САЖЕТАК: У овом раду разматра се почетак српске филозофије у византијском добу њене историје, и то преко онтолошких и логичких појмова искон, бити и слово, који су постављени превођењем почетка јеванђеља по Јовану Ἐν ἀρχῆ ἦν ὁ λόγος с Искони бѣaшє Слово, онда преко превођења одабраних рукописа из Изборника Великаго кньазя Святослава Ярославича 1073 года и, посебно, преко превођења првог дела Дамаскиновog списа Πηγὴ γνώσεως, Φιλοσοφικὰ κεφαλαῖα (Посланиє Святаго Јована Дамаскина).
КЉУЧНЕ РЕЧИ: филозофија, искон, бити, слово, категорије
У Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menscheit из 1791. године Хердер је приметио како су Словени, до тада, више места заузимали на земљи, него у историји, чиме је заправо свратио и позорност тадашњој европској учености на свет словенског народа. Темељнијим књижевним, језичким, богословним и филозофским претраживањима показало се, међутим, да словенски, а тиме и српски, народ има самоме себи примерену не само културу опште свести, него и филозофију, и то у различитим добима своје и светске историје, а с обзиром на порекло и природу властитог почетка у филозофији. Тај историјски и теоријски почетак словенске, и српске, филозофије постављен је стварањем првог словенског књижевног језика и његове азбуке, што су сачинили солунска браћа Константин и Методије, које је Словенима послао византијски цар Михаило Трећи, на позив великоморавског кнеза Растислава и његовог синовца Светоплука, у деветом веку.
У Житију Константина Ћирила, којег је по свој прилици саставио Климент Охридски, представљен је неспориви Ћирилов значај стварања словенских писмена и језика, који је онда стајао напоредо с тада светим језицима, грчким и латинским, у богослужењима и књижевности. Житије приказује Константина славећи његово стварање писма, књижевног језика и Књиге: запитан о пролазности живота, у својим молитвама обраћао се Богу отаца наших који је све створио речју и мудрошћу својом, саздавши човека да влада над створењима од Бога створеним, и притом тражио од Бога да му да премудрост да „спознам што је у теби угодно и да се спасим” [Žitja 1985: 33]. Овде већ стоје основи схватања филозофије код Константина, од идеје о створености света логосом и мудрошћу, преко идеје о спознаји Бога и тиме, о спознаји света, а на темељу властите премудрости премудрошћу Бога, до спасења, чиме је филозофија и схваћена као јединство теоријског и практичког смисла живота. То је Константин делом поновио и када је наздрављао кагану на кавкаским горама међу Хазарима, наиме пијем у име Бога јединога и његове речи, којом је Речју све створено, којом су се небеса утврдила, и у име животворнога Духа, у коме се одржава сва њихова снага [Žitja 1985: 52]. У овом наздрављењу, филозофија је јединство појмова стварање, логос и космос, дакле јединство онтологије, логике и космологије.
То је затим одређеније изречено када је на питање логотета: Филозофе, хтео бих знати шта је филозофија, Константин, брз умом, сместа одговорио: Познавање Божје и људске мудрости, колико се човек може приближити Богу, а учи човека да делима буде слика и прилика ономе који га је створио [Žitja 1985: 35]. А логотет је, чувши како је Константин с мало речи открио филозофску мудрост, и растумачио у мало речи велику мисао, рекао царици, овај млади филозоф не воли овај свет, треба га дати у свештенике и обавезати га службом библиотекара (тада секретара патријарха). То није прихватио млади филозоф, него је постао учитељ филозофије, световне и духовне, спољашње и унутрашње, наследивши свог учитеља Фотија. Пре тога је у Цариграду изучио Хомера и геометрију, код Лава Математика и Фотија дијалектику и сва филозофска учења, затим реторику и аритметику, астрономију и музику, и тако је све научио.
У трећој својој мисији, после мисија код Арапа и Хазара, стигао је са својим братом Методијем међу Словене, на позив моравског кнеза Растислава упућен цару Михаилу. То је Константин прихватио, али ако Словени имају писмо за свој језик, јер ко може на води писати реч. Словени управо то немају, па се, у молитви, јави Бог Константину, и овај одмах састави писмена, и поче писати jеванђеоске речи У почетку бејаше Реч, и Реч бејаше код Бога, и Бог бејаше Реч [Žitja 1985: 70] (Изворно, Искони бѣaшє Слово, Ἐν ἀρχῆ ἦν ὁ λόγος.) Тако је започето, дакле превођењем почетка јеванђеља по Јовану а по божјем надахнућу, стварање писмена, најпре глагољице, у словенском језику. А на крају живота, помолио се Богу речима како је Бог створио све анђеоске редове и нетелесне силе, распео небо и утврдио земљу, и све што постоји из ништавила привео у постојање, што, напослетку, и јесте онтолошки наговор једне православне школе хришћанства на појам стварања света, како га је могуће мислити старозаветном Књигом постања и Прословом Јеванђеља по Јовану унутар религијске филозофије природе.
Оваквим крајем почиње Житије Методијево, биографски и хагиографски нацрт о патријарху моравском, брату Константиновом, наиме, непознати писац обраћа се Богу, благом и свемогућем, који је све видљиво и невидљиво створио из непостојања у постојање, како би приказао живот Методијев, приказујући притом и Бога и његово стварање небеса дахом својих уста, стварање човека из праха земље, дарујући му говор, разум и слободну вољу [Žitja 1985: 92]. Тако сада овде стоје и три битна појма филозофије, говор, разум и слободна воља, чиме је опет назначено филозофско јединство теоријског и практичког, мисаоног, језичког и делатног.
У Похвали Ћирилу Филозофу, од, вероватно, Климента Охридског, сачуваној у српској и руској редакцији, слави се учитељ Словенски, јер његова су уста светлија од светлости, његов је језик сладак, а говор бистар, с његових усана пробио се извор живота, његово је лице озарено светим духом, а очи су му златолике [Žitja 1985: 139–145]. И Похвални говор у спомен светим и преславним учитељима словенског народа, који су му саставили писмо и превели Стари и Нови завет на његов језик, блаженом Ћирилу и панонском патријарху Методију, одаје почаст овој солунској браћи за све што су учинили за словенске земље у покрајинама кнежева Растислава, Сватоплука и Коцеља [Žitja 1985: 147–160].
У одбрану словенског језика тада је већ устао Чрноризац Храбар и својом је расправом о писменима (Сказание о писменех, О писменѣхь чрьнориȥца Храбра) приказао стварање писма словенског језика, како су то урадили Ћирило и Методије. Чрноризац, по свој прилици један од ученика солунске браће, можда је то Симеон, чије име, чрьнориɜьць, вероватно потиче од речи за човека који носи црну ризу, црну одећу (а то су били монаси), каже најпре у својој расправи о писменима како пре Словени нису имали писма (прѣждє оубо Словѣне нє имѣхоу книгъ), него су бројали и гатали цртама и урезима, јер су били пагани (чрьтами и рѣзами чьтѣхоу и гатаахоу, погани соуштє) [Новаковић 2000: 204]. После покрштења, трудили су се Словени да словенске речи записују латинским и грчким писменима, али се тиме није могло добро писати, па се на словенски род смиловао човекољубац Бог, те им посла светога Константина Филозофа, названог Ћирило, мужа праведна и истинита, и он им онда састави 38 писмена, једна по начину грчких слова, друга пак по словенској речи. Даљи ток настајања словенских писмена Чрноризац Храбар прати према грчком алфабету (а овај пак алфабет прати према схолијама Дионизија Трачког, који је био грчки граматичар, али онако како их је у десетом веку саставио Кометос, професор на цариградском царском универзитету), као и према јеврејским писменима: на пример, Јевреји имају прво слово алеф, што значи учење, по угледу на њих Грци кажу алфа, што значи трáжи, па онда, по узору на ове, свети Ћирило створи прво слово азъ, тако је прво слово азъ било дато од Бога словенском народу како би широко отварао уста за учење слова ради спознаје [Новаковић 2000: 204]. Словенска писмена, како их треба писати и говорити, су а, б, в, г, и остало до к, л, м, н, ѧ (ен), и од ових двадесет четири су налик на грчка писмена а, б, в, г, д, є, з, и, θ, ɪ, ξ, о, п, р, с, т, у, ф, х, ψ, ω, а четрнаест писмена је по словенском језику б, ж, s, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, ю, ѫ, ѧ [Новаковић 2000: 204–205].
Грци, споља гледано, имају двадесет четири писмена, али када се њима додају једанаест двогласа и три броја онда и они имају тридесет осам писмена. А, опет, жали се Чрноризац Храбар, како се неки чуде, чему словенска слова, јер их није створио Бог, ни анђели, нити постоје од почетка, као што тако постоје јеврејска, римска и грчка, која су од искона прихваћена од Бога, а неки пак тврде како је сâм Бог створио писмена, како је он наредио да та три језика буду записана, међу којима нема словенског. Како да се таквим безумницима одговори, осим да је све створено од Бога, каже Чрноризац Храбар, а да на почетку Бог није створио ни један од та три језика него сирски, којим је и Адам говорио, све до потопа и после њега, док Бог није језике и народе измешао, па је Египћанима дао геометрију (зємлѥ мѣрєниѥ), Персијанцима, Халдејцима и Асирцима астрономију (звѣздочьтєнѥ), врачање (чарованија) и лечење (врачєваниѥ), Јеврејима свете књиге у којима је записано како је Бог створио небо и земљу, и све на њој, и човека, а Грцима дао је граматику и филозофију (граматикию и философию). Пре тога, Грци су писали феничким писменима, много година доцније Паламед је пошао од алфа и бете и дошао до шеснаест слова, Кадмо из Милета додао је још три, Симонид је дометнуо још два а Епихарм три, а много година после Дионизије Граматик нашао је шест двогласника, затим других пет, и после тога додате су још три бројке, и тако се једва скупило 38 слова [Новаковић 2000: 164–165]. Затим је преведено Писмо с јеврејског на грчки језик, а за Словене свети Константин Ћирило створио је и писмо и превео књиге, па су зато словенска писмена светија и часнија, јер их је саставио свети човек, а грчка – пагани Грци. То стварање пада у доба Михаила, грчког цара, и Бориса, бугарског кнеза, и Растица (Растислава), моравског кнеза, и Коцеља, блатанског кнеза, у години од стварања света 6363, по александријском рачунању у 863. години.
Знатно иза настанка Сказаниа о писменех Чрнорисца Храбра, негде с почетка 15. века, у доба владавине српског деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф Костенечки сачинио је своје Сказание о писменех, по налогу самога деспота, а затим и Житије деспота Стефана Лазаревића, и тако настојао да врати правописни, ортографско-граматички систем српског језика према правом учењу солунске браће Ћирила и Методија, како се не би квариле свете књиге у словима и нагласцима. Реч је заправо о сређивању и нормирању правила српског језика, говора и писања према ономе што је урадио у словенском језику Чрноризац Храбар, па тако и по Константину Костенечком у српској писмености постоје тридесет осам слова, од којих су двадесет четири грчка слова по алфабету, пет сложених сачињено је од грчих и словенских (ɪа, ѥ, ю, ѿ, ы) а девет су чисто словенска слова (s, б, ж, ѣ, ш, щ, ц, ч, ь) [Константин Филозоф 1989: 55]. Константин Костенечки високо је држао до књижевног рада солунске браће, и притом је приметио како словенски првоучитељи који су хтели да сачине свете књиге на словенском језику то нису могли бугарским језиком, јер како се тананост хеленска, јеврејска или сиријска могла изразити тако дебелим језиком, или српским високим и уским гласом; стога су они, просудивши о томе, изабрали најтананији и најлепши руски језик, којему је онда у припомоћ дошао бугарски, српски, босански, словенски, чешки, хрватски, како би се уобличиле свете књиге [Константин Филозоф 1989: 53].
II
Почетак српске филозофије теоријски је, дакле, постављен превођењем на словенски језик библијских изворника, посебно оне прве реченице Јованових благовести, Ἐν ἀρχῆ ἦν ὁ λόγος, којом се каже како Искони бѣaшє Слово. У најстаријем ћириличном јеванђељу по записаној години настајања, од ђакона Григорија (1056–1057), у Остромировом јеванђељу, у преводу Јованових благовести на панонско-словенски језик стоји Искони бѣ слово, и слово бѣ отъ Бога, и Богъ бѣ слово [Новаковић 2000: 74].(1) У Искони бѣaшє Слово очито је да стоје три темељна појма филозофије, искон, бити и слово. Знањем о искони, о ἀρχή, филозофија је изворно филозофија природе, онда метафизика и онтологија, дакле, знање о пореклу и природи природе, знање почетка света и космоса као поретка бића. Знање о бити, бѣaшє, јесте знање о логичком и онтолошком јесте, па је логика већ изворно онтологија логоса, а логос је слово, логика је дакле умословље, мислословље, слово о мислима и мисао о слову. Од слова су и словомудрије, мудрословље, наравословље, светословље, битословље, јер слово је оно што се има знати знањем мудрости, природе, света, бића и мишљења.
У Прослову, које се приписује Константину Филозофу, новозаветни Јованов логос је слово, логос је Христос, реч о Божјој речи, отуда Почујте Слово јер од Бога дође. Слично овоме Свети Августин [Исповести VII 13] и хришћански апологети, који су и засновали хришћански интерес за хеленско наслеђе филозофског знања о природи и мишљењу. У старословенски и онда старосрпски језик пренет је овај интерес превођењем хеленских списа с тог подручја, и ту се препознаје идеја светости слова и писмèна, будући да је реч о Божјем Слову којим Словени славе Бога, јер Словени и јесу они који владају Словом. А Слово које је слављење Бога јесте письмо (у значењу епистола), писмо које је слово, али и кнъига, књига која је писмо, тако се онда ова сакрализација слова, писма и књиге догодила као језички процес изворне српске духовне властитости језика, све до Вуковог германизовања српског народног језика превођењем Ἐν ἀρχῆ ἦν ὁ λόγος с У почетку бјеше ријеч, чиме је напуштен изворни српскословенски изговор Искони бѣaшє Слово.
Поближе, у Константиновом песничком Прослову каже се (овде пренесено другачијом ортографијом), „Слышите нынě отъ вьсего ума, Слышите словěнькъ народе вěс, Слышите Слово отъ Бога бо приде, Слово же кръмę чловěчьскыјę, Слово же крěпę срьдьца и уму, Слово же готовајę Бога познати”, а то значи како сав словенски народ мора да од свег ума почује Слово јер од Бога дође, Слово је крма човечанска, Слово је окрепа срца и ума, оно приправља спознају Бога [Кирило-Методиевски студии 1987: 19]. Овде стоје у мисаоној напетости бар три битно филозофска појма, наиме ум, слово и спознаја, којима је Бог извор и утока, циљ, разлог и сврха свег словенског народа и свега људског. И, осим тога, овде је српски средњовековни књижевни језик већ изречен сједињењем грчке језичке парадигме са заједничким свесловенским говором, изворно започетим народним језиком солунских Словена. То је већ потцртано и у Поговору словенском преводу Светога писма, које се приписује понајвише Методију, премда и Јовану Егзарху, Константину Ћирилу или Константину Преславском, где се каже: не приговарајте мени, неуком и припростом, ако је понегде употребљена неразборита реч, бојећи се ишта придодати Јеванђељу, јер нису нам потребне речи и изрази него њихов јеванђеоски смисао; зато, где се сложише грчки и словенски, изразисмо се истом речју, а онде где израз беше далек, или би помутио смисао, усудисмо се употребити другу реч [Žitja 1985: 132]. Не може се дакле увек подједнако смислено преводити с грчког на други језик, често буде да је у једном језику једна реч лепа или главна или мушка, а да у другом није, зато не ваља се увек обазирати на грчку реч него треба чувати смисао јер преводимо јасну поруку Јеванђеља, а не тачност речи.
Дакле, том лексиком народног говора старих Словена, па и Срба, није се тек тако једноставно могао непосредно изразити мисаони концепт филозофских појмова грчког језика, зато су Ћирило и Методије својим преводима морали да преизразе грчко-византијска имена и то не само с подручја теологије и филозофије, него и права, литургије, морала. Прехришћански словенски називи из тематског круга незнабожачких веровања показали су се неприкладним за изражавање хришћанских погледа, па Ћирило и Методије нису могли ићи у превођењу тражењем смисла еквивалентности, него су стварали словенске богословске и филозофске речи, како би оне биле једнако вредне с грчким изворником [Vereščagin 1990: 602]. Ово стварање, како то с правом види Верешчагин, започиње најпре позајмљивањем грчких речи у словенски језик (на пример, ἄγγελος, ангелъ, анђео, или ἄλλογος, у свакидашњем значењу посланик, весник, потом антихрист, анатема, апостол, икона, ипостас...), затим се наставља терминологизацијом, или отуђењем речи од првобитног значења придавањем словенском лексему позајмљеног садржаја (вина – αἰτία, любовь – ἀγαάπη, тварь – κτίσις...), па тако словенска свакидашња реч стиче нову семантику, не раскидајући притом сасвим с првобитним значењем. Постоји надаље и неразликовност, а то је такво превођење када низу грчких назива одговара један словенски, који у себи сабира смислове посебних богословских и филозофских појмова, какви су, на пример, εἰκών, μορφή, σκῆμα, τόπος, ὑπόδειγμα, где су грчки називи довољно разликовани, где је надаље видљива сличност супротстављена отиску у свести а образац за опонашање одељен од значаја или природе неке појаве, док претходећи аналог није сливен са структурним устројством икакве ствари, као у примеру словенске речи образъ [Vereščagin 1990: 604]. Напоредо с овим поступцима превођења, калкирањем се преноси из језика изворника у други језик унутрашњи облик устројства и мотивације назива, како у простим тако и у сложенијим и метафоричним речима (союз, творєниє, смыслъ...). А према гносеолошком механизму који лежи у основи назива, може се говорити и о осмишљавању као начину превођења код солунске браће Ћирила и Методија, што је пак очито код неких речи с филозофским садржајима, всєлєная – οἰκουμένη и смотрєниє – οἰκονομία, домъ – οἶκος, цѣломоудриє – σωφροσύνη. Поступак осмишљавања заправо и јесте уметност стварања речи у подручју словенског језика филозофије, како је то постављено код Ћирила и Методија.
Напослетку, и експликацијом, или разјашњењем, настали су теолошки и филозофски појмови у преводном процесу унутар словенског језика. То је Верешчагин видео у одговору Константина Филозофа, дакле Ћирила, на питање шта је филозофија, које му је поставио логотет Теоктист, наиме, филозофија је знање ствари божанских и људских, колико се човек може приближити Богу, да учи човека делима својим бити по слици и прилици створитеља својега (божиимь и чловѣчьскымъ вещемь разоумъ, елико можетъ чловѣкъ приближити се бозѣ, якоже дѣтелию оучить чловѣка, по образоу и по подобию быти сотворшемоу) [Флори 1981: 73].(2) Како то изворно код Григорија Назианзина, Ћириловог учитеља и путовође, стоји као ἐπιστήμη θείων τε καὶ ἀνθρωπίνων πραγμάτων, то се онда овим не одређује φιλοσοφία, него σοφία, дакле словенски прѣмоудрость, а ова пак реч није за Ћирила свеукупност људских прагматичких знања, него Божји дар ономе ко чува веру и чини добра дела [Vereščagin 1990: 609]. Тако дакле Константин Филозоф није превасходно филозоф него богослов, филозофија није најпре знање него пре свега премудрост, божанска мудрост, јер знање је тек пут ка приближењу Богу. Стога уз Ћирила стоји заправо „любящий прѣмоудрость”, φιλέω и σοφία стоје наспрам онога што је φρόνησις, људска мудрост, којом се филозофија грчки и схвата као систем знања.
Могуће је наравно у овој вероватно најстаријој одредби филозофије на словенском језику, датој у Константиновом Житију, пронаћи и везу између техничког античког академског схватања филозофије као знаности о соуштемь (бићу) с христијанизованом Платоновом теоремом о наликовању богу и библијском максимом о делању у складу с божјом мудрошћу [Жуњић 2009: 42]. У оваквом разумевању ове одредбе филозофије полази се од овде сасвим приметне стоичке одредбе предмета филозофије и њеног платонистички схваћеног задатка, а то је наликовати Богу, и њеног завршетка где се антички појам филозофије као спознаје ствари ставља у библијски оквир постања по лику и подобију створитеља.
Али, опет, Константиновом одредбом филозофије, ако се она, у преводном смислу, узме као сазнање божјих и човекових ствари, колико се човек може приближити Богу, како га делом учи да буде по лику и прилици свога створитеља, онда се овде има превасходно одредба филозофије као теософије, као дакле знање о битности бога, јер спознаја свих других ствари спознаја је пута ка сазнању Бога, а управо је то спознање Бога заправо божанска мудрост, σοφία као премудрост, несводивa међутим на земаљску људску љубав према мудрости, што изворно грчки и јесте φιλοσοφία. Почетак српског интереса за филозофију назначен је, дакле, и оваквом одредбом филозофије, филозофије као богословије, и тим богословним филозофирањем постављен је византијски оквир историјског и теоријског настајања српске филозофије. Премда је тако схваћено богословље српски почетак у филозофији, оно међутим није њен главни смисао нити коначни разлог или прва и последња сврха, него само jедан од начина првог сусретања с изворницима хеленских списа тада светске филозофије. Наиме, и пре тог хришћанског духовног почетка Словени имају паганско, незнабожачко и нехришћанско доба властите историје.
Духовни постанак словенских народа у добу Византије и догодио се овим источним хришћанским мишљењем хеленске филозофије, унутар којег се православље приказује као извор и утока српске духовне рецепције филозофије као, испрва, преписне редакције с грчких изворника, а онда и као народне мудрости из духовне историје живота. Ум и вера у хришћанској богословији православља српског словенства не иду само ка мишљењу које себе мисли, већ и ка просветљењу божанском благодети, ка, дакле, оној самости којој је откровење последњи смисао свести, циљ и сврха духовног и плотног живота. Зато филозофија овде није превасходно посматрање света као теоријско знање о природној суштини бића, јер созерцанье у словенском језику мишљења јесте јасно и непосредно гледање које је размишљање, унутрашњи саговор душе с божанском суштином света, заправо, мистичка очигледност логоса, или слова ствари. Созерцатељ је филозоф који љуби свет у његовој премудрости, који је тим својим светољубљем и безмолвник, човек унутрашњег тиховања. Исихастис је монах који безмолствује и који том умном молитвом себе има за највише стање духа, сходно природи божанског поретка ствари. Ако је, дакле, филозофија и требало да буде неко знање, онда је она у том историјским контексту добног мишљења Византије спознање Бога његовим делима, једна теософија ума, душе и срца, знање тиховања пред бићем Бога.
Не своди се ипак сво схватање филозофије на овакав монашки смер мишљења о њој у средњовековној византијској Србији, премда је он био превасходан поглавито у времену превођења беседа Григорија Богослова, Григорија Паламе и Јована Климакоса, и потом доласка Григорија Синаите у манастире тадашње Србије. Очито је да се тиховање може сматрати и као искуство практичног односа према богу, те да је тако созерцанье мистична пракса мишљења бога код исихастичких монаха, а то онда понешто одступа од Ћириловог схватања филозофије као предметног и сврховитог знања Бога знањем његове битности његовим делима, чиме је у коначном дат и онај мисаони, теоријски, контемплативни смисао који филозофија има тиме што је сазнање, разумска спознаја, спознање које је мишљење, како то изворно и стоји, дакле „Божɪамъ и чловѣчѧмъ вєщємъ разоумъ...”
Напоредо с овим тумачењима запитаности шта уопште јесте филозофија, стоји у српском, и уопште византијском добном мишљењу, и њено профано схватање, где се почиње од тога како је филозофија исто што и општа образованост, елоквентност, књижевност, стара мудрост, до тога да је она прорицање, аскетска литургија, вештина сналажења здравог разума у земаљском животу; ово иде и до уверења како је филозофија неко испразно, узалудно и слуђено занимање непотребним стварима, што је и данас приметно у сасвим обичним народним држањима према филозофији, посебно према филозофима, будући да филозоф има профаније значење од филозофије.
Овоме насупрот стоје одредбе филозофије које су у српску филозофску предају доспеле преко превода Дијалектике Јована Дамаскина, а које понајближе изражавају изворни грчки свет схватања филозофије као једност онога што су φιλέω и σοφία. А, опет, Јован Дамаскин прерадио је и под својим именом објавио скраћену верзију тротомног списа полемичких расправа Панарион, или Збирку лекова против јереси, Епифанија Кипарског, и тако сачинио и скраћени приказ историје хеленске филозофије, што је потом било унето и у Светосавској крмчији коју је за потребе Српске православне цркве приредио Свети Сава. Тако је словенски, па дакле и српски, народ имао пред собом и прву историју грчке филозофије, премда сасвим сажету, будући да је разматрала само филозофију питагорејаца, платониста, стоика и епикурејаца. Узгред, Епифаније Кипарски био је ортодоксни хришћанин који је у античкој филозофији, и не само у њој, налазио изворе разноликих јереси, те се онда залагао за битно раздвајање хришћанског учења од сваке филозофије.
У једном чланку Јована Дамаскина о филозофима, који је по свој прилици преведен с грчког на старосрпскословенски језик у доба деспота Стефана Лазаревића, филозофија је одређена појмовима хитрост и художаство (хытрость, хоудожьство), који упућују на уметност и вештину. У преводу стоји философија јест хитрост хитростем и художаство художаством, ибо философија зачело јест всакоје хитрости, дакле филозофија је вештина над вештинама, или знање над знањима, и уметност над уметностима, јер је филозофија почетак сваке вештине (или знања). Хитрост је оно што се ради рукама, художаство је пак всака словесна хитрост, дакле свака вештина речи, а то су граматикија, реторикија и таковије (мисли се и на дијалектику, које скупно сачињавају trivium унутар artes liberales), тако да хитрац (хытрьць) није само уметник (τεχνίτης), него и вештак, или зналац (ἐπιστήμων) и философ (φιλόσοφος). У Шестодневу Јована Егзарха хитрост је уметност, после тога у књижевном старосрпском језику средњег века хитрост је и вештина, ум, разум, знање, наука, расуђивање, објашњење, досетка, лукавство, обмана, филозофија; художаство је пак у књижевном језику поглавито у значењу уметности [Трифуновић 1990: 372–374]. У једној малој расправи из времена деспота Стефана Лазаревића, која је сачувана и у преводу Дамаскинових Филозофских поглавља из Источника знања, О єжє что єсть мысль, филозофија је одређена као познавање саме суштине ствари (раȥоумѣти самоую вєшть), а мисао као почетак филозофије [Новаковић 1877: 24–25], [Архив САНУ 333 4а].
У близини одредбе филозофије како је дата Житијем Ћирила стоји и одредба филозофије у првом целовитом сачуваном филозофском спису старих Словена, у Изборнику Великаго кньазя Святослава Ярославича 1073 года, на коме су радили Василије Велики, Јустин Филозоф, Јован Златоусти, Анастасије Синаита, Јован Дамаскин, Теодор Раитски а на подручјима астрономије, физике, филозофије, зоологије, граматике, поетике, богословља, где су и постављени, у расправама с предлошком грчких изворника, и филозофски основи појмова старословенског књижевног језика. Како је црквенословенски језик био тада разумљив образованим Словенима уопште, то се онда овај језик сматра извориштем и српскословенских речи филозофских појмова, којима су и преведени грчки изворници, посебно Аристотелови списи, пре свих Метафизика и Категорије, а онда и Порфиријев спис Исагоге, те затим чланци с подручја других наука и богословије [Изборник 1965: 444–474]. Расправе о филозофији у Изборнику, приписује се пресбитеру Теодору Раитском, а објашњења Максиму Исповеднику, па је вероватно како су те расправе настале бар десетак година пре Дамаскинове Дијалектике, унутар које су међутим ове расправе прихваћене као садржина дела. А, опет, могуће је да је аутор трактата о филозофији бискуп Теодор од Фарана, што је онда приписано Теодору Раитском [Пейчев 1977: 40–56]. Проблем је и питање о грчком изворнику превођења овог зборника, који је најпре наручио бугарски цар Симеон, а који је онда век и по после тога пренешен и преписан за Свјатослава Јарославича, кнеза Кијевске Руси, па како с правом мисли Божидар Пејчев, ни један од досада познатих грчких зборника не може се коначно и с извесношћу прихватити као праизворник Симеоновог зборника. Али, и без те сигурније спознаје о изворнику, овај преведени Изборник из 1073. године ипак је једно од највећих филозофских постигнућа у духовној култури словенског народа тадашњег времена његове историје.
Дакле, полазећи у том Изборнику од одредбе филозофија као мудрости а мудрости као знања божанских и људских ствари и њихових узрока, створене су речи и српскословенског књижевног језика појмова филозофије, посебно онтологије, логике и математике. У метафизичком и онтолошком погледу стоје например бытїє, ѥстьство, сушьство, искоɴь, вєшть, тѣло, свѣть, одакле онда иду потоњи појмови биће, бивство, биствовање, биствујуће, битност, битак, јестаство, јестаствујуће, јество, стваритет, тело, свемир, васељења... У погледу пак логичких категорија, иде се управо од те речи, оглаголаниє, затим преко десет аристотеловских категорија као општих појмова бића, дакле соштиє, или соушьство, количьство, качьство, или каково, кьчєсому, къдє, къгда, творити, лѣжати, страдати и имѣти, до собьство, родь, видь, те посебно мыслити, разоумь, умь. Овако непосредно преведеним битним филозофским појмовима грчког језика, пре свих ὄν, φύσις, οὐσία, ἀρχή, σῶμα, κόσμος, онда κατηγορίαι, затим ὑπόστασις, γένος, εἶδος, ὑποκείμενον, νόησις, νοῦς, створени су основи словенским филозофским речима без наслањања на латински језик филозофије, који ће, међутим, напоредо с другим, посебно немачким, свакако бити унет у језичку предају науке и филозофије после Вукове реформе језика српског народа, изворно упоређеног, дакле, само према обрасцима значења с немачког и латинског језика, што је и посведочено Вуковим Српским рјечником из 1818. године.
Обично се сматра како се старобугарски преводилац ових а и свих других речи у превођењу Аристотела с грчког изворника на старословенски језик држао начела да се смисао и значење грчке речи потпуно преведе у старословенску реч, да се затим изврши дослован пренос филозофског значења једне речи с грчког на старословенску реч, те да се све речи грчког изворника преведу на речи старословенског језика, будући да нема непреводивих речи, јер је словенски језик једнакоправан с грчким (онда латинским и хебрејским као тада „светим језицима”). Писало се тада скривено и отворено, дакле, за посвећене и непосвећене, световне и свете, мудре и профане, за вечност и пролазност, тако је бъ Бог, хъ Христ а дхъ Дух. А вековима потом Ватрослав Јагић подсетио је одговором на властито питање шта би било да није словенско племе, ступивши у IX веку у коло крштенијех народа, добило одмах на почетку вољом судбине свој књижевни језик као огледало свију појава црквеног и културног живота: „Што би било? Наша прошлост била би више грчка или латинска, него словенска” [Јагић 1892: Увод].
III
Са знањем о мислити отворен је пут ка логичком интересу старосрпског књижевног изражаја филозофије, у којој се хеленска филозофија прима преко рукописа ствараних и чуваних у манастирским библиотекама средњовековне Србије. Премда се у њима не стварају филозофски системи, теорије и школе мишљења, него се у избору црквених отаца преводе и прерађују изворни текстови хеленских и хришћанских филозофа, ипак је с њима, а у доба деспота Стефана Лазаревића, постигнут културни врхунац у образованости српске свести средњег века, што је посведочено како деспотовим Житијем, тако и мањим а битним расправама у зборнику, посебно О єжє что єсть разумь, О єжє что єсть мысль и О философии.
Према Вајеровом упоредном издању рукописа Дијалектике, на грчком и старословенском језику, приређеном и према једном крушедолском рукопису, ове расправе потичу од Јована Дамаскина [Weiher 1969: XXXVIII–XLI], и оне су и преведене превођењем Дамаскинове Дијалектике у хиландарској преводилачкој школи [Посланиє Святаго Јована Дамаскина, Архив САНУ 333] у другој половини четрнаестог века, најпре на српскословенски, или, можда, на средњобугарски језик. Српскословенски превод заснива се на краћој верзији са слободнијим одабирима поглавља из дуже верзије списа, и за разлику од Егзархове школе превођења овај превод је нешто ближи изворнику у погледу синтаксе грчког језика. У то време је преведена и Дамаскинова Догматика (Прєданиє православниє вєри), премда је већ постојао превод Јована Егзарха једног дела Догматике, О нєбєсах.
Дамаскинова Дијалектика, или Филозофска поглавља (Φιλοσοφικὰ κεφαλαῖα), први део Источника знања (Πηγὴ γνώσεως), заправо је логичка припрема филозофском разумевању богословља, а на основама општег увођења у филозофију преко Порфиријевог списа Исагоге и александријских коментара на ове Порфиријеве коментаре Аристотеловим Категоријама. Стога се овај спис може схватити и као богословни филозофски почетак у логици, или као византијски почетак у логици богословља, премда је пре тога већ учињен напор да се сачини један такав почетак Припремом Теодора Раитског, изворно из шестог века, који је преведен (његов други, филозофско-логички део) на црквенословенски језик у десетом веку (Изборник Великаго кньазя Святослава Ярославича 1073 года), а потом на старосрпском језику преписан вероватно негде до тринаестог века. Код Раитског постављен је барем основни речник логике, тиме делом и појмовник, и отуда се може сматрати како је његова Припрема (Προπαρασκευή) можда и најстарији логички спис у духовној култури Словена. Из Припреме у битне категоријалне појмове филозофије, посебно логике, свакако иду бытїє, соуштиѥ, ѥстьство, оглаголанниє, рωдь, видь, лице, исконь, количьство, качьство, кьчєсому, къдє, къгда, где је соуштиѥ име за оὐσία, ѥстьство за φύσις, затим су рωдь γένος, видь εἶδος, собьство ὑπόστασις, лицє πρόσωπον, подьлєжєштєѥ ὑποκείμενον, обраȥь μορφή, начєло ἀρχή, слово λόγος. Овде су и преводи ствари с вєшть, ствари по себи с вєшть о собѣ, али се и ὕλη, тварь, материја преводи с вєшть. Тако су већ код Теодора Раитског постављени основи скупинама категоријалних појмова онтологије, филозофије природе и логике, заснивани на појмовима бытїє, ѥстьство и мыслити, којима је слово извор и утока постојања, јер Искони бѣaшє Слово, и Слово отъ Бога бо придє.
Међутим, тек Дамаскинова Дијалектика представља у оно византијско доба целовито и систематско излагање онтолошких и логичких појмова филозофије. У расправи се најпре говори о знању и појму филозофије, онда о појмовима онтологије, бићу, суштини, природи, ипостаси и појавности, потом превасходно о логичким појмовима, дакле, о роду, врсти, разлици, својству, субјекту и прироку, подели, одређењу, суду, категоријама, мишљењу, и, напослетку, о шест одређења филозофије. Ова излагања Дамаскин не сматра својим изворним схватањима, јер нећу изнети ништа што је моје, већ сабирајући оно што су стварали угледни учитељи, саставићу кратку беседу, и то на начин једне пчеле, и оно што је у складу с истином. Циљ тог сабраног, уједног, излагања онога што су божански и мудри људи ту и тамо говорили за Дамаскина је намера да поброји све врсте знања, због чега је онда ово дело и назвао Источник знања. А управо је знање (ȥнаниѥ) истинско познање бића, словесним бићима и припада знање, разум, истинско знање, или разум (раȥумь жє истиньɪи), односи се на биће а незнање и лаж на небиће, знање је дакле светлост словесне душе (раȥȣм свѣть ѥсть доуше словєсʹнїє), као што је незнање мрак (ɪako жє тамы нєразумїє), и једино је човек доуша словєснаа, разумно биће, ψυχὴ λογική, коме је ум душе разумно око (умь, раȥумньо ωко).
Филозофија је пак познање бића, каква јесу, познање природе бића. Филозофија је, даље, познавање божанских и људских ствари, промишљање о смрти, уподобљавање Богу, умеће над умећем и знање над знањима, напослетку, филозофија је љубав према премудрости, а истинска премудрост јесте Бог, дакле, љубав према Богу јесте истинска филозофија. Битни моменти ових шест одредби филозофије (која се овде не преводи с любомоудриѥ, као код Егзарха, него се оставља српски транскрибована изворна грчка реч, философиɪа), у преводном смислу су разоумь соуштїнхь, разоумь божьствьныхъ ине и чловѣчьскыхь вешти, поучєнїє сьмрти, оуподоблѥнїє божїє, хытрость хитростємь и хоудожьство хоудожьствомь, прѣмоудрость и люблєнїє бога [Архив САНУ 333 2]. Изворно, ове одредбе филозофије иду од Аристотела, онда стоика, Платона и христијанизованог Питагоре, и све оне заправо упућују на теоријски, практички и језички смисао филозофије.
Тако је прва одредба филозофије, да је она познање бића каква јесу, природе биће (φιλοσοφία ἐστὶ γνῶσις τῶν ὄντων, τῶν ὄντων φύσεως) [Migne 94, 533B-C и 669С-D] заправо Аристотелова одредба прве филозофије, или теологике, дакле метафизике као онтологије, где се каже како постоји наука која посматра биће као биће и све што му по себи припада (Ἔστιν ἐπιστήμη τις ἣ θεωρεῖ τὸ ὂν ᾗ ὂν) [Aristotelis 1978: 1003а 21], на шта упућује први део одредбе, а други део Дамаскинове одредбе иде од Амонијеве допуне Аристотела, где је φύσις исто што и оὐσία и τὸ εἶναι сваке ствари. У другој, премда стоичкој, одредби филозофија је γνῶσις, сазнање о божанским и људским стварима, а не, као код стоика, ἐπιστήμη и σοφία. У трећој одредби филозофија је схваћена као у Платоновом Федону (64а), као изучавање смрти, брига за смрт (μελέτη θανάτου, поучение смерти), у четвртој одредби, којом се филозофија схвата као наликовање богу (ὁμοιωσις θεῷ), стоји Платонов Теетет (176а,б), у петој је филозофија умеће умећа и знање знања (τέχνη τέχνῶν καὶ ἐπιστήμη ἐπιστήμῶν), и то иде о Амонијеве рецепције Аристотела, а шеста одредба, којом се каже како је филозофија љубав према мудрости и према богу, прѣмоудрость и люблєнїє бога, то је како питагорејска тако и платоновска одредба, премда је филозофија и изворно језички љубав према мудрости, φιλία σοφίας.
Раздеоба филозофије иде, делом, од Аристотеловог разликовања теоријског,
практичког (и поетичког) знања, јер се каже како се филозофија дели на теоријску и практичку филозофију, теоријска на богословно, физичко и математичко знање, а практичка на етичко, економско и политичко знање. Теоријско знање (ȥритєлноє ȥнаниѥ) је украс знања, у њему је богословија (богословноѥ ȥнаниѥ) поимање бестелесних и нематеријалних бића, пре свега Бога, онда анђела и душа, затим је физика, или физиологија (ѥстьствьное ȥнаниѥ) познавање материјалних ствари, а математика (учитєлноє ȥнаниѥ) познавање је оних ствари које су бестелесне али које се огледају у телима, и ту припадају знања о бројевима, тоновима, облицима и звездама, дакле аритметика, музика, геометрија и астрономија. Практичким знањима (дѣɪателноє ȥнаниѥ) припадају етичка знања о правилима живота појединачног човека (ωбичаиноє ȥнаниѥ), економска знања о правилима куће (домостроителноє ȥнаниѥ) и политичка знања о прописаним правилима градовима и земљама (градноѥ ȥнаниѥ). У овој раздеоби филозофије нема дакле логике, као и код Аристотела, логика је схваћена више као словесна чест философије, као њен орган доказивања, ὄργανον. Заправо, логика је овде дијалектика, оно знање о источнику знања које је и сâмо источник знања.
Расправа се наставља увидом у категоријалне појмове онтологије, у то, дакле, шта су биће, суштина и пригодак, или акциденција. У преводу с грчкога τὸ ὄν са соушть постављен је основ за логичку изградњу појмова који на основу њега, или из њега, упућују на систем појмова соуштьство или соуштѥ и соуштьствовати, у данашњим језичким значењима биће (или бивствујуће), суштина (или бивство) и бивствовати, слично као и бытиє (понекад и као битак, битовати). Како је биће схваћено као опште, заједничко име свих бића (вь свимь сушїимь), то је онда оно суштина (оὐσία, соуштьство, супстанција) и пригодак, узгредно или пројавност (συμβεβεκός, слоучаи, акциденција). Суштина нема у другоме своје постојање, она је субјект, материја ствари, узгредност има у суштини своје постојање, па је соуштьство подьлєжєштєѥ ономе што је слоучаи. Бог је надсуштаствена суштина, а Аристотелова (и Порфиријева) прва оὐσία код Дамаскина је заправо ὑπόστασις, ипостас, сьставь, и тек је друга оὐσία оно што је соуштьство.
У расправи се даље говори о гласу (о гласѣ), речи које су семантичке и несемантичке, које дакле нешто или означавају или не означавају, те могу бити очлањене или неочлањене. Ако пак реч садржи много јединки онда је она врста (видь), а ако садржи много врста онда је род (рωдь), при чему су Свети оци, по Дамаскину, врсту и род називали природом, обличјем и суштином, то су дакле ѥстьство, обраȥь и соуштиѥ. Сваки род има неки вид и разлику, при чему се својство и узгредност појављују сами, па сви ови појмови, дакле видь, родь, раȥьньство, слоучаи и своиствьноѥ сачињавају Порфиријевих пет гласова (πέντε φωναί: γένος, εἶδος, διαφορά, συμβεβεκός, ἲδιον), с којима се и почиње у Исагоге (Πορφυρίου MDCCCXLIII, стр. 451). Расправља се код Дамаскина надаље о ономе што су подела (раȥдѣлєниѥ), потподела и преподела (дивизија, субдивизија и кодивизија), одређење, оуставь (дефиниција, ὁρισμός) и појам, прѣдѣль (ὅρος), затим се говори о речима којима се одређују односи између ствари и појма, то су синоним, хомоним, полионим, хетероним и пароним, преведени као сьимєньнь, вькоупьимєниѥ, многоимєньнь, иноимєньнь и ωтнихьимєньнь [Weiher 1969: 122–128]. Аристотел Категорије отпочиње разматрањем управо ових појмова, онда иде ка односима врсте и рода, те затим према аналитици категоријалних појмова. Очито да Дамаскин не прати сасвим овај редослед ствари, нити пак Порфиријев редослед, а садржај разјашњења појмова ближи је Порфиријевом тумачењу Аристотелових категорија, него самоме изворнику. Али, и тај српскословенски преводни сусрет с Дамаскиновом Дијалектиком био је једини сусрет с Аристотеловом логиком у тадашњој византијској Србији.
Код Аристотела κατηγορίαι су десет генеричких појмова, означених код Дамаскина као десет најродовнијих родова; у српскословенској редакцији оглаголаниа су дєсєть роднѣишїхь рoдь, од којих је једна соуштьство, а осталих девет су слоучаи (пројавности, узгредности), дакле количьство, кьчесому, качьство (каково), гдѣ, когда, лѣжати, имѣти, творити и страдати [Weiher 1969: 122–128], изворно оὐσία, ποσόν, πρὸς τί, ποιόν, ποῦ, πότε, κεῖσϑαι, ἔχειν, ποιεῖν и πάσχειν.
О оὐσία Дамаскин каже: Суштаство роднејши род јест. Се же суштаство раздељајет се ва тело и бестелесноје, тело ва одушевљеноје и бездушноје, одушевљеноје ва чувставноје животно и нечувставоје животосадовноје
и садовноје, животноје ва словесноје и бесловесноје, словесноје ва мртваноје и бесмертноје... [Weiher 1969: 146]. Надаље, количина је један скуп јединки, то је мера и број који мери и броји, категорија кьчесому упућује на однос нечега према нечему, дакле на припадност, каквоћа је својство изведено из неке ствари у којој учествује, какво неке ствари, надаље, чинити значи имати у себи узрок свог делања а трпети значи имати у себи и другоме узрок трпљења, бити положен значи заузимати неки положај у односу према нечему, категорија где означава место, кад време а имати је суштина око суштине, што указује на то да ли нешто обухвата или је обухваћено.
Осим о овим појмовима, Дамаскин говори и о такозваним постпредикаментима, о силогизму (сьбраниѥ), ипостаси (сьставь), личности (лицє), природи (ѥстьство), исказима, затим опет о шест одређења филозофије, о дијалектичким или логичким методама, о разним одређењима, с којим се довршавају филозофска умовања, после којег иде и још једно поглавље, које је заправо сажетак дијалектичке расправе о категоријалним појмовима логичке филозофије.
Тако се, на пример, оуставь, или одређење, дефиниција, схвата као кратка беседа или исказ којим се изражава природа подмета, или субјекта, а састоји се из рода и суштинских разлика, при чему се родом пририче шта је нешто, а суштинска разлика упућује на односе врсте према врсти, ипостаси према истоврсној и равнодушној ипостаси и ипостаси према самој себи, као, примера ради, код односа између словесности и бесловесности. А подьлєжєштєѥ, подмет, или субјект, ὑποκείμενον, по прироку је неко појединачно, а по постојању подмет има своје постојање само у и кроз слоучаи, дакле кроз пројавност, узгредност, συμβεβεκός. При томе, прироком који казује шта је нешто приричу се родови својим врстама, а разлика, узгредност и својство приричу се прироком који казује какво је нешто. Надаље, искази су потврде и одрицања, наньрєчєниѥ и ѿрєчєниѥ (κατάφασις, ἀπόφασις), ови први казују шта је у некоме или шта је неко, а ови други чега нема у некоме или шта неко није. А четири су методе дијалектике или логике, метод деобе, који уз помоћ разлике дели род на врсте, онда метод одређења, који на основу рода и разлика одређује субјект, затим аналитички метод, који оно што је сложено разлаже на простије, и на крају, показни метод, који уз помоћ некога показује оно о чему је реч.
Овој показној методи припадају силогизми. Сваки мисаони процес има за циљ неки логички доказ, а доказ је пак силогизам, сьбраɴиѥ, сачињен од два истинита исказа и закључка, где је сваки исказ састављен од појмова, јер се свака реч у исказу назива појмом, при чему искази морају бити истинити, будући да из неистинитих нема силогизма. Тако из исказа, све што је вечно покретно то је бесмртно и душа је вечно покретна следи према томе, душа је бесмртна. Овај закључак је, тиме, и доказ, оукаȥь (ἀπόδειξις).
Тако су словенскосрпски преводи и преписи превода Дамаскинове Дијалектике били у византијској Србији први озбиљни, целовити и тиме најзначајнији увиди у логику филозофије, њен категоријални појмовник, порекло и садржај, како је предочен пре свега у кападокијској предаји Порфиријеве рецепције Аристотелових Категорија. Дамаскинова Дијалектика није ипак само филозофски увод у логичко излагање и оправдање система догми православне вере, осим тога Дијалектика је и сам
увод у филозофију, једна метафилозофија, филозофија о филозофији, поготово филозофска рефлексија о метафизици и онтологији, и сасвим спорадично о богословној филозофији природе.
То је, дакле, тај историјски и теоријски почетак српске филозофије.
НАПОМЕНЕ:
1 У Вукановом јеванђељу, из времена нешто после 1201 године, такође стоји Искони бѣ слово, и слово бѣ ѿ Бога, и Богъ бѣ слово, а, с нешто мањом разликом, у Никољском јеванђељу, преписаном крајем петнаестог века, каже се Ис коны бы слово, и слово бы ωть Бога, и Богъ бы слово [Новаковић 2000: 111 и 114].
2 У нешто измењеној ортографији: Божɪамъ и чловѣчѧмъ вєщємъ разоумъ, єлико можетъ чловѣкъ приближитисѧ бозъ, ѩко дътєлɪю оучить чловѣка по ωбразоу и по подобɪю быти сътворшемоу єго [Prameny déjin českych 1873: 5].
ЛИТЕРАТУРА
Архив САНУ, рук. број 333, 21–22.
Дамаскин, Јован. Источник знања. Београд–Никшић, Јасен, 2001.
Жуњић, Слободан. Историја српске филозофије. Београд: Плато, 2009.
Изборник Великаго кньазя Святослава Ярославича 1073 года. Wiesbaden: Otto Harassowitz, 1965.
Јагић, Ватрослав. Разум и филозофија из српских књижевних старина. Споменик Српске Краљевске Академије, књ. XIII, Београд 1892.
Кирило-Методиевски студии 4/1987. БАН, София.
Константин Филозоф. Повест о словима. Житије деспота Стефана Лазаревића. Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1989.
Новаковић, Стојан. Српско-словенски зборник из времена деспота Стевана Лазаревића, Старине IX/1877, Београд.
Новаковић, Стојан. Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога. Београд: Завод за издавање уџбеника и наставна средства, 2000.
Пейчев, Божидар. Философският трактат в Симеоновия сборник. БАН, София 1977.
Сказания о начале славянской письменности. Москва: Наука, 1981.
Трифуновић, Ђорђе. Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Београд: Нолит, 1990.
Aristotelis. Metaphysica. Oxonii: Oxford UP, 1978.
Kotter, B. Die Schriften des Johannes von Damaskos. Berlin-New York: Walter de Gruyter, 1969, 1973.
Migne, J. P. Patrologia Graeca. Patrologiae cursus completus. Series graeces 1866.
Prameny déjin českych. Praha: Nakladem Musea Královí Českého, 1873.
Vereščagin, E. M. Kyrill i Methodij kao tvorci teološko-filozofskoga nazivlja u slavenskom jeziku. Filozofska istraživanja. Zagreb 1990.
Weiher, Ekard. Die Dialektik des Johannes von Damaskus in kirchenslavischen Überzetzung. Wiesbaden 1969.
Weiher, Ekard. Die Dogmatik des Johannes von Damaskus in der kirchenslavischen Überzetzung des 14. Jahrhunderts. Freiburg 1987.
Žitja Konstantina Ćirila i Metodija i druga vrela. Zagreb: Kršćanska sadašnјost, 1985.
Πορφυρίου εἰσαγωγὴ. ΑΡΙΣΤΟΤΕΛΟΥΣ ΤΑ ΣΩΖΟΜΕΝΑ. C. H. Weise, Lipsiae
MDCCCXLIII.
Објављено у: Зборник Матице српске за друштвене науке, 2011, број 136