ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГА

(са грчког језика превео и примједбама пропратио протопрезвитер Јован Вучковић,

Нови Сад, 1894)

 

КЊИГА IV

 

Глава 1.

Василије, саслушавши ово и мало поћутавши, рече: да, кад би ти настојао био да добијеш ову службу, онда би тај твој страх био оправдан. Онај који се прогласио способним за посао, тражећи да га добије, тај се не може изговарати незнањем, кад штогод погријеши, јер је сам себи одузео могућност таквог изговора наметањем и отимањем за службу, те не може рећи, да је против воље и на силу учинио зло, јер је по слободној вољи и жељи на то доспио. У таквом случају рећи ће му његов судија: па зашто си, познавајући своју неспособност и не имајући потребне разборитости за тачно обављање тог важног посла, отимао се и одважио се узимати на се нослове, који превазилазе твоју снагу ? Ко те је приморавао? Ко те је на силу вукао, ако си се отимао и бјежао? Но ти не би никад тога чуо. Нити би сам себи имао таково што пребацити, Јер свима је познато, да ти нијеси ништа, ни велико ни мало, употребио зарад те части, већ да је то срећно дјело другијех. И што онима одузима сваки изговор кад погријеше, то би теби давало доста разлога за оправдање.

На то ја махну главом и тихо осмјехнувши се, дивећи се његовој простосрдачности, рекох му:

И ја бих желио да је то тако као што ти, од свију најплеменитији, велиш, но не зато, што бих тада могао примити оно од чега сам побјегао. Јер кад ми и не би грозила никаква казан, ако бих немарно и невјешто управљао стадом Христовим, мени би било теже од саме казни и само то, што су ми повјерени тако велики нослови, а ја се спрам онога, који ми их је повјерио, показујем толико наопак. Па зашто сам дакле желио, да би се мишљење твоје одржало? Да би онима биједнима и несрећнима (јер тако треба назвати оне, који не знају добро управљати том службом, па ма ти и хиљаду пута рекао, да су на силу довученн и да у незнању гријеше), да би њима било могуће избјећи ономе вјечноме огњу, црноме мраку, црву који не умире, растргавању и пропасти заједно са притворицама. Али шта ћу ти? Није тако, није.

Хоћеш ли доказаћу ти истинитост мојих ријечи најприје на царевању, које пред Богом не значи онолико колико свештеничка служба. Онај Саул,[1] Кисов син није по својој тежњи постао царем, већ је пошао да тражи магарад и питајући за њих дошао к ономе пророку, а овај му говораше о царству. А он ипак не потрча одмах, премда је од пророка чуо, него се повуче и брањаше се говорећи : Ко сам ја и шта је дом оца мојега? Па шта ? Кад је зло употребио дану му од Бога част, зар су га могле ове ријечи избавити од гњева онога, који га је царем учинио? А он је баш могао рећи Самуилу који га је оптуживао: зар сам се ја сам наметнуо за цара, зар сам се ја грабио о власт ? Ја сам хтио живјети као и обични људи мирно и спокојно, а ти си ме довукао на то достојанство. Оставши у оној забитности, лако би ја избјегао ове погријешке. Јер без сумње, да сам ја један од онијех многих и незнатних, не бих био ни послан на овакво дјело, нити би ми Бог повјерио био рат с Амалићанима ; а да ми тај није био повјерен, ја се ни кад не бих огријешио толиким гријехом. Али је све то слабо за обрану. Не само слабо, него и опасно, те још јаче распаљује гњев Божји. Јер онај, који је подигнут преко својих заслуга. не смије за извршење својих погрјешака подметати величину свога достојанства, него мора употребити велико Божје старање о њему за јаче подстицање свога нобољшања. Онај који мисли да зато, што је добио веће достојанство, смије гријешити, тај не ће ништа друго, него да прикаже човјекољубље Божје као узрок својих гријеха, као што то обично и говоре они, који немају побожности и живот свој немарно проводе. Но ми не смијемо бити такви, нити пасти као они у такво безумље, већ се вазда трудити, колико да по силама својим себе подигнемо, толико да нам и разум и језик остане свет.

Ни Илије[2] — махнувши се царевања, да пређемо на свештеничку службу, о којој и говоримо — није тежио да добије власт. Па шта му је то помогло, кад је згријешио? И шта велим : да добије? Њему није било могуће ни побјећи, ако би и хтио, ради силе закона јер он је био од племена Левијева, те је морао примити власт, која му је од старина по роду припадала; а ипак и он мораде тешко откајати неваљалство својих синова. Па шта, и онај који је био првим свештеником јудејским, о коме је Бог толико с Мојсијем говорио, замало ли не паде у пропаст, да братовљева заступство не ублажи гњев Божји, кад оно он један не могаше се одупријети чудости онолике гомиле?[3]

Па кад сам Мојсију споменуо, лијепо се може доказати истинитост мојих ријечи и онијем, што се њему догодило. И сами тај блажени Мојсије тако је далеко био од тога, да приграби вођство над Јудејима. да га је одбијао кад му је давано, а кад му је Бог заповиједао, противио се дотле, да је разгњевио онога, који је налагао, па не само тада, него и послије, кад је већ добио вођство, жељаше он умријети, само да га се ријеши. Убиј ме, вели он, ако ћеш тако чинити са мном.[4] Па шта? Кад се он на води огријешио, могоше ли та тврдокорна одбијања оправдати га и склонити Бога да му опрости? И ради чега је другог лишен обећане земље? Ради ничег другог, као што сви знамо, већ ради тога гријеха, због којега тај дивни човјек не достиже оно, што су његови поданици достигли, него, послије многих трудова и мука, послије неисказанога лутања и ратова и побједа, умрије ван земље, за коју се толико трудио; претуривши незгоде мора, не уђе у тихо пристаниште.[5]

Видиш ли, да не само онима, који се отимају за свештенство. него ни онима који га добивају по вољи других, не остаје никаква изговора за оно што погријеше ? Јер кад су морали они, који су се више пута Богу противили кад им је власт давао, поднијети толику казан, и ништа није могло избавити од те опасности ни Арона, ни Илија, ни онога мужа блаженога, њега светога, њега пророка, њега дивнога, њега најкротчијега мимо све људе на земљи,[6] који је као пријатељ с Богом разговарао, зар ће нама који смо тако далеко од његовог савршенства, бити за обрану доста, што ћемо бити свјесни тога, да нијесмо тежили за влашћу, особито кад та постављања (хиротоније) бивају већином не по Божјој благодати, него и по људском заузимању ?

Јуду је Бог изабрао и у онај свети збор уврстио и дао му, као и другима, апостолско достојанство ; дао му је и њешто више но другима, наиме да управља новцем.[7] Па шта? Кад је он то обоје наопако употребио, те издао онога кога је требао проповиједати и зло располагао са оним што му је било предано да добро управља, зар је умакао казни? Баш због свега тога учинио си је казан тежом. И то је врло право. Јер не треба од Бога. повјерене части употребљавати за вријеђање Бога, већ за што веће угађање њему. Онај који држи да може заслужену казан избјећи због тога, што је добио веће почасти, тај чини исто, као кад би који од невјерних Јудеја, чувши Христове ријечи: Да нијесам био дошао и говорио им, не би гријеха имали;[8] и: да нијесам био дјела творио међу њима којијех нико други не твори гријеха не би имали,[9] довикнуо Спаситељу и доброчинитељу: а зашто си дошао и говорио. зашто си дјела творио, да нас жешће казниш?! Али то је говор бјеснила и крајњег лудила. Лијечник није дошао да лијечи с намјером да те више упропасти, него да те коначно ослободи од болести, али ти си се сам отео из његових руку, и ето ти за то теже казни. Јер као што би се опростио и пређашљих зала, да си се подвргао лијечењу, исто тако не ћеш се моћи очистити ни од садашњих, пошто си утекао, опазивши (лијечника) да долази, а кад то не можеш, онда ћеш бити кажњен и за то, а и зато што си, колико је до тебе стајало, осујетио настојање лијечниково. С тога ми не потпадамо под једнаку одговорност прије но што смо од Бога одликовани и кашње пошто смо већ одликовани, већ кашње под много већу. Јер ко није постао добар, пошто је уживао добро, тај заслужује да буде и љуће кажњен. Пошто дакле видимо, да нам је слабо ово оправдање и да оно не само не спасава оне, који му прибјегавају, него их још све више издаје, то нам ваља тражити друго, јаче.

Василије: А какво? Та ја нијесам више ни при себи, тако си ме застрашио и ужаснуо тим твојим ријечима!

 

Глава 2.

Немој, рекох, молим те и преклињем, немој да толико клонеш. Јер има, помоћи има; за нас слабе, да се никад не упуштамо, а, за вас јаке, да наду на спас не полажете ни у шта друго, већ поред благодати Божје у то, да не чините ништа, што би било недостојно тога дара и Бога., који га је дао. Јер највећу казан заслуживали би они, који би, добивши по жељи својој ту службу, вршили је зло, или због немарности, или због покварености, или због неспособности, но због овог не остаје никаквог изговора ни онима, који нијесу жељели; и њима је одузета свака обрана. Треба наиме, мислим ја, па ма хиљаду њих звало и приморавало, не гледати на њих, већ испитавши најприје своју душу и пажљиво све размотривши, истом тако попустити онима, који су нас заокупили. Та да зграду подигне, не би се усудио понудити се ни један, који није неимар, нити би се хтио болесна тијела латити, ко није вјешт лијечењу, него ће се опирати. ма их и много било, који би силом нагонили, нити ће се стидјети својега незнања. А онај који хоће, да му повјерена буде брига о толиким душама, зар да прије не испита сам себе, него да прими службу, ма био од свију и најнеспособнији, само зато, јер онај заповиједа или онај нагони, па да му се не замјери? Не ће ли он и себе и њих бацити у очиту пропаст? Могао је самога себе спасти, а убија собом и друге. Па откуд се може надати спасу? Откуд ће опроштење добити? Ко ће нас тад измолити? Можда они. који нас сад нагоне и на силу вуку? Али баш и њих саме ко ће спасти у оно доба? Та и њима треба других, да би огњу избјегли.

Да ја ово сад не говорим зато да те плашим већ по истини, чуј шта говори блажени Павле својему ученику Тимотеју, правоме и љубљеноме својему сину: Руку не мећи брзо ни на кога, нити имај удијела у туђим гријесима.[10] Видиш ли од каквог сам ја не само приговора, већ и казни, колико је до мене стајало, спасао оне који су ме хтјели дотле довести ? Јер као што избранима не помаже за обрану да реку: ја нијесам дошао позивајући се сам, а нијесам утекао јер нијесам ништа знао; исто тако и онима, који постављају (хиротонишу), не би ништа помагало ако би рекли, да нијесу постављенога (хиротонисанога) познавали. Већ баш стога, што су га не познавајући га унаприједили, кривица бива већом и тобожња обрана отешчава оптужбу. Није ли зар ненаметно, да онај, који би хтио само роба купити и лијечнике пита, и јемце за куповину тражи и сусједе распитује, и са свијем тијем да се не задовољи, већ и подоста времена за огледање тражи, а они који треба кога да намјесте на овакову службу, да му насумце и од ока, да се њекоме учини по вољи, или због пркоса другима, посвједоче ваљаност и да га приме, не чинећи никаквог даљег испита? Ко ће нас дакле тада измолити, кад и они који би нас требали заштитити, требају заштите? Према томе ваља да и онај, који хоће да поставља (хиротонише), много испитује, а онај који хоће да буде постављен, још много више. Јер и ако има бираче за другове у казни, кад у чему погријеши, ипак се ни он не ослобађа од казни, већ ће претрпјети још и већу, осим ако се бирачи нијесу руководили каквим људским обзиром и радили противно ономе, што су увиђали да је боље. А кад би се у томе затекли и кад би намјестили недостојнога намјерно под каквим било изговором, тада они, који су недостојног намјестили, подпадају под исту казан, можда још и већу. Јер ко даје моћ ономе, који ће цркву да упропашћује, тај ваља да буде и одговоран за све, што овај учини. А ако он за ништа од овог не би био крив и ако би рекао, да је заведен био мишљењем свијета, ни тада не би остао некажњен, већ би добио њешто мању казан од постављенога (хиротонисанога). А зашто ? Зато што није ништа чудно, да бирачи буду на то заведени лажним мишљењем, али избрани не може рећи, да он себе није познавао, исто као ни други. И стога, што му предстоји тежа казан, неголи онима који су га намјестили, треба он да држи над собом оштрији испит, но они и ако би га они по незнању нагонили, ваља да им приступи и тачно им каже све разлоге, чиме ће их извести из заблуде и доказавши, да је избора недостојан, избјећи терет толиких послова. Кад се има савјетовати о војничким, трговачким, ратарским или другим земаљским пословима, зашто тад не ће ни ратар да изабере пловидбу, ни војник ратарство, ни крмар војевање, ма му се хиљаду пута смрћу пријетило? За цијело стога, што сваки предвиђа опасности од своје невјештине. Кад се дакле тиче штете у ситнаријама, толико ћемо зар бити опрезни и не ћемо се покорити приморавању онијех, који нас силе; а кад онима, који не знају руковати свештенством, пријети вјечна погибао, хоћемо ли се једноставно и лудо подврћи толикој опасности, изговарајући се на туђе присиљавање? Али нам то неће примити Онај, који ће нам негда судити. Јер ми треба да покажемо више опрезности у стварима духовним, него ли у тјелесним, а овако испада, да не улажемо ни подједнаку ! [11]

Па реци ми, кад би ми држећи њекога за неимара ко није неимар, позвали га на тај посао, а он пристане, те лативши се одмах материјала спремљенога за градњу, исквари дрво, исквари камење, а кућу тако подигне, да се одмах сруши, да ли би му било доста за обрану, што је од других принуђен и што није дошао непозван? Никако. Па и право је и праведно. Он је требао одбити, ма га други и звали. И пошто онај, који је искварио и дрвље и камење, нема никуд прибјећи, да не да задовољштине, зар се онај, који је душе погубио и немарно градио, нада, да ће му помоћи да избјегне казан, то што су га други принудили ? И како да то не би било преко мјере лудо ? Ја на име још не додајем, да нико не може присилити онога који не ће. Али нек буде да је њеко, будући из[94]ложен великоме насиљу и многоврсним доскочицама, морао се уловити, не ће ли га бар то избавити од казни? Немојмо, молим те, немојмо се сами толико варати, нити се претварати, као да не знамо ни оно, што и најмања дјеца знају. Јер за цијело не ће нам ни то, ако се изговарамо незнањем, ништа помоћи на суду.

Ти нијеси сам тежио да добијеш ту службу познавајући своју слабост ? Добро и лијепо. Но знајући то, ти би се морао уклонити, ма те други и звали. Или си ти био слаб и неспособан док нико није звао, а чим их се нашло који би ти подијелили част, одмах си постао јак ? Смијешно је то и лудо и достојно највеће казни. Та зато Господ и опомиње онога, који хоће кулу да гради, да не удара темеља прије но што прорачуна свој имутак, како не би дао много повода онима, који туда пролазе, да му се смију.[12] Но његова штета остаје на подсмијеху, а овде је казан огањ вјечни[13] и црв који не умире и шкрипање зуба[14] и најцрњи мрак и растргавање[15] и увршћавање међу притворице.

Али моји тужиоци не ће да знају ништа од овога, иначе би престали кудити онога, који не ће лудо да погине. Не расправља се ту сад о старању за пшеницу или јечам, нити за волове и овце, нити штогод томе слично, већ о самоме тијелу Исусову. Јер црква Христова — по ријечима блаженога Павла — тијело је Христово;[16] и коме је оно повјерено, тај треба да га развије до најбољега стања и највеће љепоте, пазећи на све стране, да ма каква пјега или мрљотина,[17] или друга, каква мана, не накази ону љепоту и добро стање И шта друго, него да га по силама људским покаже достојна његове главе, бесмртне и блажене? Јер кад се они, којима је стало до атлетске снаге, служе и лијечницима и учитељима рвања и потпуном диетом и непрестаним вјеџбањем и на хиљаду других ствари пазити имају (јер и најмања маленкост, ако је превиде, руши и брка све), то како ће они, који на његу добију ово тијело, које се има борити не са тијелима, већ са невидовним силама, сачувати га неповријеђена и здрава, ако немају надчовјечанску врлину и не познају сваку љекарију, која је души корисна?

 

Глава 3.

Или ти не знаш да је ово тијело подвргнуто многоврснијим и болестима и искушењима, него ли наша пут (σάρξ) и да, се лакше но ова квари и да теже исцјељује?

За оне који ова (наша) тијела лијече, пронађене су и разне љекарије и спреме разних оруђа и згодна храна за болеснике; често природа ваздуха помогне да болесник оздрави, а који пут и сан, који је дошао у згодно вријеме, ријеши лијечника свакога труда. А овдје не може се ни на што од тога, мислити, већ поред дјела (примјера) има само једно срество, једап пут за лијечење, — учење ријечју.[18] То је оруђе, то храна, то најбоља благост ваздуха, то је мјесто љекарије, то мјесто ватре то мјесто гвожђа ; и ваља ли жећи и сјећи, овијем се треба послужити па ако то не помаже, све остало биће залуд. Тијем подижемо и душу која је пала, и укроћујемо ону која се распалила, и одрезујемо што је сувишно, и попуњујемо недостатке и чинимо све друго што је потребно за здравље душе наше. Туђи живот може побудити на сличну тежњу за бољим животом, али ако душа болује од кривих догмата, ту је од велике потребе ријеч, не само за сигурност својих, већ и за спољашњу борбу. Кад би ко имао мач вјере и штит духа у толикој мјери, да би могао чудеса чинити, те силом чудотворства својега запушавати уста бесрамника, тај не би требао помоћи од ријечи ; па ни тада није на одмет сила њезина него и врло потребна. Јер и блажени Павао свуд је много бесједио, и ако су га свуда прослављали ради чудеса. И један други из истог збора опомиње, да се ваља побринути за ту силу, говорећи : Готови будите на одговор свакоме, који вас запита за разлог надању у вама.[19] И сви скупа нијесу ради ничег другог повјерили онима који су били са Стеваном старање о удовицама, него зато, да би се сами могли занимати службом ријечи,[20] У осталом, ми се не би за то бринули, кад би имали чудотворну моћ. Али кад од те моћи нема ни трага, а непријатељи многи са свију страна непрестано нападају, одмах је потреба да се њоме (ријечју) заштитимо. како нас не би рушиле непријатељске стријеле, а да ми њих оборимо.

 

Глава 4.

Због тога се морамо много трудити, да се ријеч Христова богато усели међу нас.[21] Јер ми се спремамо не за једну врсту борбе, него је тај рат разноврстан и разни га непријатељи распирују, па се не служе сви ни једнаким оружјем, нити су стали да нас на један начин нападну. Зато ко хоће са свима да се бори, мора познати вјештину свију, мора бити и стрељач и праћкар, и четник и водник, и војник и војвода, и пјешак и коњаник, вјешт борби на мору и на бедемима Јер у војничким ратовима одбија сваки навале онако, какву је задаћу добио ; овдје пак није тако, већ ако онај, који хоће да побиједи, не познаје свијех врста вјештине, ђаво ће умјети са једне једине стране, ако је случајно превиђена, увући своје гусаре и расијати овце. али не ће, ако опаз да је пастир у својој струци вјештт и да добро познаје његове доскочице. Стога се треба добро са свију страна оградити. Јер и град, док је утврђен са свију страна. смије се онима који га нападају, налазећи се у потпуној сигурности. Но ако ко провали стијену, ма само колик враташца, нема му више користи од зида, макар и све остало да је читаво. Тако исто је и са градом Божјим. Опасује ли га са свију страна, мјесто зида, окретност и мудрост пастирева, тад ће сви покушаји непријатељски свршити срамотно и смијешно и они који су у њему, остаће неповријеђени. Но ако га ко успије и дјелимнчно порушити, рушиће одатле (тако да речем) и све остало, и ако га неће сасма разорити. Јер каква је корист ако се он храбро бори против Јелина, а Јудеји га пљачкају, или ако побиједи и једне и друге, а Манихеји буду плијенили, или ако савлада и ове, буду ли они који уносе судбину[22] давили овце које су унутра? А нашто и набрајати све јереси ђаволске? Ако их пастир не зна срећно све одбити, моћи ће вук, ма само помоћу једне једине, прождријети већину оваца.

Па код војника обично се увијек очекује побједа или пораз онијех који се боре или онијех који нападају; а овдје бива са свијем друкчије. Јер више пута борба против другијех учини, да у потпуном миру и спокојству постану побједиоци они, који у почетку нијесу улазили у битку, нити се ишта трудили, и ко у томе нема много вјештине, прободен својим мачем, постаје смијешан и пријатељима и непријатељима. На примјер (што сам рекао покушаћу ти разјаснити и примјером) они, који су примили глупост Валентинову и Маркијонову, и сви који од њихове болести пате. избацују закон, који је Бог Мојсију дао, из списка божанских књига; а Јудеји толико га штују, да ако вријеме и не дозвољава држати га у свој пуноћи, они и против воље Божје за њ устају. Црква пак Божја, избјегавајући обадвије крајности, иде средином. те се не да нити ујармити у његов јарам, нити допушта да се исти грди, већ га хвали, ма да је и укинут, јер је њекад до одређенога времена био користан. С тога, ко хоће да се бори с једнима и другима, мора познавати ту умјереноет, јер у намјери да поучи Јудеје, да се у невријеме држе старога законоданства, ако га стане безобзирно нападати, радиће не мало на руку јеретицима, који хоће да га хуле. А ако га стане прекомјерно хвалити и приказивати га као потребна још и данас, у тежњи да овима запуши уста, отвориће уста Јудејима. Они опет, који лудују лудилом Савелијевим и бјесне Аријевим бјеснилом, отпали су од здраве вјере и једни и други са неумјерености; оба дијела задржавају име хришћанско, но да им се испитају догмати, видјело би се, да једни нијесу ништа бољи од Јудеја, осим што се само по имену разликују, а други да су врло налик на јерес Павла Самосатског, а и ови и они далеко од истине. Па велика је и овдје опасност, узан и тијесан је пут, с обадвије стране опасан врлетима, није малена зебња кад хоћеш једног да обориш, да те други не рани. Јер ако ко рече да је божанство једно, Савелије ће одмах ту ријеч употребити за своје лудило ; а ако опет ко дијели, говорећи да је друго Отац, друго Син, а друго опет Дух свети, одмах се подиже Арије, преврћући разлику у лицима у промјену бића. Али се треба клонити и избјегавати колико безбожно сливање онога, толико и безумно дијелење овога исповиједајући и једно божанство Оца, Сина и Духа светога и признавајући три ипостаси; јер тако ћемо моћи сузбити нападање обојице.

Могао бих ти навести и друге још многе борбе, из којих се одлази са хиљаду рана, ако се не бори храбро и мудро.

 

Глава 5.

Шта пак да ти речем о чангризању са стране домаћих? Јер ово није ни мало незнатније од спољашних нападаја, но задаје учитељу још и више муке. Једни само из љубопитсва без даљег разлога и сврхе, хоће да се баве и онијем, што нити би им користило кад би проучили, нити га могу проучити. Други опет захтијевају од њега да им разјасни судове Божје и нагоне да се премјерава та велика бездна јер вели : судови су твоји бездна велика[23].

И наћи ћеш их мало, који се брину за вјеру и живот. већину пак, гдје преврће и тражи оно што наћи не може, а да нађе, Бога би ражљутио. Јер кад се ми упињемо да проучимо оно што он није хтио да знамо, не ћемо сазнати, (та како би, кад Бог не ће?) а од испитивања биће нам само опасности. Па ипак премда је то тако, ако би ко силом своје власти хтио запушити уста онима, који теже да пронађу оно што је недокучиво, дошао би на глас, да је охол и незналица. Стога и овдје мора предстојник уложити много мудрости, да не само задржи од залудног запиткивања, него да избјегне споменуте пријекоре. А за све то није дана никому друга, већ једино помоћ говора. И нема ли ко те моћи, душе њему потчињених људи, мислим слабијих и љубопитљивијих, не ће бити ни мало мирније од лађа бури изложених. Зато свештеник мора све учинити, да би ту силу задобио.

 

Глава 6.

А зашто се није (рече Василије) Павао трудио да задобије ту врлину? Па се ни не стиди својега сиромаштва у говору, већ отворено признаје, да је невјешт, и то пише Коринћанима, који су били с говорништва славни и до тога много држали.[24]

Баш то, рекох, то и јесте што многе обично упропашћује и чини хладнијима за истинито учење. Јер не будући у стању испитати дубљину ума апостолског, остају цијело вријеме дријемајући и зијевајући, те преузносе ту невјештину, но не ону што је Павао себи приписивао, већ ону, од које је он толико далеко био, колико ни један од људи под небесима.

Но овај говор нек остане за друго вријеме, а сад ћу ти ово рећи. Метнимо да је Павао у овоме био незналица до оне мјере колико они хоће, но шта се то тиче људи данашњих ? Та он имађаше силу већу од говора, која је била кадра учинити више и веће, јер само кад се показао, и ћутећи, бијаше он страшан демонима. А данашњи људи да се сви скупе, не би могли ни безбројним молитвама, ни сузама оно, што су тада чинили убрушчићи Павлови.[25] Павао је молитвом својом васкршавао мртве и чинио друга таква чудеса, да га они вани (т. ј незнабошци) држаху за Бога[26] и прије но што је ријешен овога живота, био је удостојен да буде однесен до трећега неба и да чује ријечи. које није дозвољено људској природи слушати.[27] А данашњи људи. — но ја не ћу да речем ништа непријатно ни ружно, јер ни ово не говорим да их нападам, већ што се дивим, како не стрепе стављајући себе спрам таковога човјека! Јер да и оставимо чудеса, да пријеђемо на живот тога блаженога и да размотримо његово анђеоско живљење и ту би још боље, него у чудесима, видио гдје и ту побјеђује борац Христов. Ко да опише ону ревност, ону благост, оне непрестане опасности, оне учестане бриге, она непрекидна неспокојства због цркве, оно саучешће спрам немоћних, оне многе биједе, она необична гонења, она умирања свакога дана?[28] Које мјесто у васељени, која земља, које море, не познаде борбу тога праведника? Њега је упознала и пустиња примајући га кад је био у опасности. Он је прошао све начине засједа и добио је побједу сваке врсте, нити је икада престајао бити се нити побјеђивати. Но ја не знам, како дођох до тога, да ружим тога човјека, јер његова велика дјела превазилазе сваки говор, мој накотолико, колико и мене они, који су вјешти у говору. И при свем томе (јер блажени ме не ће судити по успјеху, већ по намјери) ја не ћу да престанем, док не речем оно, што је од реченога толико боље, колико и он од свију људи. Шта је дакле то? Послије толиких великих дјела, послије тијех небројених побједа, желио је он да оде у ад и вјечној казни да буде предан, да би се само Јудеји, који су га често и камењем били и колико је до њих било и убијали, спасли и Христу приступили.[29] Ко је тако љубио Христа ? т ј. ако се ово треба звати љубављу, а не њечим, што је више од љубави. Хоћемо ли се сад испоређивати с њиме, послије толике благодати, коју је одозго добио ? Шта би од тога било још дрзовитије?

А да ни он није био таква незналица, као што они мисле, покушаћу и то доказати. Они називају незналицом не само онога, који није увјеџбан у блијеску вањскога говорништва, него и онога, који не умије обранити истину догмата. И добро суде. Али Павле не вели да је у обојем невјешт, већ само у једном и потврђујући то чини, тачну разлику, рекавши да је у ријечи невјешт, али не у разуму[30].Кад бих ја изискивао мекоћу Сократову, и величанственост Димостенову и достојанственост Тукидидову, и узвишеност Платонову, тад би се наравно могло изнијети на сриједу ово свједочанство Павлово. Али ја прелазим преко тога свега и преко непотребнога накита онијех вани и не бринем се ни за израз, ни за изговор; нека буде њеко и сиромашан у говору и у склопу ријечи прост и једноставан, само нека нико не буде незналица по разуму и правилном познавању догмата и нека, покривајући своју лијеност, не одузима од онога блаженога апостола највеће његово добро и главну његову похвалу.

 

Глава 7.

Чиме је он, реци ми, и задобио Јудеје, који су били у Дамаску, док још није чинио чудеса? Чиме је надјачао Јелинисте.[31] Зашто је био послан у Тарс? Зар не тијем и за то, што је побјеђивао силом ријечи и дотле их доводио, да су помишљали и на убијство, немогући подносити свој пораз?[32] Јер дотле још није био почео чудеса чинити. И не ће ваљда ко рећи, да му се народ због чудеса дивио и да су противници његови поражавани славом тога човјека, јер дотле је владао само говором. А чимс се борио и расправљао са онима у Антијохији, који су хтјели по Јудејску да живе?[33] А онај Ареопагит, из онога најпобожнијега града,[34] није ли заједно са женом својом пристао уза њ, само ради проповиједи?[35] И онај Евтих зашто је пао с прозора?[36] Није ли зато, што је до дубоке ноћи слушао ријечи његова учења? А у Солуну и Коринту и Ефесу и у самоме Риму? Нијесу ли пролазили узастопце цијели дани и ноћи у тумачењу св писма? И шта још да говорим о распрама са епикурејцима и стојицима?[37] Јер ако бих хтио све набројити, развукао би ми се говор на дуго.

Кад се он дакле говором много служио, и прије чудеса и с њима заједно, како смију тад звати незналицом онога, који је својим разговорима и говорима свакога врло задивљавао? Зашто су га Ликаонци држали за Меркура?[38] Што су мислили да су они[39] богови, то је било ради чудеса; а што су њега држали за Меркура, није било ради тога, већ ради говора. Па и чиме је тај блажени наткрилио остале апостоле ? И рашта је по цијелој васељени тако много у устима свију? Рашта му се дивимо не само ми, већ и Јудеји и Јелини, више но другима? Зар не због изврсности његових посланица, којом је не само тадањим вјернима, већ и онима који су постали од тада до данас, као и онима који ће до доласка Христова постати, користио и користиће, док год буде рода људског ?! Као зид од дијаманта подигнут, тако његови списи заштићавају цркве по васељени и као њеки храбар јунак стоји он и данас на попришту, заробљујући сваки разум за покорност Христу, и рушећи мисли и сваку висину која се подиже на познање Божје[40]. А све то чини он с оним дивним и мудрости Божје пуним посланицама, које нам је оставио.

Но списи његови нијесу нам згодни само за обарање лажних и учвршћавање истинитих догмата, него нам великим дијелом користе и за добар жи вот. Њима, се и сада служе предстојници, кад хоће да уреде и удесе и к духовној љепоти да приведу чисту дјевицу, коју је он (т. ј. Павао) с Христом заручио;[41] с њима одгоне и болести, које јој пријете и чувају здравље, које је задобила. Такове и тако јаке остави нам та незналица лијекове, које по искуству добро познају они, који их свакад унотребљавају. Из овога се види, да је он и на ту страну улагао много ревности.

 

Глава 8.

Пишући и ученику своме чуј шта говори. Пази на читање, опомињање, учење;[42] па домеће и корист од тога говорећи: јер ово чинећи спашћеш и самога себе и оне који те слушају.[43] И опет : слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде кротак к свима, поучљив, трпјељив;[44] и даље: ти стој у томе што си научио и што ти је повјерено, знајући од кога си научио, и будући да из малена умијеш свето писмо, које те може умудрити;[45] и опет : све је свето писмо ;Богом задахнуто и корисно за учење, за карање, за поправљање, за упућивање у правди, да буде савршен човјек Божји.[46]

А чуј шта још додаје пишући Титу о постављању епископа. Он вели : епископ треба да се држи вијерне ријечи по науци, да буде кадар покарати и оне који се противе.[47] А како ће неко ко је незналица, као што они веле, моћи и покарати оне који се противе и запушити им уста? Па зашто би се требало пазити на читање и на писмо, ако треба грлити ту неукост ? То је само излика и изговор и покривач немара и лијености.

Но, рећи ће, он то заповиједа свештеницима; јер и ми говоримо сада о свештеницима. Али да се то тиче и онијех, који су под њиховом управом, чуј како опет у другој посланици опомиње друге: Ријеч Христова нека се богато усели међу вас у свакој премудрости[48] И опет: Ријеч ваша да бива свагда у благодати (т. ј. пријатна), сољу зачињена, да знате како вам свакоме ваља одговарати.[49] Па и оно: будите готови на одговор,[50] речено је свима. Пишући Солуњанима вели: Сазидавајте сваки ближњега, као што и чините.[51] А кад говори о свештеницима (онда вели): Свештеници који добро управљају нека добију двоструку част, особито они, који се труде у ријечи и науци.[52] Јер то и јесте права сврха учења, да се ученици и онијем што се говори, приводе ономе блаженоме животу, који је Христос прописао. Јер дјелање не замјењује учења и то нијесу моје ријечи, већ самога Спаситеља Ко изврши, вели он, и научи, тај ће се великим назвати.[53] Кад би дјелање било учење, било би сувишно ово друго и доста би било рећи само: ко изврши. Но баш дијелењем тога двога показује, да, су друго дјела, а друго ријечи и да једно другоме треба ради савршенства сазидања. Или зар не чујеш шта говори ефеским свештеницима онај избрани сасуд Христов: За то гледајте опомињући се да три године дан и ноћ не престајах свјетујући свакога од вас.[54] Па шта је требало суза или свјетовања ријечима, кад је тако свијетлио животом својим апостолским? Оно може и овај (т. ј. живот) помоћи нам у извршавању заповиједи, но никако не бих рекао, да сам он (т. ј. живот) може учинити све у томе.

 

Глава 9.

Кад се на пр. изроди распра о догматима и сви се боре са истим књигама св. писма, какву може у том случају живот помоћ пружити? Шта користи силни зној, ако се когод послије тијех трудова, због великог незнања паднувши у јерес, отцијепи од тијела цркве ? Знам многога са којим се то догодило, па каква му је корист од дурашности? Никаква, као ни од здраве вјере, ако је живот покварен.

Стога онај који је добио да друге учи, мора бити од свију највјештији у оваквим распрама. Јер ако он и стоји чврсто, нити га противници могу ранити, ипак она гомила слабијих, који су му потчињени, кад види вођу савладана и да нема шта да рече противницима, кривиће за пораз не његову слабост, већ лабавост догмата, те због невјештине једнога, свалиће се многи народ у крајњу пропаст. Па ако се сасвијем и не предаду противницима, ипак су принуђени да посумњају у оно, што би имали вјеровати; и чему су са тврдом вјером приступали, томе више не могу бити одани са истом сталношћу, напротив због пораза учитељева, овлада душом њиховом толика бура, да се то зло свршава са бродоломљем. А каква се погибао и какав се огањ купи на његову несрећну главу због сваког појединог од тијех, који пропадају, то не мораш од мене дознавати, јер сам све знаш. Па не хтјети бити узроком пропасти толикога свијета и не заслуживати себи већу казан, но што је она која ме сада тамо чека, то ли је дакле гордост, то ли је таштина? Па ко може то рећи ? Нико, осим ако ко не ће да окривљује без узрока и да мудрује у туђој несрећи.

 

Напомене

[1] Судбина његова описана је у првој књизи о царевима, гл. IX—XXXI

[2] Ср. I Цар, гл. III-V

[3] Златоусти мисли овдје на Арона. Случај је описан у II Мојсиј. гл. XXXII. и сљ.

[4] IV Мојсиј. XI, 15.

[5] IV Мојсиј. XX, 8-13.

[6] IV Мојсиј. ХII, 3.

[7] Јован ХII, 6; XIII, 29.

[8] Јован XV, 22.

[9] Јован XV, 24.

[10] I Тимотеју V, 22.

[11] За штету, коју црква има да претрпи, кад се недостојан намјести њој у службу, одговоран је и онај, који је недостојнога намјестио, а исто тако и онај, који је намјештен. Који намјешта треба добро да отвори очи, па тек послије најсвестранијег испитивања, нека изрече своје „достојан". Не ради ли тако, крив је. Онај пак, који хоће да буде намјештен, нека сама себе добро испита, па ако нађе и најмање што, због чега не би требао њеку службу у цркви примити, нека не прима. Не ради ли тако, крив је.

Тако треба да бивају постављања у црквене службе. И само кад се тако ради, може црква рачунати на своју сигурност. Ради ли се друкчије, онда је за цркву велика опасност, за њу је тада штета неминовна, а казан Божја за кривце сигурна.

[12] Лука XIV, 28 29.

[13] Матеј III, 12.

[14] Матеј XXV, 30.

[15] Исаија LXVI, 24.

[16] Колошанима I, 18.

[17] Ефесцима V, 27.

[18] Хоће ли Бог дати, да златне ријечи, што их Златоусти почиње сада говорити, наведу једнога или другога пастира, да се свесрдно лати проповиједања?!

[19] I Петрова III, 15.

[20] Дјела апостолска VI, 2. 4.

[21] Колошанима III, 16.

[22] Овдје мисли на стојике, који су налазили присталица и међу хришћанима, као што се види и из бесједа Златоустога „о судбини."

[23] Псалам XXXV,7.

[24] II Коринћанима XI, 6.

[25] Дјела апостолска XIX, 12.

[26] Дјела апостолска XIV, 11.

[27] II Коринћанима XII, 2. 4.

[28] II Коринћанима XI, 23.

[29] Римљанима IX, 3.

[30] II Коринћанима XI, 6.

[31] Јелинистама звали су се Јудеји, који су међу Јелинима живјели, њиховим језиком говорили и св. писмо у пријеводу седамдесеторице преводника читали (Дјел. ап. IX, 29)..

[32] Сви ови догађаји описани су у дјелима аностол- ским, гл. IX

[33] Види: Галатима II, 11.

[34] Хоће да рече: из Атине. У дјелима апостолским (XVII, 22) забиљежене су ријечи св. апостола Павла, којима признаје Атињанима да види, да су врло побожни. Само се та побожност не смије разумјети у хришћанском смислу.

[35] Дјела апостолска XVII, 34.

[36] Дјела апостолска XX, 9.

[37] Дјела апостолска XVII, 18.

[38] Дјела апостолска XIV, 11. 12.

[39] т. ј. Павле и Варнава.

[40] II Коринћанима X, 45.

[41] II Коринћанима XI, 2..

[42] I Тимотеју IV, 13.

[43] I Тимотеју IV, 16.

[44] II Тимотеју II, 24.

[45] II Тимотеју III, 14. 15.

[46] II Тимотеју III, 16 17.

[47] Титу I, 9.

[48] Колошанима III, 16.

[49] Колошанима IV, 6.

[50] Петрова III, 15.

[51] I Солуњанима III, 11

[52] I Тимотеју V, 17.

[53] Матеј V, 19.

[54] Дјела апостолска XX, 31.

 

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо