Кипријан Керн

 

ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО И НАУКА

 

Од свештеника верници очекују реч од ауторитета, реч дубoку и мудру, која је заснована на знању. Православно свештенство услед многих историјских и социјалних узрока није могло, а често није ни умело да буде утицајно у култури и да предводи културно стваралаштво.

У Француској свештенство је чинило саставни део културног сталежа и њега је слушао тај сталеж. За 300 година постојања Француске Академије у број „бесмртника” ушло је 120 свештених лица (105 пре Револуције 1789. и 15 после). Међу њима је било 15 кардинала, 33 бискупа, 13 чланова Ораторије, један доминиканац (Лa Кордер); неколико језуита и неки парохијски свештеници. У Руску Академију наука ушли су и црквени људи, као на пример: митрополит Филарет Дроздов, митрополит Макарије Булгаков и Платон Лeбшин и неколико свештеника. Међутим, овим формалним признањем не ограничава се културно-васпитна улога свештенства. Па ипак, ако и раширимо ове оквире, нећемо наћи неког искусног предводитеља на пољу културе однегованог у православном свештенству, као што то може да се нађе у земљама Западне Европе.

 

А имамо много примера који сведоче у корист образованости, јер просвећени свештеници нису заостајали на пољу духовног подвига и пастирског старања. Довољно је споменути такве истанчане мислиоце као што су протојереј Теодор Голубински, архимандрит Теофан Авсенев и архиепископ Никанор Бровкович; чувени синолози, архимандрит Авакум Честној и Паладије Кафгаров; хебреиста о. Герасим Павски; епископ Порфирије Успенски и архимандрит Антонин Капустин, — највећи руски византолози и чувени зналци грчког и руског језика. А тај отац Антонин и његов брат Платон Капустин били су одлични астрономи, док је о. Платон писао чланке из више математике… Наши (= руски) свештеници у емиграцији били су чланови научних друштава у Немачкој, Шведској, Шпанији и Енглеској. У нашој прошлости имамо и такав пример: протојереј Јоан Михејевич Первушин, сеоски парох, смерни и молитвени свештеник, добар и брижни пастир, био је поврх овога још изванредни математичар, познат у научном свету. Бављење математиком није му сметало да буде истовремено и добар свештеник.

 Овај списак могли бисмо продужити. Али треба нагласити да ни чланство у Академији наука, ни бављење астрономијом, философијом и византологијом, ни било којом граном учености и просвете, није спречило ова духовна лица да буду молтвени оци, дивни пастири, смерни монаси —- а најважније, то им није сметало да имају огромни духовни утицај на своје стадо.

 

Нема веће неистине и клевете против православног свештенства него што је поистовећење тога свештенства са мрачњаштвом и гносимахијом. Опскурантски укус неких духовних лица ни у ком случају не сме се пришивати самом Православљу. Оно с тим нема везе.

Нарочито не треба губити из вида да у ово наше време, када непријатељи Церкве мобилишу све снаге за борбу против ње, присуство просвећених пастира, прекаљених у науцн, спремних да увек дају тачан одговор за наше „надање”, на основу посланнце апостола Петра — највише је потребно. Од пастира се не очекује бојазниво (и тобоже „смерно”) признање своје некомпетенције, но реч са ауторитетом, са тежином и осољено мудрошћу.

Наше свештенство није навикло и не жели да руководи овом облашћу. Па није се чудити што верници духовни савет иду да траже од људи који су далеко од Церкве и духовности. Заразну недуховност интелигенције могу излечити једино свештеници који умеју да се приближе интересима и трагањима те исте интелигенције.

Гледајући на савремену стварност, треба памтити да су имали огроман утицај на друштво људи као што су митрополит Антоније Храповицки, о. Сергије Булгаков, о. Александар Јелчанинов, Георгије Спаски — зато што су одлично знали световну књижевност и пратили науку, уметност и токове мисли.

У систему образовања овога света има и корисног и штетног за свештеника. Свети Оци одабирали су из Платона и Хомера само оно што може послужити за назидавање својих савременика, а избегавали су све оно што је било развратно и непотребно у тој многобожачкој образованости. Овде није важно да ли нека идеја потиче из овог или оног века, тако да опасност није условљена пуком савременошћу или древношћу. Митрополит Филарет Московски је писао у своје време (1858. године): „Неки војују против савремених идеја. А зар идеје Православља и моралности нису увек савремене? Зар су оне заостале једино у прошлости? Зар смо сви ми до једнога незнабошци? Није време само пo себи криво, него мисли неправославне и ненаравне (= неморалне), које неки људи шире око себе. Дакле, треба војевати против неправославних и ненаравних мисли, а не против савремених као таквих” (том IV, стр. 344). Неостваривим прижељкивањем да нам се врате минули дани, нећемо се ослободити разних опасности дана данашњег. Исти митрополит је писао настојнику Свето-Тројицке Лавре, архимандриту Антонију: „Не може се 19. век претворити у четврти или пети, а губернију Вологде у египатску Тиваиду” (том I, стр. 315). У сваком случају велики руски јерарх је умео да цени просвету и увек је знао да брани Православље од неоправданих оптужби да је оно за мрак непросвећености. Митрополиту новгородском Исидору он је писао: „Није у праву критичар када каже да је вера Христова у завади са знањем. Она није у завади са истинитим знањем јер никад није хтела да буде у савезу са глупошћу” (том V, стр. 48).

Треба заиста, кад смо се дотакли ове теме, упозорити на опасност која вреба пастира на том путу. Понесен жељом да буде „културан” и начитан, свештеник може да падне у замку недуховности и да неприметно и за самог себе изгуби мерило умних, духовних вредности. Када пастир почиње да губи своје небеско устремење — оно што је једино потребно — када своју духовност подреди интересовању за овај свет, када књижевност, философија постају важније од молитве и од састрадалног односа према својој пастви, то значи да је унутарња равнотежа изгубљена и да је пастир одлутао са правога пута. Занимање светским стварима треба, дакле, проверавати: да ли смо сачували пастирску молитвену настројеност и своју духовну устременост. Циљ живота и делатност сваког свештеника је духовно зидање самог себе и ближњих. Интелектуално и светско образовање је само средство којим пастир утиче на друге или додатак своме сопственом унутарњем богатству. Пастир не треба да се плаши интелектуалности, али се мора чувати да му ерудиција не постане важнија од духовности, јер много теже је постићи савршенство на духовном плану светости, него на нижем плану философије, уметности и науке. Као и у другим стварима, једини правилни пут је златна средина где се налази потпуна хармонија и равнотежа свих човекових способности.

 

Из књиге Пастирско богословље, 1957

 http://sestodnev.com


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо