Јован Деретић

 

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

II

 

Видови усмене књижевности

Народна проза

Народна лирика

Епска поезија до Вукових записа

Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва. Феудални поредак у средњем веку није до краја разорио родовско-племенске односе и установе на нашем селу. Они су се "испод коре феудалног друштва" очували кроз цео средњи век, нарочито у унутрашњем, планинском подручју, да би с доласком Турака доживели прави препород и одржали се све до почетка грађанске цивилизације у 18. и 19. столећу, а у неким крајевима све до 20. столећа. Упоредо с њима цветала је народна, патријархална култура и усмено стваралаштво као њен израз.

Иако записане у новија времена, наше народне умотворине садрже многе елементе који говоре о њиховој древности. Говорећи о старини наших народних песама, Вук Караџић је истакао да међу "женским" песмама, нарочито обичајним, има и таквих које су старе и до хиљаду година. Слично су говорили и каснији познаваоци наше народне поезије, и наши и страни. По мишљењу знаменитог хрватског филолога Ватрослава Јагића, народне песме су "прастаро добро", нашег народа, оне потичу "из најстаријих, најпримитивнијих времена, из природног стања народа". О томе говоре и многи подаци из живота старих Словена што су их забележили стари писци на грчком, латинском и другим језицима. На основу тих података може се закључити да је код Словена била веома омиљена песма и игра, да су њихове песме говориле о јуначким делима предака, да су код њих постојали и професионални певачи, чувени по својој вештини и код околних народа. Ми не знамо какве су биле те најстарије песме пошто ништа од њих није забележено, али се поуздано може тврдити да оне нису ишчезле без трага. Неке су више или мање измењене допрле до нас, друге су нестале али много тога што су садржале прешло је у песме што су касније настајале, тако да се на основу песама записаних у новија времена понешто може закључити о старини појединих тема и мотива, појединих песама и читаве наше народне поезије.

Усмено стваралаштво српског народа јесте књижевност за себе, народна књижевност, како се обично назива, која стоји напоредо с друга два основна вида српске књижевности, средњовековном или старом и новом литературом. У временима када је српски народ, услед губитка независности и пада у турско ропство био одсечен од осталог света и искључен из европских културних кретања, она је преузела на себе и многе функције писане речи и уметничке књижевности. Отуда је српска народна песма, као главни облик наше народне књижевности, далеко надрасла значај и границе фолклорног стварања и постала основни књижевно-уметнички израз народа, наша највећа поезија, "наша класика једина и права", како је рекао Васко Попа.

Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да обухвата народни живот у његовој свеукупности. Представе о природи и космосу, свакодневни породични живот, друштвени односи, емоционална стања, национална историја, животна мудрост и колективно искуство – све је то изражено у разним врстама народних умотворина на начин који је обезбеђивао најширу комуникативност. Одликује је такође и стабилан жанровски систем. И том страном она је ближа старој него новој књижевности. Најглобалније, она се дели на поезију и прозу, и та је подела утемељена на начину организовања језичких елемената.

Народна проза

Народне приповетке или приче, како се у неким крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Караџић, од којега потиче најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те се три врсте обично називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте.

Бајка је најразвијенији и најзначајнији облик народне прозе. Она нас уводи у свет чудесног и фантастичног. По својим особинама има доста сличности с митом. У миту имамо натприродне личности, богове и хероје, у натприродном свету, док у бајци налазимо обична човека у свету натприродних бића. Све су бајке међусобно сличне, код свих народа оне обрађују исте или сличне мотиве. Стандардни јунак бајке јесте младић који се налази пред неким тешким задатком. Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога заузима онај положај у свету који му одговара. У великом броју бајки јунак је трећи, најмлађи царев син, који је од своје старије браће и храбрији и мудрији; но док они имају извесне предности обезбеђене самим рођењем, он своје преимућство над њима треба тек да докаже (Баш-челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и др.). У неким бајкама јунак је сиромашан младић (или девојка) који (која) успешно решава тешке, "нерешиве" задатке стављене преда њ, доказује своју вредност и постаје царев зет (односно царева жена). У бајци Златоруни ован јунак је син сиромашна ловца, а у Пепељузи, у којој је обрађен један од најчешћих интернационалних мотива бајке, говори се о прогоњеној пасторки која постаје царица. Да би остварио задатак који му је постављен, јунак мора изићи на крај не сам ос натприродним бићима – змајевима, аждајама, дивовима и сл. – него мора савладати непријатељство и мржњу других људи. Зло врло често долази од најближе родбине јунакове:од старије, завидљиве браће, од маћехе и сл. Тешкоће настају и услед слабости главног јунака или грешака које почини он или њему блиски људи. У многим бајкама јунак страда због своје радозналости: он добија кључ одаје коју је забрањено отворити, јер је у њој заточено чудовиште, и увек прекрши забрану. На тај начин, јунак мора савладати низ препрека док дође до коначног циља. У својим настојањима он наилази не сам она непријатеље него и на добронамерне саветодавце који га упућују на то шта да учини како би избегао опасност или дошао до циља. У многим бајкама јунака помажу животиње или натприродна бића која је он претходно на било који начин задужио. Победу над хтоничним чудовиштем, којом се бајка најчешће завршава, јунак обично постиже тако што претходно уз помоћ којег другог лица (обично је то отета сестра или жена или "једна баба") сазна где се крије снага чудовишта или како се може доћи до средства којим се оно даде савладати. Само у ретким случајевима јунак постиже победу властитом снагом: такве су бајке Стојша и Младен и Аждаја и царев син. Њихови јунаци располажу натприродном снагом митских хероја. У њима је, осим тога, видљива изразита хумористичка тенденција, која води разарању озбиљног света бајке и претварању њеног јунака у комичну, гротескну личност. Та је тенденција најпотпуније дошла до изражаја у Међедовићу, једној од најбољих наших народних приповедака: у њој се чудесни свет бајке најпре хиперболизира до гротескних размера, а затим се разара тако да од бајке добијамо пародију бајке.

Новела је прича, обично краћа од бајке, из градског и сеоског живота, у којој преовлађују реалистички елементи и тежња ка карактеризацији ликова. У њима сусрећемо типске карактер: зле жене, досетљиве девојке, довитљива крадљивца, затим парове: правичан и зао, тврдица и дарежљив човек, милостива снаха и немилостива свекрва итд. У неким новелама имамо такође елементе чудесног али они нису дати ради себе самих, него пре свега зарад откривања ликова (Зла жена, Правда и кривда и друго). Неке су новеле дидактичког карактера, као нпр. новела Све, све, али занат, где се приповеда о цар у који се с породицом изгубио у страном свету, и све се то чини ради поуке која је садржана у наслову. Постоје такође новеле-загонетке чији јунаци, обично сиромашни и непризнати, постижу успех довитљивим одговорима на необична питања (Девојка надмудрила цара, Краљ и чобанин и др.). Хумористичка је новела највише реалистична; у њој се приказују појаве из свакодневног живота. Таква је новела Два новца, коју је М. Глишић прерадио у сеоску комедију Два цванцика. У њој се прича о веселим згодама два побратима који се узајамно варају и надмудрују.

Кратка шаљива прича најближа је реалном животу. У њој нема чудесног ни фантастичног, "него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити" (В. Караџић). По свом облику најчешће је анегдотског карактера: износи се обично један случај који се развија дијалошки, а разрешава се у духовитој поенти. Ликови су такође узети из реалног живота. Док у новели имамо углавном типске карактере, у шаљивој причи појављују се или представници социјалних група – као нпр. поп, калуђер, трговац, ага, раја и сл. – или представници појединих етноса: Турчин, Циганин, Шваба итд. или пак индивидуални ликови: Вук Дојчевић, Насредин-хоџа, док је Еро истовремено и представник етничке групе и појединачна личност. Еро је иначе један од најживописнијих ликова нашег фолклора. Око њега је исплетен велик број прича и анегдота, у њима се он појављује најчешће као оштроуман и довитљив човек који подваљује Турцима, трговцима, калуђерима итд. Познате су приче Еро и Турчин, Еро и кадија и нарочито Еро с оног свијета. Ова последња инспирисала је хрватског композитора Јакова Готовца да напише најпопуларнију југословенску оперу.

Посебан вид анегдоте јесте херојска анегдота, која је негована нарочито у Црној Гори, затим у источној Херцеговини и суседним областима, а у доба устанака и у Србији. То је кратка, сажета прича шаљива из озбиљна карактера с етичком функцијом, која износи изреке и поступке људи, достојне памћења. Марко Миљанов дао је овој врсти класичан облик у свом делу Примјери чојства и јунаштва.

 

1 2

Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован

Предавања

Српски језик и књижевност, I разред:
предавања 2012/2013
Српски језик и књижевност, II разред:
предавања из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, III разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Српски језик и књижевност, IV разред:
предавања
из књижевности 2012/2013
Авангарда у књижевности

Препоручујемо