Глас 6.
Песма 1.
(Ирмос)
Онога који морским таласом
некада прекри
гониоца тиранина
под земљу покрише
деца спасених;
но, ми као девојке
Господу запевајмо
јер се славно прослави.
(Тропари)
Безосећајни, стари,
незасити аде,
гутајући прими
живот свих;
јер пошто прогуташ
душе праведних које си већ прождро,
уништиће те Господ,
јер се прослави.
Исусе, Боже мој,
опевам Твоја страдања;
јер добровољно си умро
за живот свих
и у покров и смирну
сматрао си достојним да будеш сахрањен;
славим Твој погреб
и опевам Твоје васкрсење.
Песма 3.
(Ирмос)
Тебе, који си на водама
обесио /поставио/ сву земљу,
која није ни за шта везана,
твар, видевши
како висиш на Голготи,
би обузета великим ужасом;
нема светог
осим Тебе, Господе, кличући.
(Тропари)
У јаму, дуготрпељиви Спасе,
положише Те Јудеји,
и у сенку смрти,
међу мртвима слободног,
који си и мандале ада
сломио, Владико,
подигавши умрле.
Свима у неразрешивим
оковима ада свезанима
Господ вапијаше:
ви, који сте у оковима, изађите
ви, који сте у тами, ослобађате се,
Цар наш
који избавља оне у земљи.
Песма 4.
(Ирмос)
Твоје божанско унижење на крсту
унапред видећи Авакум
задививши се вапијаше:
Ти си сасекао моћ
силника, благи,
проповедајући онима у аду
као свесилни.
(Тропари)
Господ који извире живот
сишавши састрадално
у подземни свет
светлост божанства
засијао си смртнима
уништивши адову
мрачну силу.
Свелукави непријатељ,
видећи себе
побеђеног силаском
Твојим у ад, Владико,
вапије: моја моћ
и сва моја власт
би прогутана.
Песма 5.
(Ирмос)
Христе, Твога богојављења,
које је показано према нама састрадално,
Исаија видевши светлост незалазну
уставши од ноћи викаше:
васкрснуће мртви
и устаће они који су у гробовима
и сви који су у земљи
обрадоваће се.
(Тропари)
Гордост душегубитеља
умртвивши крстом, Добротворе,
а сишавши у ад сломио си
његове мандале и васкрсао
праоца као Бог
и својом смрћу дао си вернима
мир и живот
и радост.
Обитавајући с онима који су у аду,
Ти, који си смртнима живот излио
онима у тами рекао си изађите
и онима у оковима ослободите се;
на погибао непријатељима
и ради васкрсења раније умрлих
дошао сам и животу
поново призивајући.
Велика субота је један од најзначајнијих дана литургијске године, зато што се тада празнује Христова победа над адовим црством смрти. Наиме, Христос је, према црквеном учењу, после своје смрти на крсту, и пре васкрсења из гроба, сишао у подземни свет. Тамо је победио адово царство и ослободио оне, који су се налазили под његовом влашћу, односно све мртве, почевши од Адама, а тренутак када Христос извлачи Адама из ада, држећи га за руку, изабран је и за представу Васкрсења у византијској уметности. Тако, дакле, у представи Христовог силаска у ад Адам је символ васцелог човечанства и зато његово васкрсење означава васкрсење свих људи, што представља централно учење хришћанске теологије.
У јеванђелским текстовима, у којима су описани Христова смрт и васкрсење, не каже се изричито да је Христова душа после Његове смрти на крсту сишла у ад, али та идеја је присутна у другим новозаветним списима, као што су Дела апостолска (2, 24-31) и нарочито Прва Петрова посланица (3, 18-20 и 4, 6).
У складу са старозаветним и постапостолским представама ада, као месту у које силазе душе умрлих, било је неминовно да и рани хришћански писци развију учење о силаску Христове душе у ад, тим пре што је реч о библијском учењу. Имајући, дакле, као полазиште наведене новозаветне извештаје и старозаветна пророштва хришћански теолози су даље развијали ово учење руководећи се истовремено и старом медитеранском традицијом, која је често видела своја божанства и хероје како посећују подземни свет, али и апокрифном литературом, као што су Песме Соломонове, које су настале крајем I или почетком II века, у којима се каже:
Ад ме виде
и би уништен,
смрт ме избљува
и многе са мном.
Тако је, дакле, приповест о Христовом силаску у ад, Његова проповед тамо и победа над адом, почела веома рано да се развија.
После Песама Соломонових Христов силазак у ад помиње се и у химни О Пасхи Мелитона Сардског (+ око 170):
Ја сам осуђеног ослободио.
Ја сам мртвог оживео.
Ја сахрањеног подижем.
........................................
Ја, каже, Христос,
ја сам онај који је укинуо смрт
и победио непријатеља
и погазио ада
и свезао силника
и истргнуо човека
на небеске висине.
На овом учењу инсистирају и даље га развијају александријски теолози – Климент (+ око 215) и Ориген (+ 254). Климент Александријски посветио је овој теми цело једно поглавље својих Стромата у коме допушта могућност да је Христос у аду проповедао и паганима, којима је на тај начин дата прилика да се спасу.
Ориген, настављајући учење свог учитеља, упушта се и у христолошку анализу силаска у ад, наглашавајући да је Христова душа сишла у подземни свет „без тела“ и спасла у њему душе, али не све без разлике, него оне које су желеле и најдостојније.
У IV веку ова приповест постала је део црквене поезије, исповедања вере и Литургије.
Догматско учење о Христовом силаску у ад дефинисано је, међутим, тек средином VI века, односно 553. године, 9. каноном Петог васељенског сабора: „Уколико неко каже да Логос Божији, који се оваплотио у живо тело, са разумном и умном душом, није сишао у ад, и опет Он исти узишао на небо, него да је то учинио Ум, кога безбожно зову махом Христос, који је постао /Христос/ познањем монаде, нека је проклет.“
Превод и белешка (без научног апарата) Коста Симић
Преузето из књиге: Коста Симић, Песникиња Касија, Нови Сад 2011.