ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГА

(са грчког језика превео и примједбама пропратио протопрезвитер Јован Вучковић,

Нови Сад, 1894)

 

КЊИГА V

 

Глава 1.

Довољно сам већ показао, колико вјешт мора бити учитељ у борби за истину. Но уз то имам још и друго њешто споменути, што је узроком небројене опасности, управо боље да речем, није оно узрок, већ управо они, који са тијем не знају владати као што треба, јер посао је то по себи врло спасоносан и од користи, само кад се за њега нађе добрих и ревних људи. Па што је то ? Тоје велики посао око састављања проповиједи, које се јавно народу говоре.

Прије свега већина пастве не ће проповједнике да сматра као учитеље, већ излази из одношаја ученика, понаша се исто као публика код свјетских позорница, и као што се тамо народ дијели и ови уз овога, а они уз онога пристају, тако се и овдје цијенају, те једни држе уз једнога, а други уз другога, слушајући говорнике као присталице, или противници. И то још није једино зло, има и друго, ни мало мање од овога. Ако се наиме догоди, да њеки говорник уплете у свој говор штогод што су други израдили, пребацују му то већма него ли онима, који покраду (туђи) новац. А много пута и не узевши ни од кога ништа, већ дошавши само нод сумњу, мора да подноси оно, што подносе они, који су у крађи ухваћени. А шта ја и говорим о ономе, што су други израдили? Та он не смије ни исте своје производе често износити.[1] Јер већина је навикла да га слуша не ради назидања, већ ради забаве, као они који оцјењују глумце или свираче на харфи. Ту је снага говора, против које сам мало час био,[2] потребнија неголи код софиста, кад се они морају међу се да гложе.

Треба ту дакле јака душа, која моју маленкост далеко надмашује, да обузда ту неуредну и штетну склоност свјетине и да је може склонити на корисно слушање тако да народ за њим (т. ј. пропонједником) иде и слуша га, а не да њиме управља ћуд народа. Но то се не да друкчије постићи, већ на ова два начина, презирањем наиме похвала и силом говора.

 

Глава 2.

Нема ли једнога од овога двога, тад ће и оно што је ту, одијељено од онога другога, постати бескорисно. Јер ако је њеко равнодушан спрам похвала, али не говори поуку растворену благодаћу и сољу,[3] већина ће га ни за шта држати, и он неће имати никакве користи од своје душевне јачине. А ако је у овоме вјешт али се заноси шумним одобравањем,[4] тад је опет опасност и за њега и свјетину, јер ће из тежње да се допадне, хтјети слушаоцима више ласкати, него ли користити. И као што онај, који презире похвале, а нема духа говорничког, никакве користи не даје народу и ако му не угађа јер не зна ништа казати, исто тако ни онај који грамзи за одобравањем, и ако има средства да свјетину бољом учини, даје јој мјесто онога што је корисно оно, што јој је слађе, како би на тај начин добио шумније одобравање.

 

Глава 3.

Савршен поглавар треба дакле да је у обојем јак, па, да једним друго не поништи. Јер ако би он, поневши се на амвон, почео говорити оно што је кадро потрести оне који безбрижио живе, па онда се збуни и запне, па због муцања буде морао поцрвењети, онда је одмах нестало користи од говора. Укоравани, које његов говор вријеђа, а не могу друкчије да му се освете, ругаће се његовој неспособности. мислећи тијем покрити своју срамоту. Зато он (т. ј. проповједник), као добар кочијаш, мора потпуно обојим владати, како би обоје по потреби могао употребити. Јер истом тада, кад њему нико не може приговорити, добива он потпуну слободу, да све своје потчињене по вољи укорава и да им повлађује, без тога пак ово се не може чинити. Но није доста показати се само великодушним презирачем похвала, мора се и даље ићи, да корист не би била опет непотпуна.

 

Глава 4.

Па шта још треба презирати? Мржњу и злобу. Добро је не бојати се сувише и непрезати од преухитрених приговора (јер предстојник не може бити поштеђен од нерасудних приговора), али их и неомаловажавати, већ треба, ма да су неосновани, и ма да потичу од незнатних људи, настојати да се чим прије подаве. Ништа не увећава тако ни добар ни зао глас, као неразборита свјетина. Вична да слуша и говори без разбора, говори она о свему без свијести, не обзирући се ни мало на истину. Зато не треба свјетину презирати, већ одмах, чим је ружна сумња поникла, треба је тријебити, приговараче разувјеравати, па ма они били и најглупљи од свега свијета; свако средство треба употребити, само да се уништи зао глас. Па кад све учинимо, а опадачи не ће да замукну, тада их треба презирати. Ко при таквим случајевима брзо клоне, тај никад не ће моћи учинити ништа велико ни славно, јер клонулост и непрестане бриге сатрће снагу његовог духа и коначно ће га ослабити.[5] Свештеник дакле спрам своје пастве треба да је такав, какав је обично отац спрам неодрасле своје дјеце. И као што се не осврћемо ни на њихову (дјечју) зловољу, ни на њихове ударце. ни на дреку њихову, нити много полажемо на то, кад нам се смију или ласкају, исто тако ни свештеници не треба да се надимају ради похвала својега стада, нити да се жалосте ради приговора његових, ако су неумјесни. Знам ја, љубазни мој, да је то тешко, можда и немогуће. Јер мислим да се ни један човјек није толико узвисио, да се не би радовао, кад га хвале. Радује ли се пак, онда је и природно да и тежи за том насладом. А ко за насладом тежи, тај ће се морати једити и жалостити, ако је не постигне. Као што су они, који се радују богатству, несрећни кад падну у сиротињу, и навикнувши се расипати, не знају подносити оскудан живот, исто тако бива и онима, који за похвалом теже ; гине им душа као од њеке унутрашње глади, не само кад их куде, него и онда кад их вазда не хвале, особито пак ако су у томе отхрањени, или кад чују да се други похваљују. Онај који са таквим страстима на поприште учитељства полази, колико ће тек имати неприлика, колико жалости! Нити море може да буде када мирно од таласа, ни душа његова од брига и жалости.

 

Глава 5.

Па ако би њеко имао и потпуну силу говора (а то се у ријетких може наћи), ни тај није слободан од непрестанога труда. Јер пошто силу говора не даје природа већ учење, то да је ко и до врхунца усавршен, може је и тада изгубити, ако је не одржава ревношћу и вјеџбањем. Они који су вјештији морају дакле бити и марљивији од неуких,[6] јер није једнака штета ако су обојица немарни, већ је у толико већа, у колико је већа и разлика између њихових способности. Овима, т. ј. неукима, неспособнима, не ће нико замјерити, ако не рекну што о чему би вриједно било говорити, а онима, ако не изнесу свагда њешто што би превазилазило и мишљење које о њима свак има, од свуд ће се јако приговарати. Осим тога они, који су јако невјешти добивају велику похвалу и за мали успјех, а ако успјеси овијех нијесу задивили и изненадили, то не само да не ће бити похваљени, него ће их многи и кудити. Јер слушаоци нијесу засјели толико да суде говоре, колико славу говорникову. Ако је дакле њеко у говорништву све надмашио, треба му тада више од свију и најмарљивије ревности. Јер њему не помаже ни то, што као човјек не може у свему имати успјеха, и ако његови говори не буду у потнуном складу са величином његове славе, однијеће безброј приговора и покуда од свјетине. Нико ту не помишља, да је случајна нерасположеност, клонулост, неспокојство, брига, а често и гњев помрачио бистрину душе и да му то није дало да чисто и јасно своје мисли развије, уопће, да као човјек не може бити увијек у свему једнак, нити у свему срећан, већ да може каткад и погријешити и мање учинити, него што одговара његовим силама На то, као што рекох, нико не ће да помисли, но судећи му као да је анђео кривице товаре. Па још и ово. Човјек је од природе склон, да хоће да превиђа врлине својега ближњега, ако су и многе и велике, а ако се гдје укаже погрјешка, па ма и малена и стара, одмах се и опази и брже боље осуђује и довијека се туби. И те мале и незнатне погрјешке често су потавниле славу многих великих људи.

 

Глава 6.

Ти видиш. мој племенити (друже), да и најврснијем говорнику треба много марљивости, а поред марљивости мора он уложити још и стрпљења више но сви о којима сам напријед споменуо. Јер многи га непрестано нападају, без узрока и повода и мрзе га, не имајући да му пребаце што друго, осим да га сви уважавају. И јуначки треба подносити њихово отровно клеветање. Јер пошто ту своју паклену злобу, која се у њих без основа зачела, не могу да сакрију, стога они и оговарају и грде и клеветају, тајно и јавно пакосте. А душа коју све то стане вријеђати и гњевити, мора свиснути од бола. Па ови му не пакосте само лично сами, него употребљавају и друге да то чине. И често изаберу кога слабог проповједника, обасипају га похвалама и преко мјере га преузносе. Једни чине то по незнању, други и по незнању и из пакости, да закину славу способнога, а не да прославе онога, који славе не заслужује.

Па не само са овима, већ често и са неукошћу цијелог народа мора се врстан проповједник борити. Јер пошто се цио сабрани збор не може скупити из образованих људи, већ се већи дио скупа састоји из људи простих, а остали, и ако су од њих образованији, заостаје иза људи који су способни да суде о краснорјечивости, још много више но сви остали иза њих, и једва је само један или други ту, који има ту способност, то ће најбољи проповједник добити мало одобравања, који пут ће и без похвале проћи. Треба се дакле чврсто спремити на те непријатности и праштати онима, који се по неразумијевању тако понашају, а над завидљивцима плакати, као над људима несрећним и достојним сажаљења, те бити увјереним, да ни ово ни оно не може наудити његовој врсноћи.

Ни највјештији сликар, који све остале вјештином надмашава, ако види да се људи. који се у вјештини неразумијевају, потсмијевају његовој слици, коју је он ванредно добро насликао, не треба очајавати ни ту слику своју, због суда невјежа сматрати ружном, исто као и ону која је ружна, због хвале невјежа, дивном и прекрасном.

 

Глава 7.

Врстан вјештак нека буде и судија својих производа, оно што је направио нека сматра лијепим или ружним тада, кад сами дух који је то смислио, изриче овакву или онакву пресуду, а суд непозваних, лажан и нестручан, нека му ни на ум не долази. Ко је ступио на поприште учитељства, нека дакле не гледа на одобравање других људи и нека дух његов не клоне ради њих, већ састављајући проповиједи тако да угоди Богу (ово нека му је једино правило и сврха врсне израде проповиједи, а не пљескање и похвала), ако задобије одобравање људи, нека га не одбија, а ако га од слушалаца не добије, нека га и не тражи, нека се и не жалости. Јер довољна је награда, од сваке друге и највећа за његов труд то, ако у себи може бити свјестан, да је своју поуку тако саставио и удесио, да Богу угоди.[7]

 

Глава 8.

Обузме ли га чежња за сујетним иохвалама, не ће имати никакве користи од великих трудова својих, нити од дара свога говорничкога. Јер душа, која не зна поднијети бесмислене приговоре свијета, клоне и губи вољу за говор. За то се треба прије свега научити, презирати похвале, јер није доста знати говорити, па да се сачува тај дар, ако и ово нема. А ако хоћемо тачније да испитамо, онда ћемо видјети да ова врлина, презирање наиме похвала, треба и мање даровитим говорницима, исто као и даровитим. Јер овакав мора многе погрјешке чинити, ако се занио чежњом за славом од свијета. Слаб да се изравна са онима, који се у говорништву одликују, он се неће задржати да им не завиди, не пањка, без основа их куди, и много тако недостојно да чини, него ће све покушати, па ма га стало и спаса душе, само да њихову славу умањи до мјере ништавости. Осим тога, такав се уклања испред напорног посла, као нека обамрлост застире душу његову. Јер много се трудити, а пожњети мало одобравања, то је кадро оборити и у дубоки сан уљуљати онога, који не зна похвале презирати. Па и ратар кад се мора трудити на мршавој земљи и крш тежати, брзо ће одустати од посла, ако баш нема воље за тај посао, или ако нема страха од глада, који је на вратима. Кад и они, који умију силно говорити требају толиког вјеџбања ради очувања својега дара, то колико ће онај, који се ништа није спремно, већ у говору мора тек мислити, претрпјети терета, колико муке, колико забуне, да са великим тим напором узмогне бар и најмање што истесати.

А ако когод од оних, који су му потчињени и нижи степен заузимају, у овоме се више но он прослави, онда ту треба божанска душа, да се не распали завишћу и не падне у ијед Јер бити на вишем степену достојанства, а надмашен од нижега, па то великодушно подносити, то не може ма каква па ни моја, већ адаманатска душа. Жалост та да се још њекако поднијети, кад је нижи, који се боље одликује, благородан и скроман, али ако је он дрзак, безобразан и частољубив, мора онај (виши) сваког дана жељети смрт, јер овај ће му тако загрчити живот омаловажавајући га јавно и потајно, ругајући му се и отимајући му све више власт, хотећи да сам буде све. А у свему томе јак му је ослонац слобода говорничка и приврженост све пастве и љубав свега свијета. Или ти зар не знаш, каква је љубав за говоре освојила сада душе хришћанске, и (незнаш ли) да су они, који се том вјештином баве, не само код незнабожаца него и код сувјерника, од свију у највећем уважењу? Како ће дакле човјек поднијети толику срамоту, кад сви, док он говори ћуте и досаду осјећају и свршетак говора као олакшање терета очекују, а другога ма и дуго говорио радо слушају и постану зловољни кад хоће да заћути и љуте се кад хоће да замукне ? Истина све се ово теби сада може чинити ништавим и безначајним, јер немаш искуства, али је то ипак кадро убити дух и обеснажити душу, осим ако се човјек није отео свијем људским страстима и не настоји да буде као оне бестјелесне силе, које не мучи ни завист, ни славољубље, ни друга која такма болест. Ако дакле има таквог човјека, који је кадар сатрти славољубље, ту дивљу звијер, коју је тешко уловити и савладати и силне јој главе одрубити, или још боље, не дати им да израсту, тај ће онда лако моћи и те силне навале одбити и остати спокојан као у тихом пристаништу. Али ко се није од тога ослободио, у његовој ће души бити свакојаке борбе, непрестаног немира и жалости и много другијех зала. А шта и да спомињем друге тешкоће, које не зна ни изрећи ни појмити нико, ко их није сам на дјелу том упознао?

 

Напомене

[1] т. ј. не смије један и исти говор, ма да је његов, понављати.

[2] Види напријед књ. IV. гл. 6.

[3] Колошанима IV, 6. — Хришћанска мудрост називље се сољу (Матеј V, 13).

Такве нијесу поуке онијех, који непрестано само грде, као да вазда пред собом гледају најневаљалије људе, па псују и вичу и рукама млатају и цијелим се тијелом кидају, те човјека само драже. Сјећам се овдје једне изреке Албана Штолца, у којој исти, до душе мало драстично, али ипак вјерно карактерише проповједнике, који се овако понашају. Вели он да су ти људи налик на месарске псе, који животињу само драже и безуспјешно муче. Од тих паса бољи је месар, јер он бар не мучи.

[4] Одобравање то исказује се на истоку још и данас пљескањем. По свршеној проповиједи, ако су слушаоци задовољни, вичу они ироповједнику „живио". То бива и код нас. Бар у Карловцима и њеким околним мјестима слушао сам то. Колико се знаде први је Павао Самосаћанин добио аплаус од публике (Јевсевије, цркв. истор. VII, 20). Свети Јован Златоусти корио је своје слушаоце ради тога, што су давали од себе знаке, да им се његов говор допада, но није их могао од тога одвикнути.

[5] И ове ријечи треба сваки свештеник добро да упамти. Многа племенита душа пропала је ради пакости свијета опакога, који је можда и опазио слабост њезину, па је пакошћу својом боцкао и кињио, док је није од посла одбио.

[6] Ево проповједнику правилног назора о импровизацији. Ни најбољи нека се не одаје на импровизацију у апсолутном смислу. Нијесмо ми дорасли св. апостолима, не смијемо ни очекивати, да ће нам Дух свети метати у уста ријечи, које треба да говеримо (Матеј X, 19). Зато треба бар размислити о ономе што ће се говорити.

[7] Богу треба угађати, а оно друго само долази. Баш онда кад проповједник мисли, да се проповијед његова није свијета примила, може се касније можда увјерити, да је она плода донијела.

 

 


Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо