Ђорђе Трифуновић

 

СОЛУНСКА БРАЋА

 

Као и њихови преци антички Хелени, тако су и Ћирило и Методије били поиетес, који у дело удружују борбу и трпљење, труд и осећање. Стога и њихови први знаци за бележење словенског језика нису само филолошки тражени, већ и уметнички стварани.

Стара словенска реч забележена писменима, навестила је исконско братство словенских народа. После сеоба и лутања писана реч је духовно зближила Словене и померила и онако несигурне границе. Најстарији словенски књижевни језик означава и прве почетке препорода свих Словена. Радом Ћирила и Методија искушане су моћи духовног казивања и постављене основе књижевности Јужних и Источних Словена. Исказујући се само на своме језику, Словени су остали слободни и независни, у широким пределима сазнања и тражења. Жив и творачки језик у књигама увео је словенске народе, сада осамостаљене и зближене, у заједницу светске културе и књижевности.

Дело Ћирила и Методија добило је нов живот са освитом новијег времена, те је оваплотило нову мисао и покренуло, поред осталог, стварање словенске филологије, која - по речима Ватрослава Јагића - "у широком значењу ове речи обухвата читав духовни живот словенских народа: како се он; одражава у њиховом језику и писаним споменицима, у књижевним делима, било појединих личности, било читаве снаге народнога стваралаштва најзад у веровањима, предањима и обичајима". Солунска браћа унела су у живот Словена језик књижевног казивања, који ће после толико векова окупити слависте света. Речи чувеног Виктора Ивановића Григоровића, ученог путника кроз јужнословенске земље средином прошлога века, казују нам каквом је виђењу водило слависте изучавање најстаријег словенског књижевног језика: "Чувајући наша предања, старословенски језик нам дарује општење са прецима, зближава нас у широком отачаству нашем; налазећи се у вези са појединим наречјима, он нас води општењу са саплеменицима; најзад, у целини разјашњен, он шири пределе нашега сазнања и ставља нас у најширу сферу најобразованијих народа".

Као што је на словенском језику почела живот нова књижевност, тако су већ најстарији слависти, "туђи болесним романтичарским примесама", опет на старословенском језику и његовим творцима изградили критичне и сигурне основе науке о Словенима. Стога се међу првим испитивачима Ћирила и Методија налазе и имена чувених слависта - Ј. Добровског, А. X. Востокова, К. Ф. Калајдовића, Ј. Копитара, П. Ј. Шафарика, А. В. Горског, В. Ватенбаха, В. И. Григоровића, О. М. Бођанског, И. И. Срезњевског, Ф. Миклошића, В. Јагића и др.

Завичај Ћирила и Методија је град Солун до кога су допирали и околину му населили већ први Словени, досељеници на Балкан. У дому друнгара Лава, високог византијског војног и управног вође, родио се око 815. године Методије. Његов млађи брат Константин, у монаштву назван Ћирило, родио се 826. или 827. као седмо и најмлађе дете.

Два даровита писца и њихова ученика саставила су им на старословенском језику житије, у којима и данас налазимо најпотпунију слику живота и времена Солунске браће.

Солуњани су од Методијевих "дечјих година часно говорили о њему", што је, доцније, привукло византијског цара да му да на управу једну словенску кнежевину. У овој кнежевини, вероватно око реке Струме у Бугарској, где је добро научио словенски језик, Методије се растаје са световним животом, те је оставио "земаљске таме слободу". Одлази у Витинију (око 840), источно од Мраморног мора, где је било словенских насеља још од седмог века. На Олимпу, монашкој држави у овој покрајини, обукао је црну калуђерску ризу и одао се ћутању и учењу.

Дечачке године у Солуну Константин је провео у учењу, чиме је надмашио све своје другове. Дуге часове је проводио са књигама Григорија Назијанског, који је оставио јасне! трагове у Константиновом живљењу и мишљењу. Писац Житија Ћириловог забележио је и једну похвалу Григорију, коју је Константин написао понесен делом и животом овог писца:

О Григорије, телом чловече, а душеју ангеле,
ти телом чловек си, ангел јави се,
уста бо твоја јако једин от серафим
Бога прослављајут и васељенују просвештајут
правије вери казанијем, тем же и мене
припадајушта к тебе љубовију и вероју
прими и буди ми учитељ и просветитељ.

О Константиновој даровитости чуло се до Цариграда. Византијска царица Теодора преко свог логотета Теоктиста доводи убрзо у престоницу младог Константина, који ће учити заједно са Михаилом, младим царичиним сином. На цариградском универзитету, који је основан још крајем четвртог века, Константин учи код чувених професора и научника онога времена - математику код Лава, а дијалектику и друге философске науке код Фотија, патријарха и састављача чувене Библиотеке с подацима о старим писцима и изводима из њихових дела. Животописац укратко описује Константиново школовање:

"За три месеца је изучио граматику и прихватио се других наука. Научио је Хомера и геометрију код Лава, а код Фотија - дијалектику и све философске науке, па уз то реторику, аритметику, астрономију и музику и све друге хеленске уметности".

У каквом су се тада спрегу налазиле хеленске и хришћанска наука на цариградском универзитету, симболично нам казује Константинова дефиниција философије, која у себи сједињује стојичко и Платоново схватање философије са хришћанским појмом творца:

"Спознање Божијих и људских речи, колико се човек може приближити Богу, јер делима учи човека да буде слика и прилика ономе који га је створио".

После завршених студија Константин ради као библиотекар патријаршијине библиотеке у Светој Софији. Тежећи духовном подвизању, млади философ тајно одлази из овога славног храма и одаје се самотном размишљању у једном манастиру на Босфору. Константин је већ после неколико месеци морао да се врати у престоницу и на универзитету прихвата катедру философије.

Као учени философ, Константин је по царевој жељи силазио са катедре универзитета и ступао у јавни, духовни и политички живот византијске царевине. Сву своју снагу и знање унео је у борбу против последњих пламсаја оживљеног иконокластичког покрета. Када је арапски калиф затражио од Византије помоћ, цар је послао у Самару Константина са посланством. У овом топлом граду на обали Тигра двадесетчетворогодишњи философ разобличавао је са младосном понесеношћу паганске обичаје.

После духовних трења и повратка у Цариград, Константин није више професор на универзитету, те хоће опет да оде из буре градског живота. "Отишао је на Олимп брату своме Методије, - пише животописац - па је почео живети и молитву Богу творити без престанка, само са књигама зборећи". У планинама малоазијског Олимпа можда су се наукољубивој браћи покренуле прве мисли о бележењу говора Словена са којима су се, као деца, играли на улицама Солуна или разговарали у Цариграду и Витинији. Методије није могао да заборави говор народа некадашње своје словенске кнежевине. Антички песници узнели су богове на тесалијски Олимп. На малоазијском Олимпу без богова можда је никла скоро песничка идеја о књижевном језику, којим ће доцније пропевати Словени и подићи свој Парнас и Олимп.

После метежних борби око византијског престола, Константин и Методије морају опет да се врате у свакодневни живот. Цар Михаило III шаље их у мисију Хазарима, туранским народима, чија се држава моћно држала од полуострва Крима до Урала и Каспијског мора. У Херсону, код данашњег Севастопоља, браћа су се дуже задржала, чекајући, вероватно, погодно време за пловидбу по Црноме мору. Овај стари град је пружао и прилику за учење. Животописац вели да је Константин у Херсону "научио жидовске речи и књиге, превео осам делова граматике, те од тога примио веће разумевање". У Херсону је, читамо даље у Житију Ћириловом, "нашао Јеванђеље и Псалтир руским словима писано, нашао је и човека који говори тај језик. И говорио је са њим, стекао је моћ говорења, поредио га је са својим језиком, разлучио је слова, самогласнике и сугласнике, и када је Богу молитву казао, убрзо је почео да чита и говори, те су му се многи дивили и Бога хвалили". Иза ових загонетних руских (росаских, рушких) писмена не крије се руски језик, већ неки други, вероватно, готски.

У црноморским крајевима око Херсона живела је легенда о светом Клименту, римском бискупу из краја првога века, кога многи сматрају за сарадника и ученика апостола Петра и Павла. Легенда казује да је император Трајан осудио на муке Климента, проповедника хришћанства, и са котвом о врату утопио га у мору близу Херсона. За својега бављења у Херсону, Константин се са градским духовницима извезао на Црно море, те су уз појање и слављење ископали Климентове мошти. И доцније, када Константин и Методије кроз Моравску зађу у западни свет, ћивот са моштима овог бискупа из Рима и мученика са Истока биће духовна сигурност и потпора у време већ завађене источне и западне цркве.

Када је дошло погодно време, Константин и Методије са пратњом упутили су се лађом у каспијске и кавкаске крајеве. Са каном и хазарским вођама водили су дуге распре, борећи се против јеврејске и сараценске вере. После дугог пута и успеле мисије, уморна браћа се враћају у Цариград 861. године. Цар Михаило III - који је одвећ. волео лов, трке, борбе атлета и распусна друштва - био је задовољан успехом византијске духовне и политичке дипломатије у прекоморским хазарским странама.

Константин се враћа философским наукама, живећи при цариградској цркви Светих Апостола. Методије опет одлази у самоћу олимпијских крајева и као игуман се стара о манастиру Полихрону.

Браћа нису дуго остала у тихости са својим мислима и књигама. Моравски кнез Растислав са већем својих кнезова упутио је, како веле животописци, цару Михаилу III посланике са поруком:

"Људи су се наши одрекли паганства и хришћанског се закона држе, али немамо таква учитеља који би нам на нашем језику казивао истиниту веру хришћанску, како би се, видећи то и друге земље, на нас угледале. Пошљи нам онда, господару, епископа и учитеља таква, јер од вас на све стране добар закон излази".

Истакавши се раније у источним мисијама, Константин је и сада требало да оствари молбу Словена из Моравске. Цар Михајло III, који је очекивао и политички успех Византије у северним и западним словенским крајевима, тежину посла је поверио философу и своме школском; другу.

Уз помоћ. Методија и других сатрудника Константин је сада остварио своју замисао, вероватно, из млађих дана. Словенско наречје из солунских и македонских крајева, које су Константин и Методије могли да науче још у дечачким данима, постало је к о и н е најстарије словенске писане књижевности. У овом књижевном језику оставили су жив и творачки траг и старо грчко земљиште, на коме се развијао, и дух и знање његових састављача.

Глагољица, прва словенска азбука, слика је Константиновог наукољубља и даровитости. Грчки курзив, његово матерње писмо, и других народа писмена (хебрејска, коптска, самарићанска, јерменска), која је налазио у књигама или упознавао на путовањима, дали су коначни облик глагољици. Пошто је свим словенским гласовима изнашао знакове, те тако створио фонетско писмо, животописац вели да је почео да преводи прве речи Јеванђелистара: Искони бе слово (У почетку би реч). Тако су Словени, као и Грци, Копти, Сирци, Јермени, Грузијанци, добили литургијску књигу и службу на живом говорном језику. У данима одушевљеног стварања словенског писма Константин није мислио на муку и невоље које ће претрпети са Методијем због гласног појања, казивања и читања словенских књига.

Пре једанаест векова, осам стотина шездесет треће године, Константин и Методије и њихови ученици кренули су са првом књигом на словенском језику у област данашње Моравске, Словачке и доњег дела Аустрије до Дунава. Рад Константина и Методија изазвао је страх у суседној Немачкој. Да се Растислав радом Солунске браће не би осамосталио, немачки краљ Лудвиг убрзо је ударио са силном војском на Моравску, натерао је кнеза на предају и учинио га вазалом (864). Тако је опет био отворен пут немачким насељеницима и мисионарима, који су онемогућивали рад Константина и Методија.

У Моравској браћа нису само служила, преводила богослужбене књиге и поучавала ученике, већ су се и борила. Разобличила су празноверје и порочност, издржала су напад тријезичника, који су признавали само хебрејски, грчки и латински као обредне језике.

После скоро три и по године Константин и Методије крећу у италијанске стране да зареде нове словенске ученике у свештенике. Понели су са собом и ћивот са моштима светога Климента, које су ископали на острву крај Херсона. Носећи Растислављеве поруке, дошли су у суседну Панонију кнезу Коцељу, који је волео "велми словенски књиги научити се". Блатно језеро, са Коцељевом престоницом, налазило се у питомом крају.

На западној и јужној страни језера леже плодна поља, а на северу степенаста брда са сунчаним виноградима. На обалама Блатног језера Константин и Методије су неколико месеци поучавали панонске ученике, са којима су, крајем 867, кренули у Италију. У ово време одиграле су се у Византији властодржачке борбе. Мрачни Василије Македонац убио је цара Михаила III, патријарха Фотија Константиновог професора послао је у манастир, а Игњатија је вратио на патријаршијски престо.

Држећи се римског пута, браћа долазе у Венецију, где су издржала оштру распру са латинским тријезичницима. Константин је своју учену беседу о слободи словенског језика темељио на речима апостола Павла:

"Јер ако труба да неразговијетан глас, ко ће се приправити на бој?

Тако и ви ако неразумљиву ријеч речете језиком, како ће се разумјети шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар..."

Папа Хадријан II и грађани Рима свечано су изишли у сусрет браћи која су носила мошти светога Климента. Огорчен на непослушне немачке надбискупе, папа је у великој римској цркви положио словенске књиге, те се над њима појала литургија. После рукоположења словенских ученика у цркви Светога Петра појала се литургија на словенском језику.

У зиму 868. Константин се разболео, па је, осећајући скору смрт, крајем године примио монашки лик и име Ћирило. Убрзо је, 14. фебруара 869, и умро. Свечано је сахрањен у старој базилики Светога Климента.

Методије се враћа у Панонију, а папа шаље Растиславу, Светоплуку и Коцељу писмо којим одобрава словенску службу. После другог бављења у Риму (у првој половини 870) папа је поставио Методија за панонско-сремског надбискупа и дао му сва духовна права. Обновљена сремска надбискупија подсећала је Методија на родни град, у којему је свети Димитрије, мученик из Сирмијума, слављен као заштитник.

Када се Методије вратио из Рима у Панонију, салцбуршки наддуховник морао је незадовољно да напусти Блатенски град. Неки непознати свештеник из Салцбурга убрзо је на латинском написао расправу Conversio Bagoariorum et Carantonorum, којом доказује права салцбуршке цркве на Панонију. Огорчени писац вели да је све било добро "док није неки Грк, по имену Методије, новоизумљеним писменима на философски начин истиснуо латински језик и римско учење и угледна римска писмена, те је пред свим људима одузео углед литургији, јеванђељу и црквеној служби од оних који су је обављали на латинском".

Методије није могао дуго у миру да води словенску цркву. У Моравској је нитрански кнез Светоплук, ступивши у савез са непријатељем, заробио на превару свога стрица Растислава и предао га Немцима који су га ослепили и затворили у манастир. Мрачном и убилачком променом у Моравској дошла су зла и невољна времена за јавну словенску реч. У лето или у јесен 870. Методије је из Паноније отишао у Моравску. Немачки бискупи су га самовољно ухватили и привели на сабор, можда у Регенсбург, где је осуђен да тамнује. После две и по године папа Јован VIII шаље налог да одмах ослободе Методија. Из протестног папиног писма бискупима сазнајемо да је Методије на сабору стављан на тешке муке, извођен је на љуту зиму наг и тучен песницама и бичевима. Можда ће Методије редове о Димитрију Солунском, храбром мученику и заштитнику, написати у овим тешким моравским данима патњи и борбе:

Зашто само ми,
о мудри Димитрије,
ништи твоји раби
да смо лишени твоје красоте
и љубави према саздатељу,
потуцајући се по туђим земљама и градовима,
и да страдамо од сурових паганских и јеретичких војина...

Папа је забранио словенску литургију. Методије одлази у Панонију, али се убрзо враћа у Моравску, јер је убијен Коцељ, књигољубиви кнез и заштитник словенске речи. Немци и даље код кнеза опадају Методија да врши словенско богослужење и проповеда кривоверске науке. Светоплук је ове притужбе пренео папи, чиме је доказао да није наклоњен Методију. Када га је папа позвао у Рим, Методије је успешно изложио и оправдао свој рад. Својом посланицом Industriae tuae (880) папа је опет потврдио словенско богослужење и Методијева права:

"...Уверили смо се да је Методије у свим црквеним учењима и пословима правоверан. Указујемо да га с поштовањем примите за свога надбискупа...

Хвалимо словенска писмена која је изумео Константин Философ и указујемо да се на томе језику славе дела Христа господа..."

Методије после скоро две деценије (882) одлази у Цариград. Цар Василије и патријарх Фотије примили су га са почастима и похвалили његово учење и славно испратили.

Изморен од труда и мучења, умро је у Моравској у седамдесетој години, шестог априла 885, окружен својим ученицима. Светоплук је забранио словенску литургију и протерао његове ученике.

Ученици који су избегли ропство, међу којима и чувени Климент, Наум, Сава, Ангелар и Горазд, склонили су се у македонске, бугарске, српске и приморске крајеве, где ће наставити рад својих учитеља и отворити пут словенским књижевностима.

Живе духовне портрете браће васпостављају нам данас њихови и смирени и борбени животни путеви и особено писана житија.

Већ од самог детињства Константин (Ћирило) је предодређен унутрашњем наградилачком (Животу. Животописац у двема маштовитим симболичним сценама, пуним лика и звука, раставља дечака од овоземаљских осећања.

На основи сувременог начина бирања невесте византијском цару, изграђена је слика одрицања и духовног избора:

"Када је дечаку било седам година, сагледао је сан и казао га оцу и мајци, говорећи:

- Војвода је сабрао све девице нашега града и рекао ми: Изабери између њих коју хоћеш за невесту и на помоћ. саврсницу себи! А ја погледах и осмотрих све, те видех једну лепшу од свих, светла лица и украшену веома ђерданима златним и бисером и свом красотом а којој бејаше име Софија, то јест Мудрост. Ову изабрах".

У лову на пољу крагуј је однео са собом у небо и знамен овоземаљског световног живота:

"Једнога дана, као што је обичај да се дечаци богатих забављају ловом, изиђе Константин с њима на поље и узе свога крагуја. Када га је пустио, ветар се појави по Божију смотрењу, захвати га и однесе. Дечак је од овога у тугу и жалост пао, два дана није јео.

Човекољубљем својим милостиви Бог га је лако уловио, јер није желео да се привикне на животне ствари. Као што је некада уловио Плакида у лову на јелене, тако је и овога са крагујем.

У себи је мислио о сујети овога живота, жалостио се и говорио:

- Да ли је такав овај живот да уместо радости жалост пребива. Од овога дана кренућу другим путем, који је бољи од овога, те у метежу овога нећу траћити своје дане."

Виђење дечака Константина стварно се касније остварује. Сва презвучно интонирана Константинова предодређеност разрешиће се управо овоземаљским животом и делима.

Константин већ. од дечачких дана показује песничку даровитост. У серафимски уздигнутим стиховима Григорију Назијанском чује се дечаков глас. Младић без крагуја одлази на школовање у Цариград. Хеленско наслеђе није се угасило у византијској царевини. Константиново учење на цариградском универзитету мења слику предодређености. Наука и уметност старих Хелена ("јелинско художаство") пружали су широке границе сазнања. Стога и сва Константинова повлачења у самоћу нису монашко-усамљенички бег из свакодневног жамора. Животописац вели да је Константин тада "само са књигама зборио." Песничка и наукољубива природа тежила је самоћи. Смутње око царског двора и у јавном животу престонице нису могле задржати и привући нашег философа. Мисаоност, а не само надахнуће вишњег и слутње, чине творачки део у његовом животу и раду. Константин, на пример, вели Хазарима: "Пламен испробава злато и сребро, а човек у м о м раздваја лаж од истине." У распрама са Арапима, Хазарима или млетачким духовницима можда се најбоље исказала Ћирилова сложена природа. Књижевно осећање, широка ученост и покретачка мисаоност сјединили су се у живо казиваној Ћириловој речи. Ови чиниоци су се налазили и у његовим делима, која су нам, на жалост, остала скоро непозната.

Константин је почео књижевни рад, као што то бива у младости, поезијом. Савладавши добро филологију, касније је и преводио. У Херсону је превео осам глава хебрејске граматике, пре одласка у Моравску превео је са грчког и Јеванђелистар, прву књигу на словенском језику. Уз помоћ Методија у Моравској је превео са грчког кратак византијски законик Еклоге, и све важније литургијске текстове.

Анастасије, римски библиотекар и писац, саопштава нам да је Константин на грчком написао три дела о светоме Клименту: кратку историју (brevis historia), свечано слово (sermo declamatorius) и химну. Овај учени Константинов сувременик и пријатељ пише да се није смео усудити да преведе уметнички слог химне. Сва три дела рано су била преведена на словенски. Сачувао се само превод кратке историје и део свечаног слова - Слово о преносу моштију преславног Климента (Херсонска легенда). Иако је Слово сачувано у лошим словенским преводима, можемо наслутити и осетити Ћирилову песничку даровитост:

Буди штедар даривалац духовних дарова нама
који те титујемо данас,
који те штујемо данас,
и црпемо духовно озарење
од дивне твоје раке.
Како да се избавимо
од душевних и телесних страдања
и свих непријатељских умножења,
како да будемо удостојени
да се преко твојих моштију
насладимо и од онога, -
што је изречено пророчки, -
као из градине,
која пружа да расте
и цвета свака земна наслада -
да се насладимо од мислено посејаног поља
по Божијем преднацртању...

Нису нам довољно познати списи Ћирилови, те се не можемо приближити изворној поетици његових дела. И поред тога, сва његова даровитост и ученост најбоље су се сјединиле и оваплотиле у старом словенском књижевном језику, највећем делу Солунске браће.

У Методију су се сјединиле супротности световног и духовног, овоземаљског и узлетишног. У својој словенској кнежевини видео је све владалачке пролазности, те је, скинувши светлу кнежевску одору, отишао на Олимп и примио монашке завете. Али, Методија монаха никада није савладало небеско стремљење. У тешким моравским и панонским годинама подносио је невоље и мучења као борац и телесни страдалник. Злостављан и мучен на сабору у Регенсбургу због неправди, Методије смерно вели: "Нисам бољи од оних који су, правду говорећи, од многих мука и живот изгубили." Особине које наводи животописац представљају истините унутрашње чиниоце Методијевог портрета: "тврдост, тихост, милост, љубав, страдање и трпљење."

Од Методијевих дела познати су нам, на жалост, само преводи са грчког језика на словенски. У Моравској и Панонији приредио је превод читавог Светог писма. Ћирилов превод Еклога (Закон судњи), кратког византијског законика, Методије је допунио преводом и прилагођењем Синагоге Јована Схоластика, писца шестог века, те тако саставио први словенски Номоканон. Зборник Књиге отаца (Отачаски књиги) садрже светих отаца хомилије, чији су се трагови, вероватно, сачували у Клочевим глагољским листовима.

У невољним панонским и моравским годинама када се водила борба за слободу словенског казивања и мишљења, остварена је прва, књижевна победа Солунске браће и њихових ученика. Убрзо после Ћирилове, а касније и након Методијеве смрти, написана је прва словенска уметничка проза, која је својим историјским духом и смислом за стварна казивања претекла сувремени ход византијске животописачке књижевности и понела "печат своје изворности, печат нове словенске хагиографије". Изузетност појаве Житија Ћириловог понела је Николу ван Вијка: "Ко старословенским довољно влада, на сваком кораку ће се дивити у Житију Ћириловом хумору грчких приповедача; жив стил ће га привући и он ће се чудити како је један Словен из IX века на тако необично естетски начин употребио једну или две деценије раније уметнички створен књижевни језик, да и модерни човек може естетски уживати".

Житије Методијево је сажето, без приповедачког и књижевно-ликовног ширег захвата. Чистота историјског казивања доноси нам са једне стране слику времена, а са друге борбени и подвижнички лик Методијев.

Први словенски животописци искушали су трепете и силе и уметничког и историјског приповедања на тек створеном књижевном језику. Песничке домашаје и творачке духовно-ликовне моћи и могућности овог језика показали су најстарији словенски песници похвала и служби Солунској браћи. У службама су се сјединиле реч и мелодија, поезија и ритам словенског језика:

Препловивши дивно бездан твојом речју
и казивањима, Ћирило премудри,
из зиме мразне добром вером
у тихост вишњих станишта ушао јеси.

(Служба Ћирилу)

Пучину живота препловећи,
орловски си прелетео, оче.
Изведи ме потопљеног греховима, свети,
молећи се молитвама својим, мудри.

(Служба Методију)

Замисао која је стваралачки покренула Ћирила и Методија још на малоазијском Олимпу, рано се оваплотила преко мука и страдања у дело свих Словена. Даровити и напаћени њихови ученици кренули су у јужне и источне крајеве, где ће се уздићи нови Олимп словенских књижевности и поезије.

 

Из књиге: Ћирило и Методије - житија, службе, канони, похвале,

Српска књижевна задруга, Београд, 1964.

 

Преузето са: http://www.rastko.rs


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо