О ТРИЈАДАМА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

 ЈОВАН МАЈЕНДОРФ       

 

 Духовни и умни див православне Византије – Свети Григорије Палама – монах, архиепископ и истакнути богослов, већину свога живота посветио је богословској расправи о основној истини: Живога Бога је могуће познати кроз лично искуство, јер је и Он Сам проживео Свој живот са човеком.

         

Девет расправа које је Палама написао између 1338. и 1341. год. - У одбрану оних који се вежбају у светом тиховању - Паламини савременици, али и касније генерације, сматрају његовим најзначајнијим делом. Будући да су оне штампане у три групе од по три књиге, како би најпре побиле усмено учење, а затим и писмене полемике калабријског философа Варлаама, оне се често називају Тријаде. Грчки термин исихија (,,тиховање”) се може наћи у монашкој литератури четвртога века, где је упућивао на начин живота отшелника, посвећених созерцању и непркидној молитви. Такви монаси су вековима били познати као исихасти. Варлаам је оповргавао исправност њихових духовних вежби и исказа о доживљавању божанског присуства. Палама је устао у њихову одбрану.

          Подужи одломци из Тријада, преведених и објављених у овој књизи, читаоца уводе у саму суштину религијског искуства хришћанског Истока.

 

Исихастичка традиција

          Усамљенички живот у египатским или палестинским пустињама представља првобитни облик хришћанског монаштва. Већ у четвртом веку св. Антоније усваја такав начин живота, те се он, по речима писца његовог житија, св. Атанасија Великог, сматра зачетником монаштва, будући да је постао узор свим каснијим отшелницима. Појава општежитељног монаштва са његовим утемељивачем св. Пахомијем, који је у Египту основао прве организоване монашке заједнице, није спречила даљи развој отшелништва, као ни истовремено постојање општежића и отшелника на хришћанском Истоку у ранохришћанском и средњевековном периоду.

          Од самога почетка историје монаштва термин исихаста је упућивао на ,,испосника” или отшелника. Он се заједно са термином исихија појављује у списима Евагрија  (четврти век), св. Григорија Ниског  и у царском законодавству које говори о положају монаха. 

          Од свих раних учитеља монашке духовности, Евагрије Понтијски је боље од свих дефинисао основно учење о молитви, које ће надахњивати исихасте каснијих векова. Према Евагријевом мишљењу, молитва је ,,најузвишеније умно делање”, делатност ,,својствена достојанству ума”, ,,узношење ума Богу”. ,,Стање молитве”, пише он, ,,може се прецизно описати као уобичајено стање непомућеног мира. Оно до висина појмљиве стварности узноси ум који љуби мудрост и који је истински продуховљен најснажнијом љубављу.” 

          Према Евагрију, непрекидна ,,молитва ума” или ,,умна” молитва јесте циљ, садржај и оправдање тиховатељског начина живота и он га види ,,природним” за човеков ум. Човек у молитви постаје истински он, и то кроз поновно васпостављање исправног и природног односа са Богом.

          Савремена историја је показала да је Евагријево учење о молитви у ствари био израз посебне оригенистичке метафизике, засноване на неоплатонизму, која је ,,ум” сматрала природно божанским, који је првобитно постојао без материје, те стога садашњи материјални свет није ништа друго до последица пада.  Евагрије је заправо због свога оригенизма био чак и формално осуђен на васељенском сабору 553. год. Ипак, његови списи о молитви су изузетно популарни, распрострањени, и они су се веома често појављивали под псеудонимима, нарочито под псеудонимом св. Нила Синајског. То, међутим, не значи да су и читаоци заступали његове метафизичке претпоставке. Источна духовна традиција је почела да Евагријеву умну молитву разумева и практикује у контексту христоцентричне духовности. ,,Ум” је престао да се супротставља материји, будући да је хришћанско монаштво у потпуности прихватило саму чињеницу Оваплоћења. Тако је ,,умна молитва”, којом се Евагрије обраћао Божанству, које је он разумевао у неоплатонистичком и спиритуалном смислу, постала ,,Исусова молитва”.

          У касном четвртом веку, на поменути развој исихастичке духовности у правцу христоцентричности увелико су утицали списи једног непознатог аутора, који је користио име св. Макарија Великог. Списи св. Макарија, на које се Палама веома често позива, доста се разликују од Евагријевог неоплатонистичког интелектуализма: Центар човекове свести и божанског присуства у човеку није ,,ум”, него ,,срце”. При томе, св. Макарије користи речи које су ближе језику Псалма (и јудејској антропологији уопште), него неоплатонизму.  У хришћанству човек има искуство благодати Божије, он пише и уверава се да је Господ сладак (Пс. 34, 9). Ово искуство јесте динамичка сила Духа која се у свој својој пуноћи пројављује у срцу. Деца светлости, учитељи Новога Завјета у Духу Светоме, немају ништа да науче од људи: њих ,,учи Бог” (Ис. 54, 13; Јн. 6, 45). Сама благодат исписује законе Духа у његовом срцу... У ствари, ,,срце је господар и Цар целога тела, те када благодат прожме богочежњиво срце, она овладава свим човековим удовима и мислима. Јер, у срцу станује ум, а у њему су све мисли душевне. Сва добра обитавају у срцу. Из тога разлога благодат прожима све удове тела.”

          Код св. Макарија, циљ, смисао молитве није довођење ума у непостојање, већ преображење целокупне личности – душе и тела – кроз присуство оваплоћеног Бога, појмљивог ,,смиреном срцу”.

          Поред изузетних личности монаха и монашких заједница које су остале верне православном хришћанству, у периоду ранохришћанског монаштва су се појавиле и разне секте. Извесне струје монашке духовности су свесно супротстављале лично религијско искуство и светотајинску јерархијску структуру Цркве. У том погледу је од великог значаја био тзв. месалијански покрет, који је порицао неопходност крштења и осталих светих тајни, одбијао потребу за социјалну одговорност и прихватао само харизматичне вође што се противило већ устаљеним учењима и пастирској служби епископа и свештеника. У периоду Средњега века, месалијани, такође познати као ,,евхити” или ,,богумили” (или ,,катари” на Западу) проповедали су дуалистичке идеје утемељене на манихејству.

          Овом аутору се покушаји појединих савремених научника да списе Псевдо-Макарија прогласе месалијанским, чине прилично неуверљиви.  Међутим, познато је да проблем могуће повезаности месалијанства и неких огранака исихазма није нови - и сам Варлаам Калабријски је оптуживао византијске исихасте, његове савременике за месалијанство. Изгледа да је он у ствари сваку тврдњу о стварном и свесном богоискуству сматрао месалијанском. Палама је без икаквих тешкоћа, са изузетном лакоћом показао да православне исихасте нису имале ништа заједничко ни са анти-светотајинством месалијана, нити са њиховом посебном тврдњом да телесним очима гледају Божију суштину. Међутим, он није негирао да је известан контакт месалијанске и православно-монашке средине био итекако могућ, што ћемо видети у даљем тексту.

          У сваком случају, историјски значај и утицај списа Псевдо-Макарија није био у промовисању јеретичког месалијанства, већ у поновном усмеравању евагријевске мистичке традиције према више христоцентричном и светотајинском разумевању молитве. Тако су велики учитељи Исусове молитве или ,,молитве срца” у наредним вековима били св. Дијадох Фотички (пети век) и св. Јован Лествичник (580-650 г.), који су у суштини наставили исихастичку традицију и то у библијском и суштинском смислу, у складу са грчким светоотачким учењем.  Била је то у основи веома једноставна, али и веома тешка вежба ,,држања ума у срцу”, ,,смештања” Исусовог Имена у њега – будући да се Име Божије поистовећује са присуством Саме Божанске Личности – или ,,усклађивања Имена Исусовог са човековим дисањем” (св. Јован Лествичник). Исусова молитва је такође добила један облик непрекидног умног понављања кратке реченице: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.”

          Духовност усредсређена на Исусову молитву, која своје корене има у отшелништву, усталила се не само у општежитељним манастирима, већ и међу лаицима. Њена једноставност и непосредност, усредсређеност на суштински садржај хришћанске вере,  водила је до таквог личног богоискуства, без којег, по речима св. Симеона Новог Богослова (949-1022), истинско хришћанство не постоји.

          У периоду касног тринаестог века, поједине писане ,,методе” Исусове молитве су такође претпостављале и посебну технику дисања, чиме је ова молитва повезана и са физиолошком страном  човековог живота – удисањем ваздуха. Непросвећени људи су често погрешно разумевали тачно значење ове технике, која се упоређивала са јогом, те су је жестоко нападали. Међу таквима је био и Варлаам. Овим смо објаснили и главне теме Паламиних Тријада, које су се усредсредиле на одређивање улоге људског тела у молитви, а следствено томе, и на христоцентричност васцелог човековог живота.

 

Житије св. Григорија Паламе

Рођен 1296. год. у Цариграду, у племићкој породици, блиској цару Андронику ИИ, Григорије је као седмогодишњи дечак остао без оца, али је наставио са својим школовањем уз цареву финансијску подршку.  Уобичајени византијски школски програм је обухватао детаљно проучавање Аристотелове Логике, у чему се Григорије посебно истицао. У двадесетој години живота он одлучује да се замонаши и на тај корак наговара и остале чланове своје породице – мајку, двојицу браће и две сестре.

          Григорије се запутио на Свету Гору и то у најстарији и најудаљенији атонски манастир - Велику Лавру св. Атанасија. Извесно време је живео као отшелник у скиту Глосија, такође на Светој Гори. Око 1325. год, напади Турака на атонско полуострво су приморали многе монахе да напусте Свету Гору. Григорије је са неколицином пријатеља нашао уточиште у Солуну, где су образовали својеврсну духовну заједницу утемељену на молитви. Убрзо је ова заједница постала позната у Солуну, те писци који су непријатељски расположени према Палами, повезују неке од његових (тадашњих) активности са ,,богумилима” или већ споменутом сектом ,,месалијана”. Стога ћемо у даљем тексту показати да је Палама веома јасно одбијао учење ове секте.

          О Паламиној преданости Православљу најбоље говори чињеница да је у тридесетој години живота био рукоположен за свештеника (1326. год.). Он је тада заједно са још неколико монаха, следујући традицији исихазма, живео у испосници близу Верије. Палама је живео у својој испосници упражњавајући непрекидну Исусову молитву, а састајао се са осталом братијом суботом и недељом на литургијском сабрању. Године 1331, Григорије се вратио на Свету Гору и то у испосницу св. Саве недалеко од свога матичног манастира – Свете Лавре. Узнапредовавши у својој делатности, Григорије почиње да пише књиге на разне духовне теме и разна житија. Убрзо (1335-1336) је постао игуман манастира Есфигмен. Св. Григорије затим ступа у арену богословских, еклисиолошких и политичких расправа, које ће обележити остатак његовог живота. Он, наравно, при томе остаје веран својим духовним и богословским убеђењима.

          Расправа између Паламе и грчко-италијанског ,,философа” Варлаама Калабријског, почела је кроз дискусију о проблему латинског додатка Филиољуе - ,,Дух Свети исходи од Оца и од Сина – изворном тексту Символа вере. Тако је за Варлаама – који је, као и Палама, бранио грчко становиште – ова тема представљала један дијалектички доказ, заснован на библијским и светоотачким тврдњама, будући да је свако непосредно знање о Богу, о односима међу Личностима Свете Тројице неприступно људском уму. Насупрот њему, Палама је богословљу приступао не само као према појмовној вежби заснованој на ,,откривеним премисама”, већ превасходно као према изразу истинског хришћанског опита. Користећи исте аристотеловске термине као и његов противник, Палама је инсистирао на томе да богословски дискурс о Св. Тројици може доћи до аподиктичких (а не само дијалектичких) закључака, тј. да може довести до Саме Истине. Ток ове расправе је подстакао неке историчаре да је упореде са расправама између номиналиста и реалиста на тадашњем латинском Западу, упркос томе што је њихов контекст и карактер био потпуно другачији.

          Варлаам је презирао сваки приговор калуђера, које је он видео као интелектуално неквалификоване фанатике. Када је Варлаам покушао да сазна нешто више о исихастичким методама молитве (која је била основа ,,искуства” на које су се они позивали), био је још више шокиран тврдњом да се људско тело, а не само ум, могу преобразити божанском светлошћу и тако допринети богопознању. Тако, ова расправа није подстакла само Паламу да напише Тријаде, већ је у дискусију увукла целокупно тадашње друштво и Цркву.

 

1 2 3 4

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо