ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГА
(са грчког језика превео и примједбама пропратио протопрезвитер Јован Вучковић, Нови Сад, 1894)
КЊИГА VI
Глава 1.
И тако ти је овдје, као што си чуо. А како ћемо издржати тамо, кад будемо морали давати рачун за сваког од вјерних? Тамо није казан стид, него нас очекује вјечна погибао. Јер о ономе: слушајте учитеље своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као који ће дати одговор,[1] и ако сам напријед говорио, не ћу ни сада да ћутим, јер страх од те пријетње непрестано потреса душу моју. Ако је за онога, који саблажњава и најмањега, боље да се објеси камен воденички о врат његов[2], и ако сви, који задају ране савјести браће своје, гријеше о самога Христа,[3] то шта ће тек имати да поднесу и какве казне да претрпе они, који нијесу упропастили само једнога, или двојицу, или тројицу, већ толику множину? Јер не може се ни искуством извињавати, нити се на незнање изговарати, нити се заштићавати позивањем на потребу и силу ; такав изговор могли би прије потчињени, кад би ишло, наводити за своје погријешке, него ли претпостављени за туђе. А зашто? Зато што онај, који је постављен да исправља незнање других и да предвазвјешћује паклену борбу, кад она настуна, не може се изговарати на незнање и рећи : нијесам трубе чуо, нијесам предвидио борбу. Јер зато је ту и постављен, као што Језекиљ вели, да другима затруби и објави опасност, која пријети.[4] И зато је казан неизбјежна, па ма и један само пропао. Јер ако стражар, (вели Бог) видјевши мач гдје иде. не затруби народу и никакав знак не да, а мач дошавши погоди коју душу, она ће погинути ради својега безакоња, али ћу крв њезину искати из руке стражареве [5] Окани се дакле увлачити ме у ту неминовну казан.
Глава 2.
Па ми не говоримо о војводству или о царевању, већ о дужности која изискује анђеоско савршенство. Јер свештеник мора имати душу чистију од сунчаних зрака, да га никад не остави Дух свети и да би могао рећи : ја више не живим, него живи Христос у мени.[6] Ако већ они, који у пустињи живе и уклонивши се из града и јавности и тамошње хуке и наслађујући се непрестано миром и тишином, не ће да се ослоне на безопасност својега усамљеничкога живота, већ постављају и много других стража, ограђујући се са свију страна, пазе да све са великом опрезношћу и зборе и творе, како би се могли у слободи и неокаљаној чистоћи приближити Богу, колико је то људима дозвољено, какву тада свештеник мора имати и снагу и јачину, да би могао душу своју отети од сваке нечистоће и сачувати неокаљану духовну љепоту ? Њему је потребна много већа чистоћа, него ли ономе. А коме је већа потребна, тај је више но онај изложен и многобројним опасностима, које су кадре окаљати га, ако им непрекидном трезвеношћу и неуморним напором душу своју не учини неприступном. Јер и љеполико лице, и драж покрета, и стројност хода, и мекоћа гласа, и писане обрве, и наличено лице, и сплетени курјуци, и бојадисана коса и скупоцјеност одијела, и блијесак украса, и љепота камења, и мирисаве масти, и све остало што род женски смишља, кадро је узнемирити душу, ако она није отврднула у занту уздржања. У осталом није никакво чудо збунити се нод утиском овога, али да ђаво и са противним од ових стварима може погодити и оборити душе људске, то је оно шта је пуно чудноватости и загонетности.
Глава 3.
Већ многи који избјегоше овијем замкама, уловише се у сасвијем противним. Јер и запуштено лице, и неуређена коса, и прљава хаљина, и немарно кретање, и простачко држање, и прости говор, и незграпан ход, и неустројен глас, и живот оскудан, и презреност, и незаштићеност, и напуштеност навела је оног, који то гледа, најприје на сажаљење, на онда и у крајњу пропаст. И многи, избјегавши прије споменуте замке, које су сплетене од златних украса и масти и хаљина и осталог што споменух, падоше у ове, сасвијем различне и погибоше. Ако дакле и сиромаштво и изобиље, налицканост и запуштена спољашњост, држање и изабрано и грубо и све у опће што прије набројих, у души посматрача борбу потпирује, гдје ће он тада, моћи одахнути, опкољен одасвуд оваквим замкама? Гдје да нађе склониште, не велим, да избјегне коначни пораз (јер то није тешко), него да сачува душу своју неповријеђену чак и од нечистих помисли? Ја прелазим преко почасти, тог узрока небројених зала. Јер оне, које долазе са стране жена, слабе чврстоћу цјеломудрености и често обарају онога, који се није научио бити свагда на опрезу од оваквог лукавства. Но ако ко не прима са јаком душом (равнодушности) оне (почасти) са стране људи, биће уловљен од двије противне страсти, од ропског ласкања наиме и лудога високоумља. Он је приморан да се савија пред својим поштовачима, а и надимајући се над нижима због почасти, које од ових добива, стрмоглављује се у бездну безумне гордости.
Ја толико велим, а колика је отуд штета, то не може без искуства нико потпуно знати. Јер није само то, напротив, и много веће и жешће опасности морају загрозити онима, који се посред свијета крећу.
Онај који је заволио пустињу, слободан је од свега овога; а ако му када неумјесна мисао и представи овако што, ипак је та маште пуна слика слаба и може се одмах погасити, јер пламен не добива гледањем хране споља. Монах се има бојати само за се, а ако мора мислити и за друге, то их је лако избројити. Па да би их и више било, ипак их је мање, него у опћинама, и старање за њих предстојнику много је лакше, не само због малобројности, него и зато што су сви одлучени од свјетских послова и немају се бринути ни за дјецу, ни за жену, ни за друго што таково. А то чини да буду послушни управитељима и заједнички дом да, имају, како би се њихове погрјешке лако могле опазити и поправити, јер непрестани надзор учитеља није њешто незнатно за напредовање у врлини.
Глава 4.
Већина пак онијех, који су свештенику потчињени, спутана је животним бригама и тијем постају тромији за духовно дјелање. Зато мора учитељ, тако да речем, свакога дана сијати, како би се бар том непрекидношћу могла ријеч поуке задржати код слушалаца. Јер и богатсво велико, и величина власти, и безбрижност, која се рађа из раскошнога живота и много друго штошта, дави посијано сјеме, а често не може посијано сјеме ни пасти кроз густо трње на површину земље. С друге стране опет љута несрећа и невољна сиротиња и непрекидна злоћа и друго којешта, противно прије споменутом, одузима вољу за бављење божанским предметима. А гријехове (потчињених) не може већи дио (т. ј. свештеника) ни да зна, јер како би, кад већину (потчињених) ни по спољашњем изгледу не познају.
И толика је ето тешкоћа у дужностима његовим (т. ј. свештениковим) спрам народа, а ако ће ко да расмотри дужности његове спрам Бога, видјеће да су оне ништа, јер толико веће и помњивије ревности изискују ове дужности. Јер какав треба да је онај, који се моли за цио град, шта велим град, та за цијелу васељену, и који умилостивљава Бога за гријехе свију, не само живих, већ и мртвих? Ја мислим да није слобода ни Мојсијева ни Илина довољна за такву молитву. Јер као да му је повјерен сав свијет и као да је он отац свију, тако приступа он к Богу, молећи се да ратови посвуда престану, и буне се умире, моли мира, плодовитости и да се наскоро стишају све невоље које притискују и појединца и државу; за то се он у свему мора одликовати над онима, за које моли толико, колика је разлика између самога предстојника и потчињених. А када он призивље Духа светога и свршава најстрашнију жртву и непрестано у додиру стоји са опћим свију Владиком, реци ми, које ћемо му мјесто тада дати? Какву ћемо од њега захтијевати чистоћу и какву побожност? Помисли само какве морају бити руке, које то свршавају, какав ли језик, који изговара те ријечи ; а душа, која такав дух прима, не мора ли бити чистија и светија од свега? Тада стоје и анђели уз свештеника, и цио олтар, и све мјесто око жртвеника пуно је небесних сила, у славу Онога, који ту лежи. И вјеројатно је то већ због оног, што се тада свршава. Ја сам њекад чуо како њеко нриповиједаше, да му је говорио њеки презвитер, муж слављен и вичан да гледа откривења, да је био удостојен гледања таквог призора, и да је у том тренутку, колико му то бијаше могуће одједанпуг опазио множину анђела који бијаху обучени у свијетло одијело и жртвеник окружаваху и главе пригибају, као што је то обичај војника, који стоје пред царем. И ја вјерујем. Говорио ми је п други њеко, који није ни од кога чуо, већ сам удостојен био да види и чује, да оне, који хоће одавде да оду, анђели одводе одавде ако су се са чистом савјести причестили светим тајнама, стражећи их при одласку, ради онога што су примили. А ти ни мало не стрепиш приводећи моју душу тако светој тајни и подижући на свештеничко достојанство обученог у прљаве хаљине кога је Христос из збора осталих гостију искључио?[7] Душа свештеникова треба да свијетли као свјетлост која освјетљује васељену, а моју душу, ради нечисте савјести, окружава вазда таква тама, да је вазда у мраку и никад не може погледати слободно на Господа својега. Свештеници су сô земљи,[8] а моју неразборитост и неискусност у свему, може ли мирно поднијети ико осим тебе, који си свикао да ме прекомјерно љубиш? Свештеник, као онај, који је удостојен такве службе, не мора бити толико само чист, већ и веома разуман и искусан, са свима приликама живота мора он бити познат исто онако као и они, који се у свијету крећу, а од свега опет слободнији, неголи монаси, који живе у планинама. Јер будући да он мора опћити с људима, који имају жене и дјецу васпитавају и слуге имају и богатство имају и јавне дужности обављају и у власти су, то и он мора бити многостран. Велим многостран, али не лукав, не лажа, не лицемјер, већ пун потпуне слободе и смјелости, а да се и зна мудро прилагодити, када то прилике ишту, љубазан бити уједно и оштар. Јер он не смије са свима потчињеним једнако поступати, као што ни лијечницима не користи да свакога болесника по истом начину лијече, нити крманошу да зна само један начин борбе против вјетрова, јер и ову лађу колебају непрестано буре, а те буре настају не само споља, већ се подижу и изнутра, тако да треба велике пажње и велике тачности. А све то, при свој различитости, води к једној сврси, а та је : слава Божја и сазидање цркве.
Глава 5.
Велика је борба монаха, велик њихов труд. Но ако ко испореди њихове напоре са савјесним вршењем службе свештеничке, наћи ће међу њима толику разлику, колика је између обична човјека и цара. Јер и ако је тамо и велик труд, ипак у борби учествује и душа и тијело, или још боље, већи дио подноси снага тјелесна, те ако ова није јака, тада ће добра воља остати на самој себи и не ће се моћи у дјело привести, јер и непрестани пост и лежање на земљи и стражење и неумивање и тешки зној и остало чиме се тијело мучи, све то мора изостати, ако није јако тијело, које би то требало подносити. Овдје је пак чисти посао душе и она не треба доброг тјелесног састава, па да покаже своју врлину. Јер шта нам помаже јачина тијела у томе, да не будемо ни самовољни, ни гњевљиви, ни жустри, да будемо трезвени и цјеломудрени и пристојни и све остало, чиме је блажени Павао изобразио слику савршенога свештеника.[9]
Глава 6.
О врлини монаха не може нико ово исто рећи. Као што они, који свакојака чуда изводе, многих оруђа требају, и точкова и ужета и мачета, а философ сву своју вјештину има у себи, и споља ништа не треба, тако је и овдје; монах наиме треба здраво тијело и згодно мјесто за свој начин живота, како не би био превише одсјечен од опћења са људима, а ипак да ужива тишину самоће, при томе је њима (т. ј. монасима) потребна и најзгоднија клима, јер ономе који се мучи са постовима, није ништа тако штетно, као промјенљивост климе, а каква све они посла имају са спремањем одијела и хране себи, настојећи да све сами себи ураде, о томе не ћу сада ни да говорим. Свештеник пак не треба ништа слично за се самога, без свега овога учествује он у свему што није баш штетно, имајући све своје знање скривено у ризницама своје душе. Ако ће ко да преузноси самотно живљење и уклањање од опћења с људима, то сам и ја готов сматрати ово као знак јачине, али не као знак потпуне снаге у души. Онај, који се у луци ставио на крму, не даје још чврстог доказа за своју вјештину, али нико не може рећи да није вјешт крманош онај, који је био кадар спасти своју лађу посред мора и буре.
Глава 7.
Зато дакле не треба да се преко мјере дивимо монаху ако се, живећи сам за се, не узнемирује и у многе и тешке гријехове не пада, јер нема ничег, што душу његову боцка и узрујава. Али кад њеко, давши се у службу цијелом народу, и присиљен да носи гријехе многих, остане непомичан и постојан, управљајући душу своју и у бури као у тишини, онда је право, да му сви пљескају и диве се, јер он је дао доказ своје снаге. Сад се дакле немој ни дивити, да ја, избјегавајући јавност и саобраћај са свијетом, немам много приговарача, нити се томе треба дивити, што нијесам гријешио, јер сам спавао, и што нијесам пао, јер се нијесам ни борио, што нијесам рањен, јер се нијесам ни био. Па ко би, реци ми, ко би могао издати и открити моју злоћу? Овај кров зар и собица ова? Али они не могу дати гласа од себе. Или можда мати моја, која ме боље но ико зна ? Но нити ја с њоме много опћим, нити икад до свађе дођосмо. Па да је и то било, ипак ни једна мати није толико непријазна и спрам дјеце зло расположена, да би, без очите потребе, или без какве силе, јавно ружила и оговарала оно, што је са боловима носила и родила и одхранила. Кад би ко хтио тачније испитати душу моју, нашао би у њој много неваљалога. То није непознато ни теби, који ме својим похвалама обично узносиш над свјема. А да ја ово сада не говорим из скромности, сјети се, нијесам ли ти свагда говорио — јер често је овакав разговор међу нама био — да би ја, кад би ми ко оставио на избор, како би се најволио прославити, службом наиме предстојника цркве, или животом монашким, по сто пута рађе изабрао оно прво. Та ја нијесам никада престајао срећнима називати оне, који су кадри ту службу добро вршити, дакле неће нико сумњати, да ваљда не бих утекао од онога што сам хвалио, кад бих се држао способним примити га.
Шта сам могао чинити ? Ништа није тако несложно с предстојничком службом у цркви, као она празноћа и она немарност, коју неки држе да је њека аскеза, а ја је сматрам као застирач властите неспособности, да се њиме покрије већина властитих слабости и да се исте на видику не покажу. Јер ко се навикао, да ужива у такој безпослености и да живи у потпуном миру, тај ће и поред великих способности бити смућен и колебаће се, јер се није извјештио и изгубиће не мали дио своје снаге, јер је није вјеџбао. А ако је он уједно и слабих умних способности, и неискусан у оваквој борби — а такав сам ја — тад примивши ову службу неће се ништа разликовати од каменитог кипа. Зато између онијех, који из оне школе долазе у ову борбу, мало их се одликује, већином се осрамоте и малакшу и заплету се у послове непријатне и трудне. И то није ништа чудновато, јер пошто борба и вјеџбање њихово није истоврсно, то се не може ни разликовати онај који се бори, од онијех који су неувјеџбани.
Онај који долази на ово поприште, осим свега мора највише презирати славу, узвисити се над гњевом, пун бити највеће мудрости. Онај пак, који усамљен живот проводи, нема прилике за ово вјеџбање, јер уз њега нема свијета, који би га гњевио, па да се привикне укроћавати силу гњева, нема их који би му се дивили и пљескали му, па да се научи презирати похвале свијета, а не брину се они много ни о мудрости, која је потребна у црквама. Па када изађу у борбу, у којој се нијесу огледали, колебају се, збуне се и не знају шта ће, многи често не само да не усаврше своју врлину, него изгубе и оно са чиме су дошли.
Глава 8.
Василије: Па шта? Хоћемо ли поставити на службу црквену оне, који мисле о свјетовним пословима, који су осједјели у борби и свађи, који су препуни свакојака зла и који су на раскош навикли ?
Јован: Сахрани Боже, мој љубазни. Кад се тиче избора свештеника, на ове се не смије ни мислити; него ако је ко могао, опћећи и дружећи се са сваким, чистоћу и спокојство, светост и чврстоћу и трезвеност и остале врлине, којих има у монаха, сачувати још више него и сами монаси цијеле и неповријеђене. А онај, који има много погрјешака, али их у самоћи може да прикрије и не приближујући се никоме на дјелу их не покаже, тај, ако ступи на средину, не ће доћи ни до чега другога, него да буде на подсмијех и да се великој опасности извргне. Није далеко било, па би и мени то било, да није промисао Божји брзо отклонио ватру од моје главе. Јер овакав не може се сакрити, кад на јавност дође; све се тада открива и као што ватра огледа материју металску, тако и камен за огледање клира испитује душе људске и ако је њеко распаљив, или частољубив, или горд, или што друго, све показује и одмах открива све погрјешке, и не открива само, него их још и приказује и као веће и као грђе. Та и тјелесне ране постају неизљечиве, кад се раскопавају, а страсти душевне, кад се драже и узбуђују, постају бјешње и нагоне оне, који су им потчињени, да још више гријеше, јер онога који је не смотрен наводе на славољубље, хвалисање и среброљубље, навлаче га на раскош, немар и лијеност, а мало по мало и у већа зла, која се из овијех рађају. Јер у свијету има много тога, што је кадро ослабити јачину душе и прекинути ред у добром животу. Понајприје опћење са женама. Јер предстојник, који је и позван да се за све стадо брине, не смије се старати само за мушки дио, а да занемари жене, које баш и требају веће ради веће склоности гријеху, већ се мора онај, који је еписконство примио старати и за њихово здравље, ако не више, а оно исто толико, јер је потребно и њих надгледати, кад су болесне и утјешити, кад су у тузи, и оне, које су лакомислене опоменути, и дати помоћ онима, које су у невољи. А док то ради, може лукави ђаво наћи много пролаза, куд ће се ушуњати, ако се човјек није осигурао јаком стражом. Јер поражује и узмућује душу и поглед не само неваљале, већ и цјеломудрене жене и ласкање прелашћуте и поштовање заробљује, те топла љубав, тај извор свакога добра, постаје узроком безбројних зала за оне, који се њоме не знадоше право користити. Осим тога и непрестане бриге затупљују оштрину ума и крила му чине да су тежа од олова, а уз то још, ако је страсности, онда је све унутра као димом обузето.
Глава 9.
Па ко би могао и избројити све оне невоље, које настају од оговарања, увреде, погрде, пребацивања са стране виших и са стране нижих, са стране умних и са стране глупих? Јер баш ова врста људи, који нијесу кадри здраво судити, воли да куди и не прима радо оправдања. А ни њих не смије добар предстојник презирати, него ваља свакоме на сваки приговор да одговори и то са великом смјерношћу и стрпљењем, волећи им и простити нерасудне клевете, неголи да се озловољи и ражљути. Јер кад се блажени Павао бојао, да не би код ученика пао под сумњу да краде, и кад је због тога још и друге узео за управљање новцем, „да нас ко — вели он — не покуди за ово изобиље, о ком се ми старамо,"[10] то не морамо ли и ми све учинити, да уклонимо сваку гадну сумњу, па била она и лажна и глупа и неприродна спрам поштења које уживамо? Та ни од једнога гријеха нијесмо ми тако далеко, колико Павао од крађе, па и при свем том што је тако далеко био од ниског тог злочина, није он прелазио преко сумњичења са стране народа, и ако је оно било тако глупо и лудо. Лудо збиља бијаше посумњати и најмање у ону свету и дивну душу. Ипак је он при свем том за раније уклонио сваки повод сумњи, премда глупој и коју је могао смислити само луд човјек, и није омаловажавао глупост свијета и није рекао: коме ће доћи на ум, да посумња на ме такво што, кад ме сви штују и диве ми се и ради чудеса и ради чистоће живота; већ је предвидио и наслућивао ту гадну сумњу, и ишчупавши је с коријеном уништи је, управо не даде јој ни да се заметне. А зашто? Трудимо се — вели он — о оном што је добро, не само пред Господом него и пред људима.[11] Толико, управо још и више морамо се старати. како би могли не само зауставити и уништити сваку ружну сумњу, која се појавила, већ и напријед предвидјети од куд би она могла искрснути, па уништити узроке, из којих се она рађа и не чекати, док се она увријежи и у устима народа рашири се, јер тада већ није лако истријебити је, него је тешко, можда и немогуће, а није ни не кажњиво, зато што бива тек послије, но што је народу штета нанешена.
Него, докле се ја нећу зауставити, пошавши за оним, што се неда достићи? Набрајати све тешкоће у овој служби није ништа друго, него мјерити море. Јер кад би се њеко и очистио од сваке слабости — а то је немогуће — ипак је принуђен подносити небројене муке, ако ће да исправи туђе погрјешке; јесу ли ту пак и властите слабости, онда погледај ту бездну мука и брига и колико их мора поднијети онај, који хоће да одоли и својим и туђим гријесима.
Глава 10.
Василије : А зар се ти сада не мораш мучити и зар немаш брига, живећи сам за се ?
Јован: Имам и сада. Јер може ли онај, ко је човјек и ко живи овај многотрудни живот, бити слободан од брига и борбе ? Али није све једно бацити се у пучину морску и препливати ријеку, јер таква је разлика између овијех и онијех брига Кад би ја и сада могао бити од користи другима, ја бих то и сам хтио и то би био предмет моје топле молитве, али кад не могу другоме користити, онда сам задовољан, ако успијем бар самога себе спасти и од буре сачувати.
Василије: Па ти то дакле сматраш за нешто велико и мислиш да ћеш се и сам спасти, не будући од користи никоме другом?
Јован: Добро си и лијепо рекао, јер ни сам не могу да вјерујем, да би се могао спасти онај, који није ништа радио за снасење својега ближњега. Јер није ни ономе љењивцу ништа помогло што није умаљио таланат, него га уби то, што га није донио умножена и подвостручена.[12] Но ипак ја мислим да ћу добити мању казан. кад будем позван на одговор зашто нијесам друге спасавао, неголи да сам и себе и друге упропастио и много гори био примивши толику част. Ја вјерујем да ће у садањим приликама моја казан бити онолика, колика је величина мојих гријеха, а да сам примио ту службу, онда би она била не само двострука и трострука, већ и многострука зато, што бих саблазнио многе и удостојивши се велике части увриједио Бога, који ме њоме обдарио.
Глава 11.
Зато Бог и Израиљћане жешће укоравајући показује им тијем, да су они заслужили велику казан, ради гријеха почињених послије добивених од Њега одликовања, на им вели: само вас познадох између свију племена на земљи, зато ћу на вама одмаздити неправде ваше,[13] и опет : узимах између синова ваших за пророке и између младића ваших за освећење.[14] И још прије пророка, хотећи показати да гријеси, ако су учињени од свештеника, заслужују много већу казан, неголи учињени од обичних људи, наредио је, да се за свештенике приноси иста онолика жртва, колика и за цио народ.[15] А тијем он ништа друго не показује, него да ране свештеникове ишту много више помоћи, и то онолико, колико и ране цијелога народа. А не би толико искале, кад не би биле тешке, а тешке су, но не по природи својој, већ по достојанству свештеника који их прави.
А шта ја говорим о људима, који у овој служби служе, кад кћери свештеникове, којих се свештенство ништа не тиче, ради самог очина достојанства, добивају оштрију казну за своје гријехе ; пријеступ је једнак и њихов и кћери обичних људи, блуд на обадвије стране, но оне ипак имају да ноднесу тежу казан. [16]
Видиш ли са коликом ти очевидности доказује Бог, да он много тежу казан иште од начелника, неголи од потчињених. Јер онај, који кћер свештеника више но друге због њега казни, не ће сигурно онога, ради кога је њезина казан повећана, казнити као остале, него много јаче. Па и с пуно разлога. И пророк Језекиљ, с намјером да то исто потврди, разликује суд над овновима, од суда над овцама.[17]
Глава 12.
Чиним ли ти се сад, да сам страховао страхом, који има разлога? Јер осим онога што сам рекао, ако ме сада и стаје много труда, да надамном потпуно не овладају душевне страсти, ја ипак подносим тај труд и не бјежим од борбе. Мене и сада зароби сујета, али ја се већином отмем и увиђам да сам заробљен био, и догоди се да укорим и душу, која се дала заробити. И сада јуришају на ме неуредне жеље, али слабији пламен распаљују, јер очи тјелесне не имају гдје ватре да ухвате. А да ко зло говори и оно што говори да ја слушам, од тога сам потпуно ослобођен, јер нема никог с ким бих се разговарао, пошто зидови ови не могу од себе гласа дати. Али не иде ми тако лако, да се сачувам од гњева и ако узаме нема људи, који би ме љутили. И од самога сјећања на неваљале људе и њихова дјела, расте ми срце, али не до вршка, јер чим узаври, ја га одмах укроћавам и наговарам га, да се смири говорећи му, да је врло неприлично и кукавно, заборављајући на своје зло, бавити се са туђим Али ступивши у свијет и окружен безбројним незгодама, не бих могао себи овако савјетовати, нити наћи оваквих мисли, које би ме васпитавале, већ као што они, које у провалију носи вртлог или друга непогода, могу предвидјети пропаст у којој ће свршити, али не могу измислити какве помоћи, тако бих и ја, упаднувши у велику буру страсти, могао видјети велику ка- зан, која сваким даном све већа постаје, али при- брати се онако као сада и одољети толиким љу- тим са свију страна болестима, то ми не би било онако као прије могуће. У мене је душа љекаква слаба и малена и могу је лако побиједити не само ове страсти, већ и завист, која је љућа од свега. А не зна она поднијети равнодушно ни приговоре, ни почасти, него је ове необично надимљу, а они убијају. Као што љути звјерови, ако су кријепки и јаки, одољевају борцима, особито ако су ови слаби и невјешти, но кад би их ко глађу изнурио, смирио би тад и њихово бјеснило и одузео би им већи дио снаге тако, да би се могао с њима упустити у борбу и рвање и онај, који није баш одвише храбар, — тако бива и са слабостима душевним. Ко их ослабљује, тај их подвргава правом разбору, а ко их помно потхрањује, тај сам себи отештава борбу с њима и чини их за се тако страшнима, да цијелог свог вијека живи у ропству и страховању.
Па каква је храна за ове звјерове? За сујету почасти и похвале, за грубост величина силе и власти за завист слаба ближњега, за среброљубље дарежљивост онијех који дају, за неуздржљивост раскош и често дружење са женама и друго за остало. Ако ступим на јавност, све ће ово жестоко навалити на ме и душу ми растрзати и у страх ме нагонити и отештавати ми борбу против тога. Останем ли пак овдје и тада ћу то све тек са великом муком савладати, али ћу уз Божју благодат ипак савладати, и неће им (звјеровима — страстима) остати ништа друго, него да реже. Зато и ја чувам ову собичицу и не излазим напоље и не састајем се и не дружим ни с ким, а тушта других сличних приговора морам да слушам; радо би их до душе одбио, али сам јадан и жалостан зато што не могу. Стога и тебе молим, да рађе сажаљеваш онога. који толико страда, него да га оптужујеш.
Но ја те још не увјерих. Дакле вријеме је да истресем преда те и оно што једино имам још скривено. Многима ће можда бити још и невјеројетно, но ја се нећу стидјети и то изнијети на сриједу. Јер и ако ће оно што ћу рећи открити моју злу савјест и безброј гријехова, али пошто Бог, који ће ми њекад судити, потпуно све зна, то шта би ми могло и користити незнање људи? Шта је дакле то скривено ?
Од онога дана, у који си ми донио глас онај,[18] често ми се чинило као да ће се тијело моје сасвијем распасти, такав је страх, такво очајање овладало душом мојом. Јер помишљајући на славу невјесте Христове, њену духовну красоту, њезину мудрост, њезину љепоту и свјестан својих недостатака, нијесам престајао оплакивати и њу и себе и непрестано уздишући и као без главе говорио сам самоме себи : ко је то смислио, шта је тако згријешила црква Божја, чим је толико разгњевила Господа својега, да буде предана мени од свију најнедостојнијем и да толику срамоту претрпи? Размишљајући о томе сам у себи, па неспособан да поднесем и саму ту нескладну мисао, често сам лежао пуст као луђаци, не могући ништа ни видјети ни чути, а кад прође то бунило — јер који пут је и престајало — замијене га сузе и туга и кад је било и суза доста, онда би опет долазио страх, који је мој дух узнемиривао, смућавао и потресао. У таквој сам бури проживио минуле дане, а ти нијеси знао и мислио си, да ја живим у тишини. Но сад ћу покушати, да ти откријем буру, коју је претрпјела душа моја. Можда ћеш ме тада извинити и са пребацивањем престати. Али како ћу, како то открити? Ако би хтио, да јасно видиш, не би могао друкчије, већ да на длан добијеш срце моје. Но пошто је то немогуће, то ћу ти покушати — колико будем могао — бар у блиједој слици приказати помрчину тога мог очајања, а ти по тој слици суди о самоме мом очајању.
Представимо њеку невјесту, кћер господара цијеле земље под небом и та невјеста да је тако лијепа, да превазилази људску природу и љепотом својом куд и камо надмашује сав род женски и да је такве душевне љепоте, да за њом далеко заостају сви мушкарци, што их је било и што ће их још бити, а чистоћом живота, да надмашава предјеле сваке философије, а својим изгледом да потамњује дражи свакога тијела; младожења пак невјестин због свега овога, не само да гори за њом, већ осим тога осјећа спрам ње такву страст, која надмашује и најманитије од онијех, који су је икада љубили. Па док од толике љубави спрам ње гори, чује он изненада, да ту прелијепу милу његову хоће да одведе човјек њеки незнатан и презрен, низак по роду и наказан по тијелу и најгаднији од свију људи!
Можда сам ти тек мали дио својега бола пред очи изнио? Да ли је доста, да сам слику и оволико насликао? Мислим да је оволико доста за преставу мојега очајања, а ради тога једино и узео сам је у помоћ. Да ти пак преставим колики је био мој страх и збуњеност, прећи ћу на други спис.
Замисли војску састављену из пјешака и коњаника и морнара, множина лађа поплавила море, а гомила пјешака и редови коњаника прекрилили равницу и врхове брегова, на сунцу блијешти сјајно оружје и према сунчаним зрацима одбљескује сјај кацига и стријела, а звека копаља и топот коња ниже се до самога неба, не види се ни мора ни земље, свуд само челик и гвожђе. Спрам те војске поставили се и непријатељи, њеки дивљи и сурови људи. Наступило је већ и вријеме судара. Тада да њеко на једанпут узме једно дијете, које је у пољу одрасло, које не зна ни за што друго осим фруле и пастирске палице, па га наоружа убојним оружјем и поведе око читавог табора и покаже му чете и четовође, стријелце, праћкаре, капетане, војводе, тешко наоружану пјешадију, коњанике, копљанике, лађе, заповједнике лађарске и на лађама натоварене војнике и силесију сложенога оружја на лађама, па да му покаже и дио убојни ред непријатељски, њихов свирјепи изглед и необичну опрему ратну и непрегледну множину њихову, богазе и дубоке провалије и непрелазне врлети, да му покаже и непријатељске коње, који лете као да су им виле крила дале и пјешадију, која, кроз ваздух лебди и сву силу и све врсте свакојаке чаровитости, па да наброји све ужасе битке, облаке од копаља, мећаву од стријела, ону велику таму и мрак ону црну ноћ, коју ствара силесија баченог оружја, које густоћом својом заклања зраке сунчане, ону прашину, која застире очи као и помрчина, потоке крви, стењање онијех који падају, дреку онијех који стоје, гомилу поваљаних, кола крвљу нопрскана, коње који са својим јахачима стрмоглавце падају ради силесије поваљаних љешина, земљу на којој је све помијешано: крв, копља. стријеле, копита коњска и људске главе једно уз друго, рука и точак, оклоп за ноге и расцијепане груди, мозак прилијепљен за мачеве, истргане врхове стријела са очима на њих набоденим. Па и муке борбе на мору нека му наброји, лађе које букте на сред воде, друге које са момчадијом тону, брујање воде, буку лађара, урлик војника таласе помијешане са пјеном од крви, који ударају о све лађе, мртве на палубама, оне који се даве, оне који пливају, оне који су на копно бачени, оне које таласи амо тамо бацају и који сметају лађама у кретању. И показавши му вјерно све жалости рата, нека му још напомене све биједе заробљеништва и ропство, које је страшније неголи икаква смрт. И казавши му све то, да му тада заповједи, да одмах сједне на коња и да прими вођство над свом том војском! Мислиш ли да би то дјетенце било кадро ма и само ту приповијетку саслушати и да не би већ од првог погледа испустило душу.
Глава 13.
И немој мислити, да ја ту ствар говором претјерујем и зато што не можемо видјети оно што је невидљиво, јер смо у тијелу овоме као у њекој тамници, немој зато мислити, да је претјерано оно што сам говорио. Јер ти би видио њешто и много веке него што, је ова битка и много страшније, кад би само једном тијем очима могао сагледаги паклену ону силу ђаволску и бијесни њезин нападај. Ту нема челика ни гвожђа ни коња, ни кола, ни точкова, ни ватре, ни стријела, то се тамо не види, али су ту друга оруђа много страшнија. Ови противници не требају оклопа, ни штита, ни мачева, ни копаља. И само један поглед на ту паклену војску кадар је убити душу, ако случајно није јака и, осим своје снаге, ако није заштићена јаким промислом Божјим. Кад би било могуће, свукавши ово тијело, или и заједно са тијелом, бистро и слободно сву ону силу (ђаволску) и сву његову борбу против нас наочигледно видјети, тад не би видио потоке крви, ни мртве љешине, већ толико убијених душа и тако тешко рањених, да би ти она слика рата, коју сам мало час пред тобом извео, изгледала као њека дјечја игра, и више дјетињарија неголи битка, — толико је онијех, који сваки дан гину. А ране ове не доносе једнаку смрт, већ колика је разлика између душе и тијела, толика је разлика између ове и оне смрти. Јер кад душа задобије рану и падне, онда не лежи као тијело без осјећања, него се већ ту почиње мучити узнемирена злом савјешћу, а кад оде одавде, у доба суда, предаје се вјечној казни. Остаје ли пак ко неосјетљив за ударце ђавола, тај ће се ради те неосјетљивости достати већега јада.
Јер кога послије првога ударца не заболи, тај ће лако добити и други, а послије овога трећи. Проклетник онај не престаје до пошљедњег даха ударати, кад наиђе на немарну душу, која се на прве ударце не осврће.
А ако би хтио испитивати начин тога нападаја, видио би да је тај много жешћи и много различитији. Јер нико незна толико начина преваре и лукавства, колико онај проклетник, у томе и лежи највећа његова сила, нити је ико кадар, ни спрам најљућих својих непријатеља, гајити онолику незаситљиву пакост, као овај пакосник спрам рода људскога.
И жестину којом се он бори, ако би ко хтио испитати, у томе је тек тешко испоређивати га са људима. Та кад би ко хтио, изабравши најљуће и најбјешње звјерове, испоредити их са бјеснилом његовим, видио би да су они у испоређењу с њиме врло благи и питоми. Таком јарошћу дише он, кидишући на наше душе.
Па и вријеме обичне битке кратко је, но и у то мало времена има доста одмора (јер и кад се ноћ спусти, и умор од сјече, и вријеме за јело и друго што шта даје војнику прилике да се одмори, тако да може оружје одложити и мало одахнути, окријепити се јелом и пићем и многим другим првашњу своју снагу повратити). А са оним проклетником нема кад ни оружја пометнути, нити се може сну предати онај, који хоће да је вазда читав, јер свагда је присиљен да бира од двога, или да падне и погине, кад се разоружа, или да стоји и да је на опрезу непрестано под оружјем, будући да и онај непрестано стоји са својом силом, вребајући нашу лакомисленост и старајући се много више о нашој пропасти, неголи ми о своме спасу.
А то што је он невидљив, и изненада напада (што је узроком небројених неприлика за оне, који нијесу свагда на опрезу), чини ту борбу много тежом од обичне борбе.
Па у таквим приликама зар си ти хтио, да ја предводим војнике Христове! Али то би значило, водити их на корист ђаволу. Јер ако је онај, који треба друге да поставља у ред и у реду их држи, од свију најневјештији и најслабији, тај ће тада издавши повјерене невјештином својом, водити војску више за ђавола, неголи за Христа.
Но зашто уздишеш ? Зашто плачеш? Та мој садањи положај не заслужује сузе, већ радости и весеља.
Василије: Али мој не, напротив он је достојан силнога јадања, јер досад сам једва могао и увидјети, у какво си ме зло бацио. Та ја сам дошао к теби са жељом да дознам, ако бих шта могао у твоју корист ради обране пред нападаче изнијети, а ти ме отправљаш са другом бригом мјесто оне. Јер сад ме више није брига, шта ћу онима због тебе, већ шта ћу Богу због себе и због својих гријеха у обрану рећи. Али молим те и преклињем, ако ти је што стало до мене, ако је поучења у Христу, ако је утјехе љубави, ако има милосрђа и сажаљевања — а ти знаш, да си ме ти највише у ову опасност бацио — пружи руку помоћницу, говорећи и радећи оно што би ме могло подићи и немој ме ни за час остављати, већ учини наше друговање још тјешњим, но што је прије било.
Јован: Осмјехнувнш се рекох му : А шта ти ја могу помоћи, шта ти користити у тако теретним пословима ? Али кад ти је угодно, онда се не бој, мила моја главо! У доба кад ти буде могуће од тијех тамо брига одахнути, бићу ја уза те и тјешићу те и не ћу то пропустити, колико год будем могао.
На то још више заплакавши устаде он. Ја га загрлих и пољубих у чело, те испраћајући га свјетовах, да јуначки поднесе оно што се догодило. Вјерујем, рекох му, Христу који те призвао и поставио над својим овцама, вјерујем да ћеш ти помоћу те службе постићи толико поуздања, да ћеш моћи примити у свој вјечни дом и мене, кад онога дана будем у погидби.
Напомене
[1] Јеврејима XIII, 17.
[2] Матеј XVIII, 6.
[3] Коринћанима VIII, 12.
[4] Језекиљ XXXIII, 3.
[5] Језекиљ XXXIII, 6.
[6] Галагима II, 20.
[7] Матеј XXII, 13.
[8] Матеј V, 13.
[9] I Тимотеју III, 2.
[10] II Коринћанима VIII, 26.
[11] II Коринћанима VIII, 21; Римљанима ХII, 17.
[12] Матеј XXV, 24-30.
[13] Амос III, 2.
[14] Амос II, 11.
[15] III Мојсиј. IV, 3. 13. 14.
[16] III Мојсиј. XXI, 9; V Мојсиј. ХХII, 21.
[17] Језекиљ XXXIV, 17.
[18] т.ј. да би и Златоусти могао бити изабран за епископа (види напријед књ. I гл. 1).