Општи преглед
Ако је дозвољена употреба термина „хришћански философ“, једини хришћански писац свога доба који га апсолутно оправдава јесте Атинагора. Нажалост, древна Црква није сачувала у свом сећању овог хришћанског философа који је, према натпису његове Молбе за хришћане (= апологије), био Атињанин. Тако ништа не знамо о његовом животу и раду будући да једини хришћански писац који га помиње, Меродије Олимписки (О васкрсењу 37, 1) не даје јасне податке. Живео је у време Марка Аурелија (161-180), а можда и Комода (180-192), није познато где. Био је изузетно образован и његово философско образовање засенило је богословско. Потицао је из енкратитских хришћанских кругова или је, судећи према његовим строгим гледиштима о браку и уздржању, бар веома симпатисао такве погледе. Није искључено да је био у служби ретора или је био учитељ реторике, јер су његова два мала дела филолошки дијаманти у целокупној књижевности његовог времена. Својим књижевним талентом, језичким осећајем, језичком прецизношћу и јасношћу, као и успешним речником, Атинагора превазилази скоро све писце II века.
Атинагора је био апологета хришћанства, али његово дело је у суштини више философско него богословско. Иако нема тежину философске истине, логичким и философским аргумантима он приступа одбрани свог става који се састоји у томе да хришћани верују (нису безбожници) у једног истинитог Бога (који је нерођен, творац света, непојмљив, происходитељ Сина и Духа) и у васкрсење душе и тела. Поступак који Атинагора следи у своме делу ствара велике проблеме о којима се много дискутује, зато што у њима потпуно одсуствује библијска утемељеност и одраз Предања Цркве. Обично се предлаже објашњење да је наш апологета зенемарио библијску утемељеност, јер је желео да покаже исправност своје вере аргументима које нису оспоравали они који су оптуживали Цркву. Међутим, то значи да је веровао да може постићи свој циљ само логиком. На почетку своје Молбе напомиње да ће их обавестити о ономе што се тиче хришћана (1). Међутим, не постоји ништа о Христу и Његовом делу (одсуствује чак и име Христос), о Цркви и њеном богословљу, осим кратког, али веома значајног, осврта на тријадологију и однос нерођеног Бога и Логоса. Адресати дела О васкрсењу, који су неверници и они који сумњају (1-2), нису обавештени чак ни о Господњем васкрсењу. Одговара многобошцима који погрешно тумаче оно што хришћани чине на својим сабрањима, али не говори о ономе шта се на њима догађа. Сматрамо да све ово има следеће објашњење:
Прво. Атинагора, који потиче из философског окружења, није негирао философији могућност да стигне до истине, независно од тога што није увек стизала. Доказ је то што је Платон, према Атинагори, веровао нпр. у једнога Бога, „творца“ свега, „нерођеног и вечног“ (Молба 6). То је могуће будући да човек може да се креће према истини „Божијим надахнућем“ (7). То кретање се карактерише као „духовна склоност“ (συμπάθεια) (7) и највероватније претпоставља сродност и однос са Богом, зависност од Бога и привлачност ка Богу. Реч је о новом виду Јустинове идеје о посејаном логосу. Истовремено, Атинагора има и друге елементе који отежавају његово разумевање: а) песници и философи нису нашли биће, јер нису сазнали од Бога оно што су рекли о Богу: „нису нашли биће зато што нису удостојени да о Богу науче од Бога, него сваки самостално“ (7). „Неналажење бића“ овде значи да га нису нашли у потпуности и савршено, јер су, као на пример Платон и други, успели да га „замисле“ (περινοησαι) (7). Према томе, нико апосолутно не познаје Бога, осим уколико то не затражи од Бога и Бог му да. б) Истина коју Атинагора брани, односно хришћанство, не узима се ни од куда, ни из Светог писма ни из Предања, него је нешто што „поимамо и у шта смо поверовали“ и о којој једноставно „имамо пророке за сведоке“ (7). Хришћанска истина се појављује са чудном аутономијом. Пошто пророци само потврђују („гласови пророка уверавају наше мисли“) (9), они нису извор, не дају наше мисли или се не поистовећују с њима. Истовремено, хришћанска истина није „људски... логос“ (9). Уколико је, дакле, философ философирао Божијим „надахнућем“ (Πνοή) и уколико су пророци потврђивали његова схватања, тада је он предавао стварну истину.
Друго. Атинагора, гордећи се због девствености и „ушкропљености“ (ευνουχια) хришћана, ограничавајући телесне односе брачника искључиво и једино на „рађање деце“ и карактеришући други брак као „пристојну прељубу“ (33), показује да је имао везе са екратитским групама (можда монтанистичким) или им је чак и припадао. Групе такве врсте живеле су на неки начин на самим маргинама Цркве и нису показивале интересовање за живот, Предање и богословље Цркве. Главна њихова брига била је морализам који су налазили и код песника и код философа. Нису их занимали велики богословски проблеми.
Тако, дакле, можемо да схватимо Атинагору: будући да је имао ова схватања о истини није осећао потребу за библијским и богословским утемељењем онога што је говорио. Будући да је имао енкратитске тенденције, био је равнодушан према великим богословским проблемима. Ово тумачење феномена Атинагоре можда објашњава и скоро апсолутно ћутање древне Цркве о његовој личности и делу. Односно, Атинагора је сам себе поставио на руб Цркве. Уосталом, зато што је о хришћанској истини писао само са философским претпоставкама, исправно је назван хришћанским филозофом.
Атинагора је био еклектичар и покушавао је да покаже да хришћанство представља наставак древног света, да није нешто сасвим друго, његова истина је усавршење истине песника и философа. То објашњава и одсуство у Атинагорином делу проблема о несагласности или сагласности вере и философије . Закључак Барнарда (Barnard, Leslie W. Athenagoras: A Study in Second Century Christian Apologetic. Paris: Beauchesne, 1972, стр. 192) да је Атинагора покушао да христијанизује платонизам, а не да јелинизује хришћанство, изгледа да нема основа, зато што је за Атинагору Платон поседовао стварну истину. Није, дакле, имао намеру да га промени, да га преобрази у нешто друго, у хришћанског философа. Отуда, иако често понавља Јустина, никада не наводи јустиновску идеју о хришћанима пре Христа. То би потцењивало аутентичност истине песника и философа.
На крају, примећујемо да су после Јустина делала два јака духа под његовом сенком: Атинагора, који је био много помирљивији према философији од Јустина, и Татијан који је апсолутно осуђивао философску мисао, превазилазећи тако свог учитеља Јустина. Ниједан од ова два правца није нашао места у Предању Цркве; игнорисани су и ретко су имали подражаваоце.
Богословље
Посебан значај у Атинагориној Молби имају његови кратки и епиграмски осврти на богословље и тријадологију. Он је први који скоро дефинише богословље (Θεολογικών μέρος) као реч о Богу Оцу, Сину, Светом Духу, анђелима и служитељским духовима (10). У хришћанству се учи „о Богу“ „од Бога“ (7). Пророци „бивају покретани“ (9) од стране божанског Духа и говоре, исказују, о Богу. Они су напросто „свирали“, а Дух је „свирач“. Атинагора, штавише, истиче да пророци делују „у екстази“ (κατ' εκστασιν) (9). Ово појачава подозрење да је наш писац био наклоњен или је припадао монтанистичким и пророчким круговима, који су падали у екстазу да би пророковали. Упоредо са „богословском речју“ (= богословљем) имамо и „природну реч“ (13), којом, највероватније означава аргументе о Богу на основу стварања и складности света (стоички утицај), и зато би се могао сматрати претечом природног богословља.
Атинагорина тријадологија је значајна, али не сматрамо да заиста превазилази своје доба. Бог Отац је нерођен (ἀγέννητος), вечан (ἀΐ́διος) и непојмљив (ἀκατάληπτος), али је појмљив кроз Логос (10). Син је пород (γέννημα) у времену благодарећи стварању света, али је преегзистирао као идеја и логос у Оцу, будући да је Отац “логосан“ (10). Са Логосом коегзистира, са њим је у сагласности (συνάδει) и „пророчки Дух“ (10) који излива (απορρέει) из Бога и поново се враћа к Њему: „који се излива и поново враћа као зрак сунца“ (10). Чудесно у овом богословљу јесте „сила у јединству и различитост у поретку“ (10). Међутим, схватање да се Дух враћа Оцу, да се сила Божија налази у јединству Оца, Сина и Духа, води закључку или бар сумњи да је посебност Сина и Духа сумњива и да личности нису самопостојеће. Тако се Атинагора може сматрати претечом Савелија и монархијаниста. У делу Молба, глава 13, налазимо први пут у хришћанској књижевности термин „бескрвна жртва“ (αναίμακτος θυσία) у вези са словесном службом, а притом се не наводи реч Евхаристија.
Дела
Париски грчки кодекс 451 из 914. године приписује Атинагори два дела чији текст је лично прегледао Арета, епископ кесаријски, захваљујући коме су, уосталом, сачувани и многи други богословски и пагански текстови. Новији кодекси са истим текстом потичу из Аретиног кодекса.
а. Молба за хришћане Атинагоре атинског, хришћанског философа.
Написана је између 166. и 3. августа 168. године. Састоји се из 37 поглавља и има циљ побијања трију основних оптужби против хришћана: безбожништво, људождерство и едиповско крвосмешништво. Почиње Јустиновом аргументацијом (Апологија 1-2) да хришћани не треба да буду оптуживани само зато што су хришћани. Највећи део дела посвећује побијању оптужбе о безбожништву, излажући и веру хришћана у једног Бога. Користи мноштво грчких песника и философа уз помоћ којих, пре свих осталих, покушава да докаже Божије јединство. Утицај философије на њега је очигледан. Црпи из средњег платонизма и од стоика (идеја хармоније као доказ постојања Бога). Поређење Алвиновог Дидаскалика (Алвин је учио око 151/2. године по Христу у Смирни) са Атинагорином Молбом показује да потоњи излаже своја схватања на основу антологија и апстраката платоновске философије (Malherbe, Abraham J., Athenagoras on the poets and philosophers).
б. О васкрсењу мртвих.
Дело доноси исти кодекс Paris. gr. 451 и дели се на 25 поглавља. Исказане су сумње у погледу његовог ауторства, али без убедљивих доказа. Спис представља збирку логичких и философских аргумената и сведочанства у циљу доказивања васкрсења мртвих, односно душе и тела. Атинагора је убеђен да може да достигне свој циљ без помоћи Светог писма и Предања, које би неко очекивао да нађе бар у оним деловима списа где се, после аргументације, наводе речи „о истини“ (1), односно Атинагорини ставови. Оно што је карактеристично за Атинагорин став јесте то да он сматра да је васкрсење мртвих у складу са природом, и чак не наводи васкрсење Господње. У овом делу имамо прве елементе хришћанске антропологије (Barnard, The Father of Christian anthropology, у ZNV 63, 1972).
Издања:
Schwartz, Eduard. Athenagorae Libellus pro Christianis, Oratio de Resurrectione cadaverum. Leipzig: J. C. Hinrichs, 1891.
W. Owen, Athenagoras, NY 1904.
J Geffcken, Zwei Griechische Apologeten, Leipzig 1907.
M. Pellegrino, Gli apologisti greci del II secolo, Roma 1947.
P. Ubaldi – M. Pellegrino, Atenagora: La Supplica... Delia risurrezone..., Torino 1947.
ВЕП 4, 283-331.
Ruhbach, G. Altkirchliche Apologeten, Gutersloh, l966.
Schoedel, William R. Athenagoras: Legatio and De Resurrectione. Oxford: Oxford University Press, 1972.
Из књиге: Стилијан Г. Пападопулос, Од Апостолских ученика до Никеје.
Патрологија I: Увод, II и III век, Београд 2012,
превод с грчког Коста Симић