ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГА
(са грчког језика превео и примједбама пропратио протопрезвитер Јован Вучковић, Нови Сад, 1894)
КЊИГА I
Глава 1.
Имао сам доста честитих и искрених пријатеља[1],који не само да познаваху законе пријатељства, него их и чуваху потпуно, но између свију био је један, који надмашујући све остале љубављу спрам мене, настојаше, да сви у пријатељству спрам мене толико иза њега заостану, клико и они, који ми у опће и нијесу пријатељи.[2] Он је био између онијех, који су непрестано са мном били, јер се ми занимасмо истом науком и имађасмо исте учитеље.[3] Обојица смо имали и једнаку ревност и марљивост за говоре, које смо морали израђивати, па бијаше у нас и иста склоност, која се рађа из истоврсног занимања.[4] Не само док смо учили, већ и кад смо престали учити и кад смо морали мислити, који пут за живот да изаберемо, и тада се показасмо да смо једних мисли. Па било је и других ствари, које утврдише и очуваше нашу једномишљеност. Ни један се пред другим није могао поносити величином својега родног мјеста,[5] ја нијесам био богат, а он није сиромашно живио; имање наше, и оно је било у сразмјери са једнакошћу наших склоности. Па и наше породице биле су једнако уважене, и све се слагало са нашом једномишљеношћу. А кад је требало посветити се блаженом животу монашком и истинитој философији,[6] тад нам више не бијаху мјере једнаке, његова здјелица лако се диже у висину, а ја сам своју, окован свјетским жељама, вукао доље и оптерећавајући је младићским сновима,[7] на силу сам је задржавао доље. Истина наше пријатељство остаде чврсто, као што је и прије било, али престаде заједничко живовање, јер нијесу више заједно могли живјети они који се нијесу једнаким послом занимали. Кашње, кад сам ја из вртлога живота мало по мало почео изроњавати, прихватио ме он обадвјема рукама, али бадава, више нијесмо могли доћи до оне пређашње једнакости. Па пошто бјеше и старији, а при томе и силнијег духа, претече ме и узви се на високо. Али је био добар, те цијенећи много моје пријатељство, бјеше се одвојио од свијех осталих, те са мном све вријеме провођаше, а ово је он и прије желио, но као што рекох, сметала је томе моја лакомисленост. Не бјеше пак ни могуће, да се онај, који се бавио у судницама и којега узнемириваху забаве у позоришту, састане често са онијем, који се задубио у књиге и никад не излажаше у јавност. Препречаван прије овијем, чим ме предоби за једнаки начин живота, одмах се показа тежња његова, која је одавна у њему била, те ме не пушташе ни за један часак, већ увијек наговарај, да и један и други оставимо своје куће, па да обојица у једној заједничкој кући живимо.[8] Он ме заиста н наговори и ствар бјеше већ готова.
Глава 2.
Али непрекидна мајчина заклињања не дадоше ми, да му у овоме по вољи учиним, или боље, да примим од њега овај дар. Јер кад је она опазила што сам ја намислио, ухвати ме за десницу руку, поведе у своје одаје и сједнувши крај мене, на ону исту постељу на којој ме родила, потекоше јој сузе потоцима и поче говорити ријечи жалосније од суза, јадајући се мени. Синко, рече, мени не би суђено, да за дуго уживам доброту твојега оца, но тако је била воља Божја.[9] Тек што су ме минуле муке док сам те родила, умрије он и остави прерана тебе као сирака, а мене као удовицу, које јаде познају само оне жене, које су их подносиле. Нема ријечи којом би се могле описати незгоде и буре, којима је изложена млада жена, коју, тек што је оставила кућу родитељску, у свему још невјешту напрасно удари љута туга. Она мора да прими на се бриге, које су и за њезине године и за њену женску природу преголеме. Мислим, наиме, да треба исиравити немар слугу, пазити на њихову неваљалштину, бранити се од сплетака својих сродника, стрпљиво подносити обијесно поступање јавних службеннка и осорност при побирању данка. А кад ко умре и остави иза себе пород, ако је кћи, задаје мајци баш не мале бриге, али ипак с њоме нема ни трошка ни страха, напротив, син задаје сваки дан својој мајци велики страх и тешке бриге, да и неспомињем новчани трошак, који мора да издржи ако га хоће васпитати како треба. [10]Но ни све ово није ме могло склонити, да се по други пут удам, ни другога мужа да доведем у кућу оца твојега, већ се уздржах у оној бури и олуји, а не узмакох ни од пакленијех мука удовичких, јер ми је прије свега Бог помогао. затијем не малу утјеху у онијем би једама давало ми је и то, што сам гледала твоје лице, у коме ми се сачувала жива, сасвим вјерна слика покојникова[11]. Ради тога, још кад си дијете био и нијеси ни говорити знао, онда кад се родитељи највећма својој дјеци радују, био си ми од велике утјехе. А не можеш ми заиста ни то рећи, нити ме укорити, да сам, честито живот удовички проводећи, окрњила имање оца твојега ради потреба удовичких, као што знам да се многој сирочади догодило, јер сам не само твоје неоштећено сачувала, него нијесам никада ни штедила да потрошим за оно, што је потребно да стечеш добар глас, а трошила сам само од мојега и од онога, што сам донијела у прћију. Него немој ти помислити, да ти ја сад ово говорећи штогод пребацујем, напротив, за све ово молим те, да ми цигло благодариш тијем, да ме не завијеш у ново црнило, и на ново не разбудиш тугу, која се једва сталожила. Причекај док ја умрем, а и мене ће ваљда брзо нестати. Млађарија се нада, да ће дочекати дубоку старост, ми стари немамо ништа очекивати него смрт. А кад ме сахраниш и са костима твојега оца саставиш, онда се дај на путовања и плови по мору по коме год хоћеш, не ће тад никога бити, ко ће ти бранити. Али док сам ја жива, притрпи се и живи код мене; јер да мене, која нијесам ништа скривила, оставиш у овијем несрећним приликама, лудо би и без главе згријешио пред Богом. Кад би се могао потужити, да те ја товарим бригама и да то нагоним да управљаш мојим пословима, онда би могао презрети и законе природе и васпитање и навику и све друго и онда бјежи од свега, као од невјере и душманина. Али кад ја све чиним, да ти спремим што угодније живлење на путу живога, онда, ако ништа друго, нека те бар ова веза код мене задржи. Па ако би ти можда и рекао, да их је много који те љубе, ипак ти нико не ће дати толико слободе за уживање, јер нема тога, коме је стало до твог напретка, колико мени.
Ово и још више мени је говорила мајка, а ја опет исто приповиједах ономе племенитоме младићу. По њега не само да није дирнуо овај говор, већ још више стаде наваљивати, тражећи од мене исто, што и прије.
Глава 3.
У оваквим приликама, док ме он још непрестано молио, а ја му не попуштао, од једном пуче глас који обојицу збуни. Глас бјеше тај да ћемо обојица бити постављени на част свештенетва.[12] Чим сам то чуо, спопао ме страх и сумња; страх, да ме на силу не ухвате[13] сумља, јер чешће размишљах, од куд дође тијем људима на памет тако што о мени. Испитујући сама себе, пе нађох у себи ничега, што би било достојно те части. Племенити пак онај младић, дошавши к мени па само, кад ми саопћи вијест, као да је ја нијесам прије чуо стаде ме молити, да и овом приликом гледамо да се сложимо у дјелима и мислима као и прије, јер он ће радо ићи за мном. којим год од ова два пута окренем, било да умакнемо, или да се примимо.
Видећи га за примање склона, промислих да ћу нанијети штете заједници цркве, ако се ради моје слабости стадо Христово лиши младића тако доброг и способног да управља народом, с тога му нијесам хтио открити што мислим о овој ствари, и ако прије ни једну од својих намјера нијесам пред њим скривао. Рекавши му, да треба савјетовање о томе послу оставити за друго вријеме (јер за сад није силе), уједно сам га наговарао, да о томе више не мисли и да се не брине за мене, јер ћу као једномишљеник с њиме заједно бити, ако кад год што слично пред нас искрсне. Послије мало времена, кад доће онај, који ће нас рукоположити, ја се сакрих, а он не знајући ништа о томе, би доведен као због њечег другуг и прими на се бреме, у наду, да ћу и ја, по ономе, што сам обећао, свакако за њим поћи, или још боље, у мисли, да он иде за, мном. Чак и њеки, који ту бијаху, видећи га зловољна због тога што су га ту довели, омануше га својим приговорима. да није лијепо да се онај, кога су сви држали за непокорнијег (то су о мени говорили), попуштајући одлуци отаца[14]) покорио, а онај, који је сматран разумнијим и попустљивијим, хоће да буде непокоран и тражи ташту славу у томе, да се противи и непослушан буде. И на ове ријечи он се покорио, дознавши пак да сам ја умакао, дође к мени сасвијем поражен, сједе крај мене и хтједе њешто рећи, али сможден овом неприликом и неспособан да опише насиље што га је претрпио, чим би уста отворио да проговори, жалост би му угушила ријеч прије него ли је изусти. Кад га видјех сузна и веома смућена. а знао сам рашта је такав, од велике радости засмијах се и ухвативши га за десницу руку силом га пољубих и захвалих Богу, што је моја пријевара уродила добријем плодом,[15] онаквим, каквог сам вазда желио. А он, видећи ме веома весела и радосна, па сазнавши, да сам га ја прије преварио, још се више раздражи и помами.
Глава 4.
Пошто се мало умири узбуркана душа његова, рећи ће: кад си мене већ ни за шта држао, па ако и не ћеш да имаш више обзира спрам мене (премда не знам због чега), требао си бити бар пажљивији са својом одлуком.[16] Сад си дао свакоме повода, да те осуђује и ето на сва уста веле, да једино из таште славе нијеси хтио иримити свештенички чин и нема никога. ко ће те од тога укора ослободити. Ја се не смијем ни показати, јер многи на мене нападају и нема дана да ми не приговарају. Гдје год ме опазе у граду исти наши пријатељи, сваки ме вуче на страну и мене највише за овај догађај криви. Јер веле, кад си знао, (пошто он није ништа скривао од тебе) нијеси смио крити, већ си нам требао казати, па бисмо се ми бринули, како ћемо га, ми уловити. А ја се стидим и мука ми је рећи, да нијесам прије знао за твоју намисао, та рекли би, да наше пријатељство није искрено! Па кад би и било, као што збиља и јест такво —по ономе, како си ти сада спрам мене поступио — мени се ипак не би пристојало тајити наше зло пред странцима и онима, који су до сада о нама лијепо мислили. А стид ме рећи истину и казати како стоје ствари међу нама, те ја мислим, да ми не остаје друго него мучати, у црну земљу гледати, уклањати се и избјегавати да се ни с ким не састанем. Па ако бих и избјегао тај први приговор,[17] мораће ме корити ради лажи; јер никад нико не ће вјеровати, да си ти и Василија ставио у број онијех, који немају права да знају твоје послове. Па и не марим за то баш толико, кад је теби то угодно, Али, како ћемо уклонити од себе грдње осталих? Једни те коре да си то учинио из лудости. а други из славољубља. Они који су безобзирнији у нападајима, пребацују нам и једно и друго, на вријеђају још и оне, који су нам учинили част, говорећи да је право што им се догодило, и да су требали и још већих неприлика од нас дочекати, кад су толике и такве људе презрели, а младиће, који су се до малоприје у свјетским бригама ваљали (а само за час обрве намрштили, у црно се обукли и претварају се да су смирени), подигоше на такову част, какву они ни не сањаше да ће добити. Они, који су строги живот проводили од ране младости до дубоке старости, сад су потчињени, а над њима владају дјеца њихова[18] која још ни чула нијесу за законе којих се треба у управи држати. Ово и још више оваково говоре и на нас погледају. Ја не знам што би им одговорио. Дед, молим те, ти ми кажи. Мислим да нијеси лудо и без главе побјегао и такву и од толико људи мржњу на се навукао, већ да си то промишљено и са њеким разлогом урадио, па судим, да ћеш нмати што и за обрану. Реци дакле, ако можемо нанијети пред нападаче какав добар изговор. Не тражим ти одговора, нити за оно што си ме увриједио, нити што си ме преварио и издао, ни у опће за све, што си од прије са мном имао. Ја сам ти, што но се вели, срце у руке предао, а ти си се према мени тако лукаво владао, као да ти се требало чувати од каквога непријатеља Ако си знао да је корисна она намјера,[19] нијеси смио ради себе самога избјегавати корист; ако ли је била штетна, морао си мене. за кога си вазда говорио да га више од другијех цијениш, сачувати од те штете. Међутијем ти си учинио све, да ја до овога дођем; требало ти је и пријеваре и притворпости спрам онога, који је обично с тобом све искрено и зборио и творио. Него ипак, као што рекох, ништа ти не пребацујем, нити те корим ради тога, што си ме оставио усамљена, прекинувши оне састанке, из којих сам често и насладу и необичну корист имао; све ти прашгам, муком и драге воље све подносим, не можда зато што би ти био према мени племенито поступио, већ с тога, што сам се зарекао онога дана кад сам твоје пријатељство заволио, да не ћу ни помислити да тражим од тебе задовољштину, па ме ма како увриједио. Сам лијепо знадеш да није малена штета, коју си ми нанио, кад се сјетиш само онијех ријечи, које су други о нама говорили и онијех, које смо ми међу собом говорили, наиме, да је за нас велика корист, што смо сложни и заштићени међусобним пријатељством. Сви остали још говораху, да ће и многијем другим не мале користи донијети наша слога. Ја пак, што се мене тиче,[20] никад нијесам цијенио, да ће коме год плода принијети, али рекох, да ћемо ми имати не малу добит, јер ћемо бити непобједни за оне, који би нас хтјели преобладати [21] И никад ти нијесам престајао говорити: тешка су времена, непријатељи многобројни, нестало је праве љубави, мјесто ње се уселила куга зависти, између замки води наш пут и ми ходимо поврх закриља градских зидова; онијех који су готови да се радују нашој несрећи, ако нам се кад год случи, има много и од свуда, а нема никога ко ће с нама бгалост подијелити, или их је барем лако избројити. Пази да се кадгод не раздвојимо и не будемо на, подсмијех и још горе што од подсмијеха да нам не буде. Брат на брата наслоњен јесте као тврд град и као замандаљен[22] двор. Не раскидај дакле ту праву свезу, не ломи ту пријеворницу. То и још више такво сам ти говорио непрестано, ма нијесам такво што подозријевао, већ те држах спрам себе потпуно здравим и сувише хтједох и здравога да лијечим, а нијесам знао да болесну, као што се види, љекарију пружам. Па ми јадну ни тако не би вајде, и од те превелике опрезности није било никакве користи. Ти си то све скупа одбацио, нити си ишта к срцу примио; као лађу без терета, пустио си ме на широко море, а нијеси ни помислио на страшне таласе, са којима се ја морам борити. Ако се сад случи да ме когод опадне, да ми се наруга, да ме увриједи или осрамоти (а тога мора бити често пута) коме ћу прибјећи, коме своје јаде казати, ко ће ми помоћи, ко ће моје напаснике одбити и учинити да ме више не напастују, ко ће ме тјешити и оснажити ме, да могу поднијети напасти од другијех ? Нема никог, ако ти станеш подаље од тог страшног разбојишта и не ћеш да чујеш вику за помоћ. Видиш ли сад какво си зло учинио? Кад си већ урадио, видиш ли, како си ми смртни ударац задао? Али на страну то (што је учињено не може се направити неучињеним, нити се може помоћи гдје помоћи нема), шта ћемо онима вани рећи, чиме ћемо се бранити од њиховијех пријекора.
Глава 5.
Не бој се, рекох ја. Спреман сам ти одговорити не само за ово, него и за оно, о чему ти не
тражиш одговора, ја ћу ти дати разлог какав могу, и ако хоћеш, ја ћу са обраном тога и започети свој говор. Ја бих збиља био чудноват и врло неразуман, кад бих се за мишљење страних људи бринуо и чинио све, само да престану са својим тужбама, а најмилијега од свију, који се тако љежно спрам мене понио, да се не ће да тужи због увреде која му је, као што вели, нанесена, те је, не гледајући на оно што се њега тиче, за ме још и забринут, њега кад не бих могао увјерити, да му не чиним неправду, или да спрам њега покажем такав немар, који би био још и већи но што је ревност његова за мене.
Чиме сам ти дакле неправду учинио, кад сам већ нашао за добро одавде запливати у море обране? Можда тијем што сам те преварио и затајио ти своју одлуку? Но то је било ради добра, колико твојега који се преварен, толико и онијех којима сам те на пријевари издао. Ако је пријевара по свему и свачему њешто гадно, и ако није слободно њоме се никада у нужди послужити, тад ме казни како волиш, шта више, ти ме не ћеш хтјети казнити, но ја ћу изрећи над собом исту осуду, као што је изричу суци злочинцима, кад им тужитељи кривњу докажу. Но ако та ствар није увијек штетна, ако она, тек ради намјере онога који се њоме служи, бива зла или добра, онда престани тужити се на пријевару и докажи, да сам је ја удесио у злој намјери; док тога доказа нема, дотле би праведни суци требали не само одустати од пребацивања и оптуживања, већ и похвалити онога који је пријевару извео.[23] Пријевара учињена у право вријеме и са потребним разбором, од толике је користи, да су се многи морали кајати за то, што нијесу варали. И ако хоћеш и осмотрити међу војводама оне, који су од вајкада најславнији, видјећеш да је већина њихових трофеја срећан успјех пријеваре, а и да њих више хвале, него ли оне, који су очитом силом побиједили. Ови већим дијелом свршавају рат са великим потрошком новца и живота, тако да немају веће користи од побједе, јер побједигељ и нобијеђени зло пролази, војска им пропане, ризнице се испразне. При томе њима не даду уживати ни искључиву ратну славу, пошто не мали дио припада и онима који су пали јер духом непобијеђени они су само тијелом подлегли, тако да не би никад престали бити храбри, кад би им могло бити да не падну, као што су жељели, и да их није смрт претекла и крај им учннила. Напротив, ко зна лукавством побиједити, тај не само да упропасти непријатеља, већ га и смијешним учини. У овом случају не однесу обадвије странке славе мудрости, као што у оном однесу славу храбрости, овдје слава припадне само побједитељима, и што је од не мање важности, сачувају они држави непомућену радост о побједи. Мудрост није духу оно што је држави обиље у новцу и животима јер док се ово, кад га ко у рату непрестано троши, истроши и нестане га, мудрост се све више множи, чим се више употребљава.
Па не само у рату, већ и у мирно доба мора се признати потреба пријеваре, и не само у државним пословима него и код куће, мужу спрам жене, жени спрам мужа, оцу спрам сина, пријатељу спрам пријатеља, па и дјеци спрам оца. Ено и Саулова кћи није могла из руку Саулових ишчупати својега мужа, док није оца преварила а њезин брат, кад га је хтио заштитити у опасности, пошто га је његова сестра избавила била, послужио се истим оружјем којим и жена.[24]
А Василије ће рећи : ма ништа од свег тог не може се на ме примијенити, јер ја нити сам непријатељ. нити противник, нити један од онијех. који смишљају штету. Све је баш противно. Препустивши све што се мене тиче твојој вољи, слушао сам, што си ти заповиједао.
Јован : Али, љубазни и добри мој, зато сам ја и сам напријед већ рекао, да је добро њоме (пријеваром) послужити се не само у рату и спрам непријатеља, него и у миру и спрам најмилијих. Да је то корисно, не само за онога који вара, већ и за преваренога, иди коме лијечнику и питај га, како они лијече болесника, на ћеш чути од њих, да им није доста само њихова вјештина него да који пут прибјегну к пријевари, те њезином помоћи повраћају болеснику здравље. Јер кад зловоља болесничка и терет болести одбијају савјете лијечничке, тад се мора натаћи маска пријеваре, да се као на позорници прикрије истина онога, што се догађа. Ако ти је по вољи, ја ћу ти мјесто многих приповједити само једно лукавство, за које сам чуо, да се њиме служе лијечници. Спопадне њеког од једном жестока грозница и огањ је растао. Оно што би огањ могло било ублажити, болесник није хтио да узме. већ је желио, непрестано искао и све, који су к њему долазили молио, да му само даду доста сухога вина и да, му дозволе подмирити ту убитачну жељу. Но тијем би не само грозница поскочила. него би му и капљу спремио ко би му ту жељу испунио. Овдје више није могла вјештина помоћи, јер будући са свијем одбијена није она више имала никаква срества. Тад прискочи пријевара, и као што ћеш чути, показа велику силу Лијечник на име узе земљани лонац, који је тек из пећи извађен био, замочи га добро у вино, извади га празног и напуни водом, нареди да се соба, у којој је болесник лежао застирањем многијех завјеса начини мрачном. да свјетлост не изда пријевару и даде му лонац да испије, као да је најчистије вино у њему. Болесника превари мирис још прије но што је лонац у руке и узео, па није имао ни времена да испита шта су му дали, већ вјерујући мирису и обманут помрчином халапљиво искапи лонац, те тако, подмиривши жељу, утоли огањ и спасе се од сигурне пропасти. Видиш ли корист од пријеваре? А кад би ко хтио набројити све пријеваре лијечничке, не би никад готов био. Увјерити се пак можеш, да се тијем лијеком не служе само они који тијело лијече, већ га употребљавају и они који се баве душевним болестима. Тијем је начином блажени Павао привукао к себи оне миријаде Јевреја,[25] у таквим је околностима обрезао Тимотеја,[26] он, који је Галатима пријетио, да Христос не ће помоћи обрезанима.[27] И за то је он остао под законом, и ако је ради вјере у Христа сматрао штетном законску праведност.[28]
Велика је снага у пријевари, само се не смије чинити у онакој намјери. Шта више, то не би ни требало звати пријеваром, већ разбором, мудрошћу, вјештином, која налази пролаза и кроз непролазна мјеста и погрјешке душа опет поправља. Нити бих ја Финеса назвао убијцом, и ако је једним ударцем два тијела пробо[29], нити Илију ради оне стотине војника и њиховијех заповједника и оног потока крви, што је проли убијајући жречеве[30]. Кад би то дозволили и кад би испитивали дјела људска, не гледећи на намјеру њихову, тада би могао, ако би ко хтио, окривити Аврама ради убијства дјеце,[31] а његовог унука и праунука ради злочинства и пријеваре. Јер онај је таквим начином присвојио право првенаштва,[32] а други благо егинатско у табор израиљски пренио.[33] Али то није тако, нити је тако, даље с тим безумљем. Ми их не само ослобађамо од кривице. већ их и хвалимо ради тога, та и сам их је Бог за то благословио. Варалицом може се с правом назвати само онај, који се пријеваром неправедно служи. Варати се мора често, да се на тај начин до велике користи дође. Ко управо иде, тај је учинио велику штету ономе, којега није хтио да превари.
Напомене
[1] У својој историји (књ. VI. гл. 3) забиљежио је Сократ особита три пријатеља светога Јована Златоустога, и то: Евагрија, Теодора и Максима. Теодор је кашње постао епископом мопевестским. Њему су управљена три писма Златоустога, у којима га одвраћа од намјере да се жени, кад је исти, сит аскетског живота, почео помишљати на женидбу. И са та три писма одвратио га је Златоусти од намјере.
[2] Ево ђачкој омладини лијепа примјера дивне колегијалности. А други, опет красни примјер има ђачка младина у њежном и искреном пријатељству између светога Василија великог и светога Григорија богослова.
[3] Ти су учитељи били философ Андрагатије и ритор Ливаније.
[4] У згодној примједби к овоме мјесту опажа Селтман, како и свагдашње искуство потврђује мисао, која је у основи ових ријечи. Истовјетан начин васпитања, истовјетно занимање и рад на истовјетном пољу зближује срца људска. Ријетко ће се одржати пријатељство из млађих дана, ако су пријатељи пошли у животу разним путевима. А ако се баш и одржи, онда значи, да свезу тога пријатељства одржава њека споредна прилика, љубав спрам нечега што је ван круга главног занимања тијех пријатеља, н. пр. склоност к музици, сликарству, или другој којој вјештини, или виши њеки заједнички интерес, н. пр. питања религијозна, политичка, или друга каква. Осамљено васпитање обично отуђује људе једног од другог. Ко дакле хоће да зближи људе, тај ваља да створи такве прилике, у којима ће они заједнички радити, заједнички се борити, заједнички све подносити. Ето зашто би требало, у интересу сложнијег рада нашега свештенства, нодизати добро уређена богословска сјеменишта. Ако се у другим, и православним и неправославним црквама, опажа развијенији дух јединства у пастира црквених, сигурно није у томе мала заслуга њихових богословских сјеменишта. А гдје се и поред тога покаже међу свештенством дух пакости, злобе и неслоге, ту се брже увиђају зле пошљедице грјешне природе људске и свештеник, који се с браћом заједнички учио и васпитавао, брже се покрене да испита себе, па ако нађе кривицу на својој страни, лакше и брже се рјешава да трпљењем својим, самоодречењем својим и љубављу својом допринесе к испуњењу дивних оних ријечи: се что добро, или что красно, но єже жити братіи вк8пъ.
[5] Код старијих народа био је развијенији отаџбински понос, него што је данас. Но пријатељству ових пријатеља, није с те стране ништа сметало, јер обојица као да су били родом из велике Антиохије.
[6] Златоустому су монаштво и истинита философија идентични појмови. А има то и свога разлога. Климент александријски, у једноме своме епису (Στρώμματα, књ. VII ) говори овако: „код нас се зову Философима они, који љубе ону истину, која је узрок и учитељица свега, наиме, познање Сина Божјег." А живот монашки, који се проводи одијељено од свијета и у заједници са Христом, доводи човјека најлакше к Богу, начелу све мудрости. За то Златоусти и назива тај живот срећним, блаженим. Хвали га он пак особито у 8. и 68. бесједи на Матејево јеванђеље, па у 14. бесједи на прву посланицу Тимотеју. Из ове бесједе — јер до ње није нашим људима лако доћи — навешћу неколико мјеста. „Манастири су заиста домови плача. Тамо су хаљине од костријета и пепео, тамо самоћа, тамо нема ни смијеха, ни силесије животних брига, тамо је пост, тамо се на земљи лежи, тамо се не осјећа задах крви, све је тамо далеко од хуке, буке и метежа свјетског. Они су тиха пристаништа, као свјетиљке намјештене у луци, свијетле они с висине људима, који из далека долазе, привлачећи све к својој тишини и чувајући од бродолома оне, који у њих погледају, те недајући да остану у мраку они, који на њих гледају … Иди к пећинама светих! Тражити склоништа у манастиру светога мужа, исто је што и одлазити са земље на небо. Тамо не ћеш видјети оно што код куће гледаш, чисто је то мјесто по свачему, тамо царује мучање и дубока тишина, тамо нема мојега и твојега. Проведеш ли тамо дан, два, осјетићеш још веће задовољство. Свиће, или још боље, прије свитања запјевао пјетао и гле, тамо нема онога што код куће бива: слуге рчу, врата затворена, све спава као мртво, а гончин мула звецка звонцадма. Тамо нема ништа од свега тога, већ сви, кад их настојник разбуди, одмах побожно устају, на у складном кору подижу руке горе и пјевају свештене имне. Њима не треба много времена, као нама, да растјерају сан и тежину главе олакшају … тамо нико не призивље слуге, свако се сам послужује; не треба много одијела, не мора се усиљавати да разагна сан, већ, чим је прогледао, одмах изгледа као онај који је дотле већ будан, јер живот му је трезвен. Па и срце одмах је тријезно. Руке су им свагда чисте, јер је и сан њихов благопристојан Тамо нећеш чути ни ркања, ни зијевања, не ћеш видјети да се ко у сну раздрљио, ни голога, сви снавају лежећи пристојније но што лежи будан човјек. Све то долази од благог расположења душе. Они су заиста свеци, анђели међу људима. Као што рекох, запјева пјетао и одмах ето настојника, ногом гурне онога који лежи и сви устају, јер тамо није дозвољено спавати голишав. Уставши одмах стају у ред, те врло складно и мелодично поје пророчке имне. Ни гусле, ни свирале, нити икакав музички инструменат не издаје таквога звука, какав се може чути у дубокој тишини и у пустињи. кад запоје ови свети људи … а дотле ми зијевамо, чешкамо се, рчемо или лешкамо ! … Кад се пак почне раздањивати, тада они одахну, и кад ми почнемо свој посао, они