Милорад М. Лазић

 

ПАЛАМА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

 

Пред савременом православном теологијом и црквеношћу уопште, личност и дело св. Григорија Паламе (1296-1357/9?) остаје и даље актуелна тема и жива инспирација, као и наглашена потреба сталног стваралачког повратка савремене религиозности духу аутентичног паламитског исихазма. Њeговом појавом древни израз православне монашко-аскетске и мистичке духовности добио је током прве половине XIV в. нову историјску улогу. Такође, деловањем његових непосредних следбеника и духовних ученика у току полемике са византијским хуманистима, који су били под утицајем западних мисаоних и верских струјања, исихасти узимају активније учешће у животу византијског друштва.

После доласка у Цариград калабријског монаха Варлаама, 1330. године, Палама је отворено ступио на историјску сцену. Једанаест година касније дошло је до великог спора између Варлаама и св. Григорија Паламе. Спор је дошао до црквеног сабора, који је окончан у корист Паламиног традиционалног светоотачког и светопредањског исихастичког става. Ускоро се Варлаамовој полемици с Григоријем Паламом прикључио Акиндин, који је био под утицајсм схоластицизма Томе Аквинског. Исте године на новом сабору Акиндин је подржао Варлаама. Палама је и на овом сабору успео да избори победу православног исихастичког става. Промена на византијском престолу, изазвана смрћу Андроника III (1328-1341), преузимање регенства од стране царице Ане Савојске, изменила је положај исихаста у престоници. Тадашњи цариградски патријарх Јован Калекас уз подршку латинофилске политике Ане Савојске утицао је да Григорије Палама буде осуђен као јеретик. У тим тренуцима Паламу и његове исихасте подржавао је претендент на престо Јован Кантакузин (1324-1352), чија ће подршка бити значајна за коначну победу исихастичких схватања у византијској цркви. Два нова сабора, одржана 1351. и 1352. године, донела су коначну победу исихастима, који су тада за опонента имали Никифора Григору, познатог Варлаамовог следбеника. На овим саборима, Палама је доказао да његова исихастичка схватања проистичу из вековне православне догматске и аскетске традиције и учења, насупрот учењу његових противника који су то оспоравали.
Исихастичко питање у Византији било је покренуто у врло осетљивом моменту: у време буђења православне духовности и појаве византијске хуманистичке мисли. За разлику од западног, византијски хуманизам није био у апсолутном раскораку са званичним учењем Цркве, али је показивао склоност да изврши нову христијанизовану рецепцију Платонове и Аристотслове философије. Атмосфери византијског хумамизма погодовао је следећи важан моменат. Наиме, Максим Планудис и браћа Димитрије и Прохор Кидонис, по први пут у Византији, превели су латинско-хришћанске писце Августина и Тому Аквинског. Наклоност византијских хуманиста према овим писцима огледала се у томе што је Августинова теолошка мисао носила наглашено присуство платонизма и неоплатонизма, а Томе Аквинског мисао Аристотелове философије.
Сукоб оних двају струјања у визаитијској средини започео је полемичким иступима Варлаама, који је образовање стекао у круговима латинско-схоластичке и грчке философије. У основу својих полемика с Григоријем Паламом, Варлаам је ставио питање сазнатљивости или несазнатљивости божанске суштине. Он је одрицао могућност општења с Богом преко благодатних божанских енергија, тврдњом да су оне истоветне божанској суштини, супротстављајући се на тај начин вековном светоотачком правосланом предању Цркве у Византији. Могућиост општења с Богом Варлаам је сводио на посматрање створеног света и појава у њему. Феномен таворске светлости, толико битне за Паламино мистичко схватање општења, сматрао је материјалном појавом која симболички приказује божанство. Супротно Варлааму, Палама је наглашавао разлику између божанске суштине и божанских благодатних енергија, надовезујући се на већ утврђена схватања кападокијских отаца Цркве, који су овај проблем изнели у својој тријадологији (учењу ο Светој Тројици). Дакле, по схватању византијског православља, конципираном потпуније у учењу св. Григорија Паламе, Бог пo Својој суштини остаје несазнатљив свему створеном, и једини начин антиципације створеног у нествореном божанском остварује се преко нестворених божанских благодатних енергија, које се препознају као ''благодат Светог Духа". Разјашњавајући детаљно сва спорна питања у полемичком дијалогу с византијским хуманистима, исихасти су даље тврдили да је видљиви начин божанских енергија исијавање ''таворске светлости", која је по њиховом учењу била знак човековог обожења. Питање обожења израженог кроз обасјање таворском нествореном светлошћу заузимало је централно место у Паламином стваралачком богословљу. Супротстављајући се Варлаамовом чулном и симболичном тумачењу таворске светлости, према којем је знање сматрано највишом светлошћу, Палама је на апофатички (антиномични) православни начин говорио ο симболу божанства. То је, у основи, био став још кападокијских богослова који су поставили темеље оваквог православног апофатизма.
Овом приликом нас занима један врло важан сегмент историјског утицаја богословских списа св. Григорија Паламе, који по својој бројности најречитије говоре ο врло великом историјском утицају који је у српској средини извршио исихазам XIV века. Реч је ο оним богословским, и ништа мање књижевиим списима, или њиховим деловима, који су ушли у српску средњовековну преводну књижевност.
У познатој збирци средњовековних рукописа манастира Дечана, у рукопису Дечани бр. 88, из осамдесетих година XIV века, налази се, по нашем сазнању, најстарији познати српски превод дела св. Григорија Паламе. Рукопис припада књижевном жанру зборника, и то антилатинске богословске садржине. Први наслов, којим и почиње овај зборник, носи назив ''Слово прво против Латина како од Оца исходи Дух Свети". Састав припада најранијим Паламиним списима ове врсте, под називом ''Аподиктички трактати" (око 1336), који су настали у полемичком жару борбе против латинске филиоквистичке јереси (о исхођењу Светог Духа од Оца и Сина). У овом српском преводном спису, тј. одломку из ''Аподиктичких трактата", св. Григорије Палама расправља питање исхођења Светог Духа, и даје православне аргументе традиционалне светоотачке тријадологије и пневматологије (учење ο Светом Духу) ο исхођењу Светог Духа само од Оца. У истом рукопису срећемо и спис ''Против Латина", који такође припада оним делима у којима се расправљају општи догматски проблеми везани за латинске јереси, што улази у састав ''Аподиктичких слова". Исте провенијенције су још два превода Паламиних антилатинских списа. Текст превода антилатинских списа у Зборнику (Дeчани 88) захвата обим од 103 листа (1-103л.). Превод овако тематски одабраних списа настао је у време (осамдесетих година XIV века) које дубоко одражава дух полемичких расправа и борбе коју је за чистоту православног вероисповедања водио св. Григорије Палама, те се из тих разлога његов још свеж ауторитет повлачи као важан историјски адут у српској средини. То је заправо превод врло ангажоване и актуелне књижевности и богословља, у средини која је своју православност обликовала на самој граници источног и западног хришћанства. Овакав избор српског преводиоца, и несумњиво богослова највишег образовања, није ни мало случајан. Заправо, то је било пресудно како у селекцији Паламиних списа, тако и у самим стручним могућностима преводиоца. Када су у питању српски преводиоци списа св. Григорија Паламе, онда се слободио може рећи да је увек реч ο одабраним следбеницима древног византијског исихастичког монаштва, као и одабраним и ученим српским богословима, добрим позиаваоцима учења светих отаца Цркве. Дакле, знајући у којој мери је антилатинство српске црквене свести определило историјску судбину и могућност опстанка на овим просторима, сасвим је јасно зашто је баш ово прво Паламино познато преведено дело.
И у збирци српских средњовековних рукописа Народне библиотеке Србије, у осам рукописа срећемо преводе дела св. Григорија Паламе. Два рукописа садрже антилатинске саставе, а остали поједина празнична слова. У рукопису (РС 43) из 1540. године налази се веома важан полемички спис под насловом ''Изложење Варлаамових и Акиндинових злочасти". Ово је превод и избор из неколико познатих писама упућених Варлааму и доцнијем Паламином опоненту Акиндину, на тему филиокве, која се баве и гносеолошким питањем могућности богопознања.
Паламина пастирска слова (хомилије), које је саставио и изговорио као архиепископ солунски, растурена су углавном по многим грчким и словенским зборницима, мада је добар део и издат. Списи из збирке Народне библиотеке Србије садрже врло занимљива слова овог писца. Иначе, слова су представљала значајан допринос темама литургијског, догматског и дидактичког карактера, од несумњивог значаја и за даљи развој стилистике српске оригиналне књижевности и реторике. Преводом појединих хомилија овог византијског писца, српска преводна књижевност је попуњавала потребан фонд тема које није стварала оригинална књижевност. Углавном све најважније богословске теме нису ни покретане у српској оригиналној књижевности и богословљу зато што није ни било практичне потребе, јер је културно и духовно Србија припадала јединственој црквеној традицији и предању византијске универзалне књижевности. Преводи одабраних Паламиних списа допунили су у дотадашњој српској књижевности основни фонд ћирилометодијевске литургијске и монашко-аскетске као и оригиналне српске хагиографске књижевности. Дакле, српска црквена и културна средина преводом дела св. Григорија Паламе добила је много јаснију представу ο свему оном што је у Византији стварано скоро пуних 15 векова. Тиме је и српски јужнословенски богословски и књижевни ток примио све оне најважније утицаје и подстицаје потребне развоју и егзистенцији европске хришћанске културе.
У хиландарском Зборнику (Хиландар 469, крај XV века) налази се једна од најзначајнијих беседа св. Григорија Паламе под насловом ''Изложење и исповедање 3
православне вере". То је у ствари Хомилија VIII, која је по свему судећи састављена и изговорена у Недељу Православља (ПГ т. 151 кол. 93-104). Та хомилија је свакако настала поводом празника, али у српски превод је ушла да би се ауторитет браниоца православља, св. Григорија Паламе, укључио у актуелну ситуацију, догађаје и искушења пред која је био стављен цео медитерански православни свет - опасност од папске уније и османлијске поплаве која је надирала ка југоистоку Европе.
Као теолошки писац, св. Григорије Палама је вредан изузетне пажње савремених истраживача српске преводне књижевности и стога што је изузетак у целокупној богословској мисли позновизантијске епохе. Реч св. Григорија Паламе је реч надахнутог богослова и писца, која носи исконску вредност древне светопредањске књижевности и ништа мање оригиналне рецепције. Као исихаста и монах, Палама се формирао читајући монашку лектиру, од египатских аскетских отаца из IV века до мистика какав је био св. Симеон Нови Богослов (949-1022). Исто тако, благодарећи брижљивом изучавању и читању дела св. Василија Великог (330-378), св. Максима Исповедника (580-662) и других, постао је писац чије је дело оставило дубок печат на епоху у којој је живео и стварао. То су у ствари они писци чија богословска и уметнички надахнута реч, у мањој или већој мери, подиже духовни ниво једног времена и карактер духовне и културне епохе. Ο Палами као теоретичару и практичару исихазма познати православни патролог о. Георгије Флоровски вели: ''Његова теологија ни у ком случају није била теологија понављања. Била је, напротив, стваралачка пројекција древног предаља".
Политички фактори, пре свега продор Османлија на Балкан и пад Цариграда 1453. и Деспотовине 1459. године, прекинули су линију прогресивног развоја српске исихастичке духовности, културе и развоја целокупног друштва, а исихазам ће представљати духовни капитал без којег је незамислив будући опстанак православног идентитета, који уз све муке и буре траје и данас. Покрет светогорских исихаста XIV века који је предводио св. Григорије Палама покренуо је свест ο потреби обнове православне духовности, а преко словенских превода постаје трајна баштина и вредност целе Православне Цркве и култура традиционално православних народа.

 

Објављено у: Источник, 1 (1992), Београд

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо