ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГА

(са грчког језика превео и примједбама пропратио протопрезвитер Јован Вучковић,

Нови Сад, 1894)

 

КЊИГА III

 

Глава 1.

Што сам до сад рекао, то исто могу рећи и о уврједи онијех, који су ме хтјели одликовати, а то исто могу навести и за доказ, да се од те части нијесам уклонио ваљда с тога, да њих осрамотим; да pак нијесам био ни високоумљем надувен, то ћу ти сад доказати. како боље будем знао. Кад би ми било понуђено мјесто војсковође или краља, па да сам овако урадио, још би можда когод с правом и посумњао тако што, или боље, не би ме нико корио ради високоумља, већ свако ради лудости, Но пошто ми је било понуђено свештенство, које је толико изнад краљевства, колико и душа изнад тијела, то хоће ли се ко усудити да ме прогласи високоумним? И неби ли било неспретно кудити као луде оне, који одбијају оно што је незнатиије, а оне, који то чине у најважнијим питањима, ријешити истина оптужбе ради лудости, па их оптуживати ради високоумља. То би било исто као да њеко прогласи лудим, никако пак високоумним онога, који би презирао чорду и не би хтио бити говедар, а онога, који не би хтио примити краљевство над цијелом земљом и власт над свима стадима, да прогласи надутим, а не лудим.

Не, није тако. Ко тако говори, тај говори горе о себи, неголи о мени. Већ и сама помисао, да је људској природи могуће презирати ту част, јесте против оних, који је износе, свједоџба њиховог гледишта на свештенство. Јер кад га они не би држали за њешто обично, о чему не треба многа говорити, тад им не би ни на ум пало такво што и помислити. Зашто се још нико није усудио, да у питању о достојанству анђела што слично посумња и да тврди, да има људске душе, која се не би хтјела попети на висину њихова бића? Сви наравно сматрамо те силе за њешто високо, и то нам не да ни помислити, да је човјек у стању и замислити већу какву од те части. И за то би се ето могло са више права пребацити високоумље онима који мене ради њега коре. Та не би они о другима тако ни посумњали, кад најприје они сами не би презирали ту ствар као незнатну.

 

Глава 2.

Говоре ли пак да сам ја ради славе овако радио, туку се сами својим оружјем, сами противу себе ратују. Ја и не знам, шта би друго и могли рећи, кад би ме хтјели да одбране од пријекора таштог славољубља. Да је икад било у мени те страсти, ја бих био морао прије примити, него ли бјежати. А зашто? Зато, што бих тијем до славе дошао. Да њеко у овоме добу, тек што се одрекао свјетских брига, на једном постаде у очима свију толико угледан, да добије првенство над онима који су цио живот у оваквом послу провели и да добије више гласова него сви остали, то би могло свакога побудити, да у мени гледа њешто ванредно и велико, а то би ми стекло части и угледа. Овако пак, изузевши њеколицину, већи дио цркве не зна ме ни по имену. а да сам ја понуђену част одбио, и то не знаду сви, зна само њих њеколико, па и ови мислим не знаду све потанко ; биће их који мисле, да ја нијесам ни биран, или да сам као невриједан послије избора одбијен и да нијесам својевољно умакао.

 

Глава 3.

Василије: Али они који знају истину снебиваће се.

Јован: И ипак ти су ме, као што велиш разгласили, да за славом грамзим и да сам обијесан. Па од куд се можеш надати похвали? Од већине? Али већина не зна истину ? Од мањине ? Но и ту се све против мене окренуло, тебе и није ништа друго овамо довело него да дознаш, шта треба у обрану против њих изнијети. Па и рашта ја говорим тако опширно о овоме? Ако ћеш се мало стрпјети, увјерићеш се, да ми не би смјели пребацивати високоумља, нити грамжења за славом ни онда, кад би сви знали нстину; осим тога још увјерићеш се, да је то не мало зло не само за оне који би тако луди били, ако у опће има таквог човјека, што ја за свој дио не вјерујем, него и за оне који друге тијем сумњиче.

 

Глава 4.

Свештенство се истина обавља на земљи, али оно има значај небеске уредбе. И то с пуно права. Службу ову није установио човјек, ни анђео, ни арханђео. нити ма која створена сила, већ сами Господ, те је и призвао оне, који још у тијелу бораве, да наочигледном преставе службу анђеоску. Због тога мора евештеник бити тако чист, као да стоји на небу посред онијех сила Та јесу ли већ биле за страхотопоштовање и пуне светога страха оне ствари из доба прије благодаги, као прапорци, шипци, камење на прсима и оплећку, капа и повеза, дугачка хаљина, златна плоча,[1] светиња над светињама и она највећа тишина на том мјесту. А ако ће ко да расмотри ствари у добу благодати, видјеће да су све оне ствари пуне страхоноштовања и светога страха незнатне спрам овијех и да и у овом вриједи оно што је о закону речено, да ту наиме оно што је славно није славно, ради веће славе.[2] Јер кад видиш Господа принесена на жртвуда ту лежи и свештеника гдје над жртвом стоји молећи се, а сви окрвављени драгоцјеном крвљу њеном, мислиш ли да си још међу људима и да на земљи стојиш, нијеси ли на једном узнесен на небо и не гледаш ли чистом душом небеске ствари, гонећи све тјелесне мисли из душе? О чуда! О човекољубља Божјег! Онога који горе са оцем сједи, држе у том часу руке свију[3] и он се сам даје онима који га хоће да приме и загрле; а то чине сви очима (вјере). Па да ли мислиш да је то њешто такво, што би се могло омаловажити, или је такво, да би ко против тога устати могао? А хоћеш ли и из другог једног чуда да унознаш узвишеност ове светиње? Замисли Илију и онај многобројни народ око њега и жртву постављену на камен; сви други су мирни и муче, једини се само пророк моли, од једаред ето с неба пламена на жртву.[4] Све је то дивно и чудновато. Но обрати се сад к ономе што се овдје догађа и видјећеш не само оно што је чудновато, већ и оно што превазилази свако чуђење. Ту наиме стоји свештеник, који с неба своди не ватру, већ духа светога; он се дуго моли, но не да пламен на небесима запаљени сажеже оно што је доље постављено, него да благодат сиђе на жртву и тијем запали душе свију и учини их свјетлијима од сребра ватром очишћенога. Па ту страшну тајну ко би могао омаловажавати, ако само није бијесан и луд. Или не знаш, да ни једна људска душа не би била кадра поднијети ту ватру жртве ове, да би она са свијем уништила све, кад не би помоћ Божје благодати била велика.

 

Глава 5.

Ко хоће да размисли како је то нешто велико, да се човјек, још у тијелу и крви спутан, може примаћи блаженом и бесмртном оном бићу тај ће зацијело моћи увидјети, какве су части удостојени свештеници, благодаћу духа светога.[5] Јер преко њих свршава се и ово (жртвоприношење) и друго штошта, ни мало незнатније, ни по узвишености, ни по значају за наше снасење. Њима, који на земљи станују и на њој живот свој проводе, наређено је да врше небеске послове; они су добили власт какву Бог није дао ни анђелима ни арханђелима. Овима није речено : што свежете на земљи биће свезано на небу и што раздријешите биће раздријешено.[6] Оно истина имаду и владари на земљи власт да вежу, али само тијела, но она свеза захваћа душу и прелази чак на небеса, те што свештеник доље ради, то Бог горе утврђује и одлуку слугу својих потврћује господар. А шта им је иначе и дао, него сву небеску моћ ? Којима опростите, вели он, гријехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће се.[7] Каква би власт могла бити већа од ове ? Сав суд даде Отац Сину,[8] а ја видим да га Син свега предаје овима. Као да су се већ на небо преселили и узвисили се над природом људском и ослободили се наших немоћи, толико је велика њихова част. Па кад би владар који предао толику власт којему од својих поданика, да може затворити кога хоће и опет га пустити, сви би му завидјели и сматрали би га угледним. А кад њеко добије од Бога толико већу моћ, колико је више небо од земље и душа од тијела, зар се њекима чини, да је добио тако незнатну част, да само и посумњати могу, да би њеко, коме је то повјерено, могао чак и презрети тај дар ? Без трага с тим безумљем! Безумље је да како очевидно, презирати тако високо звање, без кога не можемо задобити ни спасења, ни осталих обећаних блага. Јер када нико не може ући у царство небеско ако се на ново не роди водом и духом,[9] и ако је искључен од вјечнога живота онај који не једе тијело Господње и не пије крв Његову.[10] а то све не свршава се иначе него преко оних светих руку, мислим свештеничких, онда како би ко без њих могао избјећи огњу пакленоме, или задобити обећани вијенац? Јер они су, они сами, којима су повјерени духовни порођаји којима је наложен онај порођај који бива крштењем.[11] преко њих ми се облачимо у Христа и спајамо се са Сином Божјим[12] и постајемо удови оне свете главе; с тога не само да морамо спрам њих имати више страхопоштовања, него ли спрам владара и краљева, већ их морамо и штовати више него родитеље, јер ови су нас родили од крви и тјелесне воље,[13] а они су нам очеви по Богу, за блажени препорођај, истиниту слободу и благодатно усиновљење.

 

Глава 6.

Јудејски свештеници имали су власт да лијече тјелесну губу, шта више, не да лијече, него само да прегледају оне који су излијечени[14] — и ти знаш како су се тамо отимали за свештенство. А ови[15] добише власт да нечистоту душевну, а не само тјелесну губу, не само испитају кад је очишћена, него да је и потпуно лијече ; зато ко би их презирао заслужио би веће проклетство и казан, него ли другови Датанови.[16] Јер ови на пошљетку и ако су сегли за службом која им није припадала, имали су о њој бар велико мишљење, што су доказали, употребљавајући све, да је само задобију; дрскији би био од њих ко би се усудио презирати исту службу, па још кад је она сад величанственије украшена и толико проширена. Што се тиче презирања није све једно, да ли њеко тежи за чашћу која га не иде, или да је презире, напротив, ово пошљедње толико је више од онога, колика је разлика између презирања и штовања. Која би дакле душа могла бити толико несрећна, да омаловажава толико добро? Рекао бих да је нема, већ ако баш ко од демонског бјеснила страда.

Но да се вратим онамо, од куд сам почео. Бог је дао свештеницима већу власт него ли родитељима, не само ондје гдје се ради о казни, него и ондје гдје се ради о том да се добро учини, и разлика између њих толика је, колика и између садањег и будућег живота. Они рађају за онај, а ови за овај живот. Ови чак не могу ни тјелесну смрт од своје дјеце одбити, нити отјерати болест кад се појави, а они су већ често нута спасли душу која је била болесна и близу пропасти тијем, што су једнима ублажили казан, а друге су већ из самога почетка сачували да ни не падну у њу и то не само поучавањем и опомињањем, већ и помоћу молитве.

Они имају власт не само да нас на ново роде, већ да нам и опросте касније гријехе. Болује ли, вели, ко међу вама, нека дозове презвитере црквене, нека се моле за њега мажући га уљем у име Господње, и молитва вјере спашће болесника, и подигнуће га Господ, и ако је гријехе учинио, опростиће му се.[17]

Онда родитељи не могу ништа помоћи дјеци, ако су се она замјерила кому од онијех, који су у власти и који су силни, свештеници пак помирују не поглаваре, не цареве, него самога Бога, који је често пута разгњевљен.

Па хоће ли се послије овога ко одважити, да ме осуди ради обијести? Ја мислим да је ово што сам рекао кадро душе слушалаца испунити толиким страхом, да не ће осуђивати са обијести и дрскости оне који бјеже, него оне који сами долазе и теже да добију ову част. Ако они, којима је повјерена управа над градовима, обарају и градове и себе упропашћују, кад нијесу разумни и врло оштроумни, то шта мислиш, колико ће више снаге, не само од себе већ и одозго, требати онај, кога је запало, да украси невјесту Христову, ако је рад да не згријеши?

 

Глава 7.

Нико није Христа више љубио но Павао, нико није удостојен био веће благодати, и поред свега тога он се ипак боји и стрепи за ову власт и за оне који су му потчињени. Бојим се, вели он, да како, као што змија Еву превари, тако и чуства ваша да се не одврате од простоте, која је у Христу.[18] И опет : у страху и великом дрктању бијах међу вама[19]. И ако се тај човјек, који је уздигнут био до трећега неба и који је толико смртних опасности претрипо колико је дана послије свога обраћења живио, човјек који није хтио ни власт од Христа добивену употребити, да се само не саблазни когод од вјерних,[20] тај човјек који те ишао и даље но што је Бог и заповиједао, који није никад на своју корист гледао, већ на корист потчињених,[21] ако се тај вазда страшио гледајући величину свога звања, како ће тек нама бити, који већином за својом коришћу идемо, који не само да не идемо даље но што је Христос заповједио, већ понајвише још и скраћујемо пут? Ко ослаби, вели он, и ја да не ослабим? Ко се саблазни и ја да се не саблазним.[22]

Такав треба да буде свештеник, и не само такав, јер ово је мало и управо ништа, спрам онога, што хоћу да речем. А што? Желио бих, вели он, да ја сам одлучен будем од Христа за браћу своју, која су ми родио тијелу.[23] Ако ко може ту ријеч рећи, ако ко има душу, која је кадра узвисити се до овакове жеље, тај с правом може бити осуђен, ако побјегне. Но ако ко нема те врлине, као што је ја на примјер немам, тај не заслужује укора кад побјегне, већ кад прима. Ја не бих ни онда, кад би се тицало њеке војничке части, па кад би они, који имају власт да дају ту част, нашли кројача или чизмара или каквог год зана[55]тлију и хтјели му војску предати, — и тада ја не бих хвалио јадника који не би бјегао и све чинио да се не стрмоглави у очиту пропаст. С тога ако је доста звати се просто пастирем и вршити посао како било,[24] и ако при томе нема никакве онасности, тада нека ме свако осуђује ради таштог славољубља; но ако онај, који прима ту бригу, мора имати много мудрости. а осим мудрости још и много благодати од Бога, и јачине моралне, и чистоће живога и натчовјечанске врлине, тад ми не ћеш ускратити опроштења, што се нијесам хтио лудо и без разбора упропастити. Та кад би ме њеко, возећи велику товарну лађу пуну веслача и скупо цјених ствари, на крму ставио и заповједио ми, да пловим преко јегејског или тиренског мора, ја бих већ на прву ријеч утекао. И ако би ко питао за што, ја бих му одговорио : да не потопим лађу.

 

Глава 8.

Гдје се дакле тиче новчане штете, или опасности за тјелесни живот, ту неће нико корити оне, који су много опрезни; но кад онима који претрпе бродолом, предстоји потонути не у то море, него у понор ватре, гдје их чека смрт која не раставља душу од тијела, већ је с њим заједно шаље у вјечну муку, зар тада још хоћете да се љутите на ме и да мрзите, што се нијесам лудо бацио у толику несрећу? Молим вас и преклињем, немојте тако. Ја познајем своју душу, слабу и незнатну, ја познајем величину оне службе и многострану тешкоћу тога дјела. Силнији су таласи који ударају на душу свештеникову, од ветрова који море узбуркавају.

 

Глава 9.

Прпје свега ту је она страшна литица празне славе, опаснија од онијех, о којима баснословци причају.[25] Поред њих су истина многи већ препловили и срећно прошли, по мени је то тако тешко, да и сад, кад ме ништа не сили на ту опасну матицу, не могу да се отресем страха. И да ми ко даде ту службу, предао би ме, тако да речем везаних руку на леђи, животињама на оној литици, да ме сваког дана растрзају.

А какве су те животиње? Гњев, клонулост духа. завист, свађа, опадања, оптужбе, лаж, притворство. рађење о глави, молитве против онијех, који нијесу ништа скривили, радост при срамоти саслужитеља, жалост при напретку њиховом, жеља за хвалом, жеља за чашћу, (од свега највише ово убија душу људску), поуке за насладу, неплеменита ласкања ниско пузање, презирање сиротиње, робовање богатима, неразложито исказивање почасти и штетна услужност, што је опасно и за оне који то чине и за оне којима се чини, ропски страх који приличи само најгорима измђу робова, губитак слободе у говору, много притворне смирености али нигдје истине, уклањање од обавештаја и укоравање особито неумјерено спрам нижих, а спрам властодржаца нико се не усућује ни уста отворити.

Све ове звјерове још и више, храни она литица и која они једном ухвате, тај мора пасти тако ниско да ће често и женама за вољу учинити много тога што није пристојно ни споменути. Божански закон искључио их (жене) је истина од ове службе, али оне хоће на силу да се увуку у њу, па пошто саме по себи ништа не могу то раде све преко других и наоружале су се толиком силом, да по својој вољи бирају и збацују свештенике и бива са овијем натрашке (ту се види изведена пословица о изврнутом реду) наиме да поглаварима управљају потчињени; па бар да су људи, не, него баш они којима ни учити није дозвољено[26] Шта велим учити ? Ни говорити у цркви није им дозвољавао блажени Павао.[27] Ја сам пак чуо њеког гдје говори, да су се оне толико осмјелиле, да куде и саме предстојнике црквене и да насрћу на њих жешће, него ли господари на своје слуге Но нека нико не мисли, да ја ове оптужбе на све свештенике бацам, има их, много их има, који су се отели из ових замки више их је него ли заробљених.[28]

 

Глава 10.

Но ја не бих хтио само свештенство кривити ради ових зала, тако луд не бих хтио бити. Сви који имају памети не коре и не криве гвожђе ради убијстава, ни вино ради пјаности, ни снагу ради обијести, ии храброст ради неразборитог срљања, већ оне који се добивеним од Бога даровима не служе онако као што треба. Свештенство би баш с правом могло приговорити нама, који га не вршимо као што треба. Ја га и не сматрам узроком споменутих зала, јер ми смо га, колико је до нас стојало, упрљали тијем и таковијем прљотинама дајућита свакаквим људима. А ови, не упознавши прије тога ни своју душу, ни тежину посла, примају драговољно оно, што им се даје; но кад треба радити, тад им се смркне од незнања, те уносе безброј зала у свијет, који им је повјерен.

То ето, то је што се у мало и мени не догоди, да ме Бог брзо није извукао из оне опасности, чувајући и своју цркву и моју душу. Или, реци ми шта мислиш, одкуд иначе тако велики немири у цркви? Ја мислим ни од куд другдје већ отуд, што се избори и попуњавања предстојника обављају неразборито и од ока, јер глава, која би требала бити нај јача, да може развести и на добро окренути шкодљиву пару, која долази из доњих дијелова осталога тијела, ако је сама по себи слаба и не може да одбије оне навале које болест носе. постаће и сама још слабија но што је, а са собом заједно упропастиће и остало тијело. Па да се то и сад не догоди, сачувао ме Бог у служби попут ногу, која ми је још у почетку досуђена.

Осим споменутог много је још тога, мој Василије, што свештеник мора имати, а чега ја немам ; измећу осталог наиме и ово: његова душа мора бити потпуно чиста од жеље за овом службом. Јер ако он страсно тежи за овом чашћу, па је добије, тад ће се пламен већма распалмти, и он ће, настојећи свом силом да му што сигурнија буде, подносити хиљаду зала, било да ласка, било да прогута што неплеменито и недостојно, било да новац троши. Да неби коме изгледало да говорим што невјеројетно, не ћу зато сада ни да споменем, да су њеки напунили цркве убијствима, да су опустошили градове, а све у борби за то достојанство. Ја пак мислим да би спрам тога посла требало имати толико страхопоштовања, да би се већ у самом почетку требало уклањати од ове службе, а, кад се до ње дошло, тада да не би требало чекати на суд другијех, ако се што таково погријешило, што би имало за пошљедицу свргнуће, већ би се човјек сам требао одрећи тога достојанства ; јер вјеројетно је, да би на тај начин бар милосрђе Божје задобио. Држати достојанство а бити га недостојан, значи лишити се сваке извине и још већма распалити гњев Божји, товарећи на се други,још тежи пријеступ. Но ни један не ће то поднијети; јер страшно је, заиста страшно је грамжење за тим достојанством.[29] И не говорим ја то противно блаженоме Павлу, већ у потнуној сагласности са његовим ријечима. Јер шта вели он ? Ако ко владичанства жели добро дјело жели ;[30] а ја сам рекао, да многи страшно желе не дјело, већ власт и моћ.

 

Глава 11.

Ја мислим да треба свом ревношћу изгнати из душе ту жељу, и у самом почетку не дозволити јој да душу обузме, како би човјек могао у свему слободно радити. Јер ко нема жеље, да се у тој власти шири, тај се не боји ни свргнућа; а ко се тог не боји, тај ће моћи све чинити са слободом, која хришћанину приличи. Но који се боје и страхују да ће бити збачени, ти подносе горко ропство, које је пуно многих неприлика и често су принуђени, да увриједе људе и самога Бога. Али душа не треба да буде у таковом стању, већ као што видимо у ратовима да се храбри војници и весело боре и јуначки гину, тако и они, који ову службу добију, ваља да служе и одступају с власти, као што приличи људима хришћанским, знајући да такво свгрнуће доноси вијенац не мањи но што га доноси и сама служба. Јер кад њеко трпи оваково што због тога, што није хтио поднијети ништа што је тог достојанства недостојно и неприлично, спрема он казан и онима који га, незаконито збацују, а и себи још већу награду. Блажени сте, вели он (Господ), кад вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свако зло, лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.[31] А то бива кад ко буде од другова свргнут или из злобе или другима за вољу, или из непријатељства, или из другог њеког неправедног узрока. Па кад он то мора поднијети од противника, мислим да не треба трошити ни ријечи, а да се покаже добит, коју му они својом злоћом спремају.

На то се дакле мора од свуд гледати и добро испитивати, да ли не тиња гдјегод која скривена искра оне жеље. Већ је прекрасно ако они, који су од самог почетка били слободни од те страсти, знају је избјећи кад су власт добили ; но ако когод прије, но што добије то достојанство, храни у себи тог страшног и дивљег звијера, тад се не да ни исказати у какву ће ватру пасти, кад га добије. А ја (и не мислим да бих ти икад хтио из скромности слагати) имам доста те жеље у себи, те поред осталог није ме и то мало плашило и у бијег натјерало. Јер као што они, који тјелесну љепоту љубе, трпе страшне муке своје страсти, док могу бити близу онијех које љубе, а кад су се што даље удаљили од онога за чим чезну, одмах се опросте и бјеснила, исто тако и онима, који за овом власти теже, бива несносно зло, док су јој близу, али кад су напустили пад, тад су угасили и чежњу заједно са очекивањем. Један је дакле то разлог (мога бјегства) и није слаб, па кад би и сам самцит био, довољан је да ме одврати од тога достојанства.

 

Глава 12.

Но има уз њега и други, не мањи. А какав је то ? Будан мора свештеник бити и опрезан, и на све стране хиљаду очију имати, јер не живи само за себе, већ и за толику множину људи.[32] А да сам ја лијен и нехатан и за само своје спасење једва довољан, то би могао потврдити и ти сам, који се од свију највише стараш, да из љубави прикријеш погрјешке моје. О посту ми немој овдје говорити ни о стражењу, ни о лежању на земљи, ни о осталом строгом држању тијела. Та ти знаш, колико сам ја и од тога далеко. Но све кад бих ја и то извршио тачно и срећно, не би ни то било доста, да ми што користи за ону службу, поред лијености која је у мени. Могло би то јако користити човјеку затвореном у једну собу и запремљеном само бригом о себи. Но ономе, који је међу толику множину подијељен и посебне бриге за свакога свог потчињеног има, какву би то сигурну корист давало за њихово напредовање, кад он не би имао баш снажну и врло јаку душу ?

 

Глава 13.

Па не чуди се ако ја тако тврдокорно захтијевам још један оглед за чврстоћу душе. Као што видимо многима није баш ни тешко презрети јело и пиће и угодну постељу, особито људима сељачког сталежа, који су од малена тако отхрањени, па и многим другима, јер њешто вјеџбање, а њешто и навика, олакшавају незгоде тијех трудова. Увреде пак и погрде и жестоке ријечи и безобзирно подсмијевање нижих и призивање на суд и неосноване и неоправдане приговоре од претпостављених и потчињених, то не може поднијети множина, већ само један или други. Па и један и други од онијех који су у томе јаки, кадар је при том толико главу изгубити, да постане бјешњи од најљуће животиње. Такове треба одбијати чим више од ограда свештенства. Јер ако се предстојник не пати глађу и ако није необувен, то још не мора шкодити опћој ствари цркве;[33] али дивља ћуд штетна је и за оног који је има и за његову околину. За оне који оно не чине, нема пријетње Божје, али онима који се наpросто гњеве, пријети се pаклом и ватром пакленом.[34]

И тако, као што онај који тежи за таштом славом, ако добије власт над многима, више хране ватри даје, тако и онај који сам за себе и опћећи с њих мало, не може да обузда свој гњев и лако плаnе, ако му се pовјери предстојништво над читавом множином, учиниће много зла онима који су му повјерени; исто као дивља звијер коју драже многи са свију страна, не може ни он бити ни сам за се миран, а повјерене му људе бациће у хиљаду зала.

 

Глава 14.

Ништа не мути чистоћу свијести и бистроћу мисли толико, колико гњев који срља без реда и са великом жестином. Вели (св. Дух). да гњев и разумне упропашћује.[35] Као у помрчини ноћне борбе, не може душевно око разликовати пријатеље од непријатеља, нити непоштене од поштених, већ са свима једнако поступа; па ако му се и зло случи, подноси све драговољно, само да задовољи насладу душевну. Јер ватра гњева у њеку је руку наслада, шта више она тиранише душу јаче него ли тјелена наслада, јер сасвијем ремети њезино здравље. Она распирује обијесни понос, неумјесно непријатељство и неразбориту мржњу и чини човјека вазда спремним, да без основа и разлога напада и сили га, да чини још и више тому слично, јер душу занесе бура страсти и нема тачке на коју би своју снагу наслонила и одупрла се тој великој навали.

Василије: Ма не ћу више трпјети да се претвараш, јер ко не зна, да си ти далеко од те болести ?

Јован: Шта, зар хоћеш, мили мој, к ватри ближе да ме примичеш и да дражиш умирену звијер? Или ти не знаш да се ја не држим на ногама својом снагом. већ тијем што љубим мир? А ко је такав, ко је радо сам за се и дружи се с једним и другим пријатељем, тај може лако избјећи ту распаљивост; не бих пак рекао да ће то моћи, кад падне у понор толиких брига. Јер тада ће не само себе, већ са собом и многе друге довести на руб пропасти и учиниће их да буду лијени у тежњи за благошћу. Опћи је обичај у већине потчињених, да гледају на понашање претпостављених као на примјер, и да им постану слични.[36] Па како ће утишати распаљивост других онај који сам букти ? И ко ће из свијета пожељети да се умјери, ако предстојника види гњевљива ? Јер није, могуће није сакрити погрјешке свештеника, и најситније брзо се виде.[37] Борац, ако је можда и најслабији, може се прикрити ако остане код куће и ни с ким не започиње борбу; али кад се скине и за двобој спреми, лако ће се осрамотити. Исто тако и они између људи, који за се и без (јавног) посла живе, имају у самоћи свој застирач својих погрјешака. Изађу ли пак на јавност, тад морају хаљину самоће скинути и у спољашњем држању показати сваком душу своју голу. И као што њихова добра дјела сваком користе, јер их нукају на сличну ревност, исто тако и њихове погрјешке чине људе немарнијим у вршењу врлина и тромијима спрам тежње за добром. За то мора красота душе његове (свештеникове), просијавати са свију страна, како би могао душе гледалаца и веселити, а уједно и освјетљавати.[38] Јер гријеси обичних људи, пошто су као у њеком мраку учињени, упропашћују само оне који су их учинили, погрјешка пак човјека угледног и многима познатог, свима је на штету, пошто чини тромијима на труд за добро оне, који се паду клоне, а на самопоуздање наводи оне, који би хтјели на се пазити.

Осим тога прекршаји незнатних људи, ако и дођу на јавност, не задају ником веће какве ране; али оне, који су на врхунцу тог (свештеничког) достојанства прије свега свак види[39] и затијем, ако и у најнезнатнијем чему посрну, изгледа другима и мало великим; јер сви мјере гријех, не по мјери оног што је учињено, већ по достојанству онога, који је погријешио. Оштром ревношћу и непрекидном трезвеношћу живота, као челичним оружјем, мора бити свештеник наоружан и огледати се на све стране, да му не би ко, нашавши голо мјесто и занемарено, задао смртну рану. Та свак се поставио готов да угризе и обори, не само непријатељи и противници, него многи и од онијех, који се издају за пријатеље.[40]

Такве душе дакле треба изабрати, као што су била милошћу Божјом његда тјелеса онијех светих (младића) у вавилонској пећи. Јер овој ватри не служи за храну тријешће и смола и грање, него њешто горе од овог.[41] Ту није подметнута она обична ватра, њих (свештенике) облизује пламен злобе, који све прождире, који се подиже са свију страна и јаче напада и испитује њихов живот, него ли она ватра тијело онијех младића. И нађе ли и најмањи траг стрњике, хвата се одмах за њу и сажиже тај злочести дио, а сав остали дио зграде, па да је и сјајнији од сунчаних зрака, опаљује и димом га својим сасвијем гари.

Док је живот свештеников у свему лијепо складан, дотле му све засједе не могу наудити; но је ли он случајно и најмање што превидио — као што је природно код њеког ко је човјек и ко плови по мору живота овога које је препуно заблуда — тад му не помажу остале врлине, да избјегне језицима приговарача, јер она мала погрјешка потавњује све остало.[42] И сви хоће да суде о свештенику, не као о оном, који у тијелу борави, не као о оном, који је добио људску природу, већ као о анђелу и оном, који је ослобођен од сваке слабости. И као што пред тираном, док има моћ, сви стрепе и ласкају му, јер га не могу срушити; а кад виде да се ствари окрену, тад, одбацивши притворно поштовање, у трен постају непријатељи и противници они, који су до мало били пријатељи, па упознавши његове слабе стране, нападају га и руше с власти, — исто тако и код свештеника силно се оружају они, који су га недавно и док је власт имао штовали и служили му, чим само нађу и најмању згоду, и не само као тирана, већ и њешто горе, хоће да га свргну. И као што се онај боји од своје тјелесне страже, тако и овај највише стрепи од онијех, који су уз њега и с њиме служе. Други нити не теже толико за његовом власти, нити знаду толико његове ствари, колико они. Налазећи се у близини, они опазе прије но други ако се што догоди, и могу лако, задобивши вјере својим потворама и нравећи од незнатнога велико њешто, упронастити онога, кога злобно оптужују (јер то бива обратно од оне ријечи апостолске). те ако страда један уд, радују се сви уди; и ако се један уд слави, страдају сви уди,[43] осим ако се ко може свему одупријети великом побожношћу.

У такову ме дакле борбу шаљеш? И мислиш да је моја душа дорасла тако многостручној и разноликој борби? Од куд и од кога ти то знаш ? Ако је Бог то открио, изнеси ту наредбу, и ја ћу се покорити; немаш ли је, те ако глас свој дајеш по људском мишљењу, тад се отми већ једном заблуди! Право је да се мени више вјерује, кад се што мене тиче, него ли другима, јер нико не зна оно, што се човјека тиче, осим духа човјекова, који је у њему.[44] Да бих ја био учинио смијешнима и бираче и себе кад бих примио ту власт, и да бих се само са великом штетом могао повратити у положај у коме сам сада, о томе сам те мислим увјерио, ако не прије, а оно сад овим ријечима. Та није само завист, већ и њешто горе од зависти, грамжење наиме за том власти, обично је оружало много њих против онијех, који су је а и имали. И као што се сребољубивија између дјеце љуте на старост родитеља, исто тако гдје који, кад виде да им се далеко одмиче изглед на свештенство, а не свиђа им се убијати, настоје да свештеника сруше с власти, јер сви желе да дођу мјесто њега и сваки поједини од њих нада се, да ће добити ту власт.

 

Глава 15.

Хоћеш ли да ти покажем још и другу врсту овакве борбе, препуну безбројних опасности? Иди и погледај јавне свечаности, при којима већим дијелом бивају обично избори на црквене службе, па ћеш видјети гдје се на свештеника набацује толико тужаба, колико је год потчињених. Јер сви, који су гласни да подјељују ту част, цијепају се тада у многе странке, па може човјек видјети, како се ни збор свештенички не слаже ни међу собом, ни са онијем, који има епископство, већ стоји сваки при своме мишљењу, један овог, други оног бирајући. А узрок томе је, што сви не гледају једино на оно, на што би искључиво ваљало гледати, на врлину душе, већ има и других обзира, ради којих се добива та част. као, овај вели: нека буде тај изабран, јер је из одличне породице; онај онег: овај, богат је и не ће му бити нужде да живи од прихода црквених; овај: (тога треба бирати) јер га непријатељи гоне. Овај се упиње да његов блиски иријатељ, онај опет да његов сродник, а трећи да његова улизица добије предност пред другима, на способнога нико не ће ни да гледа, ни да подвргне испиту душу.[45]

Ја сам пак далеко од тога, да бих могао ове разлоге сматрати темељитим при оцјени свештеника; чак ни онога, који би показивао велику побожност — а та значи много у тој служби — не бих се усудио, тек ради ње, онако, на брзо бирати, ако поред побожности нема можда и много разума, Јер ја познам много њих, који су увијек од свијета одијељени били и постом се истрошили, па док су год могли бити сами за себе и о себи се бринути, дотле су били Богу мили и из дана у дан напредовали су у тој својој мудрости,[46] а кад морадоше у свијет ући и неуки свијет исправљати, тад се једни одмах показаше, да нијесу дорасли за такав посао, други опет присиљени да истрају, изгубивши пређашњу своју ревност, нашкодише себи грдно, а другима ништа не користише.

Но ако би њеко и на најнижем ступњу службе остао и до дубоке старости доспио, не бих ја ни тога подизао на веће достојанство, само из поштовања спрам његове старости. Јер шта тада, ако он и при тој старости остане неспособан?

Рекох ово сада, не ваљда што бих хтио, да се сједина не поштује, или можда да се сасвијем искључе од овога предстојништва сви они, који долазе из збора монашкога — (јер бивало је да се многи, који дођоше из тога стада, сјајно показаше у тој служби, —[47] већ у намјери да докажем, кад ни побожност сама но себи, ни дубока старост кад није довољна да учини достојним свештенства онога, који га има, да ће то тијем мање моћи учинити (мало час) споменути разлози. А њеки износе и друго, још незначајније. Њеки наиме бивају примани у ред клирика зато, да се не би здружили с непријатељима, њеки опет због своје пакости, да не би, видећи се презренима, учинили какво велико зло. А може ли што бити још незаконитије од овог? Људи злочести и пуни свакојака зла, милују се дакле ради онога ради чега би их требало казнити, и баш због онога, ради чега не би смјели ни праг црквени прекорачити, пењу се они чак на свештеничко достојанство ! И реци ми, хоћемо ли још питати за узрок гњева Божјега, кад повјеравамо послове тако свете и страшне људима злочестим и недостојним, да их оскврњују? Јер кад се у таковим пословима повјерава водство онима, који се у њима ни мало не разумију, или онима, који им нијесу ни издалека дорасли, онда ће они учинити од цркве да она не ће бити ништа различна од Еврина.[48]

И ја сам прије њекад исмијевао свјетовне поглаваре, што дијеле звања не по врлини душевној, већ но богатству, старости и заузимању људском. Но од кад сам дознао, да се та бесмислица и међу нас увукла, од то доба није ми то толико страшно. Јер какво је чудо, ако тако гријеше људи свјетски, који траже славе у свијета и за новац свашта чине, кад и они, који се чине, да су им овакви поступци скроз непознати, нијесу ништа бољи од њих, већ борећи се о небеском, као да се ту ради о ком јутру земље, или о другом чему овакве природе, грабе из гомиле људе невјеште и постављају их на управу онога, рашта се није устезао ни једнородни Син Божји одрећи се своје славе, човјеком постати, ропско обличје примити и попљуван бити и заушке примити и тјелесно умријети најсрамнијом смрћу![49] И не застају они само на томе, већ у лудости иду и даље. Јер не само да изабиру недостојне, него и одбацују оне, који су вриједни. Као да би се баш морала рушити сигурност цркве с обје стране, или, као да онај први узрок не би био довољан, да распали гњев Божји, тако они наваљују на њ и други, ни мало лакши. Ја наиме мислим, да је једнако зло и способне одбити, и неспособне утиснути. И тако ето бива да стадо Христово не може нигдје утјехе наћи, нити одахнути.

Не заслужује ли то да се оспу сви громови ? Не заслужује ли горега пакла, а не само онај, којим се нама пријети? И ипак трпи и подноси толика зла Онај, који не ће да грјешник умре, већ да се обрати и да живи.[50] Како ћеш се надивити Његовом човјекољубљу ? Како се начудити Његовој милости? Они, који су Христови, упропашћују оно што је Христово, горе него ли непријатељи и противници, а Он благи, још је милосрдан и зове на покајање! Слава Теби Господе, слава Теби! Колики је у Тебе бездан човјекољубља, колика сила незлобности! Они који су ради имена Твојега од незнатних и ниских постали славни и угледни, обраћају славу ту против Онога, који их је прославио, одважују се на оно, на што се не би смјели одважити и злоставе Твоју светињу, одбијајући и одбацујући оне, који су врсни, само да неваљали могу у пуном миру и потпуној сигурности рушити све штогод хоће. И ако хоћеш да разбираш узроке тога зла, увјерићеш се да су слични горе споменутима, јер имаду исти коријен, исту тако да речем матер — завист; но сами по себи нијесу истоврсни, већ различни. Тако наиме веле : овога треба уклонити јер је млад, онога јер не зна ласкати, трећега јер се овом или оном замјерио, четвртога да се не би увриједио овај или онај, кад би видио да је одбијен његов предложеник, а овај да је изабран, петога јер је добричина и кротак, шестога јер је страшан грјешницима, а седмога због каквог другог узрока, јер нијесу у неприлици, за изговор, колико им год треба А кад нема никаквог узрока, онда се изговарају и на велики број онијех, који су већ свештеници,[51]па веле да се то достојанство и не смије давати напречац, већ лагано и постепено; и тако би они били кадри наћи узрока, колико год би им се хтјело.[52]

И ја бих те сад радо запитао: шта треба да ради епископ у борби с толиким вјетровима, како да се одржи против толиких таласа, како да одбије све те ударце?[53] Ако с праведним разбором ствар удеси, тад су и онима који су избрани, сви непријатељи и противници и они ће радити све, да му напакосте, подижући буну сваког дана и извргавајући сваком руглу оне, који су избрани, или док њих не протјерају, или своје не увуку. Ту ти је исто, као кад крмар на лађи својој има за сапутнике гусаре, који вазда и непрестано вребају и на њега и на весларе и на путнике. Ако пак претпостави удворност онима (т. ј. бирачима) својему спасу, те припусти оне, које не би смио, тад ће мјесто њих имати Бога за непријатеља. А шта може бити страшније од тога? Па и мучнији но прије биће му положај и спрам онијех (т. ј. бирача), јер ће постати јачи, пошто ће се једни и други узајамно помагати.[54] Исто као што ушљед јаких противних вјетрова дотле мирно море почне из небуха бјеснити, комешати се и пловце гутати, тако се и тишина цркве, кад јој приђу покварени људи, претвара у велику буру и бродоломље.

 

Глава 16.

Помисли дакле, какав мора бити онај, који ће издржати такву буру и свладати толике препоне, које сметају опћем добру. Да, и достојанствен и чедан, оштар и благ, кадар да заповиједа над другима, а и да сам и снисходи, неподмитљив и услужан, смирен и слободан, оштар и тих мора он бити, да би се лакше могао одупријети свему овоме и да би кадар био намјестити оног који је способан, ма се сви противили, исто тако и одбити онога који није такав, ма се сви упели (за њега), те гледати једино само на корист цркве и не радити ништа из мржње или из пријатељства.[55]

Чини ли ти се сад, да сам с разлогом одбио ту службу? Премда ја још нијесам с тобом све свршио, још ја имам штошта рећи, само нек ти не буде досадно слушати пријатеља искренога, који хоће да се оправда због онога, што му ти пребацујеш. Јер, ово ће ти добро доћи не само за моју обрану, него ће ти можда бити од не мале користи и у вршењу саме службе. Та и потребно је да онај, који ће да ступи на тај пут живота, најприје све добро испита и тада се службе прихвати. А за што ? Зато, јер ће онај, који све добро познаје, ако ништа друго, имати бар ту корист, што га не ће изненадити, кад што слично пред њега искрсне.

Хоћеш ли дакле да почнем најприје са старањем над удовицама, или са надзором над дјевицама, или с тешкоћом судског дијела? Свако од овога скопчано је са особитом бригом и страхом, још већим од бриге. Па да почнемо са онијем што се чини да је најлакше Изгледа да старање о удовицама само једну бригу налаже онима, који се тог посла лате, наиме бригу око издавања новца. Но томе није тако Много већ пажње треба, док се оне (удовице) попишу.[56] Хиљаду неприлика створило је непомњиво и олако пописивање истих. Има их које су упропастиле куће, растргле бракове, које су често ухваћене у крађи и у крчмама и сличном прљавом послу. Да се такове хране из црквених средстава, то би и Бог казнио и свијет најжешће осуђивао, а оне, који би хтјели добро учинити, то би заустављало. Та ко би хтио имутак, који му је заповјеђено да Христу даде, трошити на оне, што срамоте име Христово ? С тога се мора врло пазити и испитивати, да не би како ни ове, о којима смо споменули, а ни оне, које су кадре саме хранити се, пале на терет трпези онијех које су збиља оскудне.

Послије ове пажње долази друга не малена брига, да им, као из извора, довољно тече, што им је за живот потребно и да никад не пресахне. Недужна ова сиротиња јесте у њеку руку незаситљиво, незадовољно и неблагодарно зло; и хоће се велике мудрости и многе ревности, да јој запушиш уста, отклањајући сваки повод за тужбу. И свјетина чим види њекога да се узвисио над новцем, држи га одмах споособним за овај посао. Но ја мислим да му није довољна само та врлина, већ да њу мора имати прије свега (јер без ње би био прије грабљивац, него ли старатељ, и вук, а не пастир), а за њом одмах и другу. А та је, извор свакога добра за људе, трпљење, које води и носи душу као у тихо пристаниште.[57] Јер тај род удовица, њешто због сиромаштва, њешто због година, а њешто и по природи својој, превећ је слободан (тако је најбоље рећи), и оне вичу у невријеме и туже се без узрока и плачу због онога, због чега би морале захвалне бити и јадају се на оно, што би требало хвалити. А управитељ мора све то јуначки подносити, нити га смију раздраживати неумјесна досађивања, ни неразборита пребацивања. Тај свијет ваља штедјети и не вријеђати га, ради његове несреће, и крајња би суровост била подсмијевати се његовој несрећи и болове сиротиње увећавати боловима увреде. С тога и онај најмудрији муж, имајући на уму себичност и гордост људске природе и познавајући својства сиротиње, која је кадра сломити и нај јачу душу и довести је до тог, да без стида једну и исту молбу често понавља, опомиње да се нико не ражљути, кад га моле и да онај, ко је дужан помоћи, не постане непријатељем, разгњевивши се на непрекидна мољакања. Он вели: Не вријеђајући пригни сиромаху ухо своје и у кротости одговори му љубазно.[58] Па не сномињући онога, који на гњев наводи (јер шта да рече оном који је пао?), наставља ономе који је кадар слабост његову (сиромаха) поднијети, опомињући га, да га благошћу погледа и кротком ријечју подигне још прије, но што му удијели. Ако ко и не закида од њих (т. ј. од удовица), али ако их обаспе хиљадом пријекора и погрди их и љути се на њих, тада својим давањем не само да не олакшава жалост, која потјече из сиромаштва, него увећава биједу својим грдњама. Јер и ако их је и празан стомак и натјерао, да сасвијем погазе стид, ипак их тишти таква суровост. И кад их глад гони да просјаче и да просјачећи буду и досадне, па ради те досадности буду укорене, тад ће се у душу њихову уселити толико очајање, да ће је покрити црном и густом тамом. Зато мора онај, који се стара за њих, толико трпјељив бити, да очајање њихово не само не. повећава својом зловољом, већ утјехом својом, колико га има, да га ублажи. Јер као што онај, који је увријеђен ни у највећем изобиљу не осјећа корист од новца, због ране увредом нанесене, тако се и онај, који чује милу ријеч, те са даром и утјеху добије, већма радује и весели, и оно што му је дано, удвостручава се начином којим је дано. Ово ја не говорим по своме, већ по ономе, који је дао горњу опомену. Јер он вели: Дијете. доброчинствима не придаји грдњу, нити иједном дару ријеч увредљиву. Не разгаљује ли роса жегу? Тако је и ријеч јача неголи дар. Ето, ријеч је боља од дара, а обоје је у човјека милостива.[59]

И не само кротак и трпјељив, већ исто тако и господаран мора бити старатељ удовица. Кад није тога, пријети опет опасност имутку сиротиње. Тако је њеко, коме је била повјерена ова служба, сабравши доста блага, и ако га није сам изно, но мали је тек дио раздао онима, који су били у невољи, а остало је закопавши у земљу чувао све дотле, док нијесу надошла незгодна времена, те све предала у руке непријатељима. Треба дакле велике смотрености, да се имутак црквени ни не нагомила, ни не спласне, већ да се све што се скупи, брзо разда сиротињи, а црква да се богати побожношћу своје дјеце.

А шта мислиш, колико тек трошка и бриге и мудрости захтијевају од предстојника примање странаца и његовање болесника? Свакако се за то хоће трошка, не мање од оног, што смо споменули, често је потребно и више; и предстојник мора га намицати њежно и мудро, како би навео оне, који што имају, да радо и вољно дају, те бринући се за помоћ биједнима, да не увриједи душе дароватеља? А трпљења и ревности треба овдје још много више показати. Болесници су зловољни и своје ћуди, и ако се од свуда не покаже много тачности и пажње, може болеснику и најмања омашка учинити велико зло.

 

Глава 17.

При старању пак о дјевицама има у толико више страховања, у колико је то благо драгоцјеније и то стадо царскије од других. (Та и у збор тијех светих увукло их се тма пуних свакојака зла), стога је и жалост овдје већа. И као што није свеједно, да ли гријеши слободна дјевојка или њезина робиња, тако исто није, да ли дјевојка или удовица. За ове није ништа страшно, ако којешта говоре и једна другу оговарају и лажу и без стида буду и свуда се показују и по тргу се врзу; али дјевица се спрема за њешто више и предаје се највишој мудрости и обећава, да ће на земљи живјети анђеоски и залаже се, да у своме тијелу врши оно, што врше безтјелесне силе. Зато јој и не приличи да често и много излази из куће, нити јој је слободно говорити таште и празне ријечи, а оговарања и лагарије не смије познавати ни по имену. Због тога треба њој најсигурнијег надзора и највеће помоћи. Јер и непријатељ светиње највише њих гони и вреба и свагда је спреман да је прождре, ако која посрне, па и многи људи плету им замке, а сврх свега тога још и бијес природе. Она је спремна на двоструку борбу у исто доба, против нападаја спољашњих и против унутрашњих немира. Ради тога мора предстојник много страховати и још више се бринути и жалостити, ако се што (не дај Боже) изненада догоди. Кад је кћи за оца потајно стражење и брига за њу разгони му сан,[60] кад је толики страх да не буде неплодном, или да не прецвјета, или да не буде презрена, шта ће тек радити онај, који се нема бринути за ово, већ за њешто много више од тога? Овдје није човјек који презире, већ сами Христос, нити на пријекорима остаје неплодност, него зло свршава погибијом душе; јер вели: свако дрво, које добра рода не рађа, сијече се и у огањ се баца,[61] и на коју је женик омрзнуо, није јој доста да узме распусну књигу и да оде,[62] она мора вјечном кажњу откајавати омразу његову. Рођени отац има још доста тога што му олакшава чување кћери, јер и мати и дојиља и много слушкиња и домаћа сигурност, помажу родитељу при чувању дјевојке. Њој не ће бити дозвољено да се по тргу мете, нити је приморана да се онда, кад изађе, даде видјети свакоме, кога сретне, јер је скрива вечерњи сумрак, као и кућни зидови, ако не ће да се покаже. Осим свега нема ни узрока, који би је силио да изађе људима на очи. Ни старање за разне потребе, ни узнемиривања онијех, који неправду чине, нити друго што таково, ништа је не сили да се срета с људима, јер за све она има оца ; а сама она има једну ту бригу, да не рече и не учини ништа, што не би приличило њезиној части. Овдје пак (т. .ј. код дјевица о којима се црква стара) има доста тога, што отежава, управо онемогућује тај надзор оца духовнога). Наравно, он је не може држати ни код куће код себе, јер да заједно живе, не би било ни пристојно, а ни безопасно. Све да се и одрже и сачувају чисту светињу, имали би ипак, ради онијех душа које су саблазнили, одговарати исто, као да су узајамно и згријешили. Кад се дакле то не може, онда му је гешко проучавати покрете њезине душе, те неуредне обуздавати, а чисте и правилне вјеџбати и усавршавати. А није лако пазити и на изласке њезине. Оскудица и самоћа не дозвољавају му (т. ј. оцу духовном) да буде оштар надзорник пристојности, која јој приличи. Пошто је она упућена, да се у свему сама послужује, то има доста изговора за излажење, — ако би хтјела лудовати. А онај, који јој заповиједа да свагда буде код куће, морао би уклонити те новоде и снабдјети је довољно свачим, што је потребно, па и слушкињом, која би била уз њу; морао би је задржати и од погреба и бдјенија, јер знаде, лукава змија она знаде штрцнути свој отров и кроз добра дјела. Да, дјевицу треба са свију страна зидом опасати, ријетко преко године да излази ван куће и само јој онда дозволити, кад је баш неизбјежна и нријека потреба.

Ако би пак ко хтио рећи да није потребе, да се епископ бави таквим пословима, тај добро нек утуви, да бриге и одговорности свакога падају на њега. Зато је за њега много боље, да радећи све сам, избјегне жалбе које би морао подносити, ради туђих погрјешака, него ли да остави посао, па да страхује од одговорности за оно, што су други учинили. Осим тога, онај који све сам чини, обавља све са највећом лакоћом, а онај, коме треба да најприје своме мишљењу прикупи свачије и тада да ради, тај од свога нерада нема толико уживања, колико муке и немира од онијех, који му противрече и његовим се наредбама противе.

Но ја не бих могао избројити све бриге за дјевице. Та само кад их треба пописати, задају оне необичног посла ономе, коме је повјерено то дјело.

 

Глава 18.

Судски пак дио има хиљаду тешкоћа, много дангубе и толико терета, колико га немају подносити ни свјетовне судије. Посао је то, пронаћи оно што је право ; а мучно је не повриједити га, кад је нађено. Па није ту само дангуба и терет, већ и не малена опасност. Већ је многи од слабијих, упаднувши у парницу, изгубио вјеру, будући да му није учињено по вољи. Јер многи од онијех, којима је неправда учињена, не мрзе мање оне, који им не помажу, од онијех који су им неправду учинили, нити хоће да разумију ни замршеност посла, ни тешкоћу прилика, ни ограниченост свештеничке власти, ни ништа, већ су као неумољиве судије који знају само једно оправдање — да се ослободе наиме од невоље која их гњечи — и ко им то не може учинити, тај никада не ће избјећи њихову осуду, па ма им навео хиљаду оправдања.[63]

Кад сам већ споменуо то повољивање, ево да ти одмах откријем и други повод незадовољству. Ако онај који има епископство не обилази куће сваки дан више но беспосличари, биће због тога страшнога незадовољства. Јер не само болесни, него и здрави хоће да буду пригледани, не што би их побожност на то гонила, већ више за то што многи траже у томе за се части и одликовања. А ако се кад догоди, да којега богатијега и моћнијега чешће походи, ради какве пријеке потребе и опће користи црквене, одмах ће га због тога дати на глас, да је удворица и ласкавац.[64]

Но шта ја говорим о повољивању на суду и посјетама? Та само поздрављање донијеће им толику силу приговора, да ће често под теретом жалости и клонути. Већ и за сами поглед стављају се под одговорност. Јер и оно, што они невино учине, многи оштро разабиру, испитујући и висину гласа и начин погледа и јачину смијања. Ономе је, веле, проговорио са љубазним осмјехом, веселим лицем и јасним гласом, мени пак слабије и сасма обично. Сједе ли пак многи заједно и не лети ли му поглед при разговору преко свију, тад ће остали рећи, да је то увреда.[65]

Па ко би могао, ако није јак, одупријети се толиким приговарачима, било уопће да га не осуђују, било пак да се опере, кад га почну осуђивати? Јер треба или не имати приговарача, или ако је то немогуће, ваља се опрати од њихових приговора, а не иде ли ни то, и нађе ли се њеки, да баш без узрока и разлога напада, треба се чврсто одупријети зловољи ради тих нападаја. Ко је с разлогом нападнут лако ће поднијети нападача, јер пошто нема жешћег тужитеља од савјести, то ћемо вањске тужитеље који су блажији лакше поднијети, кад нас је већ осудио тај најстрашнији. Али онај, који се не осјећа да је крив, ако буде неосновано нанаднут, брже се и ражљути, а лакше се и ожалости, ако није можда већ прије научио подносити глупости свијета. Јер није, могуће није да не плане и да се не смути на толику неправду онај, који се неосновано оцрњује и осуђује.

А шта ће се рећи о боловима, који се морају поднијети, кад треба кога искључити из опћине црквене ? Па кад би зло са болом свршило?! Али је ту и не мала погибао. Бојати се, да тај преко мјере кажњен, не страда толико, као што блажени Павао рече, да не утоне у превеликој жалости.[66] И ту дакле треба највеће опрезности, како претпоставка користи не би била за њега узроком највеће несреће. Јер што он послије таквог лијечења згријеши, за сваку погрјешку пада кривица на лијечника, који није рану добро прорезао. Колико он дакле мора казни ишчекивати, кад не само да мора одговарати за оно што је учинио, него се подвргава и највећој опасности за оно, што су други згријешили? Јер ако ми толико стрепимо ради казни за властите гријехе, пошто огњу оном избјећи не можемо, чему се има тек надати онај који ће да одговара за њих толико ? А да је то истина, чуј блаженога Павла који говори, или управо не њега, већ Христа, који у њему збори: слушајте вође своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као који ће одговор давати.[67] Или је мален страх од те пријетње? То се не може рећи.

Него, ово би могло бити довољно, да се и најупорнији и најжешћи увјере, да сам се ја дао у бијег не из лудости, нити из славољубља, већ једино бојећи се за се и погледајући на теретност посла.

 

Напомене

[1] II. Мојс. XXVIII, 4—43. Ту су набројене и описане хаљине за Арона, које је требао обући, кад ће се посветити за свештеника.

[2] Што је у староме завјету елавно, губи елаву, пред већом елавом (новога завјета). Ср. II. Коринћанима III, 10.

[3] У ово доба вјерни су још примали тијело Христово у руку. Св. Кирил јерусалимски поучава хршнћанина како ће примати свету причест: „подметни лијеву руку под десну, као пријесто, јер та ће примити цара, и прими на длан тијело Христово и реци амин . . . онда приступи к чаши са крвљу. . (Тайновод. поучен. V, 18).

[4] III. Царства XVIII.

[5] Па та неизмјерна част и захтијева од свештеника, да савјесношћу и ревношћу, побожношћу и сваком другом врлином остали свијет наткриљује. Велика је част, велика служба, но велике су и дужности, а велика и одговорност! С те стране ваља сваки свештеник да посматра своје достојанство

[6] Матеј XVIII, 18.

[7] Јован XX, 23.

[8] Јован V, 22

[9] Јован III, 5.

[10] Јован VI, 54. 55.

[11] Апостол вели Галатима: чадца моя, имиже паки болҍз8ю), дондеже Христосъ возобразится во вастъ (Галатима IV, 19).

[12] Галатима III, 27.

[13] Јован I, 13.

[14] III. Мојс. XIV

[15] т. ј. новозавјетни свештеници.

[16] IV Мојс. XVI, 1-35.

[17] Јаков. V, 14. 15

[18] II Коринћанима XI, 3

[19] I Коринћанима II, 3.

[20] II Коринћанима XII, 2.

[21] Сам није тражио своје користи, а опомиње верне да ни они не траже своје користи. Хришћани служе један другоме. Ср. I Кришћанима X, 24; XIII, 5. Филипис II, 4.

[22] II Коринћанима XI, 29.

[23] Римљанима IX, 3.

[24] Како није доста само име, већ се ишту дјела, која имену одговарају, о томе лијепо говори св. Амвросије милански: . . . якоже всякой х8дожникь по качеств8 своегω дҍла с8дится, такъ и ω сващеникҍ не но иномъ чем8либо с8дитъ надобно, какъ но тр8д8 и честности (св. Амросія: ω важности чина священическагω, Москва 1820. Гл. 3).

[25] Очевидно је да Златоусти овдје мисли на Омирове сирене, о којима исти спомиње у XII. пјевању Одисеје

[26] I Тииотеју II, 12

[27] I. Коринћанима XIV, 34.

[28] Ни један свештеник не треба никад да заборави ове ријечи светога овог човјека. У животу и раду свештеникову има жена лијепих и узвишених задаћа, али она треба да остане свагда скромна и чедна Неразборито мијешање жене у оне послове који њој не припадају, производи свагда само штету. Напротив од велике ће користи бити по успјехе пастирске службе свештеникове, ако његова жена прими на се њеки дио домаћих брига, ако пази да ничим не узнемири дух мужа својега, ако прими на се дужност посјећивања болних, подучавања дјеце, особито женске, ако, другујући са женама у парохији, шири међу њима здрава начела правога хришћанског живота, начела хришћанског васпитања дјеце и т. д. Благо свештенику, који има такву жену. С поносом може је он, нопут св апостола, назвати својом сапутницом и помоћницом. Тешко пак ономе, који не само да нема овакве помоћи у својој жени, већ му она још и квари оно што он можда добра и учини. За то ваља млади кандидат свештенства добро да отвори очи, кад себи тражи жену. Али његове очи обично нијесу викле да гледе по женскоме свијету, нијесу вјеште да нађу врлину која је вазда скромна; неуочљива, скривена. Он није кадар да провиди лукавство и притворотво. И обично је он упућен при бирању жене на савјете других људи, старијих, вјештијих. Па ако су ти случајно енископи, свештеници, тад му треба да савјетују, али не по нријатељству, сродству и другим обзирима, већ онако како ће највише користи бити за будућег свештеника, за живот његов и службу његову пастирску.

Обично свештеници, који имају женске дјеце ишту од епискона препоруку за своје кћери и ови радо препоручују кандидатима свештеничким, да се жене из кућа свештеничких То је сасвијем право, и кад би било среће, било би то сасвијем добро. Но не бива добро, јер многи свештеници не васпитавају своје кћери онако како би требало, па да оне буду добре жене свештеничке. Многи или им не даду никаквога васпитања, или их криво васпитају. А шта ће кукавни млади човјек-свештеник са женом, која дигне нос, па јој опанак народни заудара, која најмање умије да штује и цијени важну службу свештеничку, која безувјетно хоће да живи са духом свијета површнога, лакомисленога, чак и неваљалога.?! Нека се кандидатима свештеничким препоручује да узимају за жене кћери свештеничке, али нека и свештеници васпитавају своје кћери онако, како прави свештеници хришћански треба да васпитавају своју женску дјецу, хришћански, свештенички.

[29] Св. Златоусти има овдје пред очима онај дио пастира црквених који се, као лоши пастири, у служби црквеној налазе. Но спрам тих и таквих пастира стоје у историји хришћанске цркве и пресвијетли примјери несебичности и самопрегорења за добро цркве. Један такав примјер имамо у св. Григорију из Назијанза. Подигла се бура што је он постављен био на столицу епископа константинопољског. У сабору епископа избија ради тога на површину страсно незадовољство. Мир црквени дошао је био у опасност. Но Григорије не даде, да се немир распламти. „У колико сам ја крив, вели он озловољеним епископима, баците ме у море; нијесам бољи од Јоне пророка, мир ће се повратити", — и сам силази са своје столице, премда ништа није крив био.

[30] I Тимотеју III, 1

[31] Матеј V, 11. 12

[32] I Тимотеју III, 2.

[33] Пастир треба добро да схвати ове ријечи. Није све само у спољашњем мучењу тијела. То треба пастир да има на уму и при удешавању својега живота, а и при разгледању живота других људи. Јединим оним питањем при тајни покајања: „је си ли постио", које цигло многи духовници покајницима стављају, навешће они човјека на криву мисао, као да је све само у посту. Та тијем се пред Богом хвалио и Фарисеј, свој пост сноменуо је он на првом мјесту (Лука ХVIII, 12), али није отишао оправдан (Лука ХVIII, 14)

[34] Тако на пр. у Матеја V, 22.

[35] Приче Соломонове XV, 1.

[36] Премудрости Исуса сина Сирахова X, 2.

[37] О, кад свештеници не би заборављали ову истину!

[38] Ср. Матеја V, 16.

[39] Ср. Матеја V, 14.

[40] Ни у данашње вријеме нема свештенство више искрених пријатеља, но што их је имало у доба, кад је Златоусти своме Василију овако говорио. Па ипак као да се многи свештеници мало осврћу на ове мудре ријечи. Колико их је, који су нред партајским својим једномишљеницима показали једну или другу своју слабост, учинили пред њима ово или оно неупутно дјело, а ти њихови једномишљеници употребили су то касније противу њих. Па да је само лично противу њих, ни по јада! Против цркве и против вјере, против најсветијих интереса вјере и цркве води се борба и са оваквим оружјем! А колико је опет пута заробљена слобода и савјест свештеникова у ропству, у које је околина свештеникова ухватила свештеника, баш са њеегових непромишљених, често пута сувише дјетињастих поступака ?! Примјера не би требало наводити, но ипак ћу навести један, друге врсте. Удов њеки свештеник са четверо нејаке дјеце, узео у кућу газдарицу, да му пази на дјецу и за господарством му пригледа. У прво вријеме газдарица се показала дјеци као права мати, око господарства је свом пажњом настојала, а свештеанка је штовала и предусретала, као што се само могло жељети. Једне пак недјеље огријеши се свештеник љуто о један од прописа црквених, који му казују како мора бити спремљен за свету литургију. За ово је знала и газдарица. Није дуго потрајало, а газдарица постаде спрам дјеце немилостива, спрам господарства немарна, спрам свештеника осорна. Овај је позове на ред. Ријеч по ријеч, и свештеник јој запријети да ће ју отпустити, ако се не поправи. Тек тада се осу газдарица на њега и пркошљиво га позове нека ју отпусти, па ће бар и владика знати, како му се попови спремају за литургију. Сад истом дође несретном свештенику до свијести шта је урадио. Газдарица је остала у кући, па у бризи само за се и своју родбину запустила је кућу и дјецу свештеникову Овај је својим рођеним очима гледао пропаст своје дјеце и своју, и ипак је морао трпјети у кући својој највећег свог злотвора, — ни писнути није смио. — Други један свештеник учинио је за вријеме литургије њешто што учинити не би смио. Чин тај његов видјели су њеки људи, који су у опћини црквеној хтјели главну гијеч да воде. И кукавни свештеник морао је од то доба с њима у слогу, можда чак и против бољег свог увјерења, па и против старије, искусније и врсније своје браће. — Није давно било како сам слушао у једној парохији, да газдарица парохова пред парохијанима пријети болесноме свештенику, да ће га још прије смрти на робију послати, само ако не направи тестаменат у корист њезину и ,њезине" дјеце. Како ће и тај кукавац стојати у својој парохији, ако га је Бог у животу одржао!

А како тек лове свештеника они, који јавну или потајну борбу воде против саме цркве ! У свијету је много таквих, зато свештеник и нема у свијету много искрених пријатеља. Ради онога чему он служи, свијет ће га вазда гонити. Но он сам не треба да се даде свијету у руке.

[41] Ср Данила III, 46

[42] И у данашње доба понављају се често примјери, да иначе у свему добар свештеник, ради врло незнатних ситница, долази у незгодан положај.

[43] Обратно говори апостол у I посл. Коринћанима XII, 36.

[44] I Коринћанима II, 11.

[45] Ето вјерне слике и нашијех избора. Само кад би Златоусти данас говорио, морао би још додати, да при избору свештеника одлучују и страначки обзири и подмићивање, о чему се у његово доба није знало. Него не треба заборавити да свети Отац све ово осуђује.

[46] Управо : у философском (монашком) начину живота.

[47] У почетку нијесу монаси постајали свештеницима. У доба пак св. Златоустога на истоку је било већ доста епископа, који су као монаси примили чин свештенички. Свети Василије још савјетује монаху, да не прима свештеничкога чина. На западу су били први епископи из реда монашког, при концу IV. вијека, Евсевије верцелски и Мартин епископ турски.

[48] Мореуз, назван данас Golfo di Negroponte, познат од старина са јаке струје и неправилне плиме и осјеке, које се тамо у 24 сахата седам пута мијењаху. Платон утребљава (у Федону) име Еврипа, као слику за њешто несигурно, непостојано.

[49] Филипис. II, 7; Матеј XXVI, 67; I Петр. III, 18.

[50] Језек. XVIII, 23; XXXIII, 11.

[51] Одлучио сам се за овакавпревод грчкога τὸ πλῆθος των ὄντων, но могло би се то исто превести и изразом „величина иметка". Преводиоци се разилазе у схваћању тога мјеста, а нема нигдје ничег што би могло послужити за сигуран ослонац. Мени се учинило да је згодније схватити, као велики број свештеника, само зато, што за овијем ријечима долазе ријечи, у којима је нови изговор, које овако боље кореспондују са онијем.

[52] Дивно говори св. Златоусти у овој 15. глави III. књиге о томе, што не треба да утјече на бирање кандидата за црквене службе. И епископи, који бирају епископе и црквене достојанственике постављају и на степене свештенства рукополажу, а тако исто и сви они, који било каквог удјела при томе имају, сви без разлике морали би свагда кад избору приступају, живо се сјетити овијех ријечи светога Златоустога. Коријен свију невоља, које цркву, а с њоме и саму вјеру, сналазе, лежи већим дијелом у незгодном избору лица за црквене службе. Ти избори нијесу ништа друго, него подизање ступова у цркви, који ће имати на себи држати и носити читаву зграду хришћанскога морала. Па ако се мјесто здравих ступова усаде трошни и трули, моралном црвоточином изједени, зар онда свијет да се са поуздањем и вјером на те ступове ослони?! А кад год се не бира по правди Божјој, кад год се избор чини из ситних рачуна себичних и прљавих, онда се сваки пут усађује у цркву ступ, који убрзава катастрофу у рушењу цијеле зграде.

Ову главу из овога списа, св. Златоустога требало би управо прије сваког избора прочитати и у дух ријечи св. Златоустог уживјети се. Није могуће да нас то не би сачувало од многе штете, срамоте и гриоте.

[53] У епископа је дакле врховна одлука при постављању свештеника. Он има право примити, а има право и одбити кандидата. Наравно, и једно и друго треба да чини тек послије свестраног и најсавјеснијег испитивања.

[54] Уметнуо сам ријеч „бирачи," ради лакшег разумијевања. Смисао је овај : припусти ли епископ у службу недостојне људе, онда ће бирачи, којима је попустио у неправедном њиховом захтјеву, постати још јачи, јер ће имати уза се те неваљале свештенике. Тијем ће наравно положај епископов спрам тијех бирача бити тежи, него што би био. да им није попустио, јер тада они не би имали овијех савезника-свештеника. Други пак дио бирача, који није хтио те недостојне кандидате, моћи ће на епископа оправданије ударати, јер ће неваљалство тијех недостојних свештеника оправдати њихове нападаје. Од свуд дакле зло за епископа, ако при постављању свештеника не поступа по праведном разбору и ако при томе почне угађати ма коме. И код људи и код Бога зло ће проћи.

[55] У душу своју и у срце своје мора сваки епискои живо записати ове ријечи. А и свештеника ће оне, у кругу његова дјелања, сачувати од погрјешна корака. Само их ваља свагда на уму имати. Од прве до задње, све су оне драгоцјене и презнамените.

[56] У старије доба водило је свештенство списак удовица и сирота, како би се знало, коме ће хришћанско милосрђе у помоћ притећи. Код нас су данас дјела јавног хришћанског милосрђа сведена на жалост на најмању мјеру. Њеколико сиротињских домова, то је све што ми за убоге и сироте имамо, и она крајцара што је просјаку дадемо, то је све што за сиротињу чинимо. Са нас свештеника скинут је данас велики терет, о коме Златоусти на овоме мјесту говори. Али да је тај свети муж и данас међу нама, једва би нам одобрио. Не би нам могао одобрити, јер Бог не одобрава овакву вашу равнодушност спрам сиротиње. У сретнијим православним црквама оснивају се друштва, читави заводи подижу се за опскрбу сиротиње; свештеници, епископи, манастири имаду увијек постављену трпезу за убоге, старе, кљасте, хроме и слијепе. Тамо хришћанска љубав и милосрђе није празна ријеч, већ дјело, коме се свијет мора поклонити.

[57] Трпељивост, трпљење, врло је потребно својство за свештеника. То својство треба да покаже свагдје, особито пак онда, кад дође у додир са сиротињом. Ступајући пред свештеника, сиротиња треба да види, да долази пред слугу Бога милости и љубави, а не пред грубог и осорног господина. Ми пак понајвише баш и сретамо сиротињу грубо и осорно. Колико их оде са прага свештеничког ожалошћених и увријеђених, колико их отјерају пси манастирски са капије манастирске?! Грозно ли нас осуђује дух светога Оца нашег Јована Златоустога ! Да, али ко ће сваком удијелити? Тако се ми изговарамо. Тешко је то, особито кад је сиромах човјек постао тек свештеником, или су га осула многа дјеца, или је на мршавој парохији. Тешко је сваког просјака нахранити, кад су приходи манастирски слаби и незнатни. Истина је то све. Но ми не смијемо заборавити, да брижно око Оца небескога гледа, хоћемо ли сиромаху дати бар залогај тврдога хлеба, хоћемо ли га напојити бар чашом студене воде (Мат. X, 42); не смијемо заборавити, да Његово ухо слуша, хоћемо ли дати бар љубазну и утјешну ријеч биједноме сиромаху, ако већ немамо ни хљеба, па ни воде, да му дадемо. Гледа и слуша и уписује на рачун својега слуге!

[58] Премудрости Исуса сина Сирахова IV, 8.

[59] Премудрости Исуса сина Сирахова ХVIII, 15—17.

[60] Премудрости Исуса сина Сирахова XI, 11. 9.

[61] Матеј III, 10.

[62] V Мојсиј. XXV, 1.

[63] Тежак је био положај епископа у старо доба и ради судске власти, коју су они имали и у грађанским парницама Ако су странке биле вољне, могле су спор свој изнијети епископу на пресуду. Свака би пак хтјела право добити, па која не добије, та је тада озлојеђена на епископа судију.

[64] Приговарају му већ и тада, кад из потребе и ради опће какве користи црквене чешће посјећује богатије и угледније чланове пастве А како ће му тек приговарати, када то чини не из овијех, већ из својих личних разлога! Па још ако при том сасвијем занемари све остале.

[65] Колико ли ће тек прилике бити за овакве увреде, кад се свештеник, који је вођа или члан њеке партије, срета са вођом или чланом противничке стравке ?!

[66] II Коринћанима II, 7.

[67] Јеврејима XIII, 17.

 


 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо