Разлике у Цркви постоје од самога почетка. Овдје ћемо истражити период „између Исуса и Павла“.
Темељи за даљи развој хришћанске мисије и теолошког размишљања положени су у периоду од 30. до 35. године првога вијека. Црква у Јерусалиму под вођством Дванаесторице је својом одлучношћу, када су у питању потребе вјерних, и својом отвореношћу за разлике унутар заједнице припремила терен за мисионарски рад у Јелинском свијету.
Наши извори за живот и активности Цркве у Јерусалиму су Дјела Апостолска од 1. до 12. главе, неколико фрагмената из посланица aпостола Павла, као и неки извјештаји у посланицама aпостола Јакова и Јуде. Дјела Апостолска, наш главни извор, била су подвргнута оштрим историјским анализама. Пошто је аутор, aпостол Лука, написао књигу у посљедњој четвртини првога вијека, временски заостатак је навео поједине да поставе питање поузданости саме књиге када је у питању овај период. Они тврде да су Дјела Апостолска написана да би произвела једну идеализовану, уопштену слику раних почетака Хришћанства, која је осликана у кратким прегледима (Дјел. 2.42-47;4. 32-35; 5. 12-16). Али, далеко од давања „идеалне слике“, Лука насупрот томе открива да ученици Христови након Педесетнице нису увијек били „једнодушни“.
Ипак, овај аспект не може бити достојно сагледан уколико се не размотри у контексту „идеалне“ слике о Цркви.
Сабирајући историјске податке, Лука се ослањао на свједочења учесника у тим раним догађајима, а можда је притом имао и неке писане изворе. Будући Павлов сапутник (Кол. 4.14.Филим. 24), био је заједно с њим и Јаковом у Јерусалиму (Дјел. 20-21). Прије него што су доспјели у Јерусалим били су гости у Кесарији код „Филипа Јеванђелиста“ (Дјел. 21.8), једнога од вођа јудеохришћанских Јелиниста. Несумњиво да је Лука од њега примио драгоцјена обавјештења о почецима Хришћанства, иако он није био једини његов извор. У првим поглављима Дјела Апостолских он посебно интересовање посвећује Петру, вјероватно на основу свједочанстава која јасно осликавају Петрову историјску улогу у јерусалимској Цркви. Многи истраживачи закључују да је Лука имао приступ информацијама о Цркви у Антиохији која је, након Јерусалима, била други по реду хришћански центар ( Дјел. 6-12).
Лука није био напросто хроничар ових првих година живота Цркве, већ је вјешто изложио чињенице из перспективе теологије, таласајући и обликујући своје изворе, и притом чврсто утемељавајући интерпретацију на конкретним чињеницама. Међу онима који бране историчност Дјела Апостолских су и специјалисти за римску историју. А.Н. Шервин Вајт изјављује: „Сваки покушај порицања историјске основе Дјела Апостолских данас представља апсурд. Римски историчари их већ дуго узимају здраво за готово“.(1)
I
Плод Христове смрти, васкрсења, вазнесења и силаска Светога Духа била је кинонија, заједница Цркве. На јеврејском, одговарајући термин је јахад, кориштен у Свицима Црнога Мора (Кумранским Рукописима, прим.прев.) да означи „јединство“. Једним умом (homothymadon) чланови заједнице „бијаху постојани у науци апостолској, и у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дјел. 2.42). Свете Тајне Евхаристије и Крштења су највјероватније послужиле као основа за преношење и раст јеванђелског Предања.
У вези са крштењима обраћеника „ у име Христово“ (Дјел. 2.38.), и само Христово Крштење је оживљавано. У вријеме „ломљења хљеба“, рани Хришћани у Јерусалиму изнова су живјели Христово установљење Евхаристије, као и све догађаје који су кулминирали Његовом смрћу на крсту.(2) Иако су јудеохришћани похађали јерусалимски Храм и вршоили обрезање као и остали Јевреји, сабирали су се на „ломљење хљеба“ у својим домовима (Дјел. 2.46), који су представљали хришћанске синагоге или пак кућне (домаће) цркве. Природно, са растом заједнице увећао се и број мјеста за сабирање. Једна од таквих хришћанских синагога била је и „кућа Марије, матере Јована, званога Марко“ (Дјел. 12.12), коме се прописује писање Марковог Јеванђеља. Сабрање Христових ученика на дан Педесетнице је вјероватно било у приватној кући, а у таквом амбијенту догодило се и установљење Евхаристије. Докази из Дјела Апостолских указују да је од самога почетка постојало одвојено хришћанско богослужење у приватним кућама.
Иако Апостол Лука у Дјелима Апостолским понавља да је Хришћанска Заједница у Јерусалиму била „једнодушна“, или истога ума (Дјел. 1.14;2.46;4.24;5.12), ипак су постојали и проблеми.. Неки од чланова угрожавали су живот koinonie. Ананија и његова жена Сапфира покушали су да служе двама господарима, Богу о мамону, и тако задржали нешто од земље слагавши „Духу Светоме“ (Дјел. 5.1), што у овом случају означава живот идеалне заједнице, прожимане и руковођене Духом.(3)
Задржавање имовине само по себи није било оно што је пореметило заједницу. Предавање добара у Хришћанској Заједници био је добровољни чин, а не услов. Варнавин акт продавања поља (Дјел.4.37) открива дух ученика Христових и жељу за „економском кинониом“. Притом тешко да би Варнава био специјално поменут уколико је и сваки други члан заједнице чинио исто што и он.(4) Насупрот томе, у Кумранској Заједници би се након проведене једне године искушеништва имовина новога члана обавезно спајала са имовином заједнице.
Јеванђелист Лука у Дјелима Апостолским не прикрива нити умањује „непријатна комешања“ у животу јерусалимске Цркве. Са растом заједнице је неизбјежно дошло и до суочавања Христових ученика са новом врстом проблема. Морали су да се тиме позабаве, јер су будућа мисија и ширење Хришћанства зависили од тога како ће ови проблеми бити ријешени.
II
Прије Педесетнице је заједница Христовох сљедбеника била поприлично мала. Међу њима, дванаесторица Апостола су од самога почетка били најистакнутији. Уз њих, ту је била и Марија, мајка Исусова, жене које су пратиле Христа у времену Његове јавне службе, и Његова браћа. Заједница је у цјелости бројила „око сто двадесет душа“(Дјела1.14-15.) Након Петрове проповиједи на дан Педесетнице и његовог позива на покајање и крштење „у име Исуса Христа“, ученицима васкрслога Христа било је придодато „око три хиљаде душа“ (Дјел. 2.41). Било да ове бројеве прихватимо као буквално тачне или не, не можемо довести у питање значајан раст првобитне Хришћанске Заједнице на дан Педесетнице. Недуго затим, са овим повећањем броја, у низу су почели да се у заједници искуствују и незадoопољства са приговорима.
Први стих 6. главе Дјела Апостолских говори о подјели као једној од посљедица овога умножавања заједнице - говори наиме о „Јелинистима“ и „Јеврејима“. Постојање ове двије групе карактерише најранију Хришћанску Заједницу у Јерусалиму. Јевреји су били јудеохришћани који су готово искључиво говорили арамејски језик, а Јелинисти су пак били такође Јевреји, али је матерњи језик ових био грчки. Они су били Јевреји из расијања, који су се вратили и настанили у Јерусалиму. Да идентификује њих, Лука се послужио термином Hellenistai. Када је имао Грке на уму, незнабошце, нејевреје који су говорили грчки и живјели у складу са јелинским обичајима, Лука је користио израз Јелини (Дјел. 21.28). Као што контекст 6. главе јасно показује, Јелинисти нису исто што и Јелини. Много касније, у 4. вијеку овај термин Јелинисти поново се јавља, али је тада синономан са термином Јелини, и означава незнабошце који нису Хришћани.(5) У Дјелима Апостолским појам Јелинисти односи се или на јевреје-хришћане или пак на лојалисте Мојсијевог закона (Дјел. 9.29.) који су били препознавани у Јерусалиму као одвојене групе.
Несумњиво је да су међу Јеврејима постојали они који су знали и говорили нешто од грчког језика. Ученици из Галилеје, као нпр. Петар, будући рибари, имали су контакте са становницима Декапоља, који су говорили грчким језиком. Када су неки Грци (Јелини) зажељели да виде Исуса, пришли су Филипу (Јован 12.20). Апостол Павле био је на своме терену по питању оба поменута језика. То што су неки Јевреји били у позицији да могу да пређу ову језичку баријеру није дозвољавало да исти због тога буду називани Јелинистима. Јевреји и Јелинисти у јерусалимској Хришћанској Заједници (koinonia) су окарактерисани као ученици (mathetai) Христови. Ова ријеч појављује се у Јеванђељима и Дјелима Апостолским, док је код Ап. Павла не сусрећемо. Ученик је онај који је до највишег степена посвећен оној личности од које је примио позив. Они су пратили Христа, вјеровали у Њега, и препознали његов глас и учење. А сљедовати Му значи и спремност на жртву. Павле је имао сараднике;а само је Христос могао имати „mathetai“ .
Као што извјештава 6.глава Дјела Апостолских, Јелинисти су подигли вику против Јевреја јер су њихове удовице биле запостављане приликом дијељења помоћи сваки дан, а мисли се вјероватно на помоћ сиромашним и потребитим. Дванаесторица су озбиљно примили овај приговор, и одлучно се позабавили незадовољством које је било пријетња заједништву. Сабрали су тијело вјерних (plethos), и затражили од њих да изаберу „седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости“ (Дјел. 6.3), да служе око столова (diakonein trapezais), које ће они, дакле Дванаесторица, поставити на ову дужност. А када је plethos изабрао седам Јелиниста, Дванаесторица „помоливши се Богу, положише руке на њих“ (Дјел. 6.6).
Улоге Дванаесторице и мноштва (plethos) су јасно дефинисане у овом изабрању Седморице. Неприкосновени вође, Дванаесторица, и заједница вјерних су заједно учествовали у процесу доношења одлуке. Дванаесторица су преузели иницијативу, потврдили и рукоположили седам достојних Јелиниста, које је заједница изабрала између себе. Сагласност вјерних била је неизбјежна.
III
Ко су били ови нови вође, назначени за групу Јелиниста, и шта је била њихова улога у заједници? Сви до једнога имали су грчка имена. Они нису били рођени Грци, незнабошци, него Јевреји, са изузетком једнога, а то је био „Никола, прозелит из Антиохије“ (Дјел. 6.5). Двојица најистакнутијих међу њима били су Стефан и Филип. Разлог који је наведен приликом њиховог избора био је да „служе столовима“. Овај израз може да означи многе дужности везане за економска и финансијска питања. Као додатак бризи за сиромашне и невољне, бива јасно из Дјел. од 6. до 9. главе да су Стефан и Филип били укључени и у проповијед, поучавање и крштавање. Лука нам говори да су они били евангелизатори и проповједници. Стефан „чињаше многе знаке и чудеса у народу“ (Дјел. 6.8) а Филип је проповиједао Јеванђеље у Самарији и на путу из Јерусалима у Газу, гдје је крстио евнуха (Дјел. 8.38). Били су, дакле, ангажовани у служење (diakonia) заједници.
Термин diakonia је кориштен у 6. глави Дјела Апостолских, али никада и термин ђакон (diakonos). Као посебна јерархијска група, израз ђакон је само једном употребљен у посланицама које су непорециво Павлове. Он се Филипљанима обраћа „светима у Христу Исусу... са свештеницима и ђаконима (episkopois kai diakonois). Чак и из овога се тешко може одредити тачна служба ђакона. Сам израз има значење слуге или пратиоца, саслужитеља. Ништа није речено о функцији ђакона у Цркви у Филипима. У Другој Посланици Коринћанима 2.6. Апостол Павле идентификује себе и оне око себе као „слуге (diakonoi) Новога Завјета“, а у истој посланици//www.goarch.org (1.Кор.11.23), нападајући своје противнике, он пише: „Јесу ли слуге Христове (diakonoi Christou)?... ја сам још више.“ Он је дакле, бољи ђакон од њих. У ова два наведена примјера, титула ђакона употребљена је у значењу „службе проповједника или мисионара“.(6) У каснијим списима Новога Завјета, који се приписују Павлу, или пак његовом утицају, као што је рецимо 1. Посл.Тимотеју, не помиње се функција ђакона. Само је назначено да они треба да држе „тајну вјере у чистој савјести“(1.Тим.3.9), што их само по себи не одваја од било које друге службе у Цркви.
Седморица су вјероватно постављени да би били локални вође, администратори у хришћанској јелинистичкој заједници. Дванаесторица су била задужена како за заједницу Јевреја тако и за Јелинисте, и чини се да су из обеју група „рукоположили“ помоћнике као локалне лидере. Улога и дужности Седморице одговарају задацима које су обављали старјешине (presbyteroi, Дјел. 15.4,22). Појава лидера на локалном нивоу осликава јеврејску праксу (5. Мојс. 16.18). Постављање Седморице подсјећа на постављење седамдесет помоћника Мојсијевих у 11. глави Књиге Бројева. Незадовољни маном, Израиљци у пустињи су се бунили тражећи месо. „Зашто учини такво зло слузи својему“, пита Мојсије Господа и наставља, „зашто не нађох милост пред тобом, него метну на мене терет свега народа... јер дођоше мени плачући и говорећи – дај нам меса да једемо“ (4.Мојс.11.11-13). Мојсијево бреме било је олакшано назначењем седамдесет старјешина, на које је Господ ставио „нешто од Духа“, који је био на Мојсију. У Дјелима Апостолским је опет јелинистичко приговарање и гунђање око дијељена хране довело до избора Седморице.
Неки од истраживача, примјећујући ову сличност, постављају питање историчности 6. главе Дјела Апостолских, док други, такође истичиући ову сличност, примјећују да овдје имамо посла са историјским чињенивцама, а не са Лукином маштом. Они претпостављају да је Лука изабрао овај начин коимпозиције да нагласи важност избора Седморице. У том случају имамо на столу не више питање измишљања већ саме интерпретације. Оно што Апостол Лука биљежи по питању избора Седморице је засновано на његовом изворима, а у самом обликовању приче он хоће да са силином пред нас постави значење њиховог изабрања за живот нове Завјетне Заједнице. Лука није био само упознат са Св. Писмом Старога Завјета, већ је имао и лично искуство живота првобитне Хришћанске Цркве. Он даје имена Седморице, који након тога постају посебна група у апостолској Цркви. Када су Павле и његово сапутници дошли у Кесарију, одсјели су „код Филипа јеванђелиста, једнога од седморице“ (Дјел. 21.8). На темељу такозваног „ми“ дијела у Дјелима Апостолским, закључујемо да је Лука боравио са Павлом у Кесарији и у Јерусалиму. Можемо да претпоставимо да је о свим овим стварима, уколико и раније није био упознат са околностима које су довеле до изоара и постављења Седморице, био обавјештен баш од стране Филипа.
IV
Раст киноние у Јерусалиму, прогон Јелиниста и ширење црквене мисије изван зидина града, услиједила је након постављења и делатности Седморице. Број ученика се знатно увећао а „велико мноштво свештеника (hiereon) покораваху се вјери“ (Дјел 6.7). Одакле су ови свештеници дошли? Ништа се не помиње нити открива у Дјелима Апостолским. Ако су дошли из редова званичног свештенства, неко може помислити да је хришћански покрет чак продро и у Храм. Или су можда ови свештеници припадали свештеничком реду Есена. Хришћани су били упознати са Есенима, упознавали су их и посматрали у самом Јерусалиму. Есени нису живјели само у пустињи, него и у многим градовима Јудеје. Према Јосифу, они су живјели у Јерусалиму у заједници веома затвореног типа, где су се највјероватније настанили послије земљотреса 31. год. прије Христа који је пореметио њихово живљење у Кумрану. На основу неких археолошких проналазака, било је расправа о томе да ли су се Есени настанили или не на брду Сион, које је такође постало центар јудеохришћанства. Ова блискост је омогућила контакте и међусобне утицаје између Христових ученика и Есена.(7)
Било да су свештеници, који су, иначе, постали сљедбеници, чланови киноние, дошли из Храма или из редова Есена, они нису имали никакву специјалну „свештеничку“ улогу у Цркви. У Цркви Новога Завета, термин hiereus (јереј) никада се није користио за одређену службу. Писац Посланице Јеврејима повезује овај термин са Христом који је „архијереј (archierea) наше вјере коју исповиједамо“ ( Посл. Јевр. 3.1). Израз „царско свештенство“ који се користи у 1. Петровој Посланици 2.9, не односи се на некога ко има службу у Цркви, него на народ Божји. Термин hiereus (јереј) се користио за одређену службу у Цркви „једино у последњој четвртини другога вијека“, са коначним одвајањем Цркве од Синагоге; појавио се са „растућим доживљавањем Евхаристије као жртве“.(8)
Проповијед и евенгелизација архиђакона Стефана сусрела се са прогоном хришћанских Јелиниста од стране других Јевреја са грчког говорног подручја, који су остали одани Закону. Они су имали расправе са Стефаном и његовим сљедбеницима који су улазили и у њихове синагоге. У Дјел.6.9. помиње се Слободњачка - Либертинска синагога: „Тада устадоше неки из синагоге која се зове Либертинска, Киринска и Александријска и од оних из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном“. Они нису сви могли да буду чланови исте синагоге. Одјељак указује на то да би Јевреји из расијања који би се вратили у Јерусалим одржавали везу са Јеврејима из њихових крајева и градова у јелинском свијету које су напустили. Свака група би тада покушала да организује своју сопствену кућу за богослужење. Неке од ових кућа-синагога су биле више отворене за нове идеје и критику јеврејских институција, а неке мање. Јевреји из Александрије су имали више способности да разумију Хришћане, него они из Мале Азије. Јелинисти из „Киликије и Азије“ су вјероватно били највећи противници и прогинитељи архиђ. Стефана. Ап. Павле, који је рођен у Тарсу у Киликији (Дјел. 22.3), пре визије и свога обраћења је био одан Мојсијевом Закону, као што су били многи други Јелинисти из „Азије“. Важно је напоменути да је касније, 58. године, живот Ап. Павла био у великој опасности када су га „Јевреји из Азије видјели у Храму.“ Они га ухватише тврдећи како је он противник Закона и Храма (Дјел. 21.27 и даље). Иста ова фракција, азијски Јевреји, била је та која је неких 25 година раније напала Стефана. И још једном су све њихове оптужбе биле заокупљене Законом и Храмом.
Ови тужиоци, одани Мојсијевом Закону, изнијели су оптужбе против Стефана зато што је говорио „хулне речи на Мојсија и на Бога“ (Дјел. 6.11). Ове оптужбе нису биле потпуно погрешне, зато што су Јелинисти који су се присајединили Цркви, гледали критички на Закон. Крштење евнуха од стране Филипа осликава њихов однос према Закону. Етиопски евнух није био прозелит, преобраћеник у Јудеизам. Према књизи Закона он није могао да се прикључи сабрању Божијем зато што није могао бити обрезан (5.Мојс.23.1.3.Мојс.21.17-23).Филип, Хришћанин Јелиниста, прелази границу законског одређења. У времену када су Хришћани у Јерусалиму били поријеклом Јевреји који су држали Закон и похађали Храм, Филип је крстио евнуха који по Закону није могао бити Јеврејин (Дјел. 8).
Друга оптужба против Стефана се односи на Храм. „Лажни свједоци“ су га чули гдје говори: „Овај Исус Назарећанин разориће ово мјесто и измијениће обичаје које нам предаде Мојсеј“ (Дјел. 6.14). Ове оптужбе нису биле потпуно измишљене. Стефан је јасно увидио значење и узвишеност Христовог учења, као и Његове смрти и васкрсења (Мк. 14.58, Јн. 2.19). Он је говорио о Храму на такав начин да је изазвао бурну реакцију међу лојалистима. Критички однос према Закону је довео до негативног вредновања Храма. Стефан је описао Храм као „дјело руку људских“ (cheiropoietos), израз који је познат у јелинском свијету онима који су се противили идолопоклонству. Јевреји из расијања су користили исту ријеч да би осудили паганизам. Примјењујући овај израз за Храм, Стефан је поистовијетио то мјесто са идолом. „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дјел. 7.48).(9)
Оптужбе против Стефана су биле веома одређене, и недуго затим десило се и његово мучеништво. Након тог линча, Јелинисти су се расули по Јудеји и Самарији, а у исто вријеме Дванаесторица нису била прогоњена и остали су у Јерусалиму (Дјел. 8.1). Послије Стефанове смрти, Савле/Павле је „пустошио Цркву“ (Дјел. 8.3), затварајући ученике у тамнице и саглашавајући се са смрћу многих (Дјел. 26.10). Прогон Јелиниста довео је до неочекиваног ширења Хришћанства. Ширење Хришћанске Цркве у кратком периоду између Христове смрти и васкрсења (30.г.) до Павловог виђења на путу за Дамаск (око 35.г) је задивљујуће. Хришћанске заједнице биле су васпостављене у Самарији. Црква Антиохије , главног града Истока, морала је бити организована до 35. године, дакле прије Павловог обраћења.(10) Вјероватно је и то да хришћански мисионари прије Павла нису од незнабожаца захтијевали обрезање (Дјел.15.1-5).
Очигледно, у Дамаску су Хришћани постојали и прије прогона Јелиниста из Јерусалима. Павле је отишао у Дамаск да прогони оне који су припадали „Путу“ (hodos, што означава Хришћане у Дјел. 9.2). Ко је основао Цркву у Дамаску? Постоје такође и свједочанства о Хришћанским Заједницама у Галилеји (Дјел. 9.31). Дјела Апостолска су нијема у погледу мисионара који су проповиједали у овим областима. Ипак, на основу ових обавјештења, упркос свим неријешеним питањима, можемо закључити да је и прије прогона Хришћана Јелиниста из Јерусалима постојала веома успјешна мисионарска активност и изван Јерусалима и Јудеје. Да ли би то можда могла бити браћа Господња, које Павле помиње као мисионаре (1.Кор.9.5)? Вредновање свих постојећих извјештаја о њима у документима из првог и другог вијека могло би да баци свјетло на њихов посебан допринос у периоду непосредно послије Христовог васкрсења.
V
Најранија Хришћанска Заједница била је комплексан феномен. Културне и језичке разлике проузроковале су постојање одвојених хришћанских синагога и богослужења. Хришћани су богослужили одвојено од осталих Јевреја од самога почетка, чак и када су им се придруживали у богослужењима Јерусалимскога храма.(11) У кућним сабрањима, Хришћани су се посвећивали ломљењу хљеба и молили су се на два језика , јеврејском/арамејском и грчком.
Неупитни вође Цркве били су Дванаесторица Апостола. На њихову иницијативу јерархијска структура Цркве развијала се органски. Седморица ђакона постали су локални лидери за Јелинисте, као што су старјешине (presbyteroi) били за Јевреје. Вјерници су такође узимали удјела у одлукама које су утицале на живот заједнице.
Црква у Јерусалиму била је спектар различитости. Х.Г.Н. Флуов (H.G.N.Flew) афоризам „Бог је направио спектар, а људи су направили преграде и улазе“, одговарајуће може да се примијени на рану Цркву у Јерусалиму.(12) Ипак, постојало је унутрашље потпорно јединство иза свих ових различитости. Сви они чули су Јеванђеље, Слово Истине, и посветили су себе као свједоке Господње у Јерусалиму и до краја свијета (Дјел.1.8). Њихово свједочанство и искуство васкрсења постало је „мати христолошке мисли и тиме ранохришћанске теологије уопште“.(13) Ови први Хришћани су означили пут којим треба ићи у настојањима да се дотакне свијет незнабожаца. Прије Павловог виђења и крштења (Дјел. 9.18), они су већ разумјели да универзално Јеванђеље Христово није само за Јевреје већ исто тако и за незнабошце.
НАПОМЕНЕ
* Веселин Кесић је умировљени професор Светога Писма Новог Завјета са Академије Светог Владимира у Њујорку. Предавао је и предмете Упоредног Богословља, Српске књижевности и Славистике на Универзитету државе Њујорк, Универзитету „Беркли“ и „Хофстра „ Универзитету. Аутор је више књига , те бројних студија и чланака. Живи у Њујорку, САД. Текст који доносимо преведен је и објављен уз допуштење аутора.
** Naslov originala: Conflict and Diversity in the earliest Christian Community, преузето са званичног интернет сајта Грчке Архиепископије Сјеверне Америка, који се налази на адреси www.goarch.org
1 A.N. Sherwin-White, Roman Society and Roman Law in the New Testament, Oxford: Clarendon Press, 1963, p. 189.
2 Bo Reicke, The Roots of Synoptic Tradition , Philadelphia ,1986.p.66.
3 Код Ап. Павла „Христос“ некада значи заједницу вјерних (1.Кор.6.15;8.12;12.12), јер Црква је присуство Христово и у Цркви је откривена Његова спасоносна љубав
4 The New Jerome Biblical Comentary (NJBC) 44.36.
5 Martin Hengel, Between Jesus and Paul, Philadelphia: Fortress Press, 1983, p. 8.
6 Helmut Koester, History, Culture and Religion of the Hellenistic Age, Philadelphia: Fortress Press, 1982, vol. II, p. 90
7 Видети мој текст: „The historical Jesus, a challenge from Jerusalem“, St. Vladimir's Theological Quarterly, vol. 30, No. 1 1986, ст. 26.
8 Daniel Harrington, Light of All Nations, Welmington, Michael Glazier, 1982, ст. 134.
9 James D.G. Dunn, Unity and diversity in the New Testament, Philadelphia, Westminster Press, 1977.
10 H. Koester, op. cit., pp. 91-92
11 M. Hengel, op. cit., p. 42.
12 Види Craig Hill, Hellenists and Hebrews, Philadelphia: Fortress Press, 1992, p. 196
13 M. Hengel, op. cit., p. 45.
Са енглеског превео јереј Дражен Тупањанин
Објављено у: Видослов 44/2008