МЕСТО И УЛОГА ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ У ДИЈАЛОГУ СА ДРУГИМ ХРИШЋАНИМА

ЗЛАТКО МАТИЋ, ЂАКОН

 

Часни Оци, учена господо професори, драги домаћини из Духовног центра који носи име великих угодника Божијих Светих Новомученика крагујевачких, драга браћо и сестре,

Радост, част и одговорност представља ми чињеница да сам вечерас са вама и да вашој љубави могу да понудим мисли уоквирене изузетно важном темом места и задатака Православне Цркве у дијалогу са онима са којима нисмо у литургијском општењу, а називамо их браћом хришћанима.

У историји Цркве није било периода који је у тој мери био обележен свестраним напорима за васпостављање јединства подељених хришћана, као што је то био 20. век. Ти напори каналисани су многим билатералним и мултилатералним дијалозима, као и појавом екуменских организација и структура, од којих је, свакако, најпознатији Светски Савез Цркава. Заједнички је став најбољих савремених теолога свих хришћанских деноминација, да ће се животност једне Цркве у 21. веку мерити, управо, напорима које она преузима на светом плану повратка свих хришћана у једну заједницу, у једну Свету Цркву.

Пролазећи кроз историју, Црква препознаје догађаје којих се сећа са радошћу и оне, чије је помињање огрнуто плаштом туге. Ове године, као што скоро сви знамо и често помињемо, обележавамо два велика јубилеја: 950 година тзв. Великог раскола и 800 година Крсташког уништења Цариграда. Скоро сви историчари Цркве сагласни су данас да, прецизно говорећи, година 1054. није година раскола; није историјски тренутак који, у правом смислу речи, обележава тај најтужнији догађај у историји древне, неподељене Христове Цркве. Та фамозна 1054. пре је символ који најупечатљивије сведочи о једном од одлучујућих, али не и последњих корака поступног удаљавања два крила Хришћанства, двеју традиција, два менталитета. Ипак, управо као символ, 1054.-а изазива још већу тугу у срцима свих оних којима нешто значе речи првосвештеничке Христове молитве Оцу "да сви једно буду", "ut unum sint". Над нашим вечерашњим заједничким размишљањима лебди сенка, понављамо, још једног несрећног јубилеја: прошло је, наиме, тачно осам векова од варварског пустошења Цариграда од стране "крсташа". Четврти крсташки рат, иако историјско-политички, а не директно црквени догађај, неупоредиво више је довео до дефинитивног раскола Истока и Запада него сви догађаји црквено-историјског карактера пре и после њега. Кап која је превршила чашу жучи није била психолошког карактера (жал за Царством, за влашћу), већ црквено-канонског, еклисиолошког: постављенје новилатинскипатријарх Константиновог града. Раскол, као расцеп и деоба (а шта је друго раскид заједнице ако не најјаснији предокус смрти) је постао део нашег историјског, културног, психолошког, али и црквеног наслеђа.

Живот Цркве не би био то што јесте, дакле, живот "рода изабраног" у пуном смислу те речи, да није препун чудесних противречности, антиномија2, које проистичу из њеног неприпадања свету у коме, ипак, привремено обитава. Управо да бисмо остали у тој хришћанској напетости коју нам је сам Васкрсли Спаситељ оставио ("бдите и стражите"), али и да бисмо се приближили одговарању на тему која вечерас стоји пред нама, поменућемо и трећи јубилеј који обележавамо ове године. Он је много радоснији од прва два, али некако заборављен. Наиме, 5. јануара 1964. године у Јерусалиму сусрела су се, загрлила и целивала двојица врло важних ходочасника у Свету Земљу: папа Павле VI и патријарх цариградски Атинагора.

Ради се, заиста, о историјском сусрету двојице духовних вођа хришћанског света, некадашњих првог и другог епископа Васељене. Будући да је православна теологија жива реч, живи и свагда актуелни логос и да је дужна да одговара на питања свога доба – а основно питање 21. века свакако ће бити проблематика како да идемо даље у односима са римокатолицима – то ћу ја, вечерас, али у најосновнијим цртама, већу пажњу посветити трећем јубилеју и неким проблемима и перспективама који се, с њим у вези, назиру.

Сусрет римског и цариградског патријарха 1964. означио је почетак нове ере у односима хришћанског Истока и Запада. У упоредној теологији то се назива периодом "дијалога љубави", који је означио отопљавање леда и улазак у процес лаганог, несигурног, али ипак реалног приближавања. Од неуспелих унионистичких сабора у Лиону и Фиренци и након бахатих насртаја латинског унијатизма где год би се за то прилика указала (области Александрије, Антиохије, Индија, Украјина, Румунија, Аустро-Угарска...), једини језик који је био разумљив на релацији Православље – Римокатолицизам, био је језик оштре полемике и јаловог апологетског богословља3. Били су неопходни искрени гестови заједничког кретања ка побољшању односа. Након сусрета у Светој Земљи, следећи акт је, такође, обележио 20. век. Ради се, наравно, о обостраном скидању екскомуникација и анатема бачених 1054, а које се одиграло 7. децембра 1965, истовремено у Риму и Цариграду. Наставило се редовним посетама делегација двеју цркава поводом празника Св. Петра и Павла (29. јуна) у Риму и Св. Андреје (30. новембра) у Фанару. Све ово, повезано са укључивањем и других православних помесних цркава у дијалог љубави, враћањем многих моштију светих и светих сасуда покрадених 1204. и касније, довело је до тога да се првојерарси Истока и Запада децембра 1975. сагласе да је сазрело време за отпочињање истинитог и званичног "богословског дијалога (Римо)католичке и Православне Цркве". Циљ преговора је одмах постављен: пуно евхаристијско јединство, равно ономе из првих векова Хришћанства. Овде наслућујемо прву изузетно важну улогу коју заузима Православна Црква, а тиче се предуслова које је неопходно испунити пре него што дође до пуног евхаристијског општења.

Често се могу чути речи прекора свима онима који се баве екуменским или тзв. међуцрквеним дијалогом, да заобилазе догматске разлике које постоје међу члановима који разговарају. Када је у питању православно – римокатолички дијалог, та примедба никако не стоји. Припремне комисије обеју страна врло су се лако договориле око списка тема које стоје као препреке пред преговарачима. Метод преговора "од онога што нас уједињује ка ономе што нас раздваја" утицао је на редослед тема са којима се требало суочити. Објава званичног почетка рада припремних комисија дата је 30. новембра 1979, у Цариграду током посете папе Јована Павла II патријарху Димитрију I. Одлучено је да се оформи мешовита богословска комисија од 60 чланова (30+30), која ће почети са радом. Од Фиорентинског сабора (1439), никада се источни и западни хришћани нису нашли у дијалогу на тако високом нивоу, као што је то било од 29. маја до 4. јуна 1980. на Првој пленарној седници мешовите комисије на Патмосу и Родосу. Тема која је изабрана за прву фазу дијалога била је Тајна Цркве и Евхаристије у светлости Тајне Свете Тројице. На другој седници у Минхену 19824, објављен је први докуменат мешовите комисије са наведеним насловом. Одмах је постало јасно да, по овом питању, Православна Црква има много тога да пружи Римокатоличкој. Основ је била евхаристијска теологија и евхаристијска еклисиологија, које су у то време давале све зрелије плодове. Јасно је да су се одмах морале сударити универзалистичка, западна и евхаристијска, источна еклисиологија. Конкретне последице виде се у приступу примату у Цркви са два различита становишта, који опет, могу и треба да буду повезани са Тријадологијом. Црквено устројство треба да иконизује (пресликава, репродукује) устројство служења и љубави, које одређује међусобне односе Личности Свете Тројице. Црква је, кроз Евхаристију, света тајна Тројичне киноније, која је у својој суштини есхатолошка. Чувари јединства, светости, саборности и апостолства Цркве јесу њени епископи. Зато је могуће прочитати у овом документу следећу изјаву коју су потписали римокатолички водећи богослови (кардинали Вилебранд, Дипре, Рацингер, Лан, Тијар): "Локална Црква која служи Евхаристију сабрана око свог епископа није део Тела Христовог, већ уистину Света Црква Божија, само Тело Христово". До Другог Ватиканског концила и до ових разговора, врло се стидљиво провлачила ова идеја, која је у потпуности православна. Упознавање истине кроз дијалог са браћом, свакако, ослобађа.

Све ове чињенице у још изразитијој мери стоје када су у питању и друга заједничка саопштења Мешовите комисије: закључак на тему Вера, Свете тајне и Јединство Цркве (Бари, 1987) и Тајна свештенства у светотајинској структури Цркве са посебним освртом на апостолско прејемство (Нови Валаам, 1988). Како стоје ствари када наиђу озбиљни проблеми и како се у тим тренуцима сведочи вера, показали су учесници дијалога у Баламанду, 1993. године. Наиме, нове историјске околности (пад Берлинског зида и пропаст тоталитарних режима Источне Европе), отвориле су старе ране и старе проблеме. Такозване "унијатске цркве", пре свега у Украјини и Румунији, вратиле су се на светлост дана. На изричитих захтев Православне Цркве, предвиђен редослед тема за дијалог – а таман се приближавала конфронтација са најакутнијим, приматом у Цркви и приматом римског епископа – је привремено прекинут. Требало је расправљати о унијатизму. Показало се да је и у овом случају свест обеју страна на приличној висини, макар када су у питању богослови. Баламандски експозе (Унијатизам, унионистички метод прошлости и актуелно тражење јединства) једногласно сведочи да је унијатизам, као метод за васпостављање јединства, одбачен од стране римокатолика, али да се унијати не могу избрисати и да морају да наставе да постоје у свом актуелном еклисиолошком статусу – као део Католичке Цркве. Овај докуменат, међутим, није доживео адекватну рецепцију (прихватање) од стране пуноће Цркве и дијалог је овде стао. Пре 4 године, 2000. у Балтимору, још једном се Комисија састала, али без резултата. Криза је више него евидентна.

Овим кратким и, свакако, непотпуним историјским пресеком, желели смо да покажемо докле се стигло у процесу дијалога два хришћанска крила. Вечерас бисмо желели да се заједнички запитамо: шта даље? Има ли Православна Црква интереса да ради на процесу васпостављања јединства? Да ли је тренутно стање са црквене тачке гледишта прихвативо? Јесу ли нам западни хришћани уопште потребни? Зар нисмо, упитаће неко, толике векове живели без њих и шта нам је недостајало? Зар нам није доста болних историјских искустава са њима?

 

1 2

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо