Романтизам
У 1847, најзначајнијој књижевној години у српској литератури 19. века, појавиле су се четири књиге које су значиле тријумф народног језика: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. Био је то историјски сусрет најзначајнијих представника двеју књижевних епоха. Вук и Његош, централне личности претходног раздобља, дали су у наведеним књигама завршни облик целокупном свом дотадашњем раду: Вук у стварању књижевног језика на народним основама а Његош у стварању уметничке поезије на темељима народне песме. Упоредо с њима појавила су се два млада писца који ће заузети централни положај у наредном раздобљу, Бранко Радичевић у поезији а Ђура Даничић у филологији. С њима ће оба кључна питања Вуковог доба, питање књижевног језика и уметничке поезије, ући у нову фазу свог развоја.
Раздобље које ће започети у знаку победе Вукове реформе донеће пуну победу романтизма као књижевног правца. Док се раније јавља само као једна од књижевних тенденција епохе, као битна одлика само неколико истакнутих стваралаца, романтизам сада постаје основно обележје, стилска доминанта, читавог раздобља. Постоје и друге значајне разлике између првог и другог таласа романтизма. Вуков и Његошев романтизам, унеколико и Милутиновићев, јављају се на фолклорној основи, као непосредни продужетак народног стваралаштва. У њему су дошла до изражаја револуционарна устаничка хероика и схватања нашег патријархалног друштва. У поезији он се додирује с класицизмом, који је био владајући стил епохе. Романтизам Б. Радичевића и његових следбеника јавља се у развијенијој грађанској средини угарских Срба као супротност класицизму, који он од самог почетка одлучно одбацује као увезени, подражавалачки и у бити непоетски правац. Он се надовезује на другу значајну струју раније књижевности, на више лирски и поетски обојени сентиментализам који је био туђ ранијим романтичарима. Друкчији је и однос према народној поезији. Бранковски, грађански романтизам није десетерачки као Његошев. Јуначки десетерац као основни метрички инструмент епскопатријархалне културе, који је у Његошу, као највећем представнику те културе, добио свој врхунски израз, губио је изван њених оквира своју животворну основу и претварао се пре свега у облик опонашања народне поезије. Бранку и каснијим романтичарима много је ближа метрички разноврснија народна лирика, али не толико патријархална, вуковска "женска песма" колико она полусељачка-полуварошка поезија пречанских крајева, која се Вуку није допадала. Народна песма само је један од извора у стваралаштву романтичара. Развој романтичарске поезије, упркос повременим враћањима народној песми као исходишту, у ствари показује сталну тенденцију удаљавања од народне поезије и истовремено приближавања европским песничким токовима. То се испољило на свим плановима поетске структуре, у тематици, изразу, версификацији. Нарочито су значајне метричке иновације романтичара, пре свега увођење јампског стиха. Јамб не одговара трохејској природи српског језика те се по правилу не јавља у народној поезији. Романтичари га граде на вештачки начин и тиме изазивају читаву малу револуцију у српском стиху. Подражавање десетерца и других облика народног стиха, на једној, и увођења јамба, на другој страни – то су две супротне граничне тачке које обележавају распон унутар којег се развија и остварује српска романтичарска поезија.
У српској поезији 40-тих година 19. века, и пре но што се појавио Бранко, осећају се извесни тонови и тежње који ће тек у Бранковим песмама добити пун израз. Поједини песници, – често су то сасвим безначајна и данас заборављена имена -, одбацују класичне калупе и певају слободно и спонтано о народу, природи, драгој, у стиху који је народни или близак народном. И неки истакнутији песници који су почели као класицисти приклањају се таласу што долази и почињу певати у народном духу. Међу њима су најзначајнији: ВАСА ЖИВКОВИЋ (1819-1891), песник лаких, мелодиозних и због тога врло популарних песама љубавне и родољубиве садржине, и, нарочито ЈОВАН СУБОТИЋ (1817-1886). Суботић се, први од значајнијих српских писаца из Угарске, опредељује за Вукову реформу, проглашава нашу народну песму за основну националну поезију па и сам почиње, без много талента, певати лирске и епске песме у народном духу (у своје време био је слављен његов еп Краљ Дечански написан у десетерцу). Образован и начитан, упућен у најновије појаве у европској књижевности, Суботић је по својим критичким написима из 40-тих година, више него по својој поезији био један од иницијатора романтизма у српској књижевности. Стварао је у свим књижевним жанровима. Поред песама, писао је романтичне историјске новеле, историјске драме, огледао се и у роману, али се никад није уздигао изнад просечности. Он је карактеристичан за први, подражавалачки, предбранковски стадијум српске романтике, када су српски песници, извежбани у опонашању класичне и немачке поезије, стали исто тако предано и виспрено опонашати народне песме. Опонашање народне поезије задржаће се и даље али пре свега као најнижи, готово изванлитерарни облик српске романтике (Јоксим Новић Оточанин, Јован Сундечић и др.).
Бранко Радичевић (1824-1853) одлучно је раскрстио не само са застарелим класицизмом него и с нестваралачким опонашањем народне поезије. Иако рођен у Славонском Броду, интимно је и песнички нераскидиво повезан с једним другим градом, Сремским Карловцима, где је провео најлепше ђачке дане. По завршетку гимназије отишао је у Беч (1843), где је студирао најпре права а онда медицину, не завршивши ни једно ни друго. У Бечу је дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што ће одиграти значајну улогу у његовом формирању. Уз Бајрона, који је и за Бранка као и за друге романтичаре био велик изазов, на њега су највише утицали немачки позноромантичари швапске школе, нарочито песник балада Уланд. На Бранково песничко опредељење пресудно је утицало зближавање с Вуком и Даничићем и улазак у Вуков бечки књижевни круг. Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство народне поезије како оне из својих збирки тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из свога сремског завичаја. Тај двоструки утицај, Вука и народне поезије, с једне, и европске романтике, с дуге стране, осећа се у целом Бранкову делу, с тим што у двема његовим за живота објављеним књигама песама (1847, 1851) преовлађује вуковска оријентација, док је тек трећа, постхумно објављена књига (1862) открила једног новог и друкчијег али ништа мање аутентичног песника.
У својој лирици Бранко је песник елементарних осећања, близак анимистичком и пантеистичком поимању света. Његове најједноставније песме грађене су по обрасцу народне лирске песме, у њима је дата нека рудиментарна фабула, нека радња која се увек збива у слободној природи и чији су протагонисти обично драги и драга, момак и девојка, или једно од двоје које чезне за оним другим. У такве минијатурне лирске приче спадају неке од његових најпознатијих песама: Девојка на студенцу, Враголије, Путник на уранку, Рибарчета сан и др. Оне су пуне радости, ведрине и наивне дечје зачуђености пред најобичнијим стварима, безазлене, умиљате и истовремено младалачки распусне и чулне. Привлачност тих песама тако је неодољива да се понекад цео песник неоправдано поистовећује с њима. Код Бранка, међутим, има песама које су сложеније и по конструкцији и по осећањима која су дата у њима. Оне нису наративне, осећања се у њима не изражавају посредством фабуле, него непосредно или кроз слику. П. Поповић их назива "чисто лирским песмама". У већини тих песама преовлађују сетни тонови и суморнија, елегична расположења. Бранко ту више није песник животне радости, него песник туге, смрти, елегичар. Смрт и предосећање смрти надахнули су његове најдубље лирске песме: Јадна драга, Кад млидијах умрети, Болесников уздисај. Радости и туга, живот и смрт, дитирамб и елегија – то су супротна и истовремено међусобно повезана расположења и теме Бранкове поезије. Његови су најчешћи мотиви растанак и растајање, пут и путовање. Растанак је код њега увек повезан с предосећањем смрти.
Иако изразито лирски темперамент, Бранко је у току целог свог рада показивао склоност према већим песничким композицијама. Његова најзначајнија остварења већег обима јесу лирски спевови Ђачки растанак и Туга и опомена те сатирични спев Пут у којем је извргнуо руглу противнике Вукове реформе. Ђачки растанак и Туга и опомена, два Бранкова најбоља песничка остварења, налазе се на супротним половима његова дела. Ђачки растанак уводи нас у најужи завичајни круг песников. Растанак је двострук, завичајни и ђачки. Озарени карловачки предео од Дунава до Стражилова испуњава први део поеме. Загледан у њега песник се опрашта од драгих места од којих га свако подсећа на нешто присно, давнашње. Опраштање и сећање две су лирске теме које се музички смењују. У другом делу доминира велико ђачко коло, које представља песму у песми, интонацијски остварену на особен начин, у ритму разигране сремске поскочице. У колу се смењују љубавне и јуначке попевке, у којима се призивају најславнији јунаци из националне историје а упоредо с тим кроз њих струји радосни народни живот. На крају ђачко коло прераста у симболичко коло братства у које се позивају сви наши народи. Ђачки растанак испеван је у римованом десетерцу; њега, нарочито у колима, често смењују краћи стихови који убрзавају ритам излагања. Туга и опомена открива други песнички свет и на друкчији начин. То је већа лирска композиција испевана у октавама, које су, изузев неколико последњих десетерачких, дате у јампском једанаестерцу, прихваћеном из немачке поезије. У основи песме је банална љубавна фабула о двоје драгих који се растају, он одлази у неку другу покрајину, ту заборавља драгу, а кад се врати у завичај, више је не налази међу живима. Ту фабулу Бранко је обрадио у разним варијантама у десетак својих романси писаних по угледу на Уланда и друге немачке песнике (Два камена, Драги, Јади изненада и др.). У Туги и опомени она је лирски надограђена мотивима љубави, природе и музике. Највише места дато је природи. Све промене у љубавној причи прате адекватна збивања у природи. На крају поеме драга је поистовећена с природом. Она се јунаку јавља у сну у тренутку када се природа буди из зимског мртвила и почиње нов живот, а њену појаву прати музика оживелог предела. Време које обухвата фабула поклапа се с годишњим циклусом природе. Тако се овај спев од сентименталне љубавне приче претворио у митску поему о природи, о њеном умирању и поновном рађању.
Првенствено лирик, Бранко Радичевић није имао много успеха у епској поезији. Његове херојске поеме (Гојко, Хајдуков гроб, Урош, Стојан), у којима се осећа двоструки утицај, Бајрона и наше јуначке епике, значајне су само по фрагментима лирског карактера. Боље су му лирске бајронистичке приповетке у стиху, Утопљеница и Освета, по сижеу повезане, пуне необичности, тајанства, мистике. Најобимније и најзначајније његово епско дело, незавршена поема Безимена, широко романсијерски заснована, покушај романа у стиховима, пружа реалистичко-хумористичку слику живота српских студената у Бечу. То је Бранков заокрет од романтизма к реализму, који је, због његове преране смрти, остао само велик наговештај.
Књижевном поколењу Б. Радичевића припада још неколико писаца који су стварали на сличним претпоставкама као и песник Ђачког растанка, или ће у свом каснијем раду бити под његовим утицајем. Бранков друг из бечких дана Ђура Даничић (1825-1882), највећи српски филолог 19. столећа, Вуков сарадник, аутор пионирских радова из разних филолошких дисциплина, књижевност је задужио највише класичним преводом Старог завјета (1869). Приповедач Богобој Атанацковић (1826-1858), такође Бранков пријатељ и вуковац, значајан је највише по роману Два идола (1851) с темом из револуције 1848. Тај први српски роман из савременог живота по својим стилским особинама изразито је романтичарско дело. Његов је јунак бајроновски изузетна личност, идеалист и сањалица који не налази места у животу. С Бранком је друговао и Јован Илић (1823-1901), први песник рођен у Србији. Почео је писати под утицајем сентиментално-дидактичке поезије предбранковске епохе а касније се преусмерио на народну поезију и био њен најдаровитији подражавалац, нека врста фолклорног артисте. У позним годинама прославио се као источњачки песник (Дахире, 1891). Његове источњачке песме нису само плод лектире него и утицаја домаће, муслиманске поезије, посебно босанских севдалинки. Написао је и идилични спев Пастири (1868), у којем је обрадио један фолклорни мотив узет из Вукових списа.
Љубомир Ненадовић (1826-1895), син Проте Матеје, чије је Мемоаре објавио, поред Бранка најистакнутији и један од најплоднијих писаца тог поколења, почео је такође у духу предбранковске традиције и у поезији остао до краја рефлексиван, моралиста, доситејевски поучан, више стихотворац него прави песник. Много је значајнији његов рад на путопису. Ненадовић је највећи српски путописац, творац ове књижевне врсте у којој ће касније, међу писцима 20. века, добити неколико значајних следбеника. С његових студентских путовања по Европи настаће први његови путописи Писма из Грајфсвалда (1850) и Писма из Швајцарске (1852), пуни ведрине, хумора, занимљивих доживљаја, поетични по основном расположењу, слободне, расуте композиције с мноштвом дигресија, које ће и у каснијим његовим путничким писмима бити једна од главних одлика његовог путописног стила. Главно му је дело Писма из Италије (1868-9), занимљиво нарочито по Његошевом лику, који је дат у њему. Сусрет с Његошем у Италији, разговори с њим, његове мисли, изреке, заједнички доживљаји, анегдоте о њему, подаци о његовим делима – све то чини овај изврсни путопис књигом која је неопходна за познавање Његошевог лика и његове поезије. Тој су књизи блиска Писма с Цетиња или О Црногорцима (1889), у којима се такође говори доста о Његошу као и о каснијим црногорским владарима; уз то, она садрже мноштво занимљивости о црногорском животу, обичајима, схватањима, начину говора, обиље анегдота, живих ликова, драматичних доживљаја. У њима је дата идеализована, романтична слика Црне Горе и Црногораца, код којих велича не само храброст него и речитост, мудрост, високо морално осећање. У друкчијем расположењу писана су раније настала Писма из Немачке (1874), књига болесна и разочарана човека, испуњена осећањем празнине, усамљености, досаде и бесциљности модерног живота. Дидактичан и просветитељски настројен у својој поезији, слободоуман Европејац у раним путописима а одушевљени национални романтик у књигама о Његошу и Црној Гори, Ненадовић је у Писмима из Немачке најближи осећању умора, засићености и бесмисла, које ће преовладати у књижевност на прелазу из 19. и 20. век.
Бранко је остао усамљена појава у поезији свог времена. Он је умро исувише рано да би могао дочекати победу свог правца. Почетком 50-тих година у српској поезији још је на снази школа "објективне" лирике, која је своју поетику заснивала на опонашању класичних и немачких песника. Иако у опадању, та школа даје у то време своју најбољу књигу Даворје Ј. С. Поповића, а њен најистакнутији теоретичар Ђорђе Малетић пише Теорију поезије (1854) и Реторику (1855), школске књиге засноване на класицистичком схватању књижевности. Али истовремено се јављају гласови са супротним захтевима, Јован Ристић (1831-1899), касније моћан државник обреновићевске Србије, пише на немачком језику књижевноисторијски оглед Дие неуере Литератур дер Сербен (1852) којем истиче као главну одлику савремене књижевности њено ослобођење од страних утицаја и прожимање националним духом а као главне представнике тог правца: – Бранка Радичевића, Јована Илића и Његоша. Други идеолог романтичарског покрета, каснији реалиста Јаков Игњатовић, у програмском чланку Поглед на књижество (1857) износи сличну мисао: треба се ослободити слепог опонашања страних писаца и стварати српску књижевност на националним темама и националним стилом.
Млади нараштај песника који ће довршити Бранкову песничку револуцију и створити српско романтичарско песништво појавиће се последњих година Бранкова живота (Змај 1852, Јакшић 1853, а Лаза Костић нешто касније 1858), и он ће у другој половни деценије потпуно завладати на књижевној сцени. Тек тада ће доћи до дефинитивне смене стилова, романтизам ће постати доминантни стил епохе, па ће и некадашњи класицисти, они који нису напустили поезију, покушати да се прилагоде захтевима новог правца. Свој највећи процват романтизам ће доживети 60-тих година да би већ 70-тих година почео уступати своје место реализму.
Књижевно средиште српске романтике и уопште целокупног културног живота тог доба био је Нови Сад, назван због тога "Српском Атином". Ту је из Пеште пренесена Матица српска (1864), основано позориште, у њему је излазио највећи број листова и часописа (поред Летописа, то су; "Седмица" у 50-тим, а затим "Даница", "Матица", "Јавор" и др. у 60-тим годинама). У Београду, који је био други књижевни центар, излазио је часопис "Вила".
Изгледа да свако књижевно раздобље има неко кључно питање око кога се окупљају и разилазе писци и књижевни радници. У Доситејево доба то је било просвећивање, у доба Вука Караџића народни језик, а у раздобљу романтизма то ће бити политика. Целокупна романтичарска књижевност прожета је политиком а низ њених истакнутих представника играо је значајну улогу у политичком животу народа. Горка искуства из 1848. разочарање како у националну политику српског црквеног врха тако и у политику бечког двора према Србима и другим подвлашћеним народима Аустрије ударали су неизбрисив печат читавом раздобљу. Основна обележја романтичарске политике јесу: српски национализам, грађански либерализма, антиклерикализам и антиаустријско расположење. Носилац нових национално-политичких и књижевних тежњи била је омладина. У великим центрима где студирају млади Срби оснивају се ђачке дружине ("Преодница" у Пешти, "Зора" у Бечу), које постају средишта политичког и књижевног живота омладине. Од тих дружина на омладинској скупштини у Новом Саду 1866. оснива се Уједињена омладина српска, покрет који се потом пренео на Србију и друге крајеве где су живели Срби. У основи омладинског програма налази се идеја ослобођења и уједињења српства, која ће окупити омладину из свих крајева и ударити печат целокупној романтичарској литератури.
Књижевне претпоставке романтизма јесу разнолике: језичка и културна реформа Вука Караџића, песничка реформа Бранка Радичевића, народна поезија, европски утицаји. Утицаји су такође различити: немачка поезија, нарочито Хајне, Петефи и шире мађарска романтичарска поезија, Бајрон и бајронизам, Шекспир и др. Основно обележје романтике јесте лиризам. Кратка лирска песма, по садржини најчешће љубавна, патриотска или мисаона, главни је жанр романтичарске поезије, али су лирском начелу подређена и друга два основна поетска жанра романтизма: поема (синтеза епског и лирског) и поетска драма (синтеза драмског и лирског). Лиризмом је прожета и романтичарска проза, која чини споредну област у књижевности овог раздобља.
Главни представници романтизма омладинског доба јесу три песника: Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић.
Јован Јовановић Змај (1833-1904) заузима централни положај не само у епоси романтизма него и у целој књижевности друге половине 19. века. Најмање романтик међу својим песничким друговима, он је више него и један од њих био везан за домаћу традицију и одређен њоме. Бранко и народна поезија – то су две битне претпоставке његовог песништва. Овоме треба додати и неке друге традиције српске књижевности: грађанску лирику, дидактику и морализам класициста и објективних лиричара, доситејевско просветитељство итд. Но с друге стране, као ретко који песник, Змај је био отворен и разноврсним утицајима са стране. Његов големи преводилачки рад, који је обухватио мноштво песника, од највећих до сасвим безначајних, из разних литература, показује не само ширину његовог интересовања него и значајну присутност поезије других народа у његову властитом делу. Као ни код Доситеја, код Змаја се не може повући јасна граница између преведеног и оригиналног. Отвореност, пријемчивост, асимилативна моћ – то су нека од основних обележја Змајеве песничке индивидуалности.
Рођен у угледној новосадској породици, по менталитету и схватањима предодређен за миран и сређен грађански живот, Змај је у свом животу имао свега више од тога. Студирао је нередовно, најпре право (у Бечу, Прагу и Пешти) а затим медицину у Пешти. Пошто је дипломирао на медицини (1870), радио је као лекар опште праксе, често се селећи из места у место (Нови Сад, Панчево, Карловци, Футог, Београд, Загреб, Беч). Патријархалан и породичан, највећи породични песник у српској књижевности, Змај је био несрећан у властитом породичном животу: сва су му деца умрла у првим годинама живота а после десетогодишњег брака изгубио је и вољену жену (1871). Отада до смрти живео је сам. Последње године провео је у Сремској Каменици, где је умро и сахрањен.
Почевши као и остали романтичари песмама, он је једини од њих остао до краја веран том основном жанру епохе. Код њега нема херојских поема као код Бранка, Јакшића и Костића, нити поетских трагедија као код последње двојице. Веће епске и драмске форме јављају се у његову опусу само међу преведеним стварима. Ако се изузму једна безначајна једночинка и известан број приповедачких покушаја, Змајево дело чини непрегледно мноштво песама разне дужине, међу којима су по правилу најбоље кратке лирске песме. Од књига поезије које је објавио најважније су Источни бисер (1861), у којој су његови преводи и подражавања источњачке поезије, Ђулићи (1864), и Ђулићи увеоци (1882), две међусобно повезане збирке интимне лирике, Певанија (1882), зборник читаве његове дотадашње поезије, за којим је уследила Друга Певанија (1895-6), Снохватице (1895, 1900), где су његова подражавања народне поезије.
Основу тога опсежног дела чини интимна лирика. Она је сасвим особена по свом карактеру. Код Змаја је наглашеније породично него љубавно осећање. Као породични песник, он је близак народној поезији, у којој је породично осећање једно од главних. У основи Змајеве интимне лирике налази се осећање везаности, јединства стопљености са својима, са женом, децом, породицом, а у продужетку са српским народним и целим човечанством. То осећање има своју еволуцију од раних песама преко Ђулића и Ђулића увеока до његових позних песама. У раним, предђулићевским песмама осећа се тиха сета, меланхолична усамљеност, чежња за љубављу. Меланхолична, сетна нота карактеристична је и за прве ђулиће, "Мрачни, кратки дани / суморно јесење" – то је расположење у чијем знаку почиње књига. Тек када се појави она, неименована драга, то се расположење почиње постепено губити а с јачањем њихове везе нараста супротно, ведро, радосно расположење да би се у тренутку њиховог сједињења, брачног, снажно осећање животне радости из песниковог срца прелило на цео свет ("Ала је леп овај свет"). У позадини Ђулића је песников интимни роман: његова љубав, женидба, срећан породични живот. Књига има својства песникова лирског дневника или чак лирског романа о љубави. Ђулићи увеоци надовезују се на Ђулиће. Прву књигу инспирисала је љубав према најближима, а другу смрт најближих. Осећање дубоке повезаности са својима смрт не прекида него му даје само други облик. Оно почиње неизмерном тугом због губитка најдражих особа а завршава се стапањем с њима, привременим, у сну, и потпуним, у смрти: "Кроз смрт само ваља проћи / па ћу с' и ја с њима слити." Туга и бол преносе се, на сличан начин као радост у првој књизи, на цео свет. Из тог споја унутарњег расположења и слика спољашњег света настали су неки од најлепших и најдубљих ђулића увелака ("Ох како је свио, тамно", "Моје небо, јер је мутно", "Мртво небо, мртва земља"), у којима је дата ирационална, нирванистичка визија света, доживљај ништавила, непостојања, губљење свега у мртвилу. У позним Змајевим песмама бол се стишава у резигнираном, философски продубљеном мирењу с неизбежним ("Откиде се једна мисо", Крила и окриља времена, Јесен).
Интимна лирика чини мањи део Змајевог песничког опуса. У великом делу свог стваралаштва Змај је песник колективне инспирације, дубоко ангажован у национално-политичким, друштвеним и културним збивањима свог доба. Многи су критичари драматизовали разлику између његове интимне и јавне поезије, жалећи што је Змај расипао свој таленат на дневне потребе, што није остао до краја лирски песник. Чињеница је, међутим, да у мноштву Змајевих песама колективне инспирације има изванредних као што у његовој интимној лирици има мање успелих и слабих песама. Сам Змај је, пре свих својих критичара, осетио ту противречност своје поезије и показао њене стварне узроке. У песми Ја бих био (1875), која садржи његов кредо, он износи какав би песник могао бити да је било друкчије време у којем је певао и какав је морао бити у свом времену. За Змаја поезија није кула од слонове кости, која песнику служи као уточиште од светских метежа, бит песме је у њеној окренутости вету и људима. Ту мисао изнео је у програмској Песми о песми, она је у основи његове поезије. Змајева најпознатија песма Светли гробови карактеристична је за то активистичко схватање живота. У њој је изражена вера у прогрес, стваралачка повезаност међу генерацијама, неуништивост идеала, јединство живота и смрти, гроба и колевке, нагласак је песме на улози великих људи у вечној тежњи човечанства према вишим циљевима њихови гробови, као и код Његоша, светле у помрчини векова.
Као песник колективне инспирације Змај је оставио огроман број песама разних врста: родољубивих, политичких, сатиричних, дидактичких. Родољубива му је лирика мање значајна. Трезвен и реалан, Змај је био више упућен на садашњост него на прошлост, више су га привлачила савремена политичка збивања него романтични снови о некадашњој слави и величини. Он је изразит политички песник, творац наше политичке ангажоване поезије. Свој песнички дар ставио је у службу напредних покрета и идеја свог доба, био је песник Уједињене омладине и Милетићеве Народне странке, његова поезија садржи стиховану историју, песничку хронику најважнијих политичких збивања тог доба. Она је најчешће дневна, новинска, стиховани журнализам, без већих домета. Много је значајнија његова сатирична поезија. Змај као сатирични песник стоји равноправно са Змајем лириком. Он је творац наше сатиричне песме као што ће Домановић бити творац наше сатиричне приповетке. Предмет Змајеве сатире јесу разноврсне деформације у тадашњем српском политичком, друштвеном, националном, културном и књижевном животу као што су, да поменемо само неке, туђинско васпитање српске омладине (Билдунг), гушење политичких слобода (Песма једног најлојалнијег грађанина), однос власти и народа, полтронство, каријеризам, политичко понашање истакнутих савременика итд. Највећу дубину и универзалност Змајева је сатира достигла у песмама у којима је предмет изобличавања монархија и свет који је окружује. Ту спадају неке од његових најбољих сатиричних песама: Мајушни Брцко, Јуен-Јуен-Мен Јуне, кинески цар, Песма при рођењу једног принца, Јутутунска јухахаха, Јутутунска народна химна. Језик Змајеве сатире особен је, различит од језика његове лирике. Он је пун говорних обрта, сирових израза и фраза из свакодневног и новинског језика. Ту је Змај и у темама и у изразу најближи оном што бисмо могли назвати реализам у поезији.
Треће велико подручје Змајева стваралаштва чини дечја поезија, којом се бавио највише у последњим деценијама свога живота. У дечјим песмама Змај је обухватио цело детињство од колевке до дечаштва, са свим оним што припада дечјем свету: играма и играчкама, животињама, односом перма одраслим итд. У њима је дао богату и разноврсну галерију дечјих ликова. Главне одлике Змајевих дечјих песама јесу: префињен лиризам, који их приближава његовој раној љубавној поезији и озареном свету Ђулића, смисао за уживљавање у збиљу и душу детета, једноставан, лак, непосредан израз приступачан деци и истовремено привлачан одраслима. Змај је творац српске поезије за децу и њен највећи представник. Његове дечје песме имају, међутим, и шири значај. Оне нису само специјалистичка, наменска поезија него и особена форма песничког, лирског језика, којим су на нов начин изражене основне преокупације Змајевог стваралаштва. У његовом књижевном развитку оне се јављају као последња његова песничка обнова. Пошто је исцрпео своје могућности у лирској и сатиричној песми, Змај је у сублитерарној, полупоетској-полупедагошкој форми дечје песме нашао нову, неисцрпну ризницу нових поетских мотива и формалних могућности.
Змај лиричар, Змај национални бард и сатирик, чика Јован омиљени дечји песник – то су основни видови Змајевог лика, готово би се могло рећи три песника у једној личности, од којих сваки има особену тематику, посебан песнички језик и стил. А унутар сваког од његових основних кругова изражена је иста тежња к разноврсности, која је присутан у свим слојевима: у темама, емоцијама, песничкој форми, стиху, метрици, строфици, композицији песма. Писао је лако и брзо, никада се није посебно трудио око форме и израза, отуда код њега има доста аљкавости и немара, али нема понављања ни монотоности. Најближа народној метрици и говорном језику. Змајева поезија није само стекла велику популарност код најширих слојева читалаца, већ је дала и свој значајан допринос развитку српског песничког израза и вршила снажан утицај на песништво друге половине 19. и раног 20. века.
Најизразитији романтик међу песницима омладинског доба јесте Ђура Јакшић (1832-1878), многостран по својој уметничкој обдарености. Био је сликар, песник, приповедач и драмски писац. Рођен је у банатском селу Српска Црња у родољубивој свештеничкој породици. Као шеснаестогодишњи младић учествовао је у револуцији 1848. Школовање му је било нередовно. После трећег разреда напустио је гимназију и посветио се сликарству. Учио је код разних приватних учитеља, једну годину је провео у сликарској радионици Константина Данила. Ради учења сликарства ишао је у велике европске сликарске центре, Беч, у два маха, и Минхен, али није успео да заврши ниједне сликарске школе. Највећи део живота провео је у Србији (од 1857, с прекидима). Радио је као учитељ и наставник цртања по разним местима у унутрашњости Србије, живећи стално у оскудици, обрван бројном породицом коју није могао исхранити, у непрестаном сукобу са заосталом средином, вредан и прогањан, хапшен, отпуштан из службе. Прилике су му се унеколико побољшале после преласка у Београд (1872), где је добио место коректора државне штампарије.
Као песник Јакшић је ишао властитим путем. Утицај Бранка и народне поезије код њега се осећа мање него код других романтичара. Свој песнички рад почео је под утицајем Петефија, који је до краја остао његов најдражи песник. Као и Бранко, он је, нарочито у епским песмама, био под извесним утицајем Бајрона. Од домаћих песника на њ је утицао годину дана млађи Змај, с којим је друговао у Бечу почетком 50-тих година. У Јакшићеву песничком формирању значајну улогу имало је његово бављење сликарством. Између његових песама и слика постоје не само мотивске него и дубље стилске сродности. Пиктуралност, оштри, рембрантовски контрасти светла и таме (Рембрант је био његов најдражи сликар), колористика која се остварује густином епитета и метафора – то су неке особине Јакшићеве поезије којима се она приближује његовим сликарским платнима и које га истовремено издвајају међу другим песницима тог доба и чине специфичном појавом у српском песништву 19. века.
Јакшић се огледао у свим родовима поезије: лирици, епици и поетској драми. Лирика је обимом најмањи али по вредности најзначајнији део његова рада. Јакшић је поглавито лирик и у епској и драмској поезији па и у приповеци. У лирским песмама он углавном не прелази тематске оквире српског романтизма. Песниково ја, отаџбина и народ, природа – то су основне теме не само Јакшићеве лирике него и целе наше романтичарске поезије. Особен је његов приступ тим темама. Јакшић је најличнији међу песницима романтизма, његова лирика тесно је повезана с његовом судбином и приликама у којима је живео. Дубоко лично незадовољство животом спојено је у његовим песмама с типично романтичарским конфликтом између снажне, изузетне индивидуалности и средине која је окружује. Песниково ја у стању је непрестане зараћености са светом, између њега и других нема и не може бити никаквог људског додира, никаквог дијалога. На својим крајностима тај став се изражава или у осећању горде усамљености песникове, у његовом титанском, прометејском пркосу (Ја сам стена) или у гневном апострофирању других, у бацању песничке анатеме на свет (На колена, Ћутите, ћут'те, Падајте, браћо, Јевропи, Калуђери). Песников говор ту је више реторски него лирски, он је у сталном порасту, градацији, без спуштања и падања, у пркосном, титанском стремљењу навише. Пркос и претња само су гранична али не и једина афективна стања из којих извире Јакшићева лирика. У другим песмама изражена су мекша, више лирска осећања: туга, очајање, потреба за људском топлином, љубављу и лепотом, чежња за миром и спокојством у крилу природе. У тим песмама, а међу њима се налазе неке од најлепших (Мила, На ноћишту, Небо моје, Поток жубори, Кроз поноћ), као и у другима у којима је песниково одбацивање света дато више посредно (Стазе, После смрти, Орао), песнички говор се стишава, постаје лирски мек, нежан, мелодиозан, понекад певан, као код Бранка, само много дискретније. Песникова тежња за другима остаје најчешће без одзива, песник болно преживљава своју усамљеност, недостатак правог дијалога он надомешта фиктивним дијалогом као што је то случај у две његове најпознатије песме: На Липару, у којој води разговор с птицама, и Поноћ, где се на своју несрећну судбину жали сени давно умрле мајке. Чак и у тренуцима предавања срећи остаје неку устрепталост пред непознатим претњама, срећа коју доживљава болна је, опасна, разорна. Напето, устрептало ишчекивање нечег непознатог, тајанственог, претећег, страх и занемелост пред неком опасношћу што се приближава – то је основна афективна ситуација Јакшићеве лирике. Она је непосредно дошла до изражаја у неколико његових најбољих и најособенијих песама: Поноћ, Кроз поноћ, Вече, Ноћ у Горњаку, Братоубица. С тим су у вези неки мотиви и слике које се провлаче у разним његовим песмама. Ноћ и још чешће поноћ, тренутак код ишчезавања сви гласови живота, када из дубоке тишине допиру знаци тајанствених и претећих кретања – то је типична јакшићевска атмосфера. Јакшић је песник ноћи, поноћни песник, као што је Бранко песник дана и светлости. Стена, камен, као облик крајње непомичности али истовремено симбол одбране и пркоса, јесте један од основних елемената Јакшићеве имагинације. Он се јавља као метафора става, личног и националног. Песник се осећа као стена о коју се ломе све злобе и пакости света (Ја сам стена). Отаџбина је такође стена "што претећ сунцу дере кроз облак", гранични камен који стоји на стражи, о њега се разбијају главе туђинских освајача (Отаџбина). Стража, стражарење, стражари – то је нов вид трансформације овог мотива. Страх прелази у будност и опрезност, ишчекивање опасности у одбрану, чување свог и туђег мира. Та тема повезује његову лирику с другим видовима његова стваралаштва. Она се јавља у дужим, епским песмама (Стража, Стражар, Караула на Вучјој пољани), у приповеци (На мртвој стражи), на сликарским платнима (Караула).
Јакшићева епика, поред епских песама, обухвата и неколико херојских, бајроновских поема: Невеста Баја Пивљанина, Мученица и др. у којима су вредни углавном само лирски фрагменти. Много је значајнији његов драмски рад. Јакшић је написао три трагедије у стиху. Сеобу Србаља (1863), Јелисавету (1868), и Станоја Главаша (1878), од којих је прва у епском а друге две у лирском, јампски интонираном десетерцу. Теме су историјске: у првој је дат долазак Срба из прадомовине Бојке на Балкан, у другој – Црна Гора пред крај 15. века, у борби између истока и запада, турске царевине и млетачке републике, у трећој – Србија између два устанка на почетку 19. века. Заједничка основа свих трију јесте сукоб хероизма и издаје, чиме се Јакшић приближава Његошу. Њихове су слабости у недовољној историјској и реалистичкој заснованости ликова и радње, а снага им је пре свега у лиризму те у драмским сукобима и ситуацијама. Чисто драмске вредности Јакшићеве често се запостављају у критици. Скерлић каже: "Јакшић лиричар спасава свуда Јакшића драматичара." Заборавља се да Јакшићева лирика такође извире из оштре конфликтне ситуације, да је сва у драматичном грчу и патетици, што је Јакшића међу свим романтичарским песницима учинило најподобнијим за драму. Његове трагедије, нарочито последње две, делују уједначеније од Костићевих спадају у највеће домете српске озбиљне драме.
Јакшићев приповедачки рад, иако обимом премашује поезију, по вредности заостаје за њоме. Његов је значај претежно историјски. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача, главни је представник наше романтичарске приповетке. У тематици његових приповедака осећа се постепена еволуција од историје к савремености, од романтизма к реализму. Најраније су му романтично-историјске приповетке с темама из средњег века, пуне претеривања разних врста (Син седога Гамзе, Неверна Тијана и др.). Касније прелази на савремену тематику и пише о невољама сељака у Војводини и Србији и о другим друштвеним појавама (Сирота Банаћанка, Српско чобанче, Кривосечка механа и др.), но при томе ипак задржава романтичарски приступ и стил. Највише је у водама реализма у сатиричној приповеци Комадић швајцарског сира (1871) као и у неколико социјалних песма (Ратар, Шваља и др.), насталим под утицајем покрета Светозара Марковића, који је Јакшић, једини од истакнутих романтичара, прихватио.
Трећи песник романтичарске омладинске тријаде Лаза Костић (1841-1910) несумњиво је најконтроверзнија личност у српској поезији, писац од кога је књижевна критика направила случај. Од свог поколења више слављен него схваћен, он је под старост дочекао готово свеопште оспоравање па и презир у књижевној јавности. Три најистакнутија српска критичара, Љ. Недић, Б. Поповић и Ј. Скерлић, различити по погледима и методу, били су јединствени у порицању овог песника. Пуну књижевну афирмацију Костић је доживео тек после смрти. Модерни песници и критичари после првог и, нарочито, другог светског рата, у њему су видели свог духовног претечу, зачетника модерне српске поезије.
И у животу и у поезији Костић је стално одступао од свакодневног и уобичајеног. Важио је као пример бизарна, ексцентрична, разбарушена романтичара који у свему што ради хоће да буде друкчији од осталих, издвојен, оригиналан. У томе су једни видели генијалност, а други шарлатанство. Међутим, тај песнички фантаста био је најобразованији међу песницима романтичарског круга и један од најученијих наших људи 19. столећа. Рођен у Ковиљу крај Новог Сада у официрској породици, Костић је, после завршене гимназије, студирао право у Пешти и стекао докторат права (1866). Био је познавалац класичних и модерних језика, највећи полиглота после Доситеја. Знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, с неких преводио, а на немачком, француском и латинском и писао. На његово интелектуално образовање највећи утицај имала је хеленска књижевност и философија: Хомер, Есхил, Хераклит и други. Једини хеленофил међу романтичарима, он је био и први шекспироман међу њима, писац који је највише допринео Шекспирову културу у српском романтизму, наш најзначајнији преводилац енглеског драматичара у 19. столећу. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија – то су три основне претпоставке Костићева дела. У младости је био један од омладинских првака, активан у свакодневном политичком животу, посланик на српским саборима и у пештанском парламенту, хапшен због своје политичке активности, бунтовник, апологет српства. У позним годинама он доживљава трансформацију што подсећа на ону коју је пре њега доживео Ј. Игњатовић: разочаран у националне идеале своје генерације, он се одваја од напредног покрета, својих другова и некадашњих сабораца и улази у табор клерикалаца и конзервативаца, што је, као и код Игњатовића, био један од разлога његове непопуларности и оспоравања у последњем периоду живота.
Као и Јакшић, али на други начин, Костић је испољио разноврсну обдареност. Био је песник, драмски писац, есејист, новинар, преводилац, књижевни и позоришни критичар, естетичар, философ. У једноме се одваја од романтичара и приближава на једној страни класицистима а на другој модерним песницима, у својим научно-теоријским, естетичким и философским преокупацијама. Костић је песник и философ, сам је говорио да "нема песника без мислиоца, ни правог мислиоца без маште". У његовом делу тесно су повезане песничка имагинација и песничка рефлексија, стварање поезије и размишљање о поезији. Његов научно-теоријски рад дошао је после песничког. Највећи део својих песама написао је између 1858. и 1870, из истог је периода и његова најпознатија драма Максим Црнојевић (написана 1863, објављена 1868). Од средине 70-тих година до смрти написао је мален број песама, углавном пригодних и мање значајних али и своју најбољу песму Санта Мариа делла Салуте (1909), као и остале две драме, Перу Сегединца (1882) и Гордану (1890). У том раздобљу његов есејистичко-критички и философски рад много је изразитији од песничког. Тада је написао највећи број својих критичких приказа и огледа као и три обимнија рада: естетичку расправу Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880), философски трактат Основно начело, Критички увод у општу философију (1884) и велику монографију О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902). У својим расправама и есејима Костић углавном развија исте идеје које је претходно изнео у песмама. Мисао да се поезија рађа из заноса који представља ирационално стање између сна и јаве (та мисао чини основу његовог схватања поезије) Костић је најпре уметнички изразио у програмској песми Међу јавом и међ сном (1863) да би је тек касније теоријски развио у полемичким освртима на естетичке идеје С. Марковића и Чернишевског, те нарочито у књизи о Змају, која је у целини заснована на тези о разлици "између пролазног народног заноса" и "вечног, исконског заноса песничког". Идеја о народној песми као основи српске поезије и естетике изражена је такође у програмској песми Међу звездама (1872), која је у јубиларном издању Костићевих Песама (1909) заузела место "проговора", да би потом у његовим "Основама лепоте добила теоријско образложење. Начело укрштаја супротности, који је по Костићу основни принцип космичког поретка ствари, полазна тачка његове философије, такође је изражено најпре на песнички па тек онда на философски начин. Присутно у свим његовим песмама и драмама, оно је добило најпотпунији, парадигматични израз у хераклитовској Певачкој имни Јовану Дамаскину (1865). Костићева естетика и философија јављају се у продужетку његове поезије, као њена непосредна научно-теоријска експликација.
Костић је поглавито песник духовне, философске инспирације, што га приближава романтичарима раније епохе, Његошу и Милутиновићу, а одваја од познијих романтичара. Костићева поезија није поезија срца и осећања, него поезија духа и маште, поезија логоса, философична у својој најдубљој основи. Костић је говорио о себи као о "хладнокову" који не ствара у ватри осећања, него тек пошто се емоције охладе. Као песник имао је најмање успеха у лакој, мелодиозној љубавној песми, којом су се одликовали Бранко и Змај; у покушајима те врсте код њега има нечег усиљеног, извештаченог, неозбиљног. Своју најбољу љубавну песму није испевао у младости, него пред смрт. Њу је годинама носио у својој уобразиљи (дневник који је водио на француском језику открива генезу те песме) док није добила коначан облик, савршен, класичан. Међутим, љубав у Санта Мариа делла Салуте није осећање него принцип, основни принцип људског живота и космичког поретка ствари, сила која, као и код Дантеа, покреће светове. И у родољубиву поезију он уноси нов тон и приступ. Поред Јакшића несумњиво највећи патриотски песник српског романтизма, Костић је у својим најбољим песмама родољубиве инспирације еволуирао од национално-романтичног одушевљења к једном хладнијем, критичкијем односу према националним идеалима (Разговор са увученом српском заставом на мађистрату новосадском, 1869), или је тежио да народну борбу изрази у универзалним симболима, да и ту, као и у другим областима свог рада, оствари свој песнички идеал, укрштај домаћег и страног (нпр. у Јадранском Прометеју, 1870, својој најснажнијој родољубивој песми). Најособенији израз Костић је нашао у мисаоно-философским песмама. После Његоша и Милутиновића једини космички песник међу романтичарима, он у низу песама доноси макрокосмичке визије и пева о васионским борбама и сукобима. Његов омиљени песнички јунак јесте космички бунтовник Прометеј, који води "борбу правде, борбу поноса / прот силе саме, прот Олимпоса" (Прометеј, 1863). У неким Костићевим философским песмама мисаоност је често спојена с комиком и песничким хумором. Небески свод у његовој визији подсећа на изобличено људско тело. (Еј, ропски свете), а земља на огромно тело жене блуднице (Еј, несрећо земље), Врхунски израз Костићевог песничког хумора и уједно једну од најбољих његових песама имамо у Спомену на Руварца (1865), где је дат укрштај свечаног и фамилијарног, мисли и комике, стварности и маште. Исказана у козерско-репортерском тону и у слободном стиху, песма представља један од најранијих огледа модерне српске поезије.
Као претежно објективно настројени песник, Лаза Костић је више од осталих романтичара био предодређен за дуже песме изграђене на философској или епској основи. У епско-лирским жанровима имао је више успеха него иједан други романтичарски песник. Његове песме Ђурђеви ступови, Прељубница и, нарочито, најлепше од њих Самсон и Далила (1869) знатно надилазе Радичевићеве и Јакшићеве покушаје у истом жанру. У балади је достигао један од својих песничких врхунаца. Његов чудесни Минадир, древна прича о љубави и смрти, најлепша је балада српске уметничке поезије. Костић је заједно с Јакшићем творац наше романтичарске драме. Он је хтео да на темељу народне поезије, по угледу на Грке, а уз помоћ Шекспира и Шилера, створи нашу националну драму, с националним темама и националним, српским патосом. Од три његове драме најзначајнији је Максим Црнојевић, трагедија рађена по мотивима народне песме Женидба Максима Црнојевића, драмски заснована на сукобу љубави и побратимства; она делује пре свега плаховитом силином своје поезије, упркос низу невештина у драмској конструкцији, којих се Костић ни касније није ослободио. Пера Сегединац је историјска трагедија политичке инспирације, антиаустријска, антиклерикална, о хероизму и издаји, по духу, ако не по домету, војвођански Горски вијенац. Гордана је занимљив и код нас јединствен оглед херојске комедије. Писана у свежој и поетски надахнутој прози, док су прве две у јампском десетерцу, она је уједначенија и драмски боље изведена од њих, али без оних снажних поетских момената у којима се крије њихова лепота и вредност.
Костић није само проширио тематске оквире српске романтике већ је од свих српских песника 19. века највећи новатор форме, песничког језика и стиха. Унутарњу форму његових песама одликује сложена сликовитост, тежња к алегоризацији, фантастици, песнички хумор, удаљавање од непосредности израза к сложеном, заобилазном, грађеном песничком говору. Костић се издваја изразито модерним односом према језику, осећањем за самосталну сугестивну снагу језика која зрачи из физичких моћи речи, из звука, ритма и тоналитета. У вези с тим је његово експериментисање с изразом, звучне игре, вербалне досетке, кованице које чине највидљивију одлику његовог песничког идиома. У томе он додуше, није усамљен међу српским песницима 19. века. Претходници су му Сима Милутиновић и Ђорђе Марковић Кодер (1806-1891). Последњи је најдаље отишао у стварању вештачког, херметичког језика. Костић је највише од свих романтичара новатор стиха. Он је лирски симетрички десетерац организовао на јампски начин и тим стихом, који је добио најширу примену у романтичарској драми, створио најособенију метричку форму српске романтике.
Уз Змаја, Јакшића и Костића романтизам је дао још велики број писаца, углавном песника, од којих неке не би требало заобићи.
Стеван Владислав Каћански (1828-1890), "Стари бард", како су га називали савременици, био је песник борбеног национализма. Учествовао је у револуцији 1848. и на бојишту певао песме које су као подстрек борцима читане по војничким логорима. Писао је родољубиве песме и херојске спевове којима је романтичарска егзалтација српством доведена до крајности (Ноћница, Грахов лаз, Србобран), био је песник искусних ханџара, убојних поклича, војничких труба, рата. Неке његове песме (Где је српска Војводина, Хеј, трубачу с бојне Дрине, Са Авале ор'о кликће) постале су популарне патриотске химне.
Јован Грчић Миленко (1846-1875), најзначајнији песник 60-тих и 70-тих година после велике тројке, свој индивидуални израз постигао је у тзв. "простим песмама" у којима је тежио да се што више приближи животу. У њима је певао о лепоти природе, фрушкогорском пејзажу, о свакодневном сеоском животу. Писао је такође љубавне и елегичне песме. Одлике његовог песничког стила јесу: идилични пантеизам, једноставност, фолклорни артизам (Песме, 1869). Огледао се и у новелистици. Две његове приповетке, У гостионици код "Полу-звезде" на имендан шантавог торбара и незавршена Сремска ружа, делови су шире заснованог рада, можда романа, из народног живота. Прва, успелија, јесте стилизована фолклорно-фантастична приповетка по угледу на Гогоља, која уметнички надмаша касније Глишићеве покушаје у истом жанру.
Милорад Поповић Шапчанин (1841-1895) је, уз Ј. Илића, најзначајнији романтичар из Србије. Писао је песме, драме, приповетке и романе. У лирици је изразио сентиментално-идиличну компоненту романтике. Најбољи му је циклус Село у детињским успоменама (1866), у коме се афирмисао као песник сеоске идиле, и заједно с Ј. Грчићем-Миленком као главни представник поезије села у српском романтизму. Његови епски и нарочито драмски радови с темама из српске историје писани 80-тих година (у то време био је управник Народног позоришта у Београду) неуспели су плодови позне романтике. Значајнији му је приповедачки рад који чини тридесетак приповедака и два романа, историјски роман Хасан-ага и сентиментални роман Сањало (1889); овај други његово је најбоље дело. Шапчанинове приповетке, као и Јакшићеве, романтичарске су по свом стилу и облику, али и некима, нарочито у онима из познијег периода, има доста реализма у сликању средине и ликова.
Стојан Новаковић (1842-1915), политичар, филолог, историчар, једна од најистакнутијих личности Србије у другој половини 19. столећа, припадао је омладинском поколењу. Уређивао је главни романтичарски часопис у Србији "Вилу" (1865-8) и писао слабе песме и приповетке, но убрзо је напустио књижевни рад и посветио се научном проучавању језика, књижевности и историје. Написао је прву систематску Историју српске књижевности (1867, друго, прерађено издање 1871), Српску библиографију (1869), више студија о разним писцима и књижевним појавама, издавао старе српске књижевне споменике. Филолог по струци, ученик Ђуре Даничића и његов следбеник, Новаковић је у својим књижевним истраживањима увек полазио од језика; он је главни представник српске филолошке критике.
На прелазу између романтизма и реализма јавља се комедиограф Коста Трифковић (1843-1875), који је почетком 70-тих година објавио више комедија, углавном једночинки, из новосадског малограђанског живота (Честитам, Школски надзорник, Љубавно писмо, Француско-пруски рат, Избирачица, од којих је само последња већег обима, у три чина). Трифковић негује лаку, лепршаву комедију интриге са живим, динамичним дијалозима и једностраним али занимљивим типовима из свакодневног живота. Оне су уз то вешто компоноване, сценичне, забавне, непретенциозне, пуне лаког и пријатног хумора. Извођене су у свим југословенским срединама и превођене на стране језике, а неке се и данас одржавају на сцени. Уз Стерију и Нушића, Трифковић је најзначајнији српски комедиограф.