дубини, једноставности и унутарњем складу, заједно с Бакоњом његова најзначајнија остварења. Њима се приближују остале далматинске приповетке из тог периода као и најбоље међу београдским причама (Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња, Београдска деца и др.), којима је критика тек у последње време поклонила пуну пажњу.
Матавуљ је био најмање оптерећен предрасудама других реалиста. Иако је најрађе и с највише љубави писао о малом човеку, о људима из народа, он им је прилазио без илузија и сентименталности. Није патио ни од носталгије за добрим старим временима. У "старом Розопеку" победу не односи стари него "нови свијет". Од свих својих савременика најближи модерном европском реализму, он је у најбољим тренуцима давао дела слободна од моралистичких, педагошких и критичких тенденција, чији је једини циљ био истина о животу и уметност. Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи уметник речи, "мајстор приповедач", како га је назвао Иво Андрић.
Само три године млађи од Матавуља, Стеван Сремац (1855-1906) улази у књижевност много касније од њега. Прве књижевне покушаје објавио је крајем 80-тих и почетком 90-тих година, али је пуну афирмацију доживео тек с Ивковом славом, која се појавила 1895, у четрдесетој години његова живота, и у наредних десет година, све до смрти, био један од најактивнијих и сигурно најпопуларнији српски писац.
По рођењу Војвођанин (из Сенте), Сремац је највећи део живота провео у Србији (од 12-те године) и постао један од њених најкарактеристичнијих писаца. У познавању србијанске стварности он је показао већу ширину од приповедача који су рођени у Србији. Најдуже је живео у Београду, за школовања у гимназији и Великој школи, где је дипломирао из историје (1878), а затим поново од 1892. до смрти као професор гимназије; у међувремену провео је десетак година у Нишу, који се био тек ослободио од турског ропства. У свом делу приказао је све три средине у којима је живео: војвођанску, нишку и београдско-србијанску; он је, после Матавуља, тематски најразноврснији међу српским реалистима. Формиран под утицајем свог ујака Јована Ђорђевића, књижевника и значајног културног радника, оснивача Народног позоришта у Београду, и конзервативног политичара, Сремац је био изразити традиционалиста, конзервативац и антидемократа у политици, противник С. Марковића и радикала, ватрени присталица монархије и режима краља Милана, те је тиме одударао од већине реалиста. По својим дубљим склоностима, по социјалним симпатијама и антипатијама, он се ипак мало разликује од њих. И он је више волео старо него ново, ближи му је био старовременски, патријархални него модерни, грађански свет. Тај моменат пресудно је утицао не само на његову тематику него и на његов књижевни поступак и стил. Сремац са симпатијом слика све оне појаве, људе и обичаје који носе обележје старинског, патријархалног. Такав живот нашао је у малом свету војвођанског села, који је с много топлог хумора и лиризма описао у свом главном делу, роману Поп Ћира и поп Спира, нашао га је такође у старобалканско-оријенталном амбијенту Ниша из прве деценије после ослобођења, оног Ниша који је обасјао својим ведрим, лирским хумором у делима Ивкова слава, Зона Замфирова, Ибиђ-ага. Насупрот томе, модерна Србија у коју све више продире европски, западњачки начин живота била му је не само далеко него и мрска; њу је приказао оштрим сатиричним пером у делима Вукадин, "Лимунација" на селу, Чесна старина и др. Као писац Београда он са симпатијом гледа само на његову периферију, у којој живе старовременски људи, ситни трговци и занатлије, који нису подлегли новим европским навикама. О њима говори топло, с благим хумором, у низу приповедака: Чича Јордан, Бури и Енглези, Кир Герас и др. Сремчев хумор, који је основно обележје његова дела диференцира се зависно од тога да ли је реч о старом или новом свету. У првом случају у њему преовлађују благи, лирски, поетски тонови. То је добродушан смех, пун симпатија и љубави према човеку и разумевања за његове слабости, а у другом случају он је у знаку оштре, љуте сатире.
Своја књижевна дела Сремац је градио на особен начин. Одличан посматрач, али без дара за измишљање, он је обично полазио од позајмљених сижеа, анегдота, које је после развијао, проширивао, и у њих као у какав оквир уносио најразноврснију грађу коју је стално сакупљао. Отуда у његову делу такво обиље живота и шаренило појава, повезаности међу деловима. Тим путем настајале су не само његове приповетке него и већа дела, која се по обиму могу сврстати у романе, иако их је он сам називао приповеткама: Ивкова слава (1895), Поп Ћира и поп Спира (1898) и Зона Замфирова (1903). Сва три ова дела имају у основи шаљиву анегдоту стопљену с љубавном фабулом, а свој обим дугују највише разним споредностима и дигресијама, које су обично без чвршће повезаности с главном радњом. Значај прва два дела почива пре свега на оном што је у њима споредно, на епизодама и дигресијама. Ивкова слава, најлабавије компонована, с безначајном фабулом у основи, своју вредност дугује највише трима моментима: лику Калче, оријенталног боема који у песми и весељу гуши скривену тугу, самоћу и жудњу за лепотом, колоритном нишком дијалекту, којим говоре јунаци књиге, и хумору, који је као и другде код Сремца лирски интониран, меланхоличан, пун носталгије за минулим временима. Поп Ћира и поп Спира хумористички је роман, који кипти од шаљивих згода и смешних ликова. Око ефемерне приче о свађи попадија и тучи попова због зета, као окоснице, дата је широка панорама војвођанског села. Роман је препун дигресија разних врста, има више поглавља за која писац у шали препоручује читаоцу да их прескочи, јер немају никакве везе с "главним догађајем". Независне епизоде са спореним ликовима, од којих су неки изразитији од главних, слике сеоског амбијента и атмосфере, поетски описи, у којима мртве ствари оживљавају а животиње добијају индивидуалну боју, чине највећу драж и вредност ове књиге, док основна фабула делује помало схематски а ликови главних јунака остају без јаче индивидуалне одређености. Најбољи склад између основне фабуле и дигресија остварен је у Зони Замфировој, у којој је с пуно живописних детаља дочарана једна љубавна историја из старог Ниша. Сремац је у ову књигу унео толико ведрине, младости и лепоте да она и до данас остаје најбољи роман љубави у српској књижевности.
Посебно место у Сремчевом опусу заузимају два дела грађена на сличан начин: роман Вукадин (1896) и овећа приповетка Кир Герас" (1907). У њима тежиште није ни на фабули ни на дигресијама, него на ликовима главних јунака. Вукадин и кир Герас, заједно с Калчом, који је композицијски споредан лик, јесу највећи домети у Сремчевој карактерологији. У њима су дата два репрезентативна типа ондашње Србије: патријархални брђанин, који се спустио из села у град, и Грко-Цинцарин, досељеник из Грчке и Македоније. Сремац је показао много више наклоности према другом него према првом типу. Његов Цинцарин, иако носи све традиционалне мане овог типа (тврдичлук, склоност ка преварама у трговини, неповерљивост, конзервативност), има управо оне врлине које недостају његовом брђанину: истрајност, смисао за дуготрајан, мукотрпан рад, стрпљивост. Кир Герас постепено и упорно напредује у послу, док Вукадин хоће да постигне све одједном, на блеф. Првоме се Сремац добродушно смеје, другога изобличава, карикира.
Најизразитији представник српске хумористичке прозе, заједно с Нушићем највећи мајстор смеха у српској књижевности, Сремац је доживео судбину која је у многоме карактеристична за хумористе: стекао је велику популарност код читалаца и истовремено репутацију неозбиљна писца, коме је само до забаве и разбибриге, код критичара. У овом типичном неспоразуму између критике и писца читаоци су боље осетили свог писца од многих критичара. Сремчево дело не нуди само смех него и поезију живота ("Сремац је у души био лирик", каже Барац) и проницање у озбиљна питања свог времена.
Сремчев вршњак Павле Марковић Адамов (1855-1907), приповедач из Срема, покретач и дугогодишњи уредник часописа Бранково коло, приказивао је сеоски живот у свом завичају наивно и идилично збирке Слике и прилике из српског живота, На селу и прелу).
Марковићев реалистички програм имао је много мање одјека у поезији него у прози: неколико социјалних песама Ђ. Јакшића, социјалистичке песме Марковићевог следбеника, касније војвођанског радикала и националисте Јаше Томића (1856-1922) и мноштво реалистичких песама Владимира М. Јовановића (1859-1898), једног од најплоднијих песника у 80-тим годинама, – а све то, изузев поменутих Јакшићевих песама, без стварне књижевне вредности. Па ипак, то је почетак социјалне поезије у српској књижевности.
Једини прави песник епохе реализма би је Војислав Илић (1862-1894). Он је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар: одлучан раскид с епигонским романтизмом. У неким песмама би је гласник напредних тежњи свог времена, оштар критичар политичких и друштвених изопачености. Па ипак, његова поезија, у целини гледана, супротна је духу тенденциозне, ангажоване литературе за какву се Марковић залагао. Иако га с реалистима повезују нека значајна заједничка обележја, као што су склоност ка дескрипцији и објективности, Илић је својим естетизмом и формализмом отворио пут поезији којој су супротни како брига реалиста за обичну стварност тако и захтеви идеолога за њено укључивање у друштвене и политичке борбе времена, поезији у којој је најважнија брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.
По рођењу Београђанин, син песника Јована Илића, чији је дом био стециште књижевног Београда, окружен браћом, који су такође били активни у литератури (Милутин, Драгутин, Жарко), Војислав је као ретко који српски књижевник свог века одрастао у атмосфери која је била изразито књижевна. Та околност имала је много већег значаја за његово песничко формирање од његова школовања, које је, због болешљивости од које је патио још од детињства, било нередовно и непотпуно. Умногоме је делио судбину других савремених писаца: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео оскудно, због својих уверења бивао прогањан од власти и умро млад. Уз оца песника био је од рана упућен на читање поезије. На њега су највише утицали руски романтичари Жуковски, Пушкин, Љермонтов, нарочито Пушкин. Преко руских и српских превода упознао се с песништвом других народа, посебно с античком поезијом и митологијом, која је имала великог одјека у његовом делу. Обновитељ песничког интересовања према антици, Војислав није знао ниједан од два класична језика, нити било који страни језик, изузев руског. Иако је певао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којим треба додати велик број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху. У његову делу могу се издвојити следећи тематско-стилски кругови: дескриптивне песме, песме на мотиве прошлог и далеког, елегичне и исповедне песме и песме колективне инспирације.
Дескриптивне песме чине најпознатији и најпопуларнији део Илићевог песништва. На њих се обично мисли кад се о Војиславу говори као о реалистичком песнику. У неколико својих песама он је дао изванредне слике сеоских пејзажа, живота на селу, разних годишњих доба и делова дана (Зимско јутро, Зимска идила, Вече, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). У њима је најизразитија она црта која га највише одваја од романтичара и приближава реалистима: објективност. Песник као да се повлачи из песме, његово ја се губи, песнички говор прелази у треће лице, у њему се осећа епска мирноћа и успореност. Емоције нису директно исказане, оне зраче из слика или, тачније, пејзажи су изграђени по моделу одређених емоционалних стања и расположења. Песникова душевна настројеност открива се у избору мотива, у преовладавању познојесенских и зимских пејзажа. Њу још више одају карактеристични илићевски епитети: сив, суморан, таван, увео, скрхан, мрачан и сл.
Насупрот поезији реалистичних пејзажа стоје оне Илићеве песме у којима су обрађене теме из прошлости разних народа. Више него и један други наш песник имао је осећања за чари оног што је удаљено у времену и простору, за развалине које говоре о минулим временима, за древне легенде далеких или ишчезлих народа. "Са старих руина, кад поноћ царује свуди / диже се прошлости дух", каже он у песми Дух прошлости, а у песми Химна векова даје визију прошлих времена као неког тајанственог спровода који се креће "у немом свечаном ходу" док "бескрајни океан шуми суморну и хладну песму / химну векова тавних". Код њега налазимо мотиве и легенде са свих страна света, из свих времена: индијске, арапске, персијске, кавкаске, германске, шпанске, португалске, италијанске, словенске, српске. Посебну скупину чине песме с темама из класичне старине, из грчке и римске историје и митологије (Ниоба, Катонова смрт, Тибуло, Овидије, Коринтска хетера и др.), песме које, упркос мноштву материјалних погрешака и непрецизности, показују истинско осећање за лепоту и величину античког света. Оне су донеле читаву малу обнову класицизма у српској књижевности, с њима се у нашој поезији поново одомаћују класична имена, теме и симболи те класицистички естетски идеали.
Илићеви пејзажи као и његове песме о древним временима подједнако су прожете тихом сетом, меланхолијом. По основном осећању света Илић је превасходно елегичар. То осећање, присутно како у дескриптивним тако и у историјским песмама, добило је најнепосреднији израз у његовој интимној лирици, у елегијама (пет песама носи наслов Елегија уз њих је Елегија на развалама куле Северове, најбоља његова песма тог жанра), у исповедним песмама и песничким посланицама (Исповести, Посланица пријатељу, Госпођици Н и др.). У њима песник смирено и ненаметљиво износи своја горка искуства, меланхолична расположења, слутње смрти. Песниково ја овде поново избија у први план, постаје главни носилац песничке поруке.
Песник фине сете, носталгичних расположења, меланхоличних пејзажа и напуштених древних развалина, Илић није био неосетљив за невоље и тежње народа нити затворен за идеале времена у којем је живео. У низу песама он је настављач борбене, слободарске традиције српске поезије, посебно Змајеве и Јакшићеве. Док је у родољубивој поезији остао углавном у традиционалним тематским оквирима и заблудама (На Вардару, Родољубу, Косовским соколовима, Муратово тулбе и др.), дотле је у најбољим сатиричним песмама (Маскенбал на Руднику, Рудникова исповест, У лов, Грађанска врлина и др.), надахнут "мржњом на тиране", дао снажан уметнички израз слободољубивим, демократским тежњама своје генерације и њеном отпору обреновићевском апсолутизму и стао напоредо с представницима сатире у другим жанровима епохе реализма.
Одлучно раскинувши с романтичарском поезијом, с њеним вербализмом и реториком, с њеном претераном емоционалношћу, с небригом коју су романтичари испољавали према форми, Илић је више од свега радио на усавршавању форме, на богаћењу песничког израза, на обнови српског стиха. Он је артист у поезији, "уметник-песник", како га је назвао Љ. Недић. Највећу пажњу поклањао је грађењу стиха, настојећи да избегне све немарности и аљкавости карактеристичне за стих романтичара. Његови дуги шеснаестерци, најособенија врста његова стиха, теку мирно и споро као нека широка река и тим својим ритмом подударају се с уздржаним, објективним карактером његове поезије. Иако није био нарочито образован песник, он је својим певањем отворио путеве српској поезији према Европи. Кад је млади Дучић отишао у Женеву и Париз, дошао је до открића које га је изненадило – да Илићева поезија није била неки балкански анахронизам, да је она најближа поезији која је донедавно била модерна по свим значајнијим европским центрима, поезији француских парнасоваца, "за које можда није никад ни знао". Као таква она означава почетак нове епохе у историји српског песништва. Слично Мушицком у 20-тим и 30-тим годинама или Бранку у 50-тим и 60-тим Војислав је у 80-тим и 90-тим годинама био главни песнички учитељ, творац нове песничке школе. Војислављев начин певања, војиславизам, како се понекад назива, био је песнички манир, школа, која не само што је дала велик број епигона већ су кроз њу прошли најистакнутији песници с краја 19. и почетка 20. века: Милорад Митровић, Милета Јакшић, Алекса Шантић, Јован Дучић и др.
Илићевим утицајем нарочито су обележена два песника који стоје на прелазу између Војислава и песништва српске модерне, Милорад Митровић (1867-1907) и Милета Јакшић (1869-1935). Код Митровића имамо двострукост оријентације карактеристичну за његовог учитеља: он је, с јене стране, естета који урања у нестварни свет вечне лепоте и љубави, у егзотичне далеке пределе и давна времена (збирка балада и романски Књига љубави, 1899), а с друге политички и сатирични песник, настављач традиције српске слободарске поезије (Пригодне песме, 1903). Његов стих, једноставан, формално дотеран, мелодичан и, отуда, у своје време, врло популаран, не успева скоро никад да се отме баналности и једноликости. Милета Јакшић је мање допадљив, али дубљи и, у најбољим тренуцима самосвојнији песник од Митровића (Песме, 1899, 1922). Живећи повучено у свом банатском завичају, он је певао о сеоском животу и сеоским пејзажима, уносећи у своје песме истовремено веристички смисао за детаљ и пантеистички доживљај природе. У неким песмама испољио је осећање за иреална стања, за снове и слутње, за метафизику протицања времена, а тиме пошао путем започетим већ у извесним Змајевим песмама, који ће довести до Дисовог нирванизма.
Иако заостаје за приповетком (као што је у романтизму заостајала за поезијом), драма у епоси реализма постиже ипак осетан напредак, што се испољило у обилној продукцији сценских текстова и у појави великог броја позоришних писаца, међу њима и једног класика наше литературе. На развој драме највећи утицај имало је постојање два стална позоришта, новосадског и београдског, прво је основано 1862. а друго 1868, којима се касније придружило и градско позориште у Нишу (као стални театар од 1893). На репертоарима сталних позоришта као и путујућих позоришних дружина домаћа драма заузимала је значајно место. Поред историјске драме и комедије, које су се као основне врсте драмског стварања утврдиле у првој половини 19. века, у другој половини века јавио се још један драмски жанр карактеристичан за српску сцену, комад с певањем.
Историјска драма с националном, претежно средњовековном тематиком, најомиљенија код гледалаца, имала је највећи број представника, али мало стварних уметничких достигнућа. После Стеријиних "жалосних позорја", она достиже врхунац у романтичној поетској драми лазе Костића и Ђуре Јакшића, који као драмски писци стварају у сенци неких тада много популарнијих а данас сасвим заборављених драматичара. Међу овима су најважнији: Матија Бан (1818-1903), пореклом Дубровчанин, најплоднији и најизвођенији домаћи писац на нашој сцени, у своје време називан "српским Шекспиром", и полихистор Јован Суботић, који се 60-тих година окреће драми, као и Бан, стиче велику популарност код родољубивих гледалаца, а затим, иако у неким својим драмама (Бодин, Јаквинта) бољи писац од њега, брзо пада у потпун заборав. Историјска драма у епоси реализма развија се на истим националним и књижевним претпоставкама као и раније, она је до краја остала романтичарски обојена с мало или нимало реалистичких елемената, што показују историјске драме Драгутина Илића, најплоднијег постромантичарског представника овог жанра.
Комедија, мање популарна од историјске драме, дала је више добрих остварења и потпуније изражава своје доба од ње. У сенци Нушићеве славе остали су Милован Глишић, с две сеоске комедије, Подвала и Два цванцика, и Милутин Илић (1856-1893), најстарији син Јована Илића, међу чијим се малобројним радовима издваја комедија Наше доба, по теми сродна Нушићевом Народном посланику.
Комад с певањем, прелазни облик између драме и опере, врста српског зингшипла, остао је један од основних жанрова српске сцене све до 20-тих година овог века, а нека од најбољих остварења те врсте нису изгубила популарност до данас. То је особена фолклорна драма пуна народних песама и игара с љубавном фабулом у основи и обавезном свадбом на крају. Приповедач Јанко Веселиновић написао је два таква комада, Ђидо (1892) и Потера (1895), први у сарадњи с хумористом и позоришним писцем Драгомиром Брзаком а други с глумцем Илијом Станојевићем, и постао један од главних представника тог жанра, у који спадају такође: драматизација Ивкове славе, коју је Сремац урадио с Брзаком, Зулумћар Светозара Ћоровића, Дорћолска посла Илије Станојевића, Коштана Боре Станковића и многа дуга дела с краја прошлог и почетка овог века.
Бранислав Нушић (1864-1938), највећи драмски писац кога је дала епоха реализма, својом дугогодишњом књижевном каријером (он је једини од истакнутих писаца свог времена који је дочекао старост) залази и у неколико наредних раздобља тако да га је тешко разврстати. По својим најдубљим књижевним склоностима а нарочито по свом комедиографском раду, он је пер свега писац две епохе реализма, класичног реализма из 80-тих година прошлог века, када је почео писати, и новог, социјално ангажованог реализма 30-тих година овог века када је написао највећи број дела која га чине великим писцем. Рођен у Београду у осиромашеној трговачкој породици грчког порекла, Нушић је детињство провео у Смедереву, ту је завршио основну школу, гимназију је учио у Београду, а права студирао у Грацу и Београду. Прилике у којима је почео стварати нису ишле на руку његовом раду. Припадник опозиционе Радикалне странке, он је врло рано осетио чврсту руку режима. Његова прва комедија Народни посланик, коју је написао у 19-тој години, морала је чекати тринаест година да би била изнесена на сцену, друга комедија, Сумњиво лице, чекала је читавих тридесет пет година, због једне песме у којој је увредио краља доспео је у затвор, а после завора упућен је у конзуларну службу у крајеве под турском влашћу (Битољ, Серез, Солун, Скопље, Приштина), у којима је провео преко десет година. Прилике су га измениле: од опозиционара постао је човек режима, од друштвеног критичара забавни писац, што му, ни једно ни друго, тадашња напредна критика није могла опростити. По изласку из дипломатске службе обављао је разне послове, највише у позоришту: био је драматург и заменик управника Народног позоришта у Београду, шеф одсека за националну пропаганду, врло активан за време анексионе кризе, директор Народног позоришта у Новом Саду, први срески начелник у Битољу, организатор позоришта у Скопљу, после првог светског рата управник позоришта у Сарајеву, библиотекар Народне скупштине итд. Проживео је страхоте српског повлачења преко Албаније, у рату је изгубио сина јединца. Вратио се у земљу скрхан и остарео, изгледао је као бивши човек, готово две деценије, од 1911. до 1929. није дао ништа ново у свом омиљеном жанру, комедији. Победио је ипак његов витализам, ведрина његова духа. У последњој деценији живота вратио се књижевним тежњама и идеалима своје младости: као писац сав се посветио комедији а као човек приближио се напредном покрету, ушао у Народни фронт, јавно иступао против фашизма.
У свом раду на комедији Нушић се надовезује на раније српске комедиографе, Стерију и Трифковића. Везе с њима су многостране и огледају се не само у томе што је он често говорио о њима, одавао им признање (његова приступна академска беседа 1933. била је посвећена Стеријином раду) или у преузимању комедиографских тема од њих (у комедији Београд некад и сад из истоимене Стеријине комедије, у једночинки Светски рат из Трифковићевог Француско-пруског рата и др.) него и на дубљем плану, који открива континуитет развоја српске комедиографије. У својим најбољим комедијама Нушић је сјединио значајност Стеријине комедиографске тематике с виртуозношћу Трифковићеве сценске технике те је, премда није досегао дубину најбољих Стеријиних комедија, створио најпространији, најразноврснији и најживописнији комични свет у нашој књижевности.
Нушић је за себе рекао да је хумориста а не сатиричар, додавши томе као оправдање: "Само не признајем да нисам извргао подсмеху и руглу све појаве нашег домаћег и јавног живота". Наша традиционална критика бивала је често тесногруда према њему. Замерала му је да је падао у ниску, вулгарну, лаку комику, а није показивала разумевање за њене дубље моралне и друштвене тежње, за реализам с којим је његова комика у својим најбољим тренуцима нераскидиво здружена. У свом делу, у мноштву призора и ликова, Нушић је дао друштвену комедију Србије свог времена. Његова слика је аналогна и истовремено супротна оној коју налазимо код реалистичких приповедача. Србија коју он открива није сељачка него грађанска и бирократска Србија од које су сеоски реалисти зазирали. Породица која је и код њега у средишту свих збивања, иако затворена и одбојна према свему што долази споља, окренута је ипак много више садашњости него прошлости, осетљивија за изазове практичног живота него за моралне захтеве традиције. "Дебели зидови" који је одвајају од друштва нису неодољиви, сваки час они попусте налетима споља, који привремено поремете привидни мир и равнотежу што влада унутра. Поремећаји који тада настају чине основу комичне радње, они као ковитлац захватају све личности, доводе их у стање опште залуђености, кад почну говорити и радити саме глупости. Релативно је безазлен случај када у тишину породичног гнезда продру малограђанска оговарања и интриге, када присни односи међу људима постану предмет злобне игре светине (Свет, драма с комичним акцентима Пучина). Велика комична узвитланост Нушићевог света настаје тек онда кад се он нађе под ударом двеју опсесивних сила савременог друштва, власти и новца. У скученом простору у коме се креће тај свет нема места за различите видове живота, планови се непрестано мешају. Највеће мешање и с најкомичнијим последицама јесте између породичне и политичке сфере. У Народном посланику (1883) кандидат владе и кандидат опозиције налазе се под истим кровом, соба до собе, они треба чак да уђу у породичне односе, као таст и зет. Изборна кампања и женидбена кампања теку упоредо и стално се преплићу: елементи једне ускачу у другу и обрнуто, политички жаргон продире у породичну сферу, а породични у политичку. У Сумњивом лицу (1888) је слично. Срески капетан Јеротије дадне се у потребу за сумњивим лицем, о коме се у распису из министарства каже да је опасно за поредак и династију, и хапси апотекарског помоћника Ђоку, за кога се испостави да јест сумњиво лице али не због политике него због љубави и да списи који су нађени код њега нису антидинастички него љубавна писма капетанове кћерке. У Госпођи министарки (1929) политика се умешала у вечну породичну драму, чији су главни протагонисти ташта и зет, а њен расплет доводи до пада владе. Тема новца која се у претходним комедијама јавља као један од мотива жудње за влашћу, у две последње постаје главни предмет: у Ожалошћеној породици, (1934), где је у вртоглавом грабежу око имовине покојника дато мноштво живописних ликова из малограђанске средине, и у Покојнику (1937), комедији која напушта мали свет у коме се Нушић до тада скоро искључиво кретао и уводи нас у високо друштво престонице. У овој комедији Нушић је најдаље отишао у критици друштва и највише се приближио сатири, при чему није изгубио чаробно средство свог стила, хумор.
Нушић је много радио и на озбиљној драми. Настављајући традицију наше романтичарске драме, он је писао трагедије с темама из средњег века (Наход, Кнегиња од Трибала, Томаида). Због своје патриотске садржине у своје време имале су успеха његове једночинке: Данак у крви, Хаџи-Лоја, Кнез Иво од Семберије, од којих се последња одржала и до данас. Нушић је написао и низ драма из савременог грађанског друштва о проблемима кривице и казне, љубави и мржње (Тако је морало бити, Грех за грех, Пучина, Јесења киша и др.), као и неколико драма с фантастичном садржином (Жена без срца, Вечност, Књига друга). Сав тај рад, обилан и разноврстан, показује упорно настојање овог писца, који је био рођени комедиограф, да напише драму с озбиљном или чак трагичном садржином, упорност која није уродила уметнички значајним резултатима.
Не треба запоставити ни Нушићево прозно стварање. Збирка Приповетке једног каплара (1886), прва књига коју је Нушић објавио, инспирисана српско-бугарским ратом, и данас делује свеже и, због свог антиратног става, модерно. Друга збирка Рамазанске вечери (1898), настала за време Нушићевог боравка у Турској, ипак је више плод лектире него непосредног искуства. Много су му боље хумористичке приповетке, којих је написао велики број, тако да уз Сремца и Домановића спада у најзначајније представнике овог жанра (Министарско прасе, Добротвор, Посмртно слово, Кикандонска посла и др.). У хумористичку прозу спадају и његови многобројни фељтони (Листићи, Бен Акиба), шаљиви роман Општинско дете (1902), као и његова чувена Аутобиографија (1924), јединствен пример животописа који је од почетка до краја писан у хумористичком кључу.
Иако настала врло рано, с почецима нове српске књижевности, критика још задуго неће дати имена која би могла стати равноправно уз песнике и прозаисте. После Вукових критика, у првој половини 19. века, доминира критика класицистичке оријентације, која суди о делима на основу вечних закона лепог (Константин Богдановић, Павле Арс, Поповић, Ђорђе Малетић). Њени домети су више у теорији и методологији него у оцени појединачних дела. Званични, школски облик критике у другој половини века је филолошка критика. Та се критика развила из Вукове језичке реформе, у анализи и оцени дела полазила је искључиво од језика, а њен је највећи допринос у проучавању старије, нарочито средњовековне књижевности (Ђура Даничић, Стојан Новаковић и др.). Романтичарска критика, која се развија упоредо с њом, показивала је више осећања за савремену књижевност, за појединачно дело, за личност писца (Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Ђорђе Андрејевић Јолес, Лаза Костић, Коста Руварац).
Први критичар од формата био је Светислав Вуловић (1847-1898), професор књижевности у београдској гимназији а од 1881. у Великој школи. Писао је позоришне приказе (Из позоришта, 1879), књижевне критике, студије о истакнутим песницима романтичарима (Његошу, Сими Милутиновићу, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу), о значајним књижевним појавама (Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности, 1880) и студије о старим српским биографима. Вуковић се залаже за "природну критику", за коју му је био узор немачки критичар Лудвиг Берне. О делима он не суди по правилима него по утиску, у критику уноси своју личност и осећања. Књижевни рад писаца проучавао је у вези с њиховом биографијом.
Даљи корак у развоју српске критике чини Љубомир Недић (1858-1902), професор философије, логике и психологије на Великој школи. У својим критичким огледима (Из новије српске лирике, 1893; Новији српски писци, 1901), у којима је обухватио више истакнутих представника друге половине 19. века (Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић, В. Илић, Љ. Ненадовић, Л. Лазаревић, С. Вуловић и др.), он се ослободио Вуловићева биографизма и импресионизма и створио модерну аналитичку, естетичко-психолошку критику. Његов главни допринос није толико у оцени писаца о којима је писао колико у разради критичке методологије. Одбацујући подједнако естетски релативизам и позитивистички историзам, догматску и импресионистичку критику, Недић се залаже за строго унутарњи приступ, слободан од свих спољашњих, изванестетских примеса. Он прави разлику између естетске и историјске истине, раздваја личност писца од његовог естетског лика у делу. Критика треба да се бави "не човеком него писцем, не оним који је иза књиге, него оним који је у књизи". Иако се у својим критичким огледима формално строго држао тих принципа, он је у својим оценама бивао често крајње субјективна, руководио се мотивима изванестетске природе. У чувеној негативној оцени Змајеве поезије присутан је не само естетски формализам него и загрижљиви политички конзервативизам овог критичара. Уз све то, Недић заузима место зачетника модерне српске критике. Он је почео посао естетског процењивања српског књижевног наслеђа. Уметност писања критике подигао је на већи литерарни и интелектуални ниво. Његови најбољи огледи мала су ремек-дела интелектуалне луцидности и логичне јасности, чија је вредност независна од тачности и правилности судова који су у њима изречени.