се одмарају. Напошљетку, грануо је дан и ми, саставши се с другима, говоримо о дневним пословима, па онда један одлази на јавни трг, јавља се старјешини, боји се казне, други иде у театар, трећи за својим послом. Међутијем пак они свршивши јутрење молитве и појање псалама, дају се на читање светога писма. Има међу њима и таквих који су научили писати књиге. Сваки у својој засебној ћелији непрестано мучи, нико не говори празне разговоре, нико ништа не говори. Затијем свршују они трећи, шести, девети час и вечерњу молитву и подјеливши дан у четири дијела, прослављају Бога на крају свакога дијела појањем псалама и имни. Док све остало обједује, смије се, игра, излишним се јелом претоварује, дотле се они занимају појањем имни, не имајући времена ни за објед, ни за тјелесна задовољства. И остали свијет иде послије обједа за сличним пословима окријепивши се најприје сном, а они су и ноћу будни. Они су заиста синови свјетлости. Остали свијет, пробавивши већи дио дана у сну, постаје тром, а они, остајући до касно у вече без јела и забављајући св имнама, још су тријезна. А кад наступи вече, жури се други свијет у купатила и на забаве, а они, једва једном, сједају за трпезу. Нема ту силне послуге, ни трке по кући, ни буке, не доноси се много чинија од којих се распростиру јаки мириси, већ једни дају само хлеба и соли, други још и уља, а који су слабији добивају зеља и воћа. И просједивши не дуго и завршивши дан појањем имни, сваки иде на починак, на постељу која је удешена, не за разњежавање, већ за успокојење. Не знају они за страх пред властима, ни за надувеност велможа, ни за ропску бојажљивост, ни за женски шум, ни за дјечји плач. Нема тамо ни силесија сандука, ни излишног набављања одијела, ни злата ни сребра, нема код њих страже ии напољу ни унутра, ни благајнице, ни ничег таквог, већ је све пуно молитве, све пуно имни, духовног мириса, а тјелесног нема тамо ничег. Не боје се они од нападаја разбојничког, јер немају ничег што би им се могло однијети, нема новаца, гу је само тијело и душа. А да им то узму, неби им учинили штете већ корист. Они су се ријешили свију свеза. За иста је гласъ радости въ селенiихъ праведныхъ (Псал. 117, 5). Не чује се тамо ни вапај, ни јаук, тај кров не зна за такву грчину, не познаје таквих узвика. Па умире се и код њих, јер по тијелу нијесу ни они бесмртни ; али они смрт не сматрају смрћу. Преминуле прате они са имнама, називајући то спроводом, а не погребом Чим се дозна да је њеко преминуо, одмах пастаје радост и велико задовољство. Нико не смије чак ни рећи, да је тај умро, већ свако вели: он је достигао савршенство. Држи са благодарење, велика слава и весеље. при чему се сваки моли, да би и он имао такав свршетак и на тај начин да изађе из ове борбе, да отпочине од трудова и подвига и Христа угледа. А ако ко буде болестан, тад се не плаче и не стење, већ моли, и често подижу болесника не руке лијечникове, већ вјера. Па ако баш и устреба лијечника, и тада се показује ту велика филисофија и триљење Нема ту жене са расплетеном косом, нема дјеце да оплакују своју биједу која још није настала; душа болесникова слободна је од свега тога и гледа само на једно, на пошљедни издисај, како би отишла омиљена у Бога." (Св. отца нашего Јоанна, архiеп. Констант. Златоустаго: Бесҍдны на перв. посл. св апост. Павла къ Тимоθею. С. Петербургъ 1859. стр 204—211).— Зар дакле Златоусти пема право, кад овакав живот монашки назива правом философијом ?!
[7] Превео сам грчку ријеч (φαντασία ријечју сан јер су младићске мисли у многоме налик на сан. Младић смишља и замишља, али дође старије зрелије доба и замишљаји младићеви распрште се као сан. Снивао је тако и млади Златоусти. Идеали његови, као што ће и сам мало кашње признати, били су тада у судници и на позорници. Но на брзо нестаде тих идеала, и Златоусти постаде велико свјетило у цркви Христовој. Са губитком младићских идеала није штетовао!
[8] Велика је моћ пријатељства. Ко има вјерна пријатеља, сигуран је као у тврдоме граду. Др8гъ вҍрен, кровъ крҍпокъ: ωбрҍтый же его, ωбрҍте сокровищце (Премудр. Исуса сина Сирахова VI. 14); Блази два паче единагω … якω аще надется единъ ω нихъ, воздвигнетъ др8гій причастника своегω: и горе том8 едином8, егда падетъ, и не будетъ втораго воздвигн8ти его. И аще оукрҍпится единъ, два станета нротив8 ему: и вервъ треплетена не скорω расторгнется (Еклесиаста IV, 9. 10. 12).
[9] Примјер овај правог хришћанског поднашања Богом досуђене невоље не уступа оном свијетлом примјеру у старом завјету. Господь даде, Господь ωятъ, якω Господеви изволися, такω бысть: б8ди имя Господне благословено во вҍки, тако се на своју невољу одзива праведни Јов. (I, 21). А „тако је била воља Божја" одзива се ова жена удовица у тузи својој.
[10] Заиста је врло тешка судбина удовица, сињих кукавица, па им и треба указивати велико саучешће. Всякія вдовы и сироты не ωзлобите. Аще же злобою ωзлобите я, и возстенавше возопіютъ ко мнҍ, слихомъ оуслыши гласъ ихъ, и разгнҍваюся яростію и побію вы мечемъ, и б8д8тъ жены ваш вдовы, и чада вашя сирогы (II Мојс. XXII, 22—24). Не презритъ (Господь) молитвы сирагω, ни вдовицы, егда изліетъ прошеніе. Не слезы ли вдовичи по ланитома тек8тъ., и воплъ ея на наведшего я, Господь не замедлитъ, ниже иматъ долгогерпҍти ω них, дондеже сокр8шитъ чресла немилостивыхъ (Прем. Исуса сина Сирах. XXXV, 14. 15. 19). Слично говори пророк Исаија (X, 1. 2), а страшном ријечи пријети и Спасителљ онима који чине зло удовицама (Мат. ХХШ, 14)
[11] Сам Златоусти приповиједа у једној својој бесједи („младој удовици“), да је његов учитељ Ливаније питао неке другове његове, чији је он син. Ови су му казали, да је он син једне удовице. Ливаније је тада питао, да ли му је мати стара и откад је удовица. Чувши на то да јој има 40 година и да је у 20. својој години обудовила, зачудио се Ливаније и рекао; гле, каквих жена има у хришћана! — И о другој једној удовици хришћанци — Олимпијади — приповиједа се, да је по смрти мужевљевој одлучила била ступити у ђаконисе. Познаници су је питали, зашто не ступи у други брак, а она им одговори: да је мој владика (Бог) хтио да живим с мужем, не би ми првог одузео!
[12] То је могло бити прије 375. године, јер тада се већ Златоусти склонио у самоћу, у којој је провео шест година. А пошто је он до 371.године ишао к својим учитељима у школу, то би се могло дакле претпоставити, да је између 372. и 374. године требао ступити у чин свештенички. Њему је тада моло бити 26—27 година, није дакле још имао прописане године, пошто 11. правило неокасаријског сабора (око 315. године) захтијева, да онај који ће постати презвитером мора, имати најмање 30 година. Судећи по овом случају, могло би ге закључити, да се већ у доба Златоустога, у неким ванредним приликама, одступало од прописа канонског. Но могло би бити да је Златоусти у то доба одређен био за нижу њеку службу црквену, послије које би, кад дође до прописаних година, добио виши степен.
[13] У старијој историји црквеној има примјера, да су поједине општине управо присилиле њеке људе да се приме епископства. Најпознатији су случајеви те врсте случај са Августином и Амвросијем.
[14] Овдје иисли свакако на епископе.
[15] Како Златоусти баш мисли о пријевари, чућемо мало ниже, у 5 глави.
[16] Вриједно је уочити дивни овај начин, којим увријеђени и ожалошћени, можемо слободно рећи, и преварени пријатељ са пријатељем својим говори. Колико ли би нам боље било, кад би се сви на овај начин угледали!
[17] Хоће да рече: све кад би се могао и оправдати од приговора да сам затајио твоју намјеру, па кад бих рекао, да нијесам знао шта си ти намислио, изазвао бих опет тијем други приговор, наиме, приговорило би ми се да лажем, јер да није могуће, да као твој интимни пријатељ нијесам све знао.
[18] т.ј. они који би им могли синови бити.
[19] т.ј. одлука отаца, по којој су оба пријатеља требали у чин ступити.
[20] Као да вели: никад нијесам мислио да ће мој дио тога пријатељства коме користити.
[21] Златоустоме ће браћа свештеници хтјети вјеровато, колико им је слога потребна. Тешко пастирима, и тешко цркви кад су пастири несложни, те један вуче на ову, а други на ону страну. Па и у малом је исто тако. Ако у општини њекој има два или више свештеника, који не живе и слози и јединству, ту страдају и сами свештеници, а страдају осим њих и други виши интереси црквени. Непобједно је тек оно свештенство, које је сложно и једном мишљу и тежњом одушевљено.
[22] толико колико и „закључани". Очевидно је да је Златоусти навео овдје на памет реченицу из Прича XVIII, 19.
[23] Климент александријски овако говори: „истину мисли и истину говори, осим ако кадгод ради лијечења (душевног), као и лијечник код болесника, мора да употреби пријевару, као што чине и софисте" (Στρώμματα, VII, 9). Василије велики, Јероним и Августин казују такође, да јс у сличној прилици дозвољено послужити се пријеваром.
[24] Говори се овдје о жени Давидовој и Јонатану, брату њезину Види I. Цар. XIX, 12—14; XX, 8 и слијед.
[25] Дјела Апостолска XXI, 26.
[26] Дјела Апостолска XVI, 3.
[27] Галатима V, 6.
[28] Филиписцима III, 7. 8. 9
[29] IV Мојс. XXV, 7. 8.
[30] IV Цар. I, 10 и слијед. Ср. III Цар. XVIII, 40.
[31] I Мојс. XXI и XXII
[32] Јаков брату својему Исаву. I Мојс. XXV, 29 — 3-1; XXVII, 15-30.
[33] Праунук Аврамов Мојсије. II Мојс XI, 2; XII, 35. 30.