У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.(1) После ове молитве народ је отпуштан са богослужења у миру. У Антиохији, Сирији и Египту формула отпуста је била: „Идите у миру“,(2) а у Литургији светог апостола Јакова: „У миру Христовом пођимо“(3). Исто значење имају и речи у византијској Литургији: „У миру изиђимо“, а што се види из одговора народа: „у име Господње“(4). Исти отпуст налазимо и у Миланском ритуалу: „Procedamus in pace“(5).
У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7)
У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non in secreto).
Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10)
Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“
Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила.
Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом.
Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих.
Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија.
Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава.
Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16)
Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18)
У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху:
„Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму.
Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој!
И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“
Возглас:
„Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“
Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20)
Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23)
Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24).
Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25)
НАПОМЕНЕ
1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729.
2 Књига о судијама, 18, 6.
3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67.
4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38.
5 Missal Ambrosianum, 1912, 183.
6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122.
7 Исто.
8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237.
9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947.
10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59.
11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13.
12 Т. II, ib., 1901.
13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335.
14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67
15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–X вв., Казань 1894.
16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83.
17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7.
18 Исто, 8.
19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији.
Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“
20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286.
21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730.
22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in: ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398.
23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344.
24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335.
25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321.