ПОЗНАЊЕ „У ЛИЧНОСТИ“

ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС, МИТРОПОЛИТ ПЕРГАМСКИ

 

Покушајмо сада да разјаснимо шта значи појам личност. Оно што је значајно јесте чињеница да личност, свакако, почива на личносном (= личном) односу. Не може се замислити сама по себи, већ само у односу према другоме. Једна личност једнако је ниједна личност. Међутим, оно што одликује личност јесте чињеница да је она јединствена, непоновљива, а самим тим у њеном познању нема могућности поређења, замењивања, уврштавања у сплет искустава која имамо, што је случај са свим предметима. Према томе, не можемо познати Бога на основу Његових својстава, јер својства могу одговарати другим предметима познања, али не и Богу. То је начин на који, као што рекосмо, можемо познати ствари, али не и личности. Једну личност не можеш познати на основу њених особина. У суштини је идентификујеш не марећи за њене особине, и тада уистину познајеш да је реч ο личности. Наиме, може неки човек бити лош, али пошто га волиш, идентификујеш га као јединствену личност, не узимајући у обзир његове особине. Насупрот томе, кад неког доброг човека идентификујеш зато што је добар, тада не идентификујеш личност. Исто је и са Богом: ако Га познајеш зато што је добар, онда Га не познајеш као личност. Познајеш Га као некакав предмет, као некакву ствар; но ако се сутра покаже да, са гледишта својстава, та ствар није онакаква како смо очекивали, сместа се твоја вера колеба и престаје твој однос са Њим. Бога не можемо познати на основу Његових особина, као што познајемо ствари. Али, пошто је Он личност, можемо га познати а да Његов идентитет не зависи од Његових особина. То је, дакле, једна од карактеристика личности. Друга њена карактеристика је у томе што личност онтолошки представља незамењив елемент нашега бића (= постојања). Дакле, када ова личност умре, тада читаво наше биће нестаје. И тада ову личност онтолошки познајемо у најдубљем смислу онтологије. Наиме, познајемо да постоји он (= неко други), да захваљујући њему постојимо и ми, а да прекид тога односа или, боље рећи, непостојање једнога утиче на постојање другога.

У богословском смислу ово значи да ако нестане Сина, нестаје и Оца. Α ако нестане Оца, нестаје и Сина. Јер, међу Њима постоји личносни однос. Тај љубавни однос је онтолошког карактера, пошто од њега зависи постојање и једне и друге стране у овоме односу. Према томе, не познајемо Бога само као некакво добро Биће, или као било шта друго, него као елемент од кога зависи наше постојање. Видећемо сада какав нарочити смисао ово има у случају хришћанског познања.

Дакле, овај личносни однос у Христу, то јест однос који Христос има са Својим Оцем, он се у Христу и нама дарује; отуда смо у могућности да, као деца Божија, познамо Бога и да Га назовемо Оцем. Α чињеница да Бога називамо Оцем потиче искључиво из односа, из права које Христос уступа својим ученицима да могу Бога назвати Оцем. Појам очинства Божијег је, дакако, распрострањен и изван хришћанства, и изван Библије. Код древних Грка Зевс је био „Отац богова и људи“. Али овај појам нема ништа заједничко са смислом који Бог као Отац има у Новоме Завету и уопште у Светоме Писму. У Новоме Завету само Син, односно само Христос, има права да Бога назове Оцем. Α тο право Он преноси на своје ученике, када их поучава томе како да се моле (Мат. 6,9; Лук. 11,2). То је смисао Господње молитве, када Христос вели: „Ја вас учим да се овако молите: Оче наш...“

Назвати Бога Оцем није ствар урођене побожности - то је ствар личног односа према Оцу; а такав однос је имао само Син, и то Јединородни Син. Бог нема другога Сина који би Га звао Оцем; има само једнога Сина. Дакле, тај Син преноси на нас своје синовство, и то не законским путем; наиме, тиме што се Он поистоветио са нама и што смо се ми поистоветили са Њим, постали смо синови Бога Оца. На тај начин је остварен тај однос љубави и на тај начин познајемо Бога. Шта значи то „познајемо Бога“? Какав је Бог Којега познајемо: добар, силан? Све то можемо остварити и изван Христа. Оно што нам Христос дарује као идентитет Божији јесте чињеница да је Он Отац. Јер, то је оно што ствара личносни и синовски однос. Тај однос који Бог вечно има према Своме Сину, Он сада дарује нама и на тај начин ми познајемо Оца, односно познајемо Бога као Оца. Дакле, основни садржај познања Бога јесте очинство Божије, то јест чињеница да Бог јесте Отац. Немојмо то заборавити.

Циљ богопознања није у томе да сазнајемо ο Богу - да сабирамо податке ο Њему. Циљ није у томе да правимо досије са Његовим особинама, као што то Догматике понекад чине. За хришћанина садржај Божији је у томе што је Он Отац; у томе што се Бог поистовећује са Оцем, а то не можемо стећи изван синовског односа. Не можеш некога називати оцем, а да ниси његов син. Могуће је, наравно, на интелектуалном нивоу рећи да Бог јесте Отац Својему Сину. Може се рећи: „Познато ми је то“, или: „Знам то из Библије“, или: „Знам то из догматике“, али да бих то спознао на егзистенцијалан начин, да бих Га идентификовао као Оца, треба да будем Његов син. Другачије није могуће. Једно је када кажеш: „Он је отац мога пријатеља; дакле, знам да је отац јер је отац мога пријатеља“. Α нешто сасвим друго је када кажеш: „Егзистенцијално га познајем, јер сам његов син“. На другачији начин син познаје својега оца, него што познаје оца својега пријатеља. То је сасвим другачији вид знања.

Дакле, егзистенцијални, љубавни однос остварује се само у Христу, јер је само Он Син Који вечно познаје Бога као Оца. И тај однос дарује се само онима који, благодарећи Сину, стичу синовски однос. Погледаћемо подробније шта све ово значи.

Анализирајмо укратко овакву врсту знања. Шта садржи знање које називамо личносним, односно знање „у личности“ („у лицу“), као што вели апостол Павле (II Кор. 2,20; 4,6)1 Јер, Бога познајемо „у лицу Исуса Христа“. Шта значи познавати „у личности“? Какве елементе такво знање садржи и у чему су они супротни оним елементима уз помоћ којих познајемо ствари? Упоредићемо укратко и једне и друге.

Први и основни елемент који садржи познање једне личности, насупрот познању ствари, могли бисмо назвати елементом слободе. Шта то значи? Неку ствар (која је предмет мога познања) никада не познајем слободно, а током остваривања тога познања нити је та ствар слободна нити сам ја слободан. Наиме, ни онај који познаје ни онај који је предмет познања, не делују слободно. Можете ли да игноришете, да не познајете (= не опажате) овај сто, који је пред вама, или мене који вам говорим? Не! Онај ко каже да не познаје (= не опажа) моје постојање, свакако да није при себи. Нешто са његовим умом није како ваља. Јер, он нема слободу да ме не познаје (= не опажа). У овом случају познање је наметнуто. Но, исто то бива и са мном, посматрано са вашег становишта; наиме, ако ме ви познајете, ја не могу да не будем познат. И тако, постоји некаква нужност (= принудност) у познању. То је, отприлике, она нужност којом се користимо у апологетици да бисмо доказали све оно што говоримо ο Богу и ο Његовом постојању. Другим речима, хоћемо некога логички да убедимо да Бог постоји. Ако га убедиш логички, тада је то знање нужно (= принудно); као што нужно познајеш постојање стола или били ког другог предмета. На тај начин и сам Бог постаје обавезан предмет познања и за Себе и за нас. У том облику сви људи, сва духовна бића, као и све животиње, познају Бога. Бог је „виша сила“. У овој форми идолопоклоници и сви други познају Бога, односно принуђени су да га виде. Наиме, пошто осећају своју немоћ, доживљавају Бога као некакво моћно биће чије постојање не могу да порекну. Они онда говоре ο некаквој „вишој сили", а не ο личности. Према томе, онај који на такав начин постаје предмет познања, тај се нужно (= принудно) открива, те самим тим не поседује елементе слободе. На који начин, онда, нешто можемо познати у слободи! И шта значи то да постоји елемент слободе? Свети Максим Исповедник је поставио следеће питање (слична питања сусрећу се и код Климента Александријског, међутим, он није одговорио на њих): како Бог познаје ствари, односно како познаје свет? Познаје ли га у складу са природом света и природом ствари? И свети Максим сам одговара: Не! Бог не познаје свет у складу са природом света. Објаснићемо шта ово значи. Шта значи познавати нешто у складу са његовом природом? Значи да то што познајеш, представља датост и ти не можеш другачије него да га познајеш (= знаш). Дакле, шта је природа једног дрвета? Све оно што ја знам као дрво, знам на основу његове природе, као што зна научник у оном старом смислу (јер, као што сам већ рекао, данашња наука се унеколико изменила). Према томе, познавати нешто у складу са његовом природом значи да, попут научника који сазнаје на основу закона природе, и ми познајемо ствари на основу датих и објективних закона природе. Тако би се могло рећи да и Бог познаје, рецимо, једно дрво. Да познаје његову боју, његов облик, законе ње-говог раста итд. Свезнање Божије понекад се тумачи на такав начин и то ствара огромне проблеме.

Кад говоримо ο Богу, треба да заборавимо овај начин, односно овај смисао познања. Свети Максим каже: Не. Бог не познаје ствари у складу са њиховом природом, већ их познаје „као властиту вољу“. Природа ствари не одређује садржај Божијег знања ο њима. Ствари су резултат Његове слободне воље. Да бисмо ово разумели, морамо потражити одговарајуће примере који постоје у нашем искуству (у супротном, све ово може на вас оставити утисак, а да вам истовремено не пружи никакво објашњење). Постоји ли, дакле, могућност да нешто идентификујеш тако што га желиш (= имаш вољу)? Α не да га познајеш као природу. Ово се дешава у случају личности, иако постоје тешкоће по овом питању. Личност се идентификује и открива као идентитет, не на основу природе, односно на основу особина, а можда ни на основу физичког (= приридног) присуства.

Овде се намеће суптилно питање које морам изнети; надам се, међутим, да ће оно допринети томе да ову тему боље разумете. Жан Пол Сартр наводи један пример који може бити веома користан у овом нашем случају. Наиме, прича како је неки човек имао састанак у неком кафеу са особом званом Петар, и то у три по подне. Та личност је била личност у оном смислу који смо описали: међу њима је, наиме, постојао однос онтолошке узајамне зависности. И човек одлази на састанак, али не налази ову личност у кафеу. Тамо су друге личности које седе, али нема Петра. Сартр примећује да то што се тога тренутка збива јесте чињеница да изостанак те личности, односно физичко одсуство човека, сместа доводи до некаквог јединственог присуства. Цео кафе је испуњен присуством одсутне личности. И Сартр одмах примећује: Немојте мислити да је ово психолошка ствар, односно да је то ствар маште. Јер, тек касније постајемо свесни ове чињенице; дакле, психолошки доживљај и машта у овом случају увек представљају накнадну последицу. Другим речима, овде се ради ο чисто онтолошком питању. Онај који је одсутан, тај је присутан. Дакле, онај који је одсутан може бити присутан и поред свог физичког одсуства, јер постоји неки, назовимо га тако, љубавни однос (као што је однос између Оца и Сина, ο коме смо већ говорили). Према томе, идентитет не зависи од физичког присуства. Може се, дакле, закључити да, у одређеном личном односу, можеш бити присутан без физичког присуства. Или, боље рећи, физичко одсуство може помоћи познању (= идентификацији) да буде слободно од принудности које са собом носи физичко присуство. Шта имам на уму кад ово кажем? Нечије физичко присутво не можеш порећи. Α у примеру који је Сартр навео, овај човек је порекао физичко присуство свих других људи. Ако га ο томе упитате, тек накнадно ће моћи да вам каже да су тамо били Марко, Никола итд. Ова физичка присуства не одређују његово познање. Α το има огромне последице за познање Бога без Његовог физичког присуства. Но, овоме треба придодати и друга објашњења.

 

1 2 3

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо