ГОГОЉЕВ КРИТИЧКИ РЕАЛИЗАМ



Na razmeđi književno-istorijskih epoha koje će se kasnije nazvati romantizmom i realizmom, u vreme načinjanja onog što će se kasnije zvati klasičnom ruskom književnošću pojavio se pisac koga su odmah prozvali genijem a koga će kasnije krstiti i rodonačelnikom ruske književnosti, ruskog realizma i ruskog romana, pisac na koga je malo njih uplivisalo a pod čijim su uticajem mnogi stvarali, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Autor, autentičan u svakom i ambivalentan u mnogom pogledu (od karakternih osobina, preko biografskih detalja, do menjanja književnih stilova), primećen je već posle „prvog bačenog mačeta″ objavljenog pod pseudonimom V. Alov, Hansa Kihelgartena, 1831. kada izlazi prvi, a sledeće godine i drugi deo Večeri na salašu kraj Dikanjke. Zbirke Mirgorod i Arabeske(1) pojavljuju se 1835. i Gogolj već tada, a posle Revizora i Mrtvih duša definitivno ulazi na, ili bolje rečeno, otvara velika vrata ruske književnosti, oduševljavajući poznanike-pisce, Puškina pre svega, kao i ondašnjeg kritičarskog autoriteta Bjelinskog. Bjelinski će tumačeći Gogoljevo delo, a pre svega Mrtve duše, oglasiti novu „naturalnu školu″ ruske književnosti a Gogolja ocem te škole.


Прочитај текст

ЧИЧА ГОРИО – ТРАГЕДИЈА ОЦА



С правом и поносом, често је Балзак говорио да су његови „грађански романи трагичнији од ваших трагедија“. При том он мисли на романтичаре, али то не мора да се односи само на њих. „Зашто да се не пише трагедија глупости, трагедија стидљивости, бојажљивости, досаде?“ Он пише епопеје, али не као Иго у Орјенталкама или Легенди векова, громогласне неполеоновске оде, већ исписује епопеје страсти, унутрашње драме грађанског друштва. „Непозната битка која се води између госпође де Морсоф и страсти у некој долини је можда исто тако велика као најславнија од познатих битака.“


Прочитај текст

РЕАЛИЗАМ КАО КЊИЖЕВНО РАЗДОБЉЕ



Tridesetih godina XIX stoljća započinje novo književno razdoblje poznato pod nazivom realizam. Povjesničari književnosti određuju realizam kao književno razdoblje (stilsku formaciju) koja traje od 1830. do 1870. godine. Trajanje realizma ne podudara se potpuno u svim zemljama. 


Прочитај текст

ЛАЗА КОСТИЋ – ПЕСНИК СРПСКОГ РОМАНТИЗМА



Трећи песник романтичарске омладинске тријаде Лаза Костић (1841-1910) несумњиво је најконтроверзнија личност у српској поезији, писац од кога је књижевна критика направила случај. Од свог поколења више слављен него схваћен, он је под старост дочекао готово свеопште оспоравање па и презир у књижевној јавности. Три најистакнутија српска критичара, Љ. Недић, Б. Поповић и Ј. Скерлић, различити по погледима и методу, били су јединствени у порицању овог песника. Пуну књижевну афирмацију Костић је доживео тек после смрти. Модерни песници и критичари после првог и, нарочито, другог светског рата, у њему су видели свог духовног претечу, зачетника модерне српске поезије.


Прочитај текст

ПЕСНИШТВО ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋА ЗМАЈА



Најплоднији песник романтичарског доба, Јован Јовановић, доцније назван Змај, родио се 24. новембра 1833. године у Новоме Саду. Ту је свршио основну школу, гимназију у Халашу и Пожуну, права је учио у Пешти, у Прагу (око 1856) и у Бечу. Свршивши права,85 буде 1861. изабран за варошког подбележника у Новом Саду. 1863. отишао је за надзорника Текелијанума у Пешти и уписао се да учи медицину. Свршивши медицину, дође за лекара у Нови Сад, 1870. Као лекар живео је по разним местима, у Панчеву, Карловцима, Футогу, Каменици, Бечу, Београду, Загребу. Једно време био је драматург Народног позоришта у Београду. За све то време уређивао је разне књижевне, сатиричне и дечје листове: 1862. Јавор у Новом Саду; од 1864—1871. Змај, по коме је и име добио; од 1871. До 1874. у Панчеву Жижу; 1877. до 1878. Илустровану ратну кронику у Новом Саду; 1878. кренуо је у Новом Саду сатирични лист Стармали, коме је био душа до 1889; 1880. отпочео је издавати у Новом Саду дечји лист Невен, који је, неко време и у Београду и у Загребу, излазио преко двадесет година, и на коме је радио до саме смрти. 1874. свечано је прослављена у Новом Саду двадесетпетогодишњица, а 1899. у Загребу педесетогодишњица његовог плодног и заслужног књижевног рада. 1892, у знак народног признања, Народна скупштина у Београду му је одредила сталну годишњу помоћ. Последње године живота провео је у Каменици, у Срему, где је и умро 3. јуна 1904. године.


Прочитај текст

ЂУРА ЈАКШИЋ – КЊИЖЕВНИК И СЛИКАР СРПСКОГ РОМАНТИЗМА



Читајући Петефија, свог Петефија, како је он говорио, који је толико одговарао његовој природи, и Бајрона, који је био песнички узор свима романтичарима европским, поред Змаја, који је јако утицао на њега и упућивао га у поезију, он је почео певати у Бечу 1853. године. Први стихови су му штампани 1853. у Сербскомълѣтопису, и отада је сарађивао на готово свим српским часописима. Шездесетих година скренуо је општу пажњу на себе. 1863. излази његова историјска драма Сеоба Србаља, 1868. Јелисавета кнегиња црногорска, а тек 1873. збирка лирских Песама. Станоје Главаш изишао је 1878. Од 1876. до 1878. изишле су у Београду четири свешчице његових Приповедака. Целокупна дела изишла су у два маха, 1882—1883. и 1912. у Београду.


Прочитај текст

РОМАНТИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ



1848. у »обе Србије«, у српској јужној Угарској и у Кнежевини Србији, осећао се јак покрет у омладини, револуционарно—националан, панславистички и великосрпски у политичким тежњама, романтично-националан у књижевном погледу. Млади су узимали у своје руке водство над српским духовима, и у књижевности су увелико почели сузбијати старе идеје. Али сав тај напредак био је нагло угушен политичком реакцијом после 1848. У целој Европи владари и владе стали су угушивати тежње за политичким слободама, друштвеном правдом и националном независношћу, и што су осетили остали европски народи осетили су и Срби, не само у Аустрији но и у Србији.


Прочитај текст

РОМАНТИЧАРСКА ЛИРИКА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА



 

Код ранијих песника српских било је клица романтизма, али први прави романтичарски песник српски, писац који је на поезију стао примењивати романтичарске идеје Вука Караџића, био је Бранко Радичевић. Стварно, он у књижевности српској отвара цветну, књижевним талентима и песничким делима богату романтичарску епоху. Отац Бранка Радичевића, Теодор (Божидар) Радичевић, царински чиновник у аустријској служби, био је и сам човек од пера. То није био само један од оних старих »љубитеља чтенија«, каквих је код Срба доста било у првој половини XIX века, но је и сам радио на књижевности, и поред мањих књижевних огледа дао 1847. и српски превод Шилерова ВилхелмаТела. У Броду на Сави, у Славонији, 15. марта 1824. родио му се син Алексије, који је доцније своје календарско име преокренуо у народно име Бранко.


Прочитај текст

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо