Ова се песма сматра једном од Григоријевих најуспелијих песама. Он ту на непосредан начин приказује унутрашњи немир и непрекидно колебање ума који тражи одговоре на основна питања егзистенције; то су питања филозофска, у ужем смислу, али се са њима сваки човек у животу суочава. Шта је личност, моје ја, и шта је биће уопште? Откуд и зашто толике патње у животу? Је ли душа материјална или духовна творевина? Да ли све на свету тече у неповрат, или целокупна историја света, од постања, води једном циљу – човековом обожењу? Зашто има толико неслагања у разним учењима о Богу? Зашто је велика несрећа и патња баш мени, као јединки, у део припала? Ниједно од тих питања не добија директан одговор; тренутно олакшање песник налази у својој непоколебљивој вери у Бога, али борба у његовом уму и души наставља се и даље.
Јуче, сатрвен бригама, седео сам у гају
хладовитом, подаље од других, гризући се у себи –
тај сам лек некако пронашао у патњама тешким,
да се насамо разговарам са сопственом душом.
Ветрић је ћарлијао, птичице ћућориле тихо,
обамрлост слатка капала је одозго са грана
на душу измучену веома. Са околних стабала
цврчци, музикални свирачи, сунчеви другари,
цео су гај испунили гласним цврчањем својим.
Близу мене хладна вода кроз гај росни
мирно је текла допирући ми скоро до ногу. Но ја сам
и даље био опседнут болом што ме је држао чврсто,
и нисам обраћао пажњу, јер ум, кад га патње сколе,
просто као да не жели уживању да се преда.
И док се ум у том вртлогу батрга, у мени се
борба води, речи противне једна на другу насрћу:
Ко сам био, ко сам сада, ко ли ћу још бити? Не знам
тачно – не зна ни ко је више мудрости него ја попио!
По магли густој ја тумарам тамо и овамо, не могу
да досегнем оно за чиме жудим, чак ни у сну.
Сви ми, као потукачи, по земљи се вијемо, сви на
којима се надвио модрикасти облак непрозирне плоти.
Паметнији је од мене само онај који је боље успео
да искорени из срца свог брбљиве лажи што заводе човека.
Ја постојим. Па добро, шта с тим? Део мене већ је нестао,
сад сам нешто друго, и опет ћу друго бити – ако будем.
Ништа не траје довека; ја сам матица блатњаве реке
што стално напред гура, ничег постојаног у себи нема.
Шта ти мене потцењујеш?!
Ако вредим више, покажи ми како?
Ето и сад, док ту седиш, пази да ти не измакнем!
Ток речни који си једном прегазио, нећеш други пут
прећи, нити ћеш видети истог човека кога си видео јуче.
Прво сам био у очевом телу, а онда ме прихвати мајка,
припадам обома. Потом у мајци као у гробу лежах,
парче меса неразвијено и безоблично, не-човечно,
срамота невиђена, без имало разума и ума. Двапут
у гробу лежимо, ваистину, ми што смо рођени за пропаст!
Живот кроз који гредем – траћење времена, по мени –
само ми старост и пропаст на плећа товари. А ако ме
тамо горе, као што веле, живот непропадљиви чека –
ти сад види, није ли живот овај смрт прикривена, а тек ће
крај да ти донесе живот, обрнуто од онога што мислиш?!
Нико и ништа сам! зашто ме јадног кроте, као да сам диваљ?!
Е, то ти је једини непроменљив део судбине људске,
то јој је од природе дато, заувек, не застарева никад.
Откако из утробе мајчине склизнух и прву сузу пролих,
колико је и каквих мука требало да претрпим пре но
што добијем приступ, сав уплакан, у истински живот!
Причају о некој земљи без звериња, као што Крит беше,
или опет о некој што не зна за снег и хладноћу;
но кад се о људима ради – нико се још никад похвалио није
да је из живота отишао неукроћен страдањем болним!
Слабост, сиромаштво, рођење, смрт, мржња, опаки људи,
звериње у мору и на суву, болови – све је то живот.
Многе сам муке упознао и непријатности грдне,
а од добра – ниједно у потпуности лишено бола.
Све то потиче отуд што зарадих горки печат срама –
залогај проклет је узрок, и злурадост непријатељ мога!
Што рекосмо досад, то на твој рачун иде, неизлечива плоти,
непријатељу мој љубазни, борбо моја непрестана,
звери љута што ми се умиљаваш, ватро ледена, о, чуда ли!
Чудо ће велико бити, ако ми ти икад пријатељ постанеш!
А ти, душо – и теби ћемо сад казати како ваља и приличи!
Ко си, одакле си, шта представљаш? Ко те постави да мртво
тело вучеш, ко те негвама тешким за живот привеза
и одасвуд те доле на земљу притисну? Како се то помеша
дух са дебљином, како ум са плоти, бестежинско са тежином –
непријатељи љути, једно с другим у рату непрестаном?!
Ако си дошла у живот кад и само тело, плод од исте сетве,
авај мени! Та је спрега неодржива од самог почетка!
Слика сам Божја, а родио сам се из чина срамотна,
црвеним и стидим се блуда – ал' опет, он изроди нешто часно!
Течење ме заче; то престаде – сад сам човек цео;
после опет нећу бити човек но прах пусти, моје су наде за касније.
А ако си с неба дошла, ко си, и откуда? Поучи жељнога.
Ако си дах Божији и наслеђе које му припада, као што мислиш,(1)
ти одбаци опачину и ја ћу ти веровати! Није право да нечиста
будеш, макар и незнатно, ако си већ тако чистога порекла.
Сунце није добило у наслеђе таму, нити је од духа
нечистог потомство блиставо икада потекло.
И како то да те дивљање опакога Велијара(2) толико
потреса, кад си ти са небеским духом измешана?!
Ако и поред толике помоћи ти ипак нагињеш надоле,
еј, јадо, да жестоке ли и опаке неваљалштине твоје!
А ако ми ти ниси од Бога – шта си и каква си? Бојим се,
стрепим да не испадне да се дичим угледом незаслуженим.
Створење Божје, рајска башта, слава, нада, заповест;(3)
дажд што уништи свет,(4) и дажд од сумпора и огња;(5)
и опет закон, писани, за лек и помоћ;(6) после тога
Христос – своје обличје је са нашим помешао
да Бог кроз патњу мојим патњама помоћ пружи,
и да својим очовечењем мене начини богом.(7)
А ја и даље гајим јарост несавладиву – као свиње дивље
сви ми надиремо на гвожђе, у лудости самоубилачкој!
Шта је уопште у животу добро? Да ли светлост Божја?
Завидљива и опака тмина ни ту ми приступа не да.
Ништа боље мени више не предстоји. А невоље
су увек при руци, сваку прилику за себе користе.
О, да их храбро поднесем, макар се и намучио много;
Лежим беспомоћан, страх Божји напола ме савио;
бриге и неспокојство сатиру ме дању и ноћу.
Давитељ клети(8) бацио ме наузнак доле на земљу
и петом ми за врат стао. А ти ми твоје страхоте опричај –
те, мрачни Тартар, те, река огњена, шибе и бичеви,
те, ђаволи мучитељи и џелати душа наших.(9) За рђаве –
то су поуке приче; они цене само што је сад и овде;
порок и прљавштина не обазире се на претње и казну:
Ко зна, можда би и боље било да дела рђавих некажњена
остану, него што се ја сад мучим мукама пакленим!
Шта је мени, шта сам се распричао о патњама људским?!
Бол и туга суђени су баш свакоме из рода нашега.
Земља се пода мном тресе, ветрови се по мору вијају.
Годишња доба једно пред другим узмичу журно.
Ноћ је дан прекинула, зима је небо у сиво завила.
Сунце је сакрило звезде; облак је после замрачио
сунчеву лепоту; месец се затим поново рађа,
и опет небо звездама осуто сјаји се и блиста.
Па и ти, Луцифере ђаволски, некад си припадао реду
анђела, а сад – на срамоту своју с неба си пао!
Тројице света, Царство часно, смилуј се! Ни Ти, ето,
не избеже сасвим оштром језику безумних људи!
Најпре Отац, затим Син велики, па онда опет Дух
Бога великога, стоје на удару језика клепетавог.
Камо ме вучеш, када ћеш ме пустити, бриго злогука?!
Стани! Све је Богу подређено! Пред разумом устукни –
Бог ме није узалуд створио! Песму ову не признајем –
она је потекла из тренутне малодушности моје.
Сада је мрак, а онда ће синути разум и све ћеш схватити,
лице у лице с Богом – или док у огњу гориш!
Кад ми разум драги то предочи, одмах бол престаде.
Касно се вратих кући својој из сеновитога гаја,
час подругујући се мислима својим лудим, час опет
изгарајући у срцу од бриге – ум се и даље борио са собом.
Carm. 1, 2, 14 (Migne 37, 355-365)
***
1 У песми О души (1, 1, 7) Григорије дефинише душу као „дах Божји који се налази умешан у прах, као светло скривено у пећини, божанствен и бесмртан“, „делић од божанства који нема никакву форму“; у тој песми он разматра, и редом одбацује друге савремене идеје о природи душе (душа је ватра, или ваздух, или хармонија телесних елемената; душа се сели из тела у тело), и посебно разматра питање да ли Бог удахњује душу сваком створењу на рођењу, или се душа преноси од родитеља на децу, почевши од Адама, током небројених генерација; мада се не изјашњава дефинитивно, Григорије изгледа нагиње схватању да је свака душа новостворена на рођењу.
2 Белејал (Велијар) је ђаво, сотона: Друга Коринћанима 6, 15.
3 Постање 2.
4 Постање 7, 12.
5 Постање 19, 24.
6 Излазак 24, 12.
7 Да Христово оваплоћење омогућава човеку превазилажење последица греха Адамовог, и обећава му коначно обожење, то јест, придружење и асимилацију Божанствену, учили су, још пре Григорија, Иринеј Лионски (2. век), Климент из Александрије (2-3. век) и Атанасије Велики (4. век); Григорије често говори и обожењу (theosis), и наглашава да је оно постало могуће захваљујући очовечењу Христовом, али да неизоставно подразумева и лично крштење, као и темељно очишћење, телесно и духовно, током целог живота; коначно придружење Божанству, Григорије верује, извршиће се на мистичан начин у будућем свету.
8 Давитељ клети је ђаво, који истовремено симболизује и болест и патње Григоријеве у старости.
9 Алузија на представе доњег света потекле из античких мистерија, посебно орфичких (делимично познатих из Платонових списа – сликовит опис мука које грешни трпе у Тартару: Држава 615-616); такви описи утицали су и на хришћанске популарне визије пакла, у књижевности и у сликарству; насупрот томе, у Новом завету, пакао није детаљно описан већ се само помиње као, на пример пећ огњена, где ће бити плач и шкргут зуба (Матеј 13, 42), или, језеро што гори огњем и сумпором, које је смрт друга (Откривење 21, 8).
Објављено у: Одабране песме Светог Григорија Богослова,
избор, превод, предговор, објашњења Челица Миловановић,
Српска књижевна задруга, Источник, Београд 2012